Poštovane kolege, moram da se složim da zamrzavanje ili konzerviranje, kako reče kolega, nije popularna mera i neće doneti neke velike uspehe.
Najverovatnije u ovom trenutku da je ministar, odnosno Vlada, primorana da učini nešto tako. Evo, mi imamo slučaj ovde da je ministar vanstranačka ličnost. Znači, nije pripadnik nijedne partije. Zašto ne pokušamo svi zajedno da pomognemo i njemu i Vladi da zbilja donesemo zakone koji će omogućiti Srbiji da krene napred?
Mi, mislim na SNS, imamo tu sreću da nismo u tolikoj meri učestvovali ni u zapošljavanju, ni u stvaranju svih ovih problema. Zašto? Zato što nismo ni bili u vlasti u prethodnom periodu. Kod nas ovde u parlamentu je možda najveći problem ta naknadna pamet. Svi oni koji su do juče bili u vlasti, dok su bili u vlasti nisu imali tu pamet, sad odjednom im je nadošla pamet i sad sve znaju, a svi problemi su nastali zbog toga što su ih oni stvorili.
Neke ovde reče – da li je problem neka čistačica? Nije problem u čistačici, ali problem je u hiljadama i stotinama čistača koji su do juče uspevali da očiste sve kase, od lokalnog nivoa do Republike, i da pokradu, pokupe sve te pare ili novce, kako kaže kolega Čanak, i da ima država te pare ne bi bilo potrebe uopšte da se sada zamrzava i zapošljavanje i sve ostalo.
Zato vam predlažem, dajte da se urazumimo i da zbilja pokušamo jednim čestitim i poštenim radom da izvučemo Srbiju iz ovog problema. Hvala.

Poštovane koleginice, poštovane kolege, dozvolite mi da pre svog pitanja iskoristim priliku i da građanima Srbije koji danas slave Svetog Aranđela čestitam krsnu slavu, da im poželim da tu slavu provedu u veselju i radosti, da shodno danu koji je danas, Danu zaštite dece u saobraćaju, povedu računa i kad se budu vraćali kući. Neka iskoriste ovu priliku da koriste gradski prevoz, ne moraju danas da idu kolima.
Svojih par pitanja ću nameniti vladi, odnosno određenim ministarstvima. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da protekle nedelje prisustvujem 94. godišnjici postojanja i rada srednje škole „Milentije Popović“ u Crnoj Travi. Svi ste čuli za Crnu Travu, i čuvene neimare Crnotravce, a ta škola je iškolovala na hiljade ljudi koji su delima svojih ruku obogatili prostor kako Srbije, tako i bivše Jugoslavije, Evrope i može se slobodno reći da njihova dela postoje širom sveta.
Šta će učiniti Ministarstvo prosvete da pomogne toj školi da opstane, da u budućoj racionalizaciji škola u Srbiji, koja pretpostavljam da će se desiti, sledeće godine, učini da ta škola ostane i opstane i da može i dalje da obučava mlade naraštaje za jedan veoma interesantan i častan poziv? To je jedno izuzetno lepo, pitomo mesto, ali nažalost, tamo je ostalo veoma malo ljudi. Što kažu – svega ima, samo nema naroda.
Šta će učiniti Vlada Republike Srbije? Da li Vlada Republike Srbije
ima ili priprema strategiju za opstanak i razvoj kako ovog područja, tako i ostalih rubnih područja, odnosno pograničnih? Nismo u prilici da vidimo da veliki broj stanovnika Srbije gravitira prema Beogradu i velikim centrima, a da nam rubna područja ostaju prazna.
Imam još jedno pitanje koje bih postavio ministru energetike. U Crnoj Travi postoji jedna NIS benzinska stanica i kako su mi rekli domaćini, rečeno im je da će zbog toga što nerentabilno posluje, ta stanica biti zatvorena. Šta će učiniti Ministarstvo energetike da omogući tim ljudima da u svom mestu imaju mogućnost da kupe gorivo? Ukoliko se desi da se ta stanica zatvori, njima bi do prve benzinske stanice trebalo oko 40-ak kilometara. Verujem da i određena ministarstva i Vlada imaju želju da ovi krajevi opstanu i da se razvijaju. Zato verujem da će njihov odgovor na ova moja pitanja biti veoma brz i veoma kvalitetan. Hvala.

Poštovane koleginice i poštovane kolege, danas na dnevnom redu imamo set zakona iz pravosuđa i normalno je očekivati da će ovde koplja uglavnom da ukrste vrsni pravnici, advokati, profesori univerziteta i ljudi kojima je to struka. Mi obični smrtnici koji se ne bavimo ovim poslovima imamo priliku da mnogo toga čujemo, da ponešto naučimo, ali, kao i svaki prosečan Srbin, i ja isto tako mislim da znam mnogo toga i da mogu da doprinesem boljem radu Skupštine.
Svoje izlaganje sam rešio da usmerim na dva koloseka. Prvi kolosek će biti jedna pohvala ministru, a drugi će biti zamerka.
Dopalo mi se to što je ministar u svom izlaganju rekao da prihvata sve primedbe, bez obzira sa koje strane dolaze, i to je nešto što je sasvim normalno. Ne očekuje se od opozicije da bude samo kritičar i da govori sve loše o predloženim zakonima, a pozicija da hvali te zakone, nego, ako već svi radimo u interesu građana i pozivamo se na te građane koji su nas na kraju krajeva i birali da radimo u njihovom interesu, onda je zadatak svih nas da iznađemo najbolja moguća rešenja, rešenja koja će učiniti da ova oblast bude efikasna i ekonomična, odnosno dostupna na najlakši mogući način građanima Srbije.
