Poštovane koleginice i kolege, ja sam već jedanput rekao i smatram da je predlog ovog člana koji je dalo Ministarstvo sasvim na mestu. Ali, bojim se da smo se svi malo zaigrali i da smo zaboravili da se danas raspravlja o jednom zakonu koji u svom nazivu ima i reč: „vaspitanje“. Hajde da se zapitamo svi da li se ponašamo onako kako se ponašaju vaspitani ljudi. Učinimo da ovaj posao završimo na jedan kulturan i dostojanstven način, kako to i priliči vaspitanim i obrazovanim ljudima. Apelujem na kolege iz pozicije i kolege iz opozicije, da se uzdržimo od teških reči i da zbilja dostojanstveno završimo ovaj posao. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, pa, ja sam u principu za to da se ne prihvati ovaj predlog. Zašto? Da smo hteli da raširimo sve ove elemente koje je navelo ministarstvo onda smo mogli da napravimo jednu kompletnu knjigu, da ne kažem, neki veći stručni rad. Nigde u teoriji sistema i u nauci o upravljanju nisam sreo termin demokratsko upravljanje. Jedino što iz ovog našeg prethodnog perioda imali smo jedan period gde je bilo neko demokratsko upravljanje pa smo videli kako se to odrazilo na Srbiju i na stanovnike Srbije. Zato mislim da ne treba menjati ništa ovde. Hvala vam.

Ministar se javio, pa ću ja na kraju.

Poštovane koleginice i kolege, na kraju ovog našeg pretresa, mogu da izrazim zadovoljstvo na način kako je vođen i skoro na celokupnu atmosferu. Sem pojedinih malih iskakanja, dosta dobro je ovo završeno.

Vaspitno-obrazovni sistem u Srbiji nije od juče, on ima duboke korene. Vezano za tu činjenicu, podsetiću vas, Učiteljski fakultet u Somboru, koji je pravni sledbenik prethodnih škola koje su se bavile sistemom vaspitanja i obrazovanja, sledeće godine slavi 250 godina. To treba da nam bude na čast, da se ponosimo, jer je to jedna od najstarijih vaspitno-obrazovnih ustanova u ovom delu Evrope.

Da li će predlog ova dva zakona doneti neke promene u našem vaspitno-obrazovnom sistemu? Najverovatnije da hoće. Bilo je ovde razno-raznih primedbi. Evo, ja ću da krenem od jedne, gde je jedna naša koleginica rekla – u poslednjih 100 godina nisu se promenile škole u Srbiji, onakve kakve su bile pre 100 godina, takve su i danas. Svi znate da to nije tačno. Spominjala je jednu izložbu ovde, na kojoj smo svi videli slike tih đaka koji zbilja putuju dugo do svojih škola, koji su jedini đaci u tim školama. Svi od nas, ne verujem da je iko pored tih snimaka prošao, a da mu nije došlo malo mučnine kada vidi kako se ta deca muče.

Evo, ja priznajem da i danas ima takvih primera. Razgovarao sam sa ministrom i njegovim timom i verujem da će koleginica koja je pomoćnik ministra za osnovno obrazovanje doći kod mene u Crnu Travu da obiđe ta sela u opštini Crna Trava, da vidi kako je tamo. Većina tih škola nema ni jednog učenika. Većina tih mesta nema stanovništvo i to nam je najveći problem. Mi moramo zajedničkim snagama kroz sistem vaspitanja i obrazovanja, kroz podizanje privrednih aktivnosti, da pokušamo da oživimo ta mesta, jer svaki taj deo je deo Srbije. Nije Srbija samo Beograd, Novi Sad, Niš i ovi veći gradovi, Čačak itd, da se ne zamerim nekom.

Dakle, moramo da budemo dosta mudri u ovim vremenima, pogotovo oni koji se toliko vezuju za taj kapitalizam, liberalni kapitalizam itd. Tendencija u tom sistemu je da obrazovanje baš ne bude dostupno svima. Taj društveni sistem ne voli mnogo obrazovane i pametne ljude. Oni su postavili svoju doktrinu na činjenicama da manje obrazovani ljudi imaju manje zahteve, da su spremni da rade za manje nadoknade i zbilja koriste obrazovanje kao jedan od načina da se eksploatišu stanovnici. Srbija mora tu da bude mudra, da stvara, normalno postepeno, ne može preko noći, jaku privredu i jak vaspitno-obrazovni sistem.

