Poštovane koleginice i kolege, normalno je da dolaskom na vlast bez obzira o kojoj se stranci radi, ona ima obaveze da ispoštuje sve prethodno dogovorene ugovore i da postupa u skladu sa tim dogovorima. Normalno je i da svaka vlast pokuša da nađe načine da na najbolji u datom trenutku, na najbolji način da radi i čini ono što je u interesu zemlje. Tako je i u ovom slučaju.

Mi smo zatečeni sa nekim ugovorima i obavezama koje su prihvaćene ranije i mi moramo da postupamo po tim obavezama, ali istovremeno moramo da vodimo računa da našim građanima omogućimo koliko-toliko bolji život.

Srbija je, po meni, izašla iz perioda koji se u razvoju zove opstanak i mi smo sada u periodu koji se zove rast. Da bi omogućili rast, moramo da budemo mnogo mudri i da vodimo računa o svim elementima kako poslovanja, tako i života uopšte. Koliko se sećam, prošle godine negde u aprilu smo usvojili Zakon o sistemu planskog planiranja u Srbiji i po tom zakonu trebalo bi do kraja godine da Vlada donese krovne planove u svim oblastima, u svim ministarstvima. Posle toga bi bila obaveza lokalnih samouprava da one izrade svoje operativne i dugoročne strateške planove i kroz te planove pruža se mogućnost da mnogo toga ispravimo, da mnogo toga dovedemo u neki optimalni sistem.

Normalno je da neće ni EU, ni ove zapadne zemlje voditi mnogo računa o Srbiji i građanima Srbije. Oni će pokušati na sve moguće načine da sebi sve privilegije stvore, a kako će nama biti, njih to ne interesuje. Ali, zato mi moramo da vodimo računa da izađemo, koliko-toliko spremni iz te utakmice sa njima i da omogućimo nama sve ono što je možda bilo ometeno nekim sporazumima.

Nadam se da će kroz ove planove koje bude donela Vlada na nivou Srbije i kasnije kroz lokalne planove sve to biti prevaziđeno i da ćemo tu napraviti uslove da krenemo putem razvoja. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja podržavam predlog amandmana koji je dala koleginica Nataša Jovanović, jer mislim da je zbilja korektno i sa zakonske strane potpuno jasno da ljudi koji su upisali u to vreme fakultete nemaju nikakvog ograničenja do kada će da završe svoje studije.

Ne vidim razloga zašto je nama problem da donesemo taj zakon kojim će im se omogućiti da studiraju do kraja svog života, odnosno dok ne završe? Nismo ni učestvovali u donošenju tog zakona, propisa. Naša krivica nije nikakva, jedino nam je data mogućnost da ispravimo nešto što su drugi pokvarili.

Mislim da ćemo ostati dužni ovim studentima ako ne prihvatimo ovaj ili ovakav predlog kao što je predlog ovog amandmana. Niko nama ne daje pravo da nekome stanemo na put i da mu kažemo – stop, ne možeš dalje, jer sam ja tako odlučio, odnosno jer smo mi kao većina tako odlučili. Ja se nadam, a još ima vremena da to može da se ispravi. Hvala.

Ovo je prilika i za one koji prate prenos da prisustvuju jednom lepom času demokratije. Ovde se danas vidi da u SNS živi duh demokratije, a ja ću kao poslanik te stranke glasati za amandman kolege iz SRS, a sa druge strane imam suprotno mišljenje u odnosu na većinu mojih kolega koji se javno izjašnjavaju, doduše ima i nekih koji podržavaju ovo što sam rekao, a ja sam sa profesorom Atlagićem veoma često o tome diskutovao, imali smo isti stav od početka kako se pojavio ovaj problem, sada, normalno on je čovek promenio svoj stav, ja sam ostao pri tome.

E, sad da kažem šta je još dobro. Dobro je to što se mi ovde sukobljavamo sa različitim argumentima, ali se trudimo činjenicama da pokažemo ko je u pravu, ko nije u pravu.