Da li će ove promene u oblasti mreže sudova naići na otpor? Sasvim normalno da hoće. U prirodi svakog čoveka je da ima otpor prema promenama. Zašto? Zato što se svi trudimo da zadržimo neko stanje u kome se nalazimo, jer tu imamo sigurnost. Promene koje budu nastale u mreži sudova će nekome odgovarati, nekome neće, nekom će odgovarati manje, nekome više, i to je sasvim normalno, da možemo da dajemo kritike i da dajemo predloge Ministarstvu, ministru i nadležnom odboru kroz amandmane, gde bi došlo do određenih ispravki i prepravki.
Rekao sam već da mi se veoma dopalo to što je ministar rekao da će prihvatiti sve predloge koji su u ovom interesu, tako da se nadam da će kroz amandmane biti prihvaćeni predlozi i opozicije i pozicije koji budu u duhu poboljšanja ovog zakona.
Što se tiče moje zamerke ministru, slažem se tu sa jednim kolegom koji je rekao, čini mi se, da je prošlo 18 meseci, a da ministar nije uradio to i to, pa je spomenuo neke predmete koji su zastareli. Koliko znam, kolega Selaković je ministar nekih 15 meseci i ja ću oštro da mu zamerim kako to nije uspeo za ovih 15 meseci da popravi sve ono što su pre njega uništavali 12 godina, sve ono što su doveli na dno dna, do ruba propasti. Zar taj Selaković nije čudotvorac, zar on nije supermen, neko sa čarobnim štapićem ko će samo jednim trzajem ruke sve to popraviti?
Veoma je teško popraviti i za ceo mandat ono što je nasledio ministar Selaković i njegova ekipa, a kamo li u nekih 15 meseci. Zato, gospodine ministre, knjige u ruke, a vidim da vam ide nauka od ruke, i nemojte da se zaustavite samo na ovim naučnim dostignućima, nego pratite i alternativne metode i parapsihološke metode, jer je vama potrebno i više od tog znanja da bi mogli da ispravite ono što je 12 godina urušavano u ovom našem sistemu.
Nadam se da će ovaj zakon dobiti saglasnost svih, odnosno većine poslanika u Skupštini Srbije i da će u cilju poboljšanja, koja građani Srbije očekuju, u nekom narednom periodu doći i poboljšanje tog novog zakona, jer svaki zakon je živi organizam i treba ga s vremena na vreme promeniti. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, suočeni smo sa činjenicom da je Srbija opterećena mnogim problemima. To su manji, veliki ili ogromni problemi koji dotiču pojedince, određene grupe ili veliki broj građana. Ali, postoji jedan problem pred kojim niko od nas ne može da zažmuri, pred kojim niko od nas ne može i ne sme da okrene glavu.
Meni su se obratili građani sa jednim pismom koje ću ja pročitati i kroz to pismo se vidi njihov problem, a na kraju ću postaviti određenim ministarstvima pitanje.
„Poštovani, obraća vam se beogradska grupa roditelja iz afere nestalih beba iz porodilišta. Ne obraća se samo u svoje ime, već i u ime hiljada napaćenih roditelja iz cele Srbije. Obraća se i moli. Moli da ova država, jedina koju imamo, progleda posle mnogo godina, progleda i kaže istinu, dugo skrivanu i zataškavanu. Ko to godinama, decenijama trguje našom novorođenčadi? Koji su to ljudi koji otimaju čeda majkama? Godinama unazad borimo se protiv ove pošasti. Kad god mislimo da smo naišli na razumevanje od strane države, vrlo brzo shvatimo da smo ponovo obmanuti i prevareni.
Pojava traganja za istinom o svojoj nestaloj deci iz porodilišta omasovila je i okupila roditelje iz Srbije 2002. godine. Svi slučajevi su ličili jedan na drugi. Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba navodno preminula. Decu nam nisu dozvolili da vidimo, identifikujemo i sahranimo. Tako decenijama, a sumnja ostaje. Svi nestanci beba po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja.
Roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji i ministarstvima. Epilog dugogodišnjeg traganja za svojim navodno preminulim bebama je – leševa naše dece nema, naše krivične prijave su sudovi i tužilaštva podveli pod zastarevanje.
Godine 2002. i 2003. roditelji skupljaju dokaze i dokumentaciju i podnose krivične prijave. Republički tužilac izdaje obavezno uputstvo da se predmeti procesuiraju i uzimaju se izjave roditelja po opštinskim sudovima.
Godine 2004. izabrani VD republički tužilac izdaje novo obavezno uputstvo gde se slučajevi obustavljaju i podvode pod zastarevanje, uz obrazloženje da nema zakonske mogućnosti da se sprovedu istražne radnje.
Obratili smo se Narodnoj skupštini, Odboru za predstavke i predloge koji je ocenio da se radi o izuzetno teškom problemu koji je neophodno rešiti u što kraćem roku.
Godine 2005. formiran je Anketni odbor obrazovan radi utvrđivanja istine o nestaloj deci iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Roditelji su sarađivali sa Odborom i dali svoj veliki doprinos na osnovu svega iznetog na Odboru, a stavljeno je u izveštaj.
Godine 2006. je Narodna skupština Republike Srbije usvojila izveštaj o radu Anketnog odbora sa predlogom mera. Od 2007. do 2010. roditelji se ponovo nalaze na vetrometini državnih institucija, a po predlogu mera Anketnog odbora se nije uradilo ništa konkretno, samo mrtvo slovo na papiru.