Ovde je bilo i nekih primedbi, recimo jedna od primedbi sa kojom ne mogu da se složim – neko je direktor EPS, a vlasnik je pečenjare. Kakve to veze ima? Pa, može da bude vlasnik i bioskopa.

(Boško Obradović: Ima li diplomu?)

Kolega, ja vama nisam upadao u reč. Nisam nadležan, a niste najverovatnije ni vi da presudite da li ima ili nema. Najverovatnije da je neko video da čovek ima diplomu i da je postavljen na to mesto zato što ima kvalifikacije i stručno znanje, a tako bi i trebalo da bude u svim oblastima.

Zašto je velika primedba na način izbora direktora? Ja sam to rekao i juče, ali moram da kažem i danas. Morate da shvatite da onaj ko je osnivač, ko ulaže pare u nešto, mora da ima i neka upravljačka prava. Ne možemo mi da tražimo da država osniva srednje, osnovne škole, visoke fakultete i da pusti nekoga da raspolaže sa tim novcem i da kreira kakvu god on hoće politiku u tim organizacijama. Izbor direktora kakav je sada, biće takav kad i vi dođete na vlast. Ako vam se ne sviđa, menjajte, ljudi, nema nikakvih problema.

(Boško Obradović: Svaka čast! A mi kada dođemo, vi menjajte …)

Kad dođete, hvala Bogu.

Evo, kad me već kolega proziva, da kažem nešto i njemu. Oni koji su opsednuti SNS i Aleksandrom Vučićem i imaju tu muku, neka vide kako je u osmom veku u Damasku Jovan Damaskin rešio svoju muku. On je nabavio ikonu Bogorodice trojeručice, a vi nabavite sliku Aleksandra Vučića, stavite kod vas u stranku ili kući, molite se i možda će vam to pomoći da se oslobodite te muke. Nemam ništa protiv kada dajete argumente za nešto što pričate.

Razumem i političku borbu i žar, itd. Ali, trudite se da nikad ne govorite neargumentovano. Paušalno – ovi su lopovi, ovi su kriminalci, uradili ovo, uradili ono. Ja polazim od svog ličnog primera – nikog ne volim da napadam bez dokaza i to preporučujem i vama. Onda vam neće ni Srpska napredna stranka ni Aleksandar Vučić biti muka, Lipkovski i smena pojedinih drugih ljudi sa određenih funkcija. Mi smo tog Lipkovskog birali ovde u Skupštini. Imamo pravo da ga izaberemo, a ljutite se da ga smenimo. Sasvim normalno. Evo, izabran je na predlog Marijana Rističevića i onda vidite da taj Marijan Rističević nije baš svemoguć, da on baš sve ne zna najbolje, ima i on grešaka. Eto, to mu je jedna od grešaka, a tu ga je podržao i kolega Marko Atlagić. Znači da ste i vas dvojica grešni.

Na kraju, kao i juče što sam predložio, svi zajedno, zajedničkim snagama, bilo pozicija bilo opozicija, moramo da se borimo da stvorimo jako razvijen i kvalitetan vaspitno-obrazovni sistem. To je i moj predlog za kolege iz Ministarstva, da ubuduće i nazivi tih zakona budu – zakoni o vaspitno-obrazovnom sistemu. Da ne razdvajamo obrazovanje i vaspitanje.

I na samom kraju imam samo jednu poruku, za sve nas, građane Srbije, za roditelje, đake, učenike, predškolce, studente, sa jedne strane i za profesore, nastavnike, učitelje i sve one koji rade u tom sistemu vaspitanja i obrazovanja, dobro upamtite stih iz poznate pesme srpskog pesnika – profesor nije profesor samo. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, mislim da je današnja rasprava bila dosta kvalitetna, pogotovo što nije bilo, sem u jednom trenutku, istupanja vezanih da može neko da kaže da nismo vaspitani, da nismo kulturni i tako slično. Pogotovo što je danas na dnevnom redu i zakon koji tretira oblast vaspitanja.