Moram da kažem da mislim da je kolega, koji me je pominjao, pogrešno razumeo ovo. Nije stvar u tome da ovi ljudi koji nisu završili fakultete, završavaju te fakultet da bi se negde zaposlili i kako će se zaposliti. To je njihov problem ljudi. Oni koji su bili dobri, vredni, ranije su završili, imali su veće šanse da se zaposle i da nađu bolja radna mesta, što i priliči njihovom radu i trudu. Da li će se neko od ovih ljudi zaposliti ili neće? Ja to ne znam, i ne mogu da znam, ali, znam iz razgovora sa njima da su to ljudi koji već imaju nekoliko dece, da su to ljudi koji rade, kolega Atlagiće se iznenađuje kako taj što ima sve desetke, ostala mu dva ispita, ja sam o tome govorio, ostala su mu dva ispita, kakav će on to da bude stručnjak i kako on to vodi privatni posao i kako može da bude uspešan, a nije završio fakultet, itd.

Atlagiću, dođi kod mene u Crnu Travu, naići ćeš na 10, 20, 100 najuspešnijih građevinskih stručnjaka u Srbiji, a nisu završili neki od njih ni srednje škole. Nije stvar u tome da može preduzetnik ili menadžer da bude samo onaj ko završi fakultet, važno je da čovek ima nešto što ga vodi ka uspešnosti.

Ja ne volim da se takmičim sa pravnicima, jer kod njih to može i ovako i onako. Da li je istina da njihovo stečeno pravo neko može da poništi, neću da ulazim u to, ali od naših poslanika iz SNS, rečeno da je u Hrvatskoj studenti su tužili i dobili su spor pred državom i ne može niko da im ograniči rok studiranja.

Ja ne bih voleo da se naši studenti tuže sa našom državom, i što kaže narod, da se „ciganišemo“ bez potrebe.

Kako će se rešiti ovaj problem? Pa, neće produžetkom na dve godine nikako. Ali, ako prihvatimo ovaj amandman i ako njima ukinemo to vreme za koje moraju da završe, neće svi oni završiti, ali taj problem se neće ni pojavljivati, pa ćemo ga zaboraviti.

E sad, neko se sekira šta će da radi onaj ko će da završi fakultet u 60, 65, ne znam ni ja kojoj godini. Pa, to je njegova želja da završi fakultet. Neka uzme diplomu, neka je okači na zid, neka radi sa njom šta god hoće. Neko hoće da mu piše na spomeniku dipl. inženjer, politikolog, ovo, ono. To je ljudi individualno, svako od nas bira šta će raditi, gde će raditi i šta će biti po zanimanju po vokaciji.

Vi koji se razumete malo više u psihologiju, sigurno zna i Atlagić, on se i pedagogijom bavi, ima slovljeva ona teorija. Šta kaže, šta je čoveku najvažnije? Na početku hrana i da e negde sakrije, da preživi, pa odeća, pa dalje, ali šta je na vrhu one piramide samo zadovoljstvo, svako teži da bude ono što je duši. Kasapin hoće da bude kasapin, slikar želi da bude slikar, pevač da bude pevač, a neko želi da završi fakultet, da diplomira.

Pa, imate slučajeve gde ima ljudi koji su završili dva, tri, pet, sedam fakulteta. Evo, meni sad dođe, slušajući sve ove naše rasprave i oko tih čuda, oko prava, dođe mi da se zainatim pod stare dane da se bacim na to pravo i da doktoriram na pravu. Evo, časna reč, to mi dođe, posle svih ovih priča i pričica.

Ne tražim ja to da bi se ja dodvoravao studentima, a šta ima da im se dodvoravam. Ja sam svoj radni vek završio, ali ja sam u duši profesor i shvatam da je meni obaveza da te studente poštujem.

Gde bi bio Šarčević ministar kad ne bi bilo studenata? Gde bi bio Atlagić profesor, kad ne bilo studenata? Gde bi bio Martinović, gde bi ja radio da ne nije bilo studenata? I, sad mi pričamo, isto kao u tom marketingu koji sam ja predavao. Kupac je u centru pažnje, sve je usresređeno za kupca, dajte kupcu, tako i mi kažemo – studenti su glavni, sve studenti, studenti. Ne tražim ja da se ti studenti puste ako ništa ne znaju, daleko od toga. Ali, ako je njihovo pravo da završe fakultet po zakonu koje je bio kad su se upisivali, pustite ih neka idu tako i neće znati ni Šarćević, ni Matinović, ni Stojmirović, niko od nas sutra neće znati koliko ima tih koji nisu završili. Niko od nas sutra neće znati koliko ima tih koji nisu završili.