Godine 2010. nekoliko roditelja se pritužbom obraća Zaštitniku građana, koji je sa posebnom pažnjom razmotrio pritužbe i dostavio poseban izveštaj, sa nadom da će koristiti ne samo Narodnoj skupštini i njenoj Radnoj grupi za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državni organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilištima, već i državnim organima i institucijama koje će u narednom periodu pokušati da dođu do odgovora na ovo osetljivo i potresno pitanje.
Međutim, 2011. godine Radna grupa za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državnih organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilišta podnosi izveštaj da ne bi bilo opravdano vršiti izmene odredaba Krivičnog zakonika i da ne postoji ustavna mogućnost da se omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestalih beba.
Devetog septembra 2013. godine, posle uložene žalbe Republike Srbije na presudu Međunarodnog suda u Strazburu, po tužbi majke Zorice Jovanović, presuda postaje pravosnažna u slučaju nestalih beba, a država je u obavezi da preduzme odgovarajuće mere, a najbolje da donese poseban zakon kojim bi propisala mehanizam čiji je cilj da obezbedi individualno satisfakciju svim roditeljima.
Po ko zna koji put vam se obraćamo sa molbom da zajedničkim snagama realizujemo presudu Međunarodnog suda i da posle 11 godina roditelji nestalih beba dođu do istine o njihovoj nestaloj deci, jer teško je živeti i nositi teret da naša deca rastu, rastu daleko od nas, a to vreme se ne može vratiti.
Unapred zahvalni roditelji nestalih beba.“
Mislim da niko od nas ne može da ostane nem pred ovim pitanjem. Svi oni koji su dobronamerni treba da pomognu da se ovo reši.
Mislim da pitanje treba da bude upućeno i premijeru i ministru pravde i ministru zdravstva i svima onima koji u svom domenu mogu da nađu makar kakvu mogućnost da se ovo pitanje reši. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, današnja diskusija mi daje nadu da će u Srbiji biti bolje, mnogo bolje, barem u oblasti obrazovanja. Zašto to kažem? Zato što se, kao retko kada, desilo danas da imamo jedinstvo svih onih koji su učestvovali u diskusiji.
Sa druge strane, raduje me to što je ministar obećao da će raditi na tome da uslovi na svim nivoima obrazovanja budu mnogo bolji, nego što jesu.
Nije lako voditi jedno ministarstvo, kao ministarstvo koje vodi kolega Jovanović. Objektivno gledano, tu ima mesta za najmanje četiri ministarstva. Nekada je bilo posebno ministarstvo osnovnog i srednjeg obrazovanja, a posebno ministarstvo visokog obrazovanja. Tu bi vrlo lako moglo biti mesta za jedno ozbiljno ministarstvo nauke, pa ministarstvo tehnološkog razvoja i informatičkog društva. Sve to je pripalo u čast kolegi Jovanoviću, a on je to dobrovoljno prihvatio i na tom putu imaće veoma mnogo posla.
Savetujem mu da ne prihvati činjenicu i da kaže – pa, nije loša situacija u ministarstvu koje vodim. Naprotiv, treba da se trudi da njegovo ministarstvo bude najbolje među najboljima i da se ne poredi sa lošima, nego samo sa najboljima i da među najboljima bude najbolji. Znam da to neće biti lako, ali verujem da ćemo mu svi zajedno pomoći.
Što se tiče izmena ovih predloga zakona, ne bih mnogo govorio o njima. Kao i druge poslaničke grupe, naša poslanička grupa će glasati za ove izmene, ali hoću da kažem još jednu stvar.
Mi danas izlazimo u susret studentima i njihovim zahtevima, ali da bi bili iskreni prema njima, moramo da napravimo takav ambijent, u kome će njima studiranje biti na jednom pristojnom nivou. Kada to kažem, šta to znači? Moramo da stvorimo takav obrazovni sistem koji će biti spreman da odgovori zahtevima privrede i u kome će studenti, kada završe svoje studije, moći da odu u fabriku, škole, bolnice i na druga mesta gde će ih čekati radno mesto. Lako je govoriti o Velikoj Britaniji, Engleskoj, kako god hoćemo, da kažemo da tamo studije koštaju 300.000 funti ili evra, nije bitno, ali njihovi studenti imaju mogućnost da im država daje kredite koje oni otplaćuju nakon završenih studija i dobijanja posla.
Kakav je problem kod nas? Ovo je moje lično iskustvo, a verujem da se to i drugim kolegama dešava. Većina studenata ne može da mi dođe na vreme na ispit, ne mogu da dođu na predavanja. Zašto? Zato što ih poslodavci ne puštaju, pogotovo privatni poslodavci. Imaćemo priliku uskoro da diskutujemo i o izmenama i dopunama Zakona o radu. Moramo da nađemo mogućnost da te ljude ubedimo da njima trebaju školovani ljudi, da im trebaju ti studenti, da se oni ne školuju samo zbog sebe, nego da se školuju da bi tim firmama u kojima rade bilo bolje.
Na kraju, verujem da je ovo samo prvi korak u poslu koji ćemo zajedno uraditi, u poslu koji će biti za dobrobit svih studenata i cele zajednice. Hvala.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, usvajanje zakona o legalizaciji objekata je jedan od važnih koraka da se izgradi pravna država. Podaci o skoro 1,5 milion izgrađenih objekata koji nisu u pravnom režimu, odnosno izgrađeni su bez odobrenja nadležnih organa, pokazuju i dugogodišnju praksu i neprimeren odnos građana prema državnim organima, s jedne strane, ali i neefikasan sistem naše države da predupredi kršenje zakona u oblasti gradnje i stvori uslove za planski uređeno i efikasno rešavanje potreba građana. U nekoliko navrata je i gospodin ministar govorio o ovome.