Krenuću da analiziram, uglavnom ponešto što se ovde govori. Kada govorimo o vaspitanju, nažalost, mi smo vaspitanje zaboravili. Ono nam je bilo negde u kraju. Sve smo podredili obrazovanju, a ne možete da imate obrazovanog čoveka ako nije dovoljno vaspitan. Da bi rešili taj problem, moraćemo da se potrudimo da od prvih dana dolaska na svet tu našu decu, te buduće naraštaje, vaspitavamo da budu čestiti i dobri građani, da budu vaspitana deca i onda će vremenom doći i obrazovanje.

Pogledajte, recimo, primer, da li ste videli u prevozu gradskom da neko od mlađih ustane starijem, da ustupi mesto? U vreme kada sam ja bio dečak, to je bila sasvim normalna stvar. Međutim, sada se sve to promenilo. Da smo blagovremeno vaspitavali tu našu decu, ne mogu da kažem da ne bi bilo, ali bilo bi manje ovog vršnjačkog nasilja. I ne bi nam se dešavale stvari koje nam se dešavaju, nažalost, i kod nas a i širom sveta.

S druge strane, mi smo i to obrazovanje gurnuli malo u zapećak. Zašto? Bila su krizna vremena, bile su te ratne godine, dešavalo nam se to što se dešavalo i nekako je najlakše bilo – lomi preko obrazovanja, to nije važno. Čak je i koleginica Jerkov, koja sada nije tu, koja je doktorant, treba da doktorira ove godine, koliko sam čuo, i ona će najverovatnije možda nastaviti tu akademsku karijeru, možda će biti profesor, itd, ona kaže – bankari imaju deset puta veće plate od prosvetnih radnika. Normalno je da imaju veću platu. Nije normalno. Kod Angele Merkel kad su došli da se žale i da kažu kako profesori imaju velike plate i da bi trebali pojedini slojevi da imaju veće plate od njih, ona im je rekla – ne može, napolje. Zašto? Ti bankari, ti stručnjaci veliki, menadžeri, morali su od nekog da nauče to što prodaju. Od koga su učili? Od svojih učitelja, od svojih nastavnika, od svojih profesora. Znači, profesori i to nastavno osoblje mora da bude vrednovano onako kako to dolikuje.

Ovaj zakon neće to promeniti, jer, normalno, ne može u jednom trenutku da se promeni, mora i ta naša privreda da bude jača i mnogo toga da se desi, ali je dobro da imamo koncept koji će voditi računa o prosvetnim radnicima. Biću srećan kada ponovo na fakultetima za asistente budu birani najbolji studenti, studenti koji su svojim radom i svojim znanjem pokazali da zaslužuju to.

Mi nekako zaboravljamo ono što je bilo u vreme kada smo mi bili na vlasti, odnosno kada ste vi bili na vlasti, nego nekako počinje nam život i počinju nam saznanja kad smo opozicija.

Čujem tu jednog kolegu koji kaže – akademska čestitost, problem je najveći plagijat, lažne diplome. Zar se toga nije setio ranije? Evo, ja mislim da se većina vas seća, dr Vojislav Šešelj je pisao čitav naučni elaborat, jednu od onih njegovih čuvenih knjiga o plagijatu jednog od profesora na pravnom fakultetu, nisam hteo da spominjem ime, ali, to ste svi zaboravili. Kako u to vreme niste ustali pa da kažete – čekajte, ljudi, to je urađeno protivzakonito, krši se sa akademskom čestitošću! Nego se danas setite!

Šta bi bilo da ste vi tada presudili - ni po babu, ni po stričevima. Kasnije bi se manje to dešavalo, ili se uopšte ne bi dešavalo. Ali, nekako, kad smo vlast, mislimo da ćemo večito biti vlast i da će sve biti onako kako mi zamišljamo. Trebamo da radimo tako da i kad ne budemo vlast odgovaraju nam zakoni koje donosimo.

Još jedan problem. Većina tu ili određeni broj kolega je od ministra tražilo besplatno školovanje, osnovno, srednje, itd. Šta znači to besplatno? Ne znači da ništa ne mora da se plati u toku školovanja. Jer, neko će reći – ne plaćaju školarinu. U redu. Ali, plaćaju knjige. Sredimo da se ne plaćaju knjige, pa kažu – plaćaju uniforme, plaćaju garderobu, moraju da plate da jedu, itd.

Mi nismo zemlja koja je bogata i koja ima previše da bi mogla to da omogući. Moramo svi da budemo svesni toga. Tražiti nešto tako od trenutne vlasti ili od trenutnog ministra je iluzija. To ne može da se desi.

Neko je spominjao problem tih školskih uniformi. Ministar lepo reče da je to fakultativno, ko hoće uniforme, neka bira, ko neće, ne mora. Kada bih se ja pitao i kada bih ja imao neku moć, ja bih predložio generalnom sekretaru naše Skupštine da iz budžeta obezbedi svim zaposlenima po dva kompleta letnje, po dva kompleta zimske uniforme i ovima koji rade u administraciji i nama u skupštini, možda bi to bilo mnogo bolje. Ali, to je moje mišljenje. Da li će to ona prihvatiti i da li to skupština može da uradi, to je druga stvar.

Imamo problem vezano kod izbora direktora u osnovnim i srednjim školama. Hajde da budemo pošteni. Pa, kakva je to vlast, kakv je to ministar ako nema prava da odlučuje o tako bitnim stvarima ili da makar sugeriše? On ne bira direktno, da kaže – taj i taj će biti direktor, nego na predloge koji stignu iz lokalne zajednice, od roditelja, nastavnika, on je taj koji donosi konačnu reč.

Mi smo imali u jednom od prošlih zakona izmenu vezano za članove saveta na privatnim fakultetima, pa zbog negodovanja vlasnika privatnih fakulteta, gde se desilo da ih u savetu nadjačaju oni koji nisu vlasnici, koji ne daju sredstva, nisu uložili svoj kapital, bili su manjina na svom posedu, svom fakultetu, pa smo to promenili.

Zašto je problem da država, koja je osnivač, koja je vlasnik, ima znatan uticaj na politiku koja se vodi na visokoškolskim ustanovama? Ne mogu da shvatim da je to veliki problem i da to ne može da se prevaziđe. Neko od kolega reče – vi hoćete sve i da donosite zakone i da otpuštate, primate. Pa, ja sam 2000. godine dobio otkaz na fakultetu samo zato što sam bio pripadnik retrogradnih snaga crveno-crne koalicije i tako nešto bez veze. Niti sam ja imao neku funkciju, niti sam bio neki veliki šraf, bio sam predsednik Odbora za prosvetu, doduše.

Mislim da je današnja diskusija bila dobra. Ukazali ste i ukazali smo ministru na mnogo toga što u ovom zakonu mislimo da je dobro i da nije dobro. Kroz amandmane će se, najverovatnije, nešto od toga i promeniti. Moramo da budemo razumni, moramo da pružimo šansu i ministru i ministarstvu da na način kako oni vide vode ovo ministarstvo i da pokušaju da promene mnogo toga što nije valjalo.

Koleginica Jerkov, opet nju spominjem, reče – naše škole su iste kao pre 100 godina. Evo, ja sam hteo da je pozovem da dođe kod mene u Crnu Travu, da obiđe Građevinsku školu, da vidi Muzej građevinarstva i da vidi kako se ti ljudi koji žive tamo, da ne kažem na kraju svetu, ali u tom prigraničnom prostoru, kako se trude, kako pokušavaju da stvore nešto i da obrazuju, da stvore nove, kvalitetne ljude koji su se pokazali svojim znanjem i umećem u oblastima, pogotovo građevinarstva.

Ministar i Ministarstvo je izašlo u susret i obećalo nam je za sledeću godinu da će imati malo više pažnje da usmeri, da vidi šta može da se pomogne tom kraju. Normalno, ne može ministar sam to da uradi.

S druge strane, govoreno je oko ekskurzija. Ja sam bio kod ministra, predlagao sam mu za određene zgrade školske koje nisu u funkciji, a nalaze se u vlasništvu Ministarstva, da se iskoriste za te letnje škole. Bez problema je rekao da je to dobra ideja, da hoće Ministarstvo da pomogne i kroz taj vid i obuke i školovanja moći će da se vrše i ekskurzije i obilazak tih naših krajeva. Evo, da li je tu Milija? Nije. I kod njega sam bio u Svrljigu, isto ima jedna tako napuštena škola koja bi mogla da se pripremi, da se uredi, da zbilja ima neku funkciju.

Koliko će nam trebati vremena da promenimo sve ovo što mislimo da nije dobro u našem obrazovnom sistemu? Mislim da će nam trebati dosta vremena. Da li ćemo imati snage? Ukoliko budemo mudri i ukoliko shvatimo da je problem obrazovanja problem svih nas, ne samo pozicije ili opozicije, nego problem svih nas, imaćemo šanse da rešimo taj problem. Moramo i te ljudi koji rade u procesu obrazovanja da tretiramo onako kako zaslužuju.

Koleginica malopre reče, ne znam, prosečna plata 300 i nešto evra, sramota, ali država ne može više. Moramo da napravimo takav ambijent gde će nam u budžetu biti za obrazovanje 5%, 7%, 10%, ako da Bog, i onda možemo mnogo toga da uradimo. Ja mislim da će u sutrašnjem danu i u danima kada budu bili amandmani biti situacija i atmosfera slična ovoj i da ćemo diskutovati lepo, kulturno, bez ikakvog vređanja, i da ćemo pokazati da smo zbilja i vaspitani i obrazovani. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, danas smo čuli mnogo toga i sa jedne i sa druge strane i ja bih nešto hteo da doprinesem toj diskusiji. Na početku današnjeg zasedanja koleginica jedna je rekla da se stavi moratorijum na sve odluke vezano za poljoprivredno zemljište. Kako to uraditi? Veoma teško, jer život ide dalje, ne može da čeka, a nešto je nekada potpisano, urađeno, a naša je obaveza nažalost da to moramo da ispunimo.

Da se ja lično pitam, evo iskreno da kažem i ja nisam za ulazak Srbije u EU, jer čini mi se da mnogo teškog i lošeg predstoji na tom putu, ali skupštinska većina od 2000. godine, pa do dana današnjeg je na tom putu i bez obzira na naše lične stavove i lične želje mi moramo da se pridržavamo onoga što je potpisano.

Mislim da je ovo dobar pokušaj da se, koliko toliko ublaži ono što je u SSP potpisano i verujem da će to biti u interesu građana Srbije. Normalno je da opozicija uvek ima suprotan stav od vladajuće većine i da pokušava da ospori zakonske predloge pozicije, ali ja bih voleo da oni daju konkretne predloge kako to treba rešiti i da na osnovu tih konkretnih predloga može i ministar i ministarstvo da donosi određene predloge zakona, odnosno akata koje upućuje ovde Skupštini.

Još nešto bih hteo da kažem vezano oko ovih diskusija, bojim se da nije dobra praksa da neke reči koje su zbilja u srpskom jeziku ovde zabranjujemo u Skupštini, pogotovo one reči koje nisu pogrdne, drugo je to kada nekome kažete da je stoka, magarac, konj itd, a kada kažete za nešto da je „larž“, mislim da to nije pogrdno.

Još jednu stvar bih hteo da kažem svima, imao sam čast da budem na sastanku sa jednom visokom kineskom delegacijom i kada smo pitali Kineze kako su oni uspeli tako brzo da se razviju, da postanu velika i jaka zemlja, sila, nama je njihov zvaničnik rekao – znate, mi uzimamo od svih ono što je dobro i to koristimo kod nas, evo kod vas Srba smo uzeli samoupravljanje, odnosno iz tog perioda samoupravljanja mnogo toga što nam je koristilo. Zato bih molio kolege kada govore o nekim prošlim vremenima da ne budu baš toliko grubi i surovi i da nešto nazivaju glupošću, neću da kažem da je u tom samoupravnom socijalizmu sve valjalo, ali bilo je stvari koje su bile dobre i onda ih generalno ne treba nazivati glupostima.

Nadam se da ćemo ovaj zakon uskoro izglasati, ali verujem da je većini građana, kao i jednom od njih koji mi se javio posle svega ovde došao jedan zaključak, a on mi je rekao ovako – profesore, mnogo se krade u zemlji Srbiji. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, pa nešto što me zabrinjava, to je što smo danas ovde čuli da je mnogo toga urađeno protivzakonito, da su izvršene ogromne kriminalne radnje, čak su ovde spominjani i ministri i poslanici koji su delovali suprotno zakonom. A svi mi, kada smo stupali ovde na dužnost i svi predstavnici Vlade odnosno ministri, položili smo zakletvu i u toj zakletvi smo se obavezali da ćemo služiti u interesu srpskog naroda, odnosno građana Srbije i u skladu sa zakonima i Ustavom. Velika je šteta što neko od tih zbilja velikih krivica nije odgovarao za ono što je činio, pa bi iz toga i ovi drugi kojima pada napamet da čine nešto protivzakonito ili kriminalno se malo uzeli u pamet i rekli sebi – pazi, za ovo može i da se odgovora, neću to baš da uradim.

E, sad što se tiče ovih izmena, odnosno ovog zakona, šta mogu da kažem? Ja sam jedan od onih koji smatraju da strateški resursi u koje spada i zemljište, nikako ni pod kojim uslovima ne mogu da pripoje ni fizičkim ni pravnim licima, stranog porekla, da to mora da bude nešto gde će u celokupnom obimu država da bude ta koja raspolaže, odnosno građani države Srbije.

Ali, imali smo tu muku, desilo nam se, neko je nekada možda iz neznanja možda i namerno, potpisao neki SSP ili kako se već to zove, i sada je ova garnitura, odnosno ovo ministarstvo se našlo na muci kako da ispravi to. A kako kaže ona narodna „što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“ i zato se danas suočavamo sa jednim velikim problemom, ali sa problemom koji moramo da rešavamo onako kako nam u ovom trenutku dozvoljavaju okolnosti.

Ja bih bio srećniji, to sam i rekao, kad ne bi mogla ni fizička ni pravna lica da kupuju zemljište na teritoriji Republike Srbije, to se odnosi isto na izvorne vode, na rudna bogatstva, itd. Ali, kad je već tako, hajde da popravimo ono što može da se popravi.

Gospodine ministre, vama je dao Bog da u ovom trenutku budete na čelu jednog Ministarstva koje je jako važno za Srbiju. A, nisi ni ti Krasiću.

Poljoprivreda, odnosno naši seljaci su spasili Srbiju u balkanskim ratovima, u prvom ratu, u drugom ratu i mi zbilja danas moramo da im se odužimo i da im pomognemo u ovom vremenu koje je jako teško za njih.

Vama je pružena šansa da zbilja mnogo toga uradite i da našu poljoprivredu i našeg seljaka ili paora ili kako god ga ko naziva, dovedete na nivo kakav zaslužuje.

Ja ću biti veoma srećan da vi to uradite i da budete najbolji ministar u istoriji Republike Srbije i želim vam puno sreće u tom poslu. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ne mogu da se složim sa predstavnicima Srpske radikalne stranke i kolegom Đorđem, iako bih hteo od srca da budem u situaciji da podržim neki njihov predloga. Kolega Martinović je u subotu održao jedan kraći čas Vojislavu Šešelju gde mu je objasnio zbog čega treba …

(Zoran Krasić: O čemu on priča?)

O vašim amandmanima.

Kolega Martinović je u subotu održao jedan čas ovde kolegi koji je posle demonstrativno napustio ovu sednicu, valjda nije mogao da shvati ono što je trenutno realnost.
Što se tiče primedbe da je broj ministarstava veliki u predlogu ovog zakona, ja imam sasvim suprotno mišljenje, čak mislim da je mali i da je trebalo imati mnogo više ministarstava.
(Poslanici SRS dobacuju.)
Kolega…

Neka dobacuju, nema nikakvih problema, to je njihovo pravo.

Mislim da nema potrebe da se uzbuđujete zbog toga koliki je broj predloženih ministarstava, jer će to biti otežavajuća okolnost onima koji su predložili to i njihova vrednost, odnosno kvalitet rada će se ceniti prema realizaciji postavljenih ciljeva, a ne prema broju ministarstava.

Poštovane koleginice i kolege, koristeći pravo u skladu sa Poslovnikom, postavljam pitanje – Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za sport i omladinu, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu prosvete. Pitanje se faktički ne odnosi samo na delovanje u oblasti ovih ministarstava. Ja mislim čak da je svako od nas pojedinačno dužan da se suprostavi ovom zlu o kome ću pokušati da govorim.

Srbijom pored mnogobrojnih muka koje nam postavljaju raznorazni pod znacima navoda prijatelji, hara jedno zlo koje se zove sekte i nevladine organizacije. Mislim, da smo tu zatajili i da ne radimo dovoljno na rešavanju tog problema. Mladi ljudi najčešće, a i ostali, su u velikoj opasnosti od ovih organizacija koje pokušavaju da koristeći trenutnu životnu poziciju ljudi u Srbiji, mnogo toga negativnog urade. Tih sekti ima premnogo i nevladinih organizacija. Neke od njih imaju naziv „Crna ruža“, neki „Mladi lavovi“ neki propagiraju neko učenje zvano šambala, ali zajednički cilj svih njih je da stvore jednu lošu situaciju među mladom populacijom najčešće i na to da postavim ovo pitanje je uticao jedan članak u novinama gde profesor dr Mirjana Tomović iskreno iznela svoj problem u kome je prikazala kako je izgubila sina pre 15 godina od te sekte zvane „Crna ruža“ i njena borba ovih 15 godina da pokuša da narednim naraštajima omogući da se tako nešto nikada ne desi.

Pokušavajući da sagledam ovaj problem interesovao sam se da vidim ko se bavim tim problemima i ko može tu da pomogne. Nekada je poslanik ovde u Skupštini bio i Slađan Mijaljević, bio je poslanik SRS, on je jedna od onih koji se bave tim problemom, Zoran Luković se takođe bavio tim problemom ali vidim da i ti ljudi se povlače iz tog problema, najverovatnije zbog toga što nemaju sistemsku podršku ministarstava i celokupne naše vlasti. Računam, da je to velik problem i da ga je teško rešiti. Ali, ako ne možemo sami nešto da uradimo, možemo da pogledamo kako su to uradile zemlje EU i to dve najače zemlje Francuska i Nemačka, a još bolji primer kako je to uradila Rusija i kako je ona pokušala da reši taj problem.

Mislim, da će ovo pitanje probuditi savest mnogima koji mogu da pomognu da se reši ovako nešto, da nikada više nijedna porodica, nijedan pojedinac ne strada od tog zla koje se zove sekta i nevladine organizacije. Da li postoje neke nevladine organizacije čije je delovanje pozitivno. Najverovatnije da postoje i ja svoje pitanje ne upućujem na njih, ali oni koji pokušavaju radi lične koristi svoje ili tih svojih sekti i nevladinih organizacija da ubede mlade ljude da dignu ruku na sebe, da se ubiju, da određenu imovinu prepišu njima i mnoge stvari koje nisu ni pozitivne ni u ovom trenutku koje ne priliče zemlji kao što je Srbija, moramo iskoreniti. Moramo skupiti snage da rešimo ovaj problem.

Apelujem na ministarstva koja sam pomenuo da pokušaju da daju svoje predloge i da odrede strategiju, a svi mi zajedno, zajedničkim snagama, udruženi da krenemo u borbu protiv ovog zla. Mislim da je veliki broj građana Srbije, pogotovo mladih već sada pod uticajem tih sekti i ako ne preduzmemo nešto u najskorije vreme napravićemo veliku grešku. Hvala vam.

Poštovane koleginice i kolege, pa ja mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman. Ali, kolegama koje se trude da ovaj način utiču na nešto, dajem savet neka zavrnu rukave, pobede na izborima, osvoje vlast, pa onda neka menjaju i sve kompletno.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je jedan od amandman i vidi se dobra volja kolege koji je predložio ovaj amandman, da se pomogne razvoju naše poljoprivrede. Mislim da bi svi mi, bez obzira kojim strankama pripadali, trebali da se trudimo da izađemo u susret Ministarstvu i da pomognemo i Ministarstvu i ministru da na najlakši način pokuša da reši probleme koji su zbilja nagomilani u ovoj oblasti. To nije, normalno, greška ni ove Vlade, ni prethodnih vlada, to je jedan proces koji je trajao dugo i zato moramo svi zajednički, svim snagama da pokušamo da to rešimo. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, mislim da je evidentno da svi imamo neku volju da se naša poljoprivreda podigne, da krenemo nekim boljim putevima. Svi se slažemo da bi uspešniji posao bio da treba više sredstava obezbediti, kako to kaže naš narod – koliko para, toliko muzike, ali je i evidentno da su ta sredstva ograničena.

Šta je ono što se meni ne sviđa? Mi uspemo da definišemo problem i dosta dobro ga definišemo, ali posle u realizaciji pravimo veliku grešku. Koja je to greška? Svako od nas je spreman da kritikuje neke pre njega, oni su krivi za sve što se desilo, njihova je sva krivica. Ne vidimo da krivicu nosimo svi zajedno, jer svi smo zajedno kroz nekih 10, 20, možda i više godina…