Gospodine ministre, pa meni je veoma drago da se mi razumemo. Slažemo se da je ispravno ovo što ja govorim. Od koga će to da počne? Evo, neka počne od vas i od mene.

Vi ste na mestu gde to možete da inicirate. Danas to slušaju i naše kolege iz Vojske i naše kolege iz Narodne banke i svima mora da dođe iz pete u glavu i da kažu – čekaj bre, pa ja sam …

Jorgovanka Tabaković, moja sestra, doduše do juče smo bili brat i sestra, možda sad i nismo, evo, tamo su i naša braća radikali... Ali, moja sestra mora sama da pokrene to i da kaže – Srpska narodna banka, ljudi, pa da li je to 200 puta lepše nego Narodna banka Srbije? Pa, dok dođu do Srbije, Narodna banka, pa se neko zapije, pa se umori i ono na kraju ne čuje Srbiju. Vojska Srbije. Ne, srpska vojska, bre ljudi, vojska koja je toliko ratova prošla. Toliko pobeda smo postigli, ginuli ljudi za to i sad će neko da dođe i da kaže – ne, čekaj neka tamo stane negde.

Kako se zvala ta vojska kad je bila Jugoslavija? Jugoslovenska narodna armija. Pazi, oni bili blesavi, oni znali da su Jugoslavija, a mi pametni pa Srbiju stavili na kraj. Ne damo, ministre.

Evo, nas dvojica idemo na čelo kolone i da predložimo i Vulinu i Jorgovanki Tabaković, možda se desi da nas pozovu i na ručak, ko zna.

(Vjerica Radeta: Srpska železnica.)

Ma, sve, sestro, sve srpsko da bude. Sve. I Srpska radikalna stranka i Srpska napredna stranka, pa sve da bude. Pusti ove tamo što ne znaju ni ko su, ni šta su, SMS poruke i ne znam ni ja šta.

Kolega Arsiću, izvinjavam se. Malopre nisam bio u pravu. Vi ste bili u pravu.

Šta sam hteo da kažem? Potpuno podržavam koleginicu Radetu, jer ono što sam i ja hteo da kažem ne znači ako je srpski državni arhiv, da je u njemu samo građa koja je vezana za Srbiju. Pa, normalno, u njemu je različita i raznorodna građa, ali Srbija je ta koja taj arhiv čuva, vodi, pazi itd.

(Vjerica Radeta: I odgovara.)

I odgovara.

Kako reče malopre moj kolega, sa kojim se slažem, kažem, manji-veći Srbin, možda je razlika između nas u par kilograma, nije to neki problem, tačno je da u Engleskoj ima nečeg što je grčko, tačno je da u Nemačkoj ima mnogo toga što je iz Grčke, iz Srbije. Zašto? Zato što su to lopovske i pljačkaške države koje su harale celim svetom i uzimala nečija dobra, nečije umetnine, nešto što je vredelo. To su sve pokrali i odneli kod njih. Negde je to završilo po muzejima, po arhivima, negde je u privatnom vlasništvu i to ne znači da nema nekih dobara naših negde. Ima ih. Ima ih mnogo i premnogo, ministre, i vi ste u pravu, ali sve ono što je u Srbiji, u našem arhivu to je pod patronatom srpskog državnog arhiva i zato kažem, zato potenciram da sve što je naše neka se zna, neka se vidi da mi cenimo svoju zemlju i ono što je srpsko, da cenimo, poštujemo i čuvamo.

Mi smo se pokazali… Evo, kolega Krlić nije tu, spominjem ga, ali on neće da se ljuti, on je pravi prototip jednog prosečnog Srbina. Svi su drugi fini i dobri, nemojte mi Srbi da nešto potenciramo, neka bude ovako i onako. Ma, nemam ništa protiv, ali neću da dozvolim da Novak Đoković bude neki engleski ili mađarski ili ne znam čiji teniser, iako igra na toj teritoriji. On je naše blago i bogatstvo. Tako i sve ovo drugo moramo da čuvamo, poštujemo i sačuvamo.

Kako reče moj kolega Krlić, ne generacije koje dođu. Nema generacija, kod nas su naraštaji, pokoljenja i kada to shvatimo, mnogo brže ćemo da povratimo i ono što su nam drugi oteli, ukrali, uzeli. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću kratko.

Pa evo sad iz izlaganja cenjenog kolege Marijana Rističevića mi vidimo šta je u našoj podsvesti. On čovek kaže – srpski komunisti, Srbi komunisti. Znači, kada treba nešto ružno da bude o nama onda mi možemo da budemo na prvom mestu i da to bude pogubno i ružno za nas.

Ministar i još neke kolege ovde su rekli da se promeni Ustav, pa kada se promeni Ustav promenićemo i to. Ljudi, u Ustavu ima malo pojmova koje treba promeniti. Imamo mnogo toga što sada možemo da promenimo i da bude srpsko, dominantno. Hvala lepo.

Koleginice i kolege, ne malo, nego smo se mnogo udaljili od amandmana i ne možemo reći da nam je potrebno jedno ili drugo obrazovanje. Ozbiljna država radi planski i vodi računa i o tom srednjem stručnom obrazovanju, srednjem tehničkom, o visokom i najvišem fakultetskom. I, nema mogućnosti da pričamo da nam jedno treba, a drugo ćemo da zapostavimo.

Mene raduje da se ministar saglasio sa mnogim stvarima koje je rekla koleginica Radeta, jer u čemu je važnost ovog trenutka? Da ispravimo ono što se dešavalo, ne moramo nikog da spominjemo da je krivac za to, jer smo svi redom krivci, to je period unazad 30, možda i više godine, gde mi nismo dobro planirali, nismo vodili računa o tome šta će nam se desiti.