Sigurno je da nije postojala politička volja da se propisima uredi ova oblast i stvore realni uslovi za poštovanje zakona. Danas raspravljamo o jednom veoma važnom predlogu zakona koji treba da završi započeti proces legalizacije bespravno izgrađenih objekata u Republici Srbiji.
Sećam se jednog ličnog primera, odnosno primera problema koji je imala opština Zvezdara dok sam ja bio kratko vreme predsednik opštine Zvezdara. Pokušavao sam na sve moguće načine da rešim taj problem građana Zvezdare i sva vrata su mi bila zatvorena. U to vreme pripadao sam opozicionoj stranci i imao sam veliku opstrukciju vladajuće garniture. Nekako sam uspeo da dođem do kabineta tadašnjeg ministra gospodina Ilića. Ne mogu da kažem da je trebalo pet minuta, čak ni pet minuta nije trebalo da gospodin Ilić u okviru svojih ovlašćenja pomogne rešavanju tog problema. Zato verujem da i danas ministar ima volju, može i želi da pomogne da se reše svi ti problemi.
Problem legalizacije nije samo problem jednog ministarstva, jedne vlade, jedne garniture, odnosno vladajuće garniture. To je problem svih nas. Malopre sam sa jednim od kolega iz opozicionih stranaka razgovarao i rekao – dajte ljudi da sednemo i da nađemo zajednički model kako izaći u susret i rešiti problem tolikog broja objekata. Nije to deset kuća, nije to 100 kuća, 100 objekata, to je na stotine hiljada.
Zakon se donosi sa namerom da se reši status ograničenog broja slučajeva, odnosno daje pravo da legalizuju svoje objekte samo oni građani, odnosno investitori koji su podneli zahtev za legalizaciju do 11. marta 2010. godine, a za objekte izgrađene bez građevinske dozvole izgrađene do 11. septembra 2009. godine. Dakle, radi se o oko 700.000 predmeta koji su procesuirani do 11. marta 2010. godine. Sedamsto hiljada objekata! Ljudi, pa to je jedan ogroman grad.
I pored većeg broja zahteva sa terena da se ovo pravo produži do roka kada ovaj predlog zakona bude usvojen i stupi na snagu, predlagač je procenio da nema opravdanja za produženje roka jer je očigledno da popuštanje u prethodno donetim zakonima u ovoj oblasti podstiče građane i investitore da nastave sa kršenjem zakona i da dalje grade bez odobrenja nadležnog organa. Mi jednom moramo da stanemo na kraj nelegalnoj gradnji. Kako je rečeno ovde u više navrata, objekti koji su posle tog roka izgrađeni najverovatnije, odnosno verovatno se neće rušiti, ali moramo da pronađemo modus kako te objekte da legalizujemo i kako da sprečimo ubuduće nelegalnu gradnju.
Sada bih se osvrnuo na sam tekst zakona. Mislim da je članom 1. Predloga zakona trebalo utvrditi da se on primenjuje na objekte koji su sagrađeni do 11. septembra 2009. godine bez građevinske dozvole, jer Predlog zakona reguliše uslove, postupak i način legalizacije samo tih objekata, i to pod uslovom da je podnet zahtev za naknadno izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole do 11. marta 2010. godine.
U članu 21. Predloga zakona treba iza reči: „dopuni“ dodati reči: „u primernom roku, a najduže šest meseci“ i staviti tačku, a dalji tekst brisati kao nepotreban jer je u suprotnosti sa članom 22. stav 1.
U članu 24. stavom 3. je predviđeno da se građevinska i upotrebna dozvola može izdati jednim rešenjem, iako je to već predviđeno članom 6. i 7. Predloga zakona, pa taj stav treba brisati.
U članu 31. je predviđeno da su lokalne samouprave dužne da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu Predloga zakona donesu akti o merilima za određivanje visine naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, uslove pod kojima se može ostvariti pravo na umanjenje naknade, kao i uslove i način plaćanja te naknade.
Predlažem da se u tom članu, u trećem redu iza reči: „visina naknade“ dodaju reči: „za uređivanje građevinskog zemljišta“ i rok od šest meseci zameni rokom od tri meseca. Predlaže se skraćenje roka jer će ovakav dug rok znatno odužiti dobijanje građevinske dozvole u slučajevima nedonošenja akta o naknadi za korišćenje građevinskog zemljišta od strane lokalne samouprave.
Zakonodavac je donošenjem Zakona o posebnim uslovima upisa prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, u članu 13. predvideo da je organ uprave nadležan za legalizaciju bespravno izgrađenih objekata dužan da dostavi u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu tog zakona, a stupio je na snagu 16. marta 2013. godine, sve zahteve za legalizaciju podnete u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji do 11. marta 2010. godine, sa dokumentacijom o organu nadležnom za upis prava svojine. To znači da se svi zahtevi za legalizaciju nalaze u organima za katastar, pa se javlja veliki problem vraćanja tih predmeta u organe nadležne za izdavanje građevinske dozvole po ovom predlogu zakona o legalizaciji.
Imajući u vidu da jedan broj tih 700.000 slučajeva zahteva za legalizaciju neće biti usvojen, može da se desi da zainteresovan investitor ne stekne pravo ni za legalizaciju, niti pravo na upis svojine na bespravno izgrađenom objektu. Naime, posle vraćanja predmeta organu uprave nadležnom za legalizaciju i dok traje postupak legalizacije može da istekne rok važenja Zakona o posebnim uslovima upisa prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, a on važi do 31. decembra 2014. godine.