Ja sam prošli put rekao, moj kolega je upisao FON, kao student duge generacije, znači kako je postao FON, pa znači u drugoj generaciji je bio brucoš. Otišao je u penziju i nije završio fakultet. Pa, šta? Tako isto i kažem za ove studente o kojima danas razgovaramo. Nije važno da li ih ima 10, 100, da li je jedan, nemojte da im stajemo na put da ne mogu da ostvare ono što su naumili. Što je rekao Martin, ima te razmažene dece, ima nas roditelja koji ne valjaju, evo ja sam za sebe to kažem, koji ne vode računa na najbolji način, kako je to vladika rekao po Martinovom citiranju. Jeste to naša greška, ali nemojte da pravimo sada drugu grešku, pa da i tuđoj deci mi stajemo na put bez razloga. Ima mogućnosti da se to završi na najbezbolniji način i ja sam za to da se to tako završi.

Ako se ne prihvati ovaj amandman i ako se ne prihvati ovo što ja govorim, pa nisam ja budala da glasim protiv ovog predloga. U interesu studenata i ja ću da glasam za ovaj predlog. Mislim da treba podržati ono što je najbolje za studente, a to je najbolje, ukinimo tu obavezu, dve godine, godina, tri, pet, pa neka studiraju dokle mogu, dokle imaju snage.

Poštovane koleginice i kolege, nije sad baš najsigurnije da li me je kolega Šešelj prozvao i pitao o tome kako je predsednik Srbije završio i kada je završio fakultet, ali mogu da mu odgovorim, ako je to bilo pitanje – predsednik Srbije Tomislav Nikolić niti je polagao kod mene, niti ja imam ikakve veze sa tim kada je završavao i gde je završavao fakultet. Ali, ako se radi o Tomislavu Nikoliću, građaninu koji je bio student i polagao kod mene, s obzirom da nešto nismo privatno baš najbolji, ne bih govorio o tome.

Hoću samo da vam ukažem na jednu činjenicu – on je sa ponosom nosio svoju diplomu i u praksi dokazao da je dobar menadžer. Šta imam u prilog tome? Uspešno je vodio SRS kao diplomirani menadžer i SRS je postigla najznačajnije i najveće rezultate u periodu dok je on bio na njenom čelu. Prelaskom i stvaranjem SNS on je zajedno sa ekipom koja je bila oko njega stvorio uspešnu, moćnu i sada najjaču stranku u Srbiji, stranku koja je 2012. godine njegovom pobedom na predsedničkim izborima ušla i u vlast i pokazala da zna i ume da vlada. Što se tiče mojih prijatelja, drugara, braće i sestara iz SRS, njegov odlazak im je napravio veliku štetu i, hteli da priznaju ili ne hteli da priznaju, imali su jedan veliki pad. Eto, toliko. Hvala.

Prozvao me je kolega, ako ste zaboravili, ali nema problema, po amandmanu ću.

Ja sam rekao, a evo, sada ponavljam, nije nikakav problem, koleginice, ja ću da podržim ovaj vaš amandman iako ću na kraju normalno glasati za ovaj Predlog, jer neću na bilo kakav način da sputavam ove studente koji imaju problem o kome danas raspravljamo.

Mislim da je propuštena šansa, jer danas je mogao i ministar i na Vladi, a i ovde da iskoristi šansu i da bude zapamćen kao jedan od omiljenijih ministara, isto kao što je Dača bio zapamćen i bio je onaj stih: „Dačo care, ne daj pare“, i po tome ga svi znaju.

Ovi sada studenti su pozdravili ministra i iza njega su sročili jednu krilaticu koja kaže: „Šarčeviću, zmaju, ne daj da nas sputavaju“. E, sad, videćemo na šta će sve to izaći do kraja. Ja zbilja verujem i ubeđen sam u to da bi mnogo bolje i prikladnije rešenje bilo da smo ograničili rok do koga će moći oni da studiraju, jer više se ne bi pojavljivalo ovo kao što se desilo četiri, pet puta, da s vremena na vreme, traže produžetak.

I mnogi od njih, nažalost, neće završiti ni ako im taj rok ukinemo, ali barem nećemo imati ove dugotrajne sednice, kukanja, molbe. Mene su ceo mesec avgust jurili, primao sam ih ovde, dolazili, iznosili svoje probleme koji nisu ni malo prijatni ni malo laki.

Malopre sam kolegi Neđi objašnjavao nešto, on je imao pogrešno mišljenje. On je mislio da su svi oni bili na budžetu i da niko od njih nije plaćao ništa. Nije tačno. Oni su sve svoje obaveze izmirivali. Možda je bilo nekih koji su bili na budžetu. Većina njih je došla do apsolventskog staža. Sada su apsolventi, samo imaju obavezu da polažu ispite i to da plaćaju.