Čak je Marks u svojim radovima rekao da će kraj 20. veka i 21. vek biti vek usluga i da će tada biti velika potreba za ljudima koji rade u toj oblasti. Mi smo bili upozoreni u neku ruku na to, ali nismo vodili računa da obezbedimo dovoljno stručnih kadrova koji će prihvatiti ono što je donelo ovo vreme.

Ne možemo da kukamo zbog toga, nego moramo to da ispravljamo i potrebni su nam i tesari, i zidari, i moleri, ne znam ni ja koje sve struke, isto kao što su nam potrebni i visoko kvalitetni kadrovi fakultetski obrazovani.

Normalno, naša je obaveza, obaveza ministra, ministarstva, Vlade i nas koji smo u poziciji da to radimo u interesu Srbije. Gospod Bog je čoveku dao mogućnost da uči i da prenosi svoje znanje na nove naraštaje. Postoji jedna molitva, molitva za učenje u kojoj se kaže da sve ono što radimo radimo Gospodu na slavu, Tvorcu ili Gospodu na slavu, roditeljima na radost, a Crkvi i otadžbini na korist. Zar se nismo i mi kolege i koleginice ovde zakleli i rekli u toj svojoj zakletvi da sve ono što budemo radili, radićemo u interesu građana Srbije i Republike Srbije. Tako se ponašamo i tako moramo da se ponašamo i to je ono po čemu će nas pamtiti naraštaji koji dolaze. Hvala lepo.

Koleginice i kolege, ne malo, nego smo se mnogo udaljili od amandmana i ne možemo reći da nam je potrebno jedno ili drugo obrazovanje. Ozbiljna država radi planski i vodi računa i o tom srednjem stručnom obrazovanju, srednjem tehničkom, o visokom i najvišem fakultetskom. I, nema mogućnosti da pričamo da nam jedno treba, a drugo ćemo da zapostavimo.

Mene raduje da se ministar saglasio sa mnogim stvarima koje je rekla koleginica Radeta, jer u čemu je važnost ovog trenutka? Da ispravimo ono što se dešavalo, ne moramo nikog da spominjemo da je krivac za to, jer smo svi redom krivci, to je period unazad 30, možda i više godine, gde mi nismo dobro planirali, nismo vodili računa o tome šta će nam se desiti.

Čak je Marks u svojim radovima rekao da će kraj 20. veka i 21. vek biti vek usluga i da će tada biti velika potreba za ljudima koji rade u toj oblasti. Mi smo bili upozoreni u neku ruku na to, ali nismo vodili računa da obezbedimo dovoljno stručnih kadrova koji će prihvatiti ono što je donelo ovo vreme.

Ne možemo da kukamo zbog toga, nego moramo to da ispravljamo i potrebni su nam i tesari, i zidari, i moleri, ne znam ni ja koje sve struke, isto kao što su nam potrebni i visoko kvalitetni kadrovi fakultetski obrazovani.

Normalno, naša je obaveza, obaveza ministra, ministarstva, Vlade i nas koji smo u poziciji da to radimo u interesu Srbije. Gospod Bog je čoveku dao mogućnost da uči i da prenosi svoje znanje na nove naraštaje. Postoji jedna molitva, molitva za učenje u kojoj se kaže da sve ono što radimo radimo Gospodu na slavu, Tvorcu ili Gospodu na slavu, roditeljima na radost, a Crkvi i otadžbini na korist. Zar se nismo i mi kolege i koleginice ovde zakleli i rekli u toj svojoj zakletvi da sve ono što budemo radili, radićemo u interesu građana Srbije i Republike Srbije. Tako se ponašamo i tako moramo da se ponašamo i to je ono po čemu će nas pamtiti naraštaji koji dolaze. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, pa niko nije stigao do cilja ako nije napravio prvi korak. Ne možete da realizujete nešto, da uradite, a da stojite u mestu.

Ovo o čemu je govorio kolega može da bude pozitivno i može da bude dobro kao ukazivanje na nešto što treba dograditi. Ali, da nije ministarstvo krenulo sa dualnim obrazovanjem i da nije donelo ove izmene gde se omogućava ljudima koji idu u srednje strukovne škole da mogu na određen način da svoje kvalifikacije usavrše, da ih dovedu u situaciju da mogu da nastave dalje da se bave studijama i da postanu akademski građani najvišeg nivoa.

Šta bih ja predložio ministru? Da isto tako pokušamo da nađemo rešenje za strukovne škole. Mi smo doneli zakon koji je sada na snazi, gde oni koji završe strukovne škole ne mogu da idu dalje na akademske studije.

Znači, kada završe tri godine strukovne škole oni su zacementirali svoje obrazovanje, odnosno napredovanje. Sada se javlja jedan problem. Meni se dosta studenata javilo sa tom mukom. Njima je omogućeno u tim strukovnim školama da nastave specijalističke studije, ali te specijalističke studije, iako imaju 240 bodova, ne priznaje im se kao fakultet, akademski nivo koji je isto sa 240 bodova. Lepo je i fino je što deci, odnosno đacima u tim strukovnim srednjim školama, trogodišnjim, dozvoljavamo da nastave svoje školovanje do najviših nivoa, ali moramo da nađemo načina da pomognemo i ovim ljudima ili deci, kako god hoćete, i da ne gledamo crno na to dualno obrazovanje na svim nivoima.

Ja sam išao u tehničku školu, ali smo imali jedanput nedeljno praksu i na toj praksi, sedam, osam sati koliko je trajala, mi smo učili da baratamo i sa turpijom i sa bonsekom i sa ostalim alatkama. Sećam se jedan od zadataka na tim praktičnim radovima nam je bio da napravimo čekić, drugi put smo pravili klješta.