Članom 32. i članom 33. Predloga zakona predviđen je postupak rušenja objekata koji nisu legalizovani. Imajući u vidu da još uvek traje rok u kojem investitori, a ima ih 1.300.000, imaju pravo da upišu pravo svojine po Zakonu o posebnim uslovima prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, rok je do 16. marta 2014. godine, a i u svrhu tog zakona da se bespravno izgrađeni objekti podvedu pod pravni sistem evidencije, postavlja se pitanje da li se rušenje objekata sagrađenih do 11. septembra 2009. godine, koji su upisan u katastar ili će se upisati do 16. marta 2014. godine, odnosno 31. decembra 2014. godine, a koji ne budu legalizovani, da li će se rušiti i da li će oni biti dužni da isključe komunalnu infrastrukturu prema članu 34. Predloga zakona? Stoga predlažem da se ovo pitanje definiše u prelaznim odredbama Predloga zakona i utvrdi da se neće donositi rešenje o rušenju za pomenute upisane objekte.
Nadam se da ćemo imati dovoljno snage i mudrosti da na realan način sagledamo probleme vezane za legalizaciju i da ćemo u narednom periodu udruženim snagama uspeti da rešimo ovaj problem koji je evidentan u Srbiji. Hvala.

Hvala. Dobro je što smo se vratili na diskusiju o amandmanima i mislim da je sasvim normalno da onaj ko formira Vladu ima pravo da podnese i predlog Zakona o ministarstvima. Mi smo jedan takav zakon dobili i o njemu treba da diskutujemo.
Kao što sam juče rekao, svako od nas ima svoje mišljenje i to je legitimno, ali ne može svako naše mišljenje da uđe u proceduru, a pogotovo ne može da bude izglasano. Vlada nam je predložila jedan zakon i o njemu treba da se izjasnimo, bez obzira što svako od nas pojedinačno ne mora da se slaže sa tim rešenjem. Pojedine kolege su u svojim diskusijama naglašavale da će povećani broj ministarstava koji je u ovom slučaju povećan samo za jedno ministarstvo uticati na efikasnost rada Vlade. Objektivno rečeno to ne bi moglo da bude.
Kao što sam to već nekoliko puta ovde naglašavao efikasnost rada Vlade ne zavisi od broja ministarstava, uglavnom zavisi od toga kako će realizovati ciljeve koje postavlja sebi. Voleo bih da najzad shvatimo da svi dobronamerni predlozi koji dolaze od poslanika iz različitih poslaničkih grupa imaju određenu proceduru, neki od njih će biti prihvaćeni, neki ne. Srpska napredna stranka čiji sam i ja član će u danu za glasanje prihvatiti predlog koji je dala Vlada i nadam se da će taj predlog proći, da ćemo blagovremeno nastaviti da radimo dalje po planu i programu. Hvala.

Evo, baš ove diskusije kolege Ilića, koleginice Kovač i koleginice Miljević, odnosno njihovi predlozi, pokazuju da sam u pravu kada sam malopre rekao da svako od nas ima svoje viđenje. Prethodna diskusija pokazuje da svi mi imamo neka svoja mišljenja i vezujemo ih za ovu rekonstrukciju, odnosno za ovaj predlog. Niko od nas nije toliko vidovit da može da zna šta je bilo u glavama predlagača, i zašto je predloženo da izmene zakona izgledaju ovako kako su nam prezentovane.
Ali, onog trenutka kada je sadašnji premijer dobio mandat od predsednika države da formira Vladu, njegovo je pravo da odredi tim kojim će da radi. Njegovo je pravo, ali i on će da podnese sve konsekvence ako ta Vlada ne bude uspešna.
Ne mora da znači da je ovih devetoro ministara podnelo ostavke zato što su loše radili, možda nisu dovoljno dobro radili i možda nisu spremni da urade sve ono što od njih zahteva premijer. Zato smatram da predlog koji je predložila Vlada, odnosno predlog i novog sastava koji će dati premijer je njegovo pravo i mi možemo da se slažemo sa tim ili ne slažemo. Zato ćemo morati da sačekamo dan kada ćemo dobiti predlog premijera za sastav Vlade i onda ćemo da kritikujemo personalna rešenja i sve ostalo. Danas, mislim da možemo jedino da se saglasimo sa predlogom koji je dala Vlada i da dalje u svojim diskusijama postupamo prema tom predlogu da se slažemo ili ne slažemo. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege dati svoj mali doprinos ovoj raspravi, koja je jutros počela veoma burno, pa je tu bilo i rečenica da je ova podela Dinkića na pola, da je ovo zakon o rekonstrukciji Vlade i na kraju smo došli do toga da su ovo samo izmene i dopune Zakona o ministarstvima.
Pitanje koje je postavio kolege Bojan Đurić je veoma interesantno, vezano za Ministarstvo ekologije. Evo i ja se slažem da je trebalo da bude u ovom Predlogu izmena i dopuna Ministarstva za ekologiju. Ali, to je moje lično mišljenje. Neko će reći, pa to je predložio i Borko. Pa šta ako je predložio Borko. Za svaku dobronamernu ideju uvek sam spreman da je prihvatim.
Imam ja i drugo viđenje. Po meni Ministarstvo prosvete, nauke, tehnološkog razvoja informatičkog itd, ja bi podelio na Ministarstvo obrazovanja i vaspitanja, jer odavno je vaspitanje izbačeno iz naših škola. Posebno bi postojalo Ministarstvo nauke. Ali kažem, to je moje lično mišljenje.