Sa druge strane, kolega Šarović me je prozvao oko toga da sam pomagao nekome da završi studije i tako dalje. E, sad, ja ovako iskreno da kažem kolegi Šaroviću, a na kraju krajeva i svima vama, nema razloga da krijem, ja sam od onih profesora koji misle da je važno pronaći kod studenta ono što zna, a ne da tražim do tančina nešto što ne zna pa da ga srušim. Nikada to nisam voleo i uvek sam bio studentima na usluzi. Znalo se, ja sam svakoga dana ujutru od 8.00 do 12.00 sati bio u kabinetu i mogli su da dođu kad god hoće. Nije bio nikakav problem ni da polažu ispit putem seminarskih radova ili da pomere za dan dva itd. Uvek sam im izlazio u susret.

Ako sam pomagao nekome na taj način ja to prihvatam, ali tu je bilo građana Srbije koji su bili i za DS i za SRS, najviše je bilo radikala, jer sam ja tada bio u radikalima, pa je bilo nekako najlakše onda mene da jure. Bilo je i ovih iz DSS iz SPO i tako dalje i tako dalje.

Na kraju krajeva, obaveza svakog profesora, pa i moja je bila, da pomognem svakom od studenata i nikada mi nije palo na pamet da pitam za koga je glasao, koja je stranka, čak ako znate nekoga od ovih studenata dole iz Blaca, jer sam i u Blacu predavao. Dođem jednom na ispit i u prvom redu sede četiri momka, imaju majice SRS, Šešelj itd. I, ja kažem, evo prvo ću da pitam ove moje radikale, jer njima postavljam najteža pitanja pošto oni najbolje znaju. Tako su brzo skinuli majice da ja nisam stigao ni da otvorim zapisnik.

Ne bežim da budem uvek studentima na usluzi i da im uvek pomognem i mislim da sada isto to činim i ubeđen sam da će ovaj problem da se reši tako da više nećemo imati problema sledeće, ni posle dve godine da to nastavljamo. Nekome će da padne na pamet da se to reši onako kako treba, bez sudskih sporova, bez muke, bez svađe, kulturno, ljudski, onako kako priliči nama Srbima. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, evo ja ću na početku mog obraćanja u neku ruku da pohvalim ministra i da kažem da je imao razumevanja danas na Odboru i da smo se veoma lako dogovorili po pitanju studenata „bolonjaca“, da će biti preporuka fakultetima da im se omogući da u naredne dve godine, mislim da smo se tako dogovorili, nastave svoje studije i da se u tom periodu iznađe rešenje koje bi pronašlo način da sve ono što je bilo problematično u ovom zakonu o Bolonji se dovede u red i da nemamo više tih problema.

S druge strane, ja sam odmah rekao na početku, ljudi toliko je ta Bolonja donela nama muke, da ne kažem nešto teže, da sam ja sam sebi obećao da više nikad u životu neću da spomenem Bolonju, bez obzira šta se desi. Onda se naš Mihajlović nameri da bude trener Bolonje i zbog njega moram da spomenem tu Bolonju.

Ovo drugo pitanje, pitanje starih studenata. Nikako ne mogu da budu oni sa epitetom „večiti studenti“, to su stari studenti, pre određene godine, odnosno datuma. Ljudi su se upisivali na fakultete po nekom zakonu koji nije ograničavao vreme studiranja. Meni se pre neki dan javi jedan moj kolega, neću da spominjem imena ni studenata ni kolega zbog Zaštitnika građana ili kako se zove, o podacima, javi mi se kolega, otišao u penziju, već godinu dana je u penziji itd. i kaže – ja sam druga generacija na FON-u, a nisam završio fakultet.

Znači, nije ovo nešto novo, nije ovo nešto što je doneo ministar Šarčević ili što smo doneli mi. Ovo je nešto što se provlači unazad 14-15 godina. Nama je pripala ne baš tako prijatna dužnost i obaveza da taj problem rešimo na najbezbolniji mogući način. Moj predlog je danas bio, ja ostajem pri tom predlogu, da se ovim ljudima koji su upisali te studije po zakonu koji je važio u to vreme, omogući da studiraju dokle god ne završe. Niko ne daje pravo ni meni, ni kolegama poslanicima, ni ministru, ni bilo kome da stane njima na put i da im kaže – e, ne možete dalje.