Znači, to je veoma dobro i, još šta je tu dobro, dobro je što se ti mladi ljudi pripremaju i stručno i teoretski da mogu po završetku tog posla da pristupe svojim novim radnim mestima gde će biti spremni odmah da se uključe u radni proces.

Tačno je i ovo što govore kolege iz SRS da je mnogo toga podređeno onima koji danas rukovode tim poslovima, odnosno poslodavcima. To nije trend Srbije, to je trend celog sveta i jeste pogrešan. Mi moramo tu da budemo mudri, da budemo nekako između negde, da zadovoljimo jednu i drugu stanu. Ne možete odmah mačem da sečete sve redom i da kažemo, e tako će da bude, pa nismo mi baš nekad toliko velika sila da možemo da određujemo šta će sve biti i kako će se raditi. Hvala.

Hvala.

Evo, da se osvrnem na ova pitanja koja je postavio kolega Bojić. Veoma je teško sad odjednom odgovoriti na sva ta pitanja, ali ovo je interesantno pitanje – ko snosi odgovornost za neuspeh u obrazovanju? Svi ovi koje je nabrojao kolega imaju odgovornost, kako pojedinaca, tako i škola, tako i društvo, nastavnici.

Jer, šta je problem, ja sam pre neki dan rekao šta je kod nas problem? Kod nas je problem što nastavnici, odnosno profesori nisu oni koji su bili najbolji i koji su u taj posao ušli iz ljubavi da svoje znanje koje su stekli mogu da prenesu na druge.

Šta je tu problem? Pa, problem je bio, normalno, taj novčani. Nije samo u Srbiji takva situacija, nego u celom svetu. Sve je podređeno materijalnim vrednostima. Zaboravili smo šta je Tesla rekao – ako hoće društvo da bude uspešno, onda mora da usaglasi i duhovno i moralno i socijalno stanje.

E, mi nismo hteli da poslušamo Teslu i onako kako je on predvideo da će se desiti čovečanstvu, polako čovečanstvo ide ka tom trenutku kada će doći do ogromnih propadanja, nemira, itd. To moramo da budemo pametni i da mi u Srbiji sprečimo.

Malopre su koleginica i kolega diskutovali, pa su se u nekoliko navrata saglasili da je dualno obrazovanje iznuđen proces. U neku ruku svi se slažemo da je možda iznuđen, ali dobar menadžer, dobar vođa, dobar lider, političar mora da bude sposoban da od onoga što ima stvori uslove da dovede sistem do cilja, odnosno da učini, u neku ruku, blagostanje društva.

To je danas zadatak svih nas, ne samo Ministarstva i vladajuće strukture, nego svih u Srbiji. Ovo su strateške stvari. Mi moramo da iskoristimo taj trenutak i da omogućimo neki boljitak za Srbiju.

Koleginica reče, kaže – ti mladi ljudi ići će tamo, jer će imati velike plate. Ne, ljudi, ne treba dualno obrazovanje njima da bude motiv velika plata, njima treba da bude motiv znanje. Kroz dualno obrazovanje njihovo znanje će biti i veće i kvalitetnije. Plata može da se menja. Danas može da bude 2.000 evra, sutra se promene uslovi 1.000, 500 i na kraju krajeva mogu da dobiju otkaz, pa ostanu i bez plate.

Znači, bez plate možete da ostanete, ali bez znanja ne možete da ostanete, znanje niko ne može da vam ukrade.

Mladi ljudi koji se odluče za dualno obrazovanje i koji završe to dualno obrazovanje biće u velikoj prednosti u odnosu na kolege koji su ranije završavali, gde su imali samo teoretsku nastavu.

Država ne sme da se povuče iz svih obaveza koje ima. Zašto?

To je jedna floskula bila sa zapada, odnosno globalizma, da se država povuče, da prepusti sve tržištu. Kao dobar domaćin, a država je na kraju krajeva najveći poslodavac, ona mora da kontroliše sve.

Tamo gde ne valja, tu će da se meša, neće država da se meše negde gde je dobro, ali tamo gde ne valja, kao što je u menadžmentu, pa kaže – viši nivo menadžmenta se nikada ne meša u poslove nižih nivoa, sem kad dođe do poremećaja. Tako i država mora da se umeša onda kada nije dobro.

Evo jedan primer. Primer je privatizacija. Mi smo došli u situaciju da posle 2000. godine, nije više ni važno ko kriv, od kukanja nema vajde, imali smo loš model privatizacije.

Malo pre kolega Mirčić reče – prodata fabrika i tu se sad napravila ledina, sad će oni da zidaju zgrade i, ne znam ni ja, poslovni prostor, stanove, itd.

Ali, mudre i pametne zemlje su to radile drugačije, pa su rekle – prodajemo mi fabriku za jedan dolara uz obavezu da 15 narednih godina nastavite da se bavite istom delatnošću kojom se bavila fabrika koju vam prodajemo. Ne smete da otpustite ili možete da otpustite uz nadoknadu toliko i toliko radnika. Plate će biti tolike, uložićete toliko u razvoj, a mi smo to zaboravili.

Kad smo prodavali, pokazali smo da smo loši trgovci i onda smo, našom greškom je došlo do uništavanja i industrije i privrede i svega, nisu krivi ti koji su kupovali, nego su krivi oni koji su im omogućili.

Zato, sad kroz dualno obrazovanje mi pokušavamo da ispravimo nešto što je pogrešno urađeno. Ne može da se uradi za godinu dana, ministar bi bio čarobnjak kada bi to mogao da uradi za godinu dana. To će biti proces u kome će naraštaji i naraštaji morati da učestvuju i da dovedu do željenog cilja.