Nas ima ovde 250, kada bi svi dobili tu slobodu da napravimo predlog ministarstava u Vladi verujem da ne bi bilo dva poslanika koji bi dali potpuno isti predlog, a pogotovo kada bi trebali da damo i opis poslova tih ministarstava koja ona trebaju da izvršavaju.
Kolege iz SPS, isto kao i kolega Vučić su, odnosno jedan od njih Neđa, je bio mišljenja da je trebalo uvesti Ministarstvo za ekologiju. Ali to su njihova privatna mišljenja isto kao što je i moje pojedinačno mišljenje. Oni koji su kreirali ovaj zakon, odnosno koji su imali tu snagu da predlože taj zakon nisu mogli da iznesu nešto što je maksimalno, nego su dali u ovim trenucima optimalno rešenje, znači rešenje koje uz neka ograničenja pruža mogućnost da se postigne nešto što je zajedničko.
Isto tako vezano za tu efikasnost Vlade. Mnogi od vas, a i mnogi u mojoj stranci kažu, Vlada će biti efikasnija ako bude manje ministarstava. Nije tačno. Broj ministarstava uopšte ne određuje efikasnost Vlade. Vlada je efikasna onoliko koliko je sposobna da realizuje ciljeve koje je postavila. Niko od nas i niko od građana ne bi imao ništa protiv da Vlada koja ima i 20 i 30 ministara opstane ako bi oni mnogo bolje živeli. Prema tome, na nama je da se izjasnimo o zakonu, odnosno izmenama Zakona o ministarstvima koji su danas na dnevnom redu.
Osim toga neki poslanici su ovde predlagali, odnosno tražili personalna rešenja. Pa, personalna rešenja treba da prikaže onaj koji je dobio mandat da sastavi Vladu, to je premijer. Njegovo je pravo da izabere svoje saradnike, odnosno da napravi tim ministara sa kojima će da radi. Normalno, uz saglasnost i saradnju svojih koalicionih partnera. Ubeđen sam da će premijer blagovremeno u danu kada bude ovde na dnevnom redu rasprava o Vladi izneti predlog članova Vlade i da će svako od njih biti ovde spreman da odgovori na sva naša pitanja i da ponese deo odgovornosti za ministarstvo koje prihvata.
Na one primedbe koje se odnose na to zašto nismo odmah raspisali izbore. Mnogo puta je rečeno da smo se vodili time da u ovom trenutku nam je mnogo važniji interes Srbije, nego naš partijski interes bez obzira na to koliko je naša popularnost po raznim istraživanjima u biračkom telu.
Na kraju, nadam se da ćemo danas uspeti da uspešno završiti ovu raspravu vezanu za izmene i dopune Zakona o ministarstvima, a da ćemo u narednim danima nastaviti diskusiju o novoj Vladi i da ćemo tu biti još konkretniji. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege pokušaću da postavim jedno kratko i jasno pitanje koje je bez obzira na jasnoću dosta kompleksno, tako da mora se uputi na adrese nekoliko ministarstava. To je iz razloga što kolege i koleginice koje obrađuju ova pitanja kažu da je veliki problem kada se uputi uopšte Vladi jer bi trebalo da se uputi konkretnom ministarstvu.
Mislim da na ovo pitanje odgovor mogu da daju Ministarstvo pravde, Ministarstvo saobraćaja i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. O čemu se radi? Radi se o jednom sistemu poznatom pod nazivom bus plus koji se primenjuje u Beogradu i podstaknut diskusijom jednog od kolega danas i ja sam razmišljao da li iza tog predloga i uvođenja tog sistema stoji Mesi, da li stoji Ferguson ili po neki od poslanika iz opozicije ili pozicije. Video sam da ne stoji. Stoje konkretni ljudi i mislim da ovo nije problem za koji je odgovorna bilo koja stranka, već da je to problem koji su nam nametnuli pojedinci koji su želeli na neki način samo da favorizuju svoje lične interese.
Gradsko saobraćajno preduzeće koje je javnog preduzeća od ovoga nema koristi, ali zato u Beogradu već duže vremena imamo probleme sa kojima su suočeni građani. Postaviću pitanje vezano za jedan konkretan problem.
Zaposleni u javnim preduzećima su mi se obraćali više puta sa pitanjem da li je promenjen Ustav, da li još uvek po Ustavu svi građani imaju jednaka prava i da li su još uvek svi građani ravnopravni? Pitanje mi je bilo čudno i onda sam rekao da koliko znam Ustav nije promenjen, sve je tako kako vi kažete.
Šta je njihov problem? Njihov problem je taj što pojedinci iz vladajućih struktura, gradskih utiču na rukovodstvo u javnim preduzećima da primoraju zaposlene da koriste bus plus. Nemaju prava kao zaposleni u drugim preduzećima da naknadu za prevoz dobiju u kešu, odnosno da im se isplati to novčano, čak kažu da im se preti i otkazom ukoliko ne pređu na sistem bus plus.
Znajući kakva je situacija kod mene u firmi, znajući situaciju mnogih drugih preduzeća gde zaposleni dobijaju naknadu u novčanom iznosu, pitam navedena ministarstva ko ima prava da nas razdvaja, da jednima daje privilegije, a drugima da ih uskraćuje? Zašto se vrši pritisak na zaposlene pa im se čak preti i otkazom u javnim preduzećima da koriste usluge bus plusa.