Zašto? Pa, zato što, evo, ja sam naprednjak, član SNS. Smatram da sam patriota, da sam ispravan građanin, da sam profesor i na kraju krajeva Srbin, građanin Srbije. Ni jedan od ovih epiteta ne bih želeo da pogazim i da donesem neku odluku koja će biti protivna zakonu, odnosno ne zakonu, nego zakletvi koju sam položio u ovoj Skupštini kada sam postojao poslanik. U toj zakletvi sam obećao da sve što činim, činiću u interesu građana Srbije i Republike Srbije. Pa, koji bi mogao da bude interes nama da tim ljudima ograničimo studiranje? Neko je rekao ima ih 3.000, neko je rekao 5.000, 12.000, nije važno, neka ih ima jedan, neka ih ima 10.000, neka ih ima 20.000, omogućimo im da završe te fakultete koje su počeli.

Imam ovde, evo pogledajte, ovoliko dosijea njihovih kopiranih, doneli su mi. Imam ovde koleginicu, rekao sam, neću da spominjem imena, koleginicu koja je položila 28 ispita, samo jedna devetka, sve desetke. Imam kolegu, 1966. godište, književnost studira, sve desetke, do jedne, ostala mu dva ispita. On kaže meni – profesore, ja imam privatni posao, ja imam para, ja se nikad neću baviti književnošću, ali hoću da završim taj fakultet sa prosekom 10,00.

Nisam bio od onih studenata koji su imali tako veliki prosek. Neću da kažem da sam bio loš student, čak sam bio među boljim studentima, ali, eto, i ja sam imao tu neku mukicu zbog svoje tvrdoglavosti, zbog Edvarda Kardelja i nekih njegovih principa, pa sam moj doktorat zakočio i umesto da sam doktorirao u neko normalno vreme, ja sam doktorirao u 48. godini. Da li mi fali nešto? Ne fali mi ništa. Imao sam i karijeru na fakultetu, postigao sam mnogo toga u životu, imam porodicu, unučiće. Zašto? Da je meni neko stao na put, a mogli su da kažu sa FON-a – čekaj bre, ne možeš ti 20 godina da doktoriraš, stani, menjaj, radi nešto.

U ovakvu situaciju sam ja došao još jednom u životu. To je bilo 2000. godine. Bio sam predsednik Odbora za prosvetu i posle onog puča dođu neke snage, oni su sebe zvali demokratske snage, neki DOS, ne znam ni ja šta i reše da ukinu studentima dotadašnja prava. I ja ustanem onakav kakav jesam i kažem – ljudi, pa ja ne mogu da glasam protiv studenata, ne smem da odem kući svojoj deci da se pojavim na oči. Ne smem da odem ni ženi da se pojavim na oči. Ja podržavam studente. Šta se desilo? Normalno, „dosovci“ - otkaz. To sam prihvatio kako sam prihvatio, borio sam se kako sam se borio i uspeo sam da se vratim nazad.

Ne bih voleo da se desi, kao što je rekao i jedan od kolega, u Hrvatskoj je neki student tužio, pa je dobio na sudu. Šta će nam da se tužakamo sa studentima i da idemo na sudove? Ne treba. Omogućimo im da nastave studije po zakonu koji je važio kada su se upisali.

Nisam pravnik, ne poznajem pravo. Čak imam i neki strah od prava jer se sve bojim da li ću znati to da izmerim. Vidim da ima puno kolega koji kažu – u pravu su, niko ne može da im uskrati stečeno pravo, itd.

Neko kaže – nema profesora koji će da ispituju to. Meni se javilo na desetine profesora, što onih koji su u penziji, što onih koji rade i rekli su – mi ćemo da ispitamo za džabe, ne treba nam honorar. Evo, i profesor Atlagić i ja imamo pravo. On iz oblasti istorijskih nauka, ja iz oblasti menadžmenta i marketinga možemo da pitamo ako nema takvih stručnjaka.

Kakva bi Srbija to bila zemlja da nema profesore za sve oblasti? Ne da ih imamo, nego imamo profesore koji su vrhunski na svetu i zato nemojte da guramo probleme pod tepih.