Ja se nadam da ćemo svi zajedno, koliko god nas ima, sad kažem – ima nas nešto manje od 7.000.000, svi zajedno moramo da upregnemo sve snage i da se trudimo da Srbiju izvedemo na pravi put. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, bezbroj puta smo govorili da su obrazovanje i zdravstvo dva najvažnija stuba svakog sistema, svakog društva. Da bi društvo bilo uspešno, da bi moglo da se razvija i da pruži svojim građanima lagodan život, ti stubovi moraju da budu jaki, čvrsti, armirani, stameni. Ukoliko su oni slabi, ako se oni ljuljaju, društvo će biti klimavo, a na kraju krajeva može da se i uruši. E, zbog toga mi moramo da se trudimo da nam i vaspitanje i obrazovanje, a i zdravstvo budu na nivou kakav zahteva jedna normalna demokratska zemlja kakva je Srbija.

Šta je veliki problem kod nas? Kod nas je veliki problem što smo unazad nekoliko decenija nekako isuviše lako isključili, odnosno zaboravili na vaspitanje i to nas je dovelo u situaciju da nam sistem bude onakav kakav je danas. Šta je problem? Problem je što smo nekako zapostavili obrazovanje. Osnovna ćelija svakog društva, porodica, je bila ta koja je trebalo da pripremi decu, da ih vaspita i da ih pozitivno vaspitane pošalje u školu. Međutim, nekako, pod teretom raznoraznih okolnosti, naša porodica se urušavala i roditelji su očekivali da pošalju dete u školu i da ga škola vaspita i da ga obrazuje. Međutim, dete mora da dođe vaspitano u školu, jer sa sedam godina ne možete da počnete nekog da vaspitavate, vaspitanje mora da krene od najranijih dana. To je ono na čemu ćemo mi morati u budućnosti da radimo, hteli ili ne hteli, ukoliko želimo da imamo društvo koje će biti uspešno.

Kažu – pametan čovek uči od svakoga, na svakom mestu i u svako vreme. Zato i mi ne smemo da se stidimo, da se ustručavamo da učimo od onih koji su mnogo bolji i uspešniji od nas, a da ono što je dobro kod nas zadržimo i da nastavimo tako da radimo.

Da li ćemo biti uspešni i da li ćemo to uspeti zavisi od nas i od onoga što radimo na raznim poljima. Kako mi da očekujemo da nam deca budu vaspitana, da nam budu pravilno usmerena, kada na svakom koraku, što u štampanim medijima, što na televiziji i ostalim medijima, susreću se sa nečim što je mnogo negativno, a to su ovi raznorazni rijaliti programi, to su raznorazni negativni junaci koji deci postaju primer. Danas kada pitate decu šta će da budu kada porastu, većina ili jedan deo njih kaže da će se baviti prodajom droge, biće starlete, biće ovakvi, onakvi, ali uglavnom većina te dece ima pozitivan stav u odnosnu na te negativne ličnosti. To moramo da iskorenimo i moramo tu našu decu od malih nogu da učimo da vole svoju zemlju, da poštuju zastavu, da poštuju grb, himnu i sve ono što karakteriše jednu zemlju.

Kako je lepo kada prođete Turskom kada je neki njihov praznik, retko koja kuća da nema istaknutu zastavu. Zašto? Pa zato što su oni od malih nogu naučeni da vode Tursku, da se ponose svojom domovinom i da je poštuju na svakom koraku.

E sad, ovo što danas radi Ministarstvo, odnosno svi mi zajedno što radimo su samo koraci kojima ćemo sve to morati da popravljamo. Ali, to ne može preko noći. Niti je ministar kriv, niti smo mi krivi zbog onoga što se desilo sa našim vaspitno-obrazovnim sistemom. To je urušavano unazad 20-ak, možda i 30 godina. Normalno, niko nama ne daje pravo da kukamo – e, pa to su uradili ovi ili oni. Ne, mi smo došli na vlast i dobili poverenje naroda da rešimo taj problem i mi se rvemo sa tim problemom i moraćemo da ga završimo, da li za pet godina, da li za 10, da li će to biti ova strategija do 2030. godine, ali moramo da budemo uporni da rešavamo taj problem.

Ono što je bilo danas na Odboru, što me je impresioniralo, diskusija kolege Jokića, koji je predložio ministru da ona deca koja završe dualni obrazovni ciklus i koja su uspešna u tom svom poslu mogu dalje da napreduju. Normalno, ministar je rekao da je to već i bilo pripremljeno i da će tako biti. Znači, oni najbolji, koji budu u svojim oblastima, moći će da napreduju i moći će da stiču određena zvanja i moći će ta znanja da prenose na nove naraštaje.

Veliki problem mi imamo danas na svim nivoima vaspitno-obrazovnog sistema sa onima koji su profesori na fakultetima, sa onima koji su nastavnici u školama, zato što nisu baš prave ličnosti da prenesu znanje naraštajima, generacijama koje uče i obrazuju. E, moramo da se izborimo da nam u škole, na fakultete, na akademije, dolaze najbolji studenti, najbolji svršeni učenici koji su pokazali na primeru svom kako se uči i koji mogu da prenesu to znanje na naraštaje koji dolaze.

Ima još jedna stvar za koju ja ne želim da prenosim krivicu na neke prethodne, ali to je nešto što se desilo početkom 2000. godina, a to je taj bolonjski sistem. Mi smo se upecali na Bolonju, što kaže naš narod - videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu.

(Nemanja Šarović: Pa što ne promenite?)

Pa, baš to hoću i da kažem.