Da je bus plus toliko dobar sistem on ne bi izazivao probleme. Samim tim što izaziva probleme i što je naišao na neodobravanje velikog dela građana znači da nešto nije u redu sa tim sistemom. Zbog toga mislim da ovaj problem treba što pre rešiti i omogućiti zaposlenima u ovim preduzećima da reše svoje probleme a ne da budu primorani i da se žale raznim sudovima pa sve do Ustavnog suda. Hvala.

Izvinjavam se, malopre sam se javio, ali me niste videli. No, nema nikakvih problema.
Potpuno razumem želju pojedinih poslanika i poslaničkih grupa da sve dovedu u skladu sa zakonom. Nisam neko ko nije prolazio pored Pravnog fakulteta. Prolazim često jer mi je to na putu od posla do Skupštine, ali se zbilja ne razumem u pravo.
Stanujem u Mirijevu, a Mirijevo je veoma blizu naselju Kaluđerica, za koje se kaže da je najveće divlje naselje u Evropi. Raduje me da je neko smogao snage da predloži jedan zakon koji će umnogome pomoći stanovnicima Kaluđerice, a Kaluđerica nije mala, da koliko – toliko mogu da legalizuju svoje objekte.
Zašto ovo kažem? Ako se budemo nadmudrivali i ako budemo terali mak na konac, kao što reče malopre jedan od kolega da smo mi bili i 1996. i 1997. godine, itd, u vlasti. Tačno je. Bili smo u vlasti, ali nije ovo problem koji je napravila ni Demokratska stranka, ni liberali, ni Demokratska stranka Srbije. Niko od nas nije kriv za ovaj problem. Taj problem se vezuje za period od unazad i 50 godina.
Zato mislim da je mnogo dobro i za ljude koji imaju te problem i za društvo u celini da pokušamo na jedan lep, miran, demokratski način, civilizovan način da nađemo mogućnost da koliko toliko oni svoje probleme reše. Da li će to moći da se to reši samo ovim zakonom? Najverovatnije da neće. Ali, ima vremena, pa ćemo ono što nije bilo dobro, a zakon je živ organizam, on se menja kroz vreme, pa ćemo videti to što ne valja neke druge vlade, ili neki drugi ministri, ili isti ovaj ministar i isto ministarstvo pokušaće kasnije da reši i te probleme. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, pozdravljam ovu brigu kolege Rističevića za probleme naših poljoprivrednika i hoću da prenesem samo mišljenje pojedinih poljoprivrednika iz gročanske opštine.
Kada smo razgovarali na ovu temu, neko je pomenuo da su te premije relativno male i da bi mogle da budu veće. Od njih je bila samo jedna poruka. Profesore, jesu male, ali dajte da se isplaćuju redovno.
Eto, to neka bude pozdrav od mojih gročana za sve nas i vas ovde i nadam se da će ministarstvo i ova Vlada ispuniti taj njihov apel, da redovno budu isplaćivane premije. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, danas imamo jedan set od pet predloga zakona i evidentno je da u Skupštini imamo jedinstvo po pitanju izglasavanja ovih zakona, odnosno podrške predlozima Vlade.
Rekao bih nešto kratko, s obzirom da su prethodni govornici mnogo toga rekli o Predlogu zakona o potvrđivanju konzularne konvencije između Republike Srbije i Crne Gore.
Sasvim je normalno da svaka zemlja vodi računa o svojim interesima, odnosno o interesima njenih građana, bez obzira na kom delu teritorije sveta se nalaze. Tako je i sa predstavnicima naše države, koji u interesu svih pripadnika naših naroda, odnosno našeg naroda moraju da sprovode politiku koja će omogućiti da vodimo brigu o našim građanima. Na osnovu toga proistekao je i predlog ovog zakona i otvaranje konzulata u susednoj Crnoj Gori.
Bez obzira na to kakve smo imali odnose sa Crnom Gorom u bliskoj prošlosti, evidentno je da nova Vlada, odnosno nova vlast u Srbiji pokušava da te odnose poboljša. Svedočenje tome je i nedavni susret predsednika Srbije i Crne Gore, gde se vidi da dolazi do poboljšanja odnosa, što je samim činom izrekao i predsednik Crne Gore.
Nadam se, kao na kraju krajeva, kao i svi građani Srbije da će u budućnosti ti odnosi biti mnogo bolji, a da će ovaj predlog zakona samo pomoći da se to i ostvari.
Što se tiče predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma Republike Srbije i Republike Argentine o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica, diplomatskog, konzularnog, administrativnog i tehničkog osoblja, njihovih diplomatsko konzularnih predstavnika, slažem se da je to jedan zakon koji će u mnogome poboljšati status naših predstavnika u drugim zemljama. U ovom slučaju to je Argentina i nadam se da će uskoro takvih zakona, odnosno takvih sporazuma biti i sa zemljama u okruženju, a i sa mnogim drugim zemljama.
Predlog zakona o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Namibije o saradnji u oblasti odbrane, je jedan od kvalitetnih predloga zakona i nadam se da će doneti mnogo toga što će biti dobro za i ekonomsku i odbrambenu saradnju sa Namibijom.
Na kraju krajeva, sećam se da smo i u prošlosti imali mnogo takvih sporazuma sa mnogim zemljama i kad sam ja bio na služenju vojnog roka u Puli, znam da su tada na školovanju kod nas bili neki pitomci iz Sudana. Kroz ovaj sporazum, moguće je ostvariti saradnju u sledećim oblastima: odbrambena i bezbednosna politika, planiranje odbrane, vojno-ekonomska saradnja, vojno-naučna saradnja, vojno obrazovanje i obuka, zakonodavstvo u oblasti odbrane, vojna medicina, vojna topografija i kartografija, mirovne, humanitarne i druge slične operacije, zaštita životne sredine u okviru vojnih objekata društvene, sportske i kulturne aktivnosti, druge oblasti od zajedničkog interesa o kojima se strane ili njihovi nadležni organi dogovore. Iz ovog što je izloženo u ovom članu 4. vidi se da imamo širok dijapazon za buduću saradnju. Na kraju da kažem da će SNS podržati ove sporazume. Hvala.