Sad ću da se vratim na nešto što me muči godinu dana. Mi smo pre više od godinu dana, neke kolege su ovde i koleginice koji su išli u Banja Luku, imali smo zajedničku sednicu Odbora za prosvetu Republike Srpske i Srbije. Vlada je po istom tom pitanju imala sednicu sa Vladom Republike Srpske i dogovoreno je da će naš Zavod za udžbenike i njihov Zavod za udžbenike raditi udžbenike koji će biti zajednički za srpski jezik, za istoriju, za geografiju, ne znam još šta, a zašto? Da bi sačuvali naš jezik, da bi sačuvali istoriju, da bi sačuvali sve ono što se dotiče u biće srpskog naroda.

Da li smo mi to zaboravili? Nema ništa od toga, ništa se ne dešava. Šta se dešava ovde kod nas u Beogradu, a verujem da je i kod njih isti slučaj? Zavod za udžbenike koji je nekada davao u budžet Srbije 50% svoje dobiti i koji je osnovan, normalno, od Vlade Republike Srbije, sada tavori. Ja ne znam, ko je pokupio, ko je uzeo deo njegovog tržišta? Uzele su strane firme, „Klet“ ili ne znam ni ja kako se zove.

Neki govore o korupciji, neki govore o ovom-onom, ma ne interesuje me to. Meni kažu – e profesore, ti si takav i takav, ti hoćeš sve da uzmu srpske firme, nisi, protiv toga si da neke strane firme učestvuju. Nije tačno. Evo, ja ću da pohvalim i neku stranu firmu.

Od 1. januara 2020. godine ukida se na nivou Beograda upotreba jednokratnih plastičnih kesa. Šta je mene zbilja oduševilo? Jedna od tih evropskih firmi, drogerijski lanac DM „Drogeri markt“, znači nije „market“ nego neki „markt“, ne znam zašto je tako, odlučio je od 15.10. znači već od oktobra da uđe u tu akciju i da ukine prodaju tih plastičnih kesa. Fenomenalna stvar.

Šta mi se tu kod njih ne sviđa? Nisam siguran, izvinjavam se ako grešim, razumeo sam da će oni umesto tih plastičnih kesa prodavati neke platnene kese itd. koje su ekološki u redu. Ja njima dajem predlog, ako su toliko zainteresovani za očuvanje životne sredine, što je pozitivno, i za svoje poslovanje u Srbiji, pa neka budu šmekeri, pa neka dele te plastične vrećice ili kese, kako god hoće, besplatno, makar do nove godine.

Podržavam tu njihovu odluku i pozdravljam i voleo bih da se sve kompanije tako ponašaju. Zašto? Takva politika vodi računa o dobrobiti naše zajednice u kojoj i oni posluju i u kojoj oni stvaraju neki dohodak, stvaraju neki novac. Zajedno sa njima ćemo se boriti kako bismo sačuvali našu prirodu za buduće naraštaje.

Bilo je puno priče oko Rektorata i oko ove grupe ljudi za koje ne mogu da kažem da nisu stari studenti, jer najverovatnije, ako nisu završili, jesu, spadaju u tu grupu starih studenata, ali ne možemo njih da poistovećujemo sa ljudima koji su korektni u borbi za svoja prava, koji nijednog trenutka nisu isticali političku pripadnost, koji nijednog trenutka nisu tražili podršku nijedne stranke itd. Ne, njihov zahtev je da reše svoja prava na zakonom jasnim pravilima i oni samo to traže i ja ih u toj njihovoj borbi podržavam.

Danas, kada sam išao u ovoj pauzi kroz Knez Mihajlovu, vidim u izlogu jednu knjigu, volim tako da gledam te knjige, pa nekad ih i kupim, danas sam kupio knjigu Žarka Popovića, koja se zove „Prag“. Ne znam šta piše u njoj, ali naslov knjige me je zaintrigirao i ja sam kupio tu knjigu. Mi smo sada na pragu. Da li ćemo krenuti napred i rešiti taj problem za sva vremena, jer zašto bi neki drugi ministar, neki drugi sastav ove Skupštine, opet rešavao za dve godine i produžavao za godinu, za dve, za pet, itd. ili ćemo napraviti korak nazad i uraditi ovo što sam malopre rekao, umesto da taj problem jedanput rešimo za sva vremena, mi ćemo ga odugovlačiti za godinu, za dve itd?

Danas sam na sednici završio svoj govor sa jednom poslovicom – što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Predložio sam ministru, ako ima saglasnosti u Vladi, da Odbor da amandman…

(Vjerica Radeta: Ima naš amandman.)

Koleginice, znate vi da sam ja bio za vaše amandmane, nema problema, ali ja sam dao da bude bezbolno, da bude ovo amandman Odbora i da na takav način rešimo ovaj problem.