Mi smo se upecali na tu Bolonju, uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, koji je bio po nemačkom modelu i prešli smo na nešto što se pokazalo u praksi da ima, neću da kažem da ne valja, ali ne mogu ni da je pohvalim. Mi moramo sad polako da ispravljamo te greške. Menjaćemo to, nije nikakav problem. Kao što se lepo krenulo sa dualnim obrazovanjem, koji je u neku ruku nasledio one škole učenika u privredi i pokazalo se da je to mnogo dobro kad deca u toku svog školovanja imaju i teoretsku i praktičnu nastavu. Ja se sećam, kad sam ja završavao školu, i moj kum, on je išao za metalostrugara i kad je završio školu, on je odmah otišao, zaposlio se i počeo da radi svoj posao. Bio je spreman, jer je imao jedan dan praksu a jedan dan nastavu. To je ono što se danas radi sa dualnim sistemom i mislim da je mnogo dobro.

Da bi ispravili mnoge nedostatke koji su 2000. godine stvoreni, moraćemo da promenimo i upravljačku strukturu na univerzitetima i fakultetima. Ja sam to često govorio, ali nisam naišao na razumevanje, jer svi se nekako ustručavaju pa kažu - reći će da je to zadiranje u ekonomiju, itd. Ne može da bude zadiranje u ekonomiju univerziteta i fakulteta ako u organima upravljanja, u savetima, većinu ima osnivač. Osnivač mora da ima većinu, da bi mogao da upravlja sa onim što je osnovao. I šta sad mi?

Mi imamo slučaj da većinu ima druga strana, koja može da radi šta god hoće. Pa smo imali primere i na univerzitetima i na strukovnim školama gde su se mnogi koji su vodili te organizacije obrukali, radili mnoge radnje za koje je malo reći da su kriminalne i imali podršku od tih saveta. To je nešto što ćemo morati u budućnosti da rešavamo. Ja se nadam da će ministar i Ministarstvo imati dovoljno snage, a i mi svi da im pomognemo, da izvedemo naš obrazovni sistem na put koji priliči njemu.

Ne smemo da se obrukamo pred našim precima, ne smemo da nas se stidi i Tesla i Milanković i Pupin i mnogi velikani. Mi smo velika zemlja, zemlja velikih ljudi, umnih ljudi i takvi moramo da budemo i u budućnosti. Hvala.

Slažem se sa ministrom da nećemo da koljemo vola za šniclu, ali nećemo ni da dozvolimo da nas volovi lažu da su lavovi.

Mi hoćemo da imamo obrazovane ljude i trebaju nam obrazovani ljudi, ali nije obrazovan čovek onaj ko je stekao neku diplomu ili koji ima mnogo diploma, obrazovan čovek je onaj čovek koji ima obraz, za koga možemo da kažemo da je častan, čestit i pošten. Takvi nam ljudi trebaju. Trebaju nam intelektualci, ali intelektualce mora da krasi prvo to da vole i poštuju svoju zemlju.

Evo, sada smo imali primer, neka „Grupa 88“, ili tako nešto, potpisala je neki njihov proglas i tu ima puno naših građana koji kažu da su intelektualci. Kako možeš da budeš intelektualac, pljuješ na pravdi Boga svoju rođenu zemlju? To nije intelektualac. Intelektualac prvo mora da poštuje i ceni svoju zemlju.

Mi moramo da stvorimo takav sistem gde ćemo znati šta je ono što krasi Srbiju i da to svi poštujemo. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, reforma bilo koje vrste obrazovanja je veoma važan poduhvat i ja vam želim puno sreće u tom poslu.

Svakako da ste vi imali tu čast da vas zapadne da povratite ono što je nekada bilo u sistemu vojnog školovanja.

Zašto je došlo do toga da mi izbrišemo iz vojnog školovanja srednju školu? Pa, zato što su oni koji su došli na vlast 5. oktobra 2000. godine imali obavezu da se oduže onima koji su ih doveli na vlast i nisu imali ni pameti, ni mudrosti da kažu – čekaj, brate, pa ti meni rušiš jednu granu, rušiš mi deo obrazovanja bez koga ne mogu da napredujem.

Ali, vi rekoste da će to biti teško da se nadoknadi. Vojska ima sposobne kadrove, koji imaju znanje i sa znanjem može sve da se pobedi. Ja verujem da ćete u tom poslu uspeti i želim vam puno sreće.

Hteo sam istovremeno i da pohvalim diskusiju kolege Srete Perića, koja je zbilja bila prava opoziciona diskusija, ali onako kako rade kulturni i vaspitani ljudi. On je ukazao i na kvalitet ovog zakona i onoga što vi radite, ali je istovremeno ukazao i na to kako treba rešiti neke stvari. Ja mislim da tako treba da se ponaša svaka opozicija.

Što se tiče kolege Šarovića, da ne bi rekao da se plašim da odgovorim na ovo što je on rekao, svi smo mi svesni šta se događa u Crnoj Gori. Ja verujem da će vlast odgovoriti onako kako treba. Ali, ne možemo biti ni kauboji, ni Indijanci i tako se ponašati, nego moramo mudro i pametno, da ne bi naneli mnogo veću štetu našem narodu. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, posle ovih širokih elaborata pokušaću ja nešto da kažem, ako je ostalo malo prostora.

Vojska je jedna od institucija u koju naš narod ima veliko poverenje i kojoj daje veliku podršku. Ima još jedna stvar koja je vezana za ovaj zakon i za uvođenje novih činova, koja mene sa naučne strane veoma raduje, a to je da Vojska i univerziteti i fakulteti su možda jedine institucije koje vode računa o upravljanju karijerom svojih članova.

Danas u našoj praksi i u nauci veoma mali broj i državnih i privatnih firmi vodi računa o upravljanju karijerom. Zato bih ja preporučio svima da se ugledaju na vojsku, odnosno na fakultete i univerzitete gde je to urađeno onako kako stoji u nauci, odnosno u knjigama.

Onaj ko završi akademiju, postaje potporučnik. Nema teorije da se desi, i nikad se nije desilo, da neko ko je završio akademiju postane general. A kod nas, u našoj zemlji, veoma čest je slučaj da ljudi završe fakultet, ovako ili onako, i da odmah postanu direktori nekih firmi, da im se daju velika ovlašćenja i da im se pruža mogućnost da upravljaju sa velikim novcem. To u vojsci ne može.

Ja mislim da je uvođenje ovih činova još jedan doprinos u upravljanju karijerom, jer, život je pokazao, praksa je pokazala da je tu između ta dva čina trebalo uvesti novi čin koji bi omogućio i bolju prolaznost, odnosno mogućnost kandidatima da idu na tom svom upravljanju karijerom prema najvišim činovima, blagovremeno.

Nadam se da će u budućnosti, a ministar je rekao da se sledeće godine očekuje donošenje kompletnog zakona, da će tu biti rešeni i ovi problemi oko naziva činova.

Slažem se sa svima onima koji su rekli da treba izbaciti one činove koji nisu vezani za našu istoriju, za našu zemlju. Evo, ima neki "komodor", ja sam mislio da je to neki računar. To treba eliminisati i treba uvesti ponovo one činove koji su nekada bili u našoj vojsci i na koje smo uglavnom svi bili navikli.

Zašto je došlo do promene tih naziva? To je evidentno. Posle 2000. godine, oni koji su došli na vlast uz pomoć stranih elemenata morali su na neki način da se oduže, pa su pod uticajem tih stranih elemenata uvodili te nove činove.

S druge strane, ja se nadam da će i naša mornarica, odnosno rečna flotila, imati mogućnosti da uredi to napredovanje i da pojedini od kadrova dođu do maksimalnih činova, a nadam se da je to i sada tako. Ja znam kad sam bio u vojsci, osim uslova radnog staža, ocene, itd, bio je uslov i da ima formacijsko mesto. Ja ne znam kako je to sad regulisano, jer naša mornarica, odnosno flotila, nije dosta razuđena, nema te velike kapacitete, ali nadam se da će se tu iznaći mogućnost za one koji su najbolji i koji će imati mogućnost da napreduju do najviših činova.

Sa ponosom i sa radošću se uvek sećam vremena koje sam proveo u ratnoj mornarici i veoma lepe uspomene su mi ostale i na školski brod "Galeb", i na školski brod "Jadran", na naše podmornice, gde sam bio na patrolnom brodu PVR 21, na obezbeđenju Briona, na novim raketnim čamcima i torpednim čamcima koji su tada došli iz Rusije i verujem da će u budućnosti i ova naša ratna flotila obezbediti sebi novo naoružanje.

(Narodni poslanik Aleksandar Šešelj dobacuje.)

Za Juditu će biti sledeći put, nemojte da se sekirate.

Braćo ili kolege radikali, kako god hoćete, ja izuzetno cenim vaš patriotski duh, ali ne mogu da prihvatim to nevaspitanje. Ja sam ipak univerzitetski profesor…

(Aleksandar Šešelj: Iz seljačke sredine.)

Seljačka sredina? Ne odlikuje seljaka da bude nevaspitan. Njega odlikuje da bude patriota, da bude domaćin, a tu se podrazumeva da bude i lepo vaspitan. I ja pripadam toj seljačkoj sredini, ali mogli ste da primetite da sam dovoljno vaspitan.

Nema nikakvih problema, vi samo učite, radite, napredujte, doći će vreme kada ćete vi zajedno sa nama voditi ovu zemlju, ali morate da se promenite malo.

Ja se radujem ovim promenama i, kažem, sa zadovoljstvom očekujem sledeću godinu, kada će se kompletan zakon promeniti i kada će sve to biti u interesu naše vojske. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, naš čuveni kolega iz najlepše opštine u Srbiji, me je malo pre spomenuo, a spomenuo je istovremeno i Crnu Travu i ja sam mu zahvalan na tome što vodi računa i o Crnoj Travi, kao i o svim ostalim mestima.

Njegov amandman je veoma interesantan i ja ću ga podržati. Mislim da Vlada i svi mi moramo da imamo sluha za ta područja o kojima je govorio kolega.

Ne smemo da dozvoli da nam se polako gase ta prigranična, brdsko-planinska, manje razvijena mesta i da imamo situaciju da ljudi odlaze odatle, da ne možemo danas, sutra ni da odbranimo ta mesta, ni da ih sačuvamo.

Možda je ovo u ovom trenutku nekome pomalo neinteresantno, ali verujte veoma brzo doći ćemo u situaciju da se udaramo u glavu zašto nismo vodili računa o tim ljudima koji žive u takvim mestima i što nismo vodili računa o tim mestima.

Normalno je da to ne može da bude kritika za jednu Vladu ili jednu većinu koja je pet, šest ili 10 godina u Skupštini, to je krivica svih nas u Srbiji unazad tridesetak, a možda i više godina. Na nama je da to ispravio i mislim da će biti veoma mudro prihvatiti…

Ministre, ministre, kolega! Ne čuje.

Biće veoma mudro prihvatiti predlog koji je dao kolega iz najlepše opštine u Srbiji. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, odmah da kažem, ponovo se slažem sa Milijom za ovo što je rekao, ali samo jednu primedbu imam. To što njega kritikuju, pa nikada lepota i bogatstvo nisu išli zajedno. Milija i ja nikad ne govorimo da su te opštine najbogatije, mi govorimo o njihovoj lepoti, a obično je, nažalost u životu da onaj ko je lep ne mora da bude i bogat. E, to je pogodilo i Crnu Travu, i njegovo mesto i sva mnogo lepa i fina mesta u Srbiji.

Što se tiče primedbe kolege iz SRS, jasno sam rekao da ću podržati ovaj predlog kolege Milije.

Istovremeno, videli ste da ja podržavam sve one amandmane za koje mislim da su u interesu građana Srbije i nemam problem da podržim nešto što je dobro i što je u interesu građana Srbije i Srbije. Hvala lepo.

Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, na početku hoću da kažem da sam dobio obaveštenje od našeg ambasadora Zarića iz Tirane da među našim građanima za sada nema ni panike, a nema ni povređenih. To je jedna radosna vest posle onoga što se desilo u Tirani.

Sa druge strane, nekoliko radosnih vesti danas čujemo ovde, što je veoma pozitivno. Izgradnja industrijskog parka u Borči je veoma veliki poduhvat, poduhvat kome treba svi da se radujemo, poduhvat koji će u mnogome omogućiti da Srbija krene prema svojoj razvojnoj putanji.

Koleginica koja je govorila o kineskim investicijama je rekla da su Kinezi veliki stručnjaci za planiranje i da oni planiraju unapred stotinak godina itd, pa hoću samo da podsetim, bila je i Nataša tada u Kini, kada sam postavio pitanje našim kineskim prijateljima na koji način su oni uspeli tako brzo da se razviju u poslednjih 30-ak godina, enorman razvoj Kine. Njihov odgovor je bio sledeći – zadržali smo sve ono što je bilo dobro kod nas, a od drugih smo uzimali ono što je dobro kod njih. Taj kolega iz Kine mi je odmah rekao, a da ne bi čekao da me pitate šta smo uzeli od vas, reći ću vam, od vas smo uzeli princip samoupravnog planiranja. Znači, ono što je nekada bilo dobro kod nas, oni su to iskoristili, unapredili i evo danas dobrih efekata za njih i njihovu privredu.

Mi smo malo zastali na tom polju i nismo kao dobri menadžeri, kao dobri upravljači koristili sistem planiranja. Prošle godine, koliko se sećam, donet je Zakon o sistemskom planiranju u Srbiji i obaveza je bila da se do kraja godine, od strane Vlade, nadležnih ministarstava, usvoji krovni plan na osnovu koga bi sve lokalne samouprave mogle da naprave svoje planove za sledeći period.

Nekoliko puta sam u razgovoru sa našim ministrima pokušavao da saznam da li će biti do kraja ove godine taj krovni plan i, kako sam saznao, neće biti, biće pomereno, ali se nadam da će veoma brzo doći do izrade tog plana kako bi mogle lokalne samouprave da izrade svoje planove.

Ovo što je rekao ministar finansija da ćemo uskoro imati projekte za sve lokalne samouprave gde bi se navelo ono što njih muči, mogu da kažem da je veoma pozitivno i nadam se da će biti u budućnosti to realizovano, jer na onoj sednici, kada smo birali kolegu Sinišu Malog za ministru, zamolio sam ga da malo, jednim okom, makar pogleda dole na Crnu Travu, jer bile su elementarne nepogode, uništeni su i putevi, mostovi, i dobio sam obećanje njegovo. Premda, mogu da kažem da to obećanje i nije realizovano, ali sada me raduje ovih 12 milijardi koje su obezbeđene za tu namenu, pa se nadam da će Crna Trava dobiti makar jedan milion i da će uspeti da izgrade barem te puteve, da napravi jedan hotel i da omogući i gostima i ljudima koji tamo žive da dođu i provedu bar lepih dana u Crnoj Travi, jer imaju u čemu da uživaju.

Takođe, veoma me raduje ova vest da će se raditi kanalizacioni prsten na Vlasinskom jezeru, jer je to nešto što je trebalo davno da bude urađeno, ali kako kaže naš narod – bolje ikad nego nikad.

Nadam se da ćemo svi imati razumevanja za napore koje pokušavamo kroz ovaj budžet da realizujemo u interesu građana Srbije i Srbije i da ćemo zajedničkim snagama uspeti da sve to dovedemo onako kako smo planirali do jednog krajnjeg cilja.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je jedinstvena prilika kada je na dnevnom redu Zakon o budžetu, jedan od najvažnijih zakona, da pozicija i opozicija sučele svoja mišljenja i svoja viđenja i u jednom demokratskom ambijentu da ukažu na dobre i one manje dobre strane ovog zakona.

Ne smemo da koristimo ovu priliku da bi jedni druge vređali i da bi se ponašali, u najmanju ruku, nekulturno, nego moramo voditi računa da taj budžet je budžet koji interesuje sve građane Srbije i da moramo napraviti maksimalan napor da taj budžet zadovolji mnoge potrebe, osnovne potrebe sada svih građana.

Istovremeno, moramo da oslušnemo i ono što govore ljudi koji su stručni, koji se mnogo bolje razumeju od većine nas u ovu problematiku. Ja bih pohvalio diskusiju profora Hasana Hanića, koja je bila danas na Prvom programu RTS, gde je on na jedan civilizovan, kulturan način ukazao na dobre strane i na one druge strane ovog budžeta. Hasan Hanić je, koliko ja znam, jedan vrstan stručnjak u svojoj oblasti i mislim da nije pripadnik nijedne političke organizacije, a i da jeste, ne bi bilo nikakvih problema, jer njegove diskusije su uvek korektne i uvek u interesu građana Srbije i Republike Srbije.

Moramo istovremeno da budemo i svesni činjenice u kakvom je trenutku kormilo broda zvanog Srbija došlo u naše ruke. To je bio trenutak kada je more valjalo, kada je bilo sa svih strana i oluje i uragana i lošeg vremena, kada su putevi kojima je trebao taj brod da se kreće prema luci u kojoj će da pokuša da sanira sve ono što je na njemu pokvareno, bili nevidljivi, kada je na tom putu bilo mnogo stena i hridi, i samo izuzetnim umećem, pameću, znanjem kapetana i posade, taj brod je uspeo nekako da se dovuče do luke spasa, odnosno da dođe u remontni zavod, odnosno brodogradilište. Od tog trenutka počinje ona prva faza u razvoju svakog sistema, pa i Srbije, to je faza opstanka.

Mi smo uspeli da izborimo sa Srbiju opstanak, jer smo bili u trenutku kada je pretilo da će taj brod zvani Srbija da se potopi. Velikim trudom i velikim znanjem prevazišli smo tu fazu i ušli smo u fazu rasta.

Normalno, mnogi bi želeli da vide Srbiju u onoj fazi koja je kvalitativna i naziva se razvitkom, odnosno razvojem, ali nije tako lako doći do te faze. Treba puno vremena, treba puno snage i treba mnogo znanja.

Sad, na tom putu na kome je Srbija i gde mi danas diskutujemo o ovom budžetu, ne možemo da budemo nekorektni i da kažemo da je sve u budžetu idealno i sve valja. Nije tačno, normalno je, uslovi su nas primorali da budžet bude onakav kakav odgovara ovom trenutku.

Moram da se složim i sa prof. Hanićem i sa svima ovima koji su rekli da treba povesti računa o povećanju plata i penzija. Niko nije rekao da ih ne treba povećati. Normalno je, pa svako želi da ima bolje finansijske uslove. Ali, to nam ukazuje da moramo da budemo i mudri i oprezni, da ne smemo da uletimo u zamku u koju je uletela jedna od prethodnih vlasti, kada je enormnim povećanjem i penzija i plata dovela Srbiju u jedan veoma nezgodan i težak položaj. Mi to sebi ne smemo da dozvolimo.

Sad, na putu realizacije ovog budžeta i na putu ulaska Srbije u fazu razvoja, ima mnogo problema. Navešću jedan, možda dva problema. Jedan problem, koji je najverovatnije danas i najveći problem Srbije, to je problem nataliteta. Mi se suočavamo sa situacijom da nam je natalitet izuzetno mali i slab. Ali, istovremeno pravimo, razgovarao sam sa ministrom Đorđevićem i žao mi je što nije tu, istovremeno pravimo veliki problem vezan za položaj trudnica ili porodilja, gde nismo dobro rešili to pitanje zakonski, tako da, dolazimo u situaciju da te žene koje su na porodiljskom bolovanju primaju 100, 200 dinara ili 1000, 2000 dinara mesečno. Ne možemo da očekujemo povećanje nataliteta sa takvom politikom. I to nam je jedan od problema koje moramo da rešavamo. Možda ga nećemo rešiti baš ovim budžetom, ali ministar Đorđević mi je obećao da se priprema uskoro zakon koji će ispraviti te nedostatke.

Drugi problem je problem vezan za školstvo, odnosno obrazovanje. Nije naša krivica, ali to nije ni razlog da se mi vadimo na to da je to krivica prethodnih vlasti u ne znam ni ja koliko decenija. Mi smo sebe doveli u situaciju da nemamo dovoljno stručnog kadra u srednjem obrazovanju. Mi se sad suočavamo sa velikim problemom da nemamo dovoljno kvalifikovanih radnika srednje i zanatske struke.

Nedavno sam slušao neku emisiju, gde kaže – povlačimo naše zavarivače, varioce iz zemalja EU, jer radi se Južni tok, i sada im dajemo plate od tri do sedam hiljada evra. Zašto smo sebi dozvolili da dođemo u takvu situaciju da nemamo ni dovoljno zidara, ni tesara, ni armirača? Pa, pogledajte na ovim gradilištima po Beogradu, a tako je i širom Srbije, na svakom gradilištu videćete natpis – traži se, pa onda piše armirači, zidari itd.

Ja sam bio prošle nedelje u Crnoj travi na proslavi 100 godina srednje Građevinske škole, najstarije građevinske škole u Srbiji, škole koja je bila rasadnik izuzetno dobrih i kvalitetnih stručnjaka vezanih za oblast građevinarstva. Evo, nosim i bedž sa te proslave. Predložio sam već jedanput ili dvaput u ovoj Skupštini nadležnom ministarstvu da umesto što zatvara odeljenje te škole u Crnoj travi, da napravi majstorsku akademiju, gde bi svi kadrovi iz svih tih stručnih škola dolazili makar mesec dana na praksu, da se izuče i obuče u tim oblastima i da postanu vrhunski majstori, onakvi kakvi su nekada bili čuveni Crnotravci neimari, zidari. U znak zahvalnosti, njima je podignut spomenik u vračarskom parku i na ulasku u Crnu travu.

Nismo smeli da dozvolimo sebi luksuz da dođemo u situaciju da onu radnu snagu koju smo nekada poklanjali Evropi i svetu, danas moramo da tražimo u Albaniji, u Turskoj, Rumuniji, ne znam sve kojim zemljama. Zato pod hitno moramo da rešimo te probleme i da ne dozvolimo da Srbija dođe u situaciju da od jedne zemlje koja je bila poznata po dobrim zanatlijama, danas ili sutra nema svoje ljude, svoje radnike koji će raditi u tim oblastima. Za sada neću više. Hvala.