Poštovane kolege i koleginice, danas imamo još jedan set zakona o kome raspravljamo i nadam se da ćemo pronaći zajednički jezik i da ćemo uspeti da u interesu građana Srbije usvojimo sve ono što je dobro i sve ono što može da doprinese boljem životu u Srbiji.
Nije potrebno da se na tako važnim zakonima delimo na poziciju i opoziciju. Smatram da je normalno da pozicija kritikuje ono što predlaže Vlada, odnosno pozicija, ali treba da ima u vidu i da su to zakoni koji su neophodni za život u Srbiji i da su to zakoni na kojima moramo zajednički da radimo. Spomenut je ovaj projekat koji bi trebalo da prođe kroz tri zemlje, kanal koji bi išao kroz Srbiju Moravom, preko Vardara, dole do Grčke. Svi sad daju neki veliki značaj i veliku snagu, doprinos ministru Bačeviću za taj projekat. Zašto toliko hvalimo jednog čoveka koji ima vrlo malo zasluga, samo što se našao na mestu ministra u ovom trenutku?
Sećam se dok sam još bio student, profesor Mileusnić, koji je bio jedan od doajena menadžmenta u ondašnjoj Jugoslaviji, je govorio o tom projektu. Sećam se na sednicama Saveza inženjera organizacije rada ovde u Beogradu, mi smo često govorili o mogućnostima realizacije tog projekta.
Spominje se tu i nekih 12 milijardi duga, odnosno kredita koji treba da preuzme Srbija od Kine, koji bi se potrošili na taj projekat. Prvo, Srbija nema snagu da sama bude realizator tog projekta, ali je sasvim normalno i dobro je da se uključimo u nešto što bi omogućilo prosperitet Srbiji. Mi moramo da iskoristimo mogućnosti drugih zemalja koje su voljne da investiraju na našim terenima. Ovaj projekat, ukoliko bi došlo do njegove realizacije, bi mnogo doneo Srbiji. Da li će doći u vremenu dok smo mi poslanici, dok je ova Vlada? Ne znam, ali to je projekat koji će se jednog dana realizovati i to je projekat koji će mnogo dobroga doneti za Srbiju i za njene građane. Na tom projektu verujem da će učestvovati mnoge zemlje, pogotovo one zemlje koje imaju kapitala i koje su voljne da investiraju.
Mi smo mala zemlja i nemamo tu snagu, ali treba da iskoristimo ideje, treba da iskoristimo mogućnosti koje nam pruža geografski položaj i situacija u kojoj se nalazimo.
Sa druge strane, hteo bih da kažem nešto vezano za Zakon o vazdušnom saobraćaju između Srbije i Crne Gore. Mi smo na jednom geografskom području koje je, koliko se sećam, a bio sam nekad student te škole za kontrolu letenja, a verujem da je i danas tako, tu postoje dve oblasne kontrole. Jedna je Oblasna kontrola Zagreb, a druga je Oblasna kontrola Beograd i ta Oblasna kontrola Beograd, bar u ono vreme dok sam ja tamo bio, tako se zvala, pokriva područje i Srbije i Crne Gore. Normalno je da u tom poslu mi sarađujemo sa Crnom Gorom i normalno je da stvaramo zakone koji će omogućiti da taj saobraćaj bude i bezbedniji i da bude bolje pristupačan svim građanima, odnosno korisnicima na ovim prostorima.
Verujem da niko od nas prisutnih ovde, koji smo i zaduženi da izglasavamo te zakone, nema ništa protiv da taj saobraćaj između Srbije i Crne Gore, odnosno na ovim prostorima, bude mnogo bolji i mnogo bezbedniji nego što je bio do sada, a i do sada verujem da je ta bezbednost bila zadovoljavajuća i da ćemo na kraju ovog zasedanja sa zadovoljstvom usvojiti ove zakone. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, neću elaborirati članove ovog zakona. Pokušaću da u nekoliko rečenica kažem svoje viđenje.
Migracija nije problem sa kojim se susreće samo Srbija. To je problem sa kojim se susreću mnoge zemlje u svetu. Naša muka je možda samim tim i veća, jer je na prostorima bivše naše države došlo do određenih i ratnih sukoba, pa smo imali i tu nesreću.
Danas sam slušao koleginice i kolege koji su govorili o ovom zakonu i hoću da verujem da su njihove namere bile iskrene i da ćemo svi pokušati da u interesu svih građana Srbije donesemo jedan zakon koji će u ovoj oblasti uvesti red.
Ne možemo nikako da dovodimo u pitanje rad ove Vlade, pogotovo ne u ovih 100 dana, jer ovo nije problem ove Vlade i nije problem ove većine, ovo je problem sa kojim se suočava Srbija i moramo zajednički da ga rešimo.
Raduje me da je sad kolega rekao da će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon. Mislim da tako trebamo i ubuduće da radimo. Ovo su problemi sa kojima je suočena Srbija, nisu problemi samo jednog ministarstva ili Komesarijata za izbeglice.
Nadam se da ćemo i danas, a i ubuduće na ovakav način raditi i da ćemo pokušati da rešimo sve probleme u interesu svih građana Srbije. Hvala.