Verujem da će biti dovoljno mudrosti, da će biti dovoljno pameti i da nećemo sebi dozvoliti da stanemo na put ljudima koji iz raznoraznih razloga nisu stigli da završe svoje studije na vreme. Hvala lepo, prijatno, glasaću za vaše amandmane, koleginice, ne sekirajte se.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je jedan od zakona koji se donosi sa namerom da se poboljša stanje u toj oblasti, u Srbiji. Normalno je da svaka demokratska zemlja, kakva Srbija jeste i na kraju krajeva koja teži prema tome da bude demokratska zemlja, donosi takve zakone.

Mi moramo omogućiti našim pronalazačima, našim naučnicima, ljudima koji su inovatori, stvaraoci, da mogu ovde da realizuju sve te svoje pronalaske. Ne smemo dozvoliti da nam se dešava nešto što je u prošlosti bilo da naši najumniji, najvredniji, najznačajniji ljudi odlaze u Ameriku, Nemačku i druge zemlje, i tamo realizuju ono što su stvorili. Najveći pronalasci, u prošlom veku, koji su doneli do preporoda celog ljudskog društva su pronalasci Tesle, Pupina i naših naučnika, a mi smo to izgubili nesvesno i neželjeno.

Ima tu jedna druga stvar. Ne smemo mnogo ni podilaziti Evropi i zbog nje, donositi razne zakone, jer to sve ide u neku ruku na našu štetu. Ja koristim priliku što je tu ministar Đorđević, pa ću sada nešto da kažem, za šta verujem da će se i on zainteresovati i da će biti jedan od naših ministara koji će pokušati da stane na put takvim pojavama.

U poslednjih mesec dana, meni se obratilo jedno desetoro građana, koji imaju problem ove vrste. Javljaju im se preko telefona neke osobe i pozivaju ih da dođu na besplatne preglede. Javljaju se sa nekoliko adresa. Jedna od adresa je Dragice Pravice, druga je Bulevar Vojvode Mišića, treća je negde na Zvezdari, nisu mi rekli ulicu. Otprilike, to je neka firma „San hil“ ili tako nešto, koja ih poziva da dođu na besplatne preglede. Sada, kada se neko zainteresuje od tih građana i pita kakva je to firma, koja je to firma, dobijaju odgovor da su to strane firme, najveći stručnjaci. Kakve preglede dajete? Koje preglede vršite? Sve, šta god treba, nema nikakvih problema. Da li imate dozvolu za rad ovde? Pa, valjda imamo, nemamo. S druge strane, kada ih pitaju, koji su to lekari, kažu da to nisu lekari, nego su stručnjaci, vrhunski stručnjaci za te oblasti.

Pojedinci kažu da, kada su otišli tamo, nisu mogli da vide ko radi, šta radi, kako radi, nego da su to neke organizacije koje se bave nekim stvarima koje nisu u skladu sa zakonom, a koje nisu ni u principu najčistije, odnosno najverovatnije da se iza toga kriju neke sekte ili neke druge organizacije koje imaju loše namere.

E, tu moramo da budemo pametni i mudri, da zaštitimo naš narod od takvih pojava i da se oslonimo na naše snage, da pokušamo da održimo Srbiju da bude onakva kakva jeste, čestita, poštena zemlja, u kojoj građani mogu da žive dostojanstveno od svog rada. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, dobro je da se svi slažemo u jednom da osuđujemo ovakve pojave. Verujem da svako normalan u Srbiji osuđuju ovako nešto. Ja, kao pojedinac, osuđujem ovo i nadam se da se takve pojave neće više dešavati ni u Srbiji ni bilo gde na drugom mestu.

Istovremeno, očekujem od nadležnih organa da rade svoj posao i brzo i efikasno i da ovo sankcionišu onako kako treba. Iznad svega, moramo imati jedan cilj, a to je da vodimo računa o maloj Milici, to je da sačuvamo to divno mlado stvorenje. Hvala.

Ja sam prosto iznenađen da sam došao do reči. Govoriću po amandmanu.

Ovo je zakon koji je dugo i željno očekivan i verujem da će se ta praksa nastaviti i podržavam predlog koleginice Radete koja je predložila da se i druge kategorije građana uključe u ovakav vid rešavanja stambenog pitanja. Zašto to kažem? Zato što smatram da ima dosta kategorija koje su u nemogućnosti da kupe stanove na atraktivnim lokacijama i skupe stanove, a ovo su ipak stanovi koji će se raditi na lokacijama koje su jeftinije i čiji kvalitet gradnje neće biti toliko ekskluzivan kao recimo „Beograd na vodi“.

E sad, moj predlog za razmišljanje, a mislim da ministar mene sluša, kao i obično, evo, klima glavom, sluša, moj predlog je da se ovakvi stanovi grade i na rubnim područjima, odnosno pograničnim mestima koja se nažalost danas prazne i sve je manje stanovnika u tim područjima. Jedno od takvih mesta je i Crna Trava. Crna Trava je spremna da državi pokloni odgovarajuće lokacije, da učini mnogo toga što je u njenoj moći, a s druge strane Crnotravci su poznati kao vredni, izuzetno dobri građevinari i, na kraju krajeva, njihova cena izvođenja tih radova je dosta jeftinija nego cene izvođača koje sada moramo da angažujemo.

Često prolazim i sa pažnjom gledam gradilišta po celoj Srbiji. Retko je videti gradilište gde nemate nalepnicu, oglas, molbu ili kako god hoćete da nazovete to gde kaže – traže se radnici, pa onda zidari, tesari, ovi i oni. Mi smo sada u situaciji da ćemo veoma brzo ostati bez te stručne radne snage. Jedan od primera koji bi mogao da pomogne koleginici Radeti da reši svoju dilemu kako da dođemo do toga da se ne dešavaju greške kao što su bile ove pukotine na auto-putu je da se ljudi iz crnotravskog kraja i okoline, koji su genetski predodređeni da budu dobri građevinci, dobri izvođači građevinskih radova, da se napravi tamo jedna akademija majstorska koja bi obučavala i pripremala buduće naraštaje za taj posao. Građevinsko-tehnička škola u Crnoj Travi je svojevremeno bila najjača građevinska tehnička škola u Jugoslaviji. Tamo su se upisivali sve sami vukovci, i to vukovci koji su završavali te škole regularno sa prosekom 5,00. To je jedna od mogućnosti.

Recimo, Crnoj Travi je dosta 100 stanova. Izgradnjom tih stanova omogućilo bi se da se određeni broj ljudi, određene kategorije vrate i da žive tamo. Evo, mi smo podneli zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova pre dve godine i ja se nadam da će kolega Miličko, koji je državni sekretar i nadležan za to, uskoro dozvoliti da se otvori vatrogasna jedinica u Crnoj Travi.

Crna Trava kao lokalna samouprava je spremna da obezbedi i garaže i da obezbedi sve drugo prateće, da snosi jedan deo troškova za zaposlene koji bi tu radili. Ali, šta je tu iznad svega dobro? Kada se desi, pogotovo u ovim vremenima kada su velike vrućine, da dođe do požara, dok sačekamo da iz Leskovca dođe vatrogasno vozilo i vatrogasna jedinica iz Leskovca da reaguje, izgore cela Crna Trava i sva sela okolo.

Zato se nadam da ćemo biti mudri i da ćemo i dalje nastaviti sa ovom praksom. Ja neću da kažem da je ovaj moj predlog najvažniji i da prvo treba obezbediti stanove za ljude koji će živeti u tim graničnim i prigraničnim oblastima. Teško je pogoditi i naći meru da svi budu zadovoljni. Koleginica Radeta kaže – trebali su da budu prvo invalidi, bivši vojnici, ratnici itd. Tu je teško pogoditi meru, a neka svaka od tih kategorija bude zadovoljena, biće i njima dobro i Srbiji. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću po ovom amandmanu iskoristiti priliku da odgovorim i na amandman kolege Filipa Stojanovića. Iako sam se javio za reč po tom amandmanu, nisam dobio pravo da govorim, pa sad koristim tu priliku.

Ovde se pokazuje, kroz ovu molbu, odnosno amandman, pokazuje se ono što sam ja i malopre govorio, da ima mnogo različitih kategorija koje žele da konkurišu za ovakve stanove i da ima mnogo ljudi kod nas koji žele da reše taj problem.

Ovaj drugi deo, vezan za zaposlene u organima uprave, na koji je ukazao kolega Filip Stojanović, je da ćemo se mi u budućnosti suočiti sa time da nećemo imati kvalitetne ljude, odnosno da nećemo imati dovoljno kadrova u državnim organima, odnosno upravi. To je tačno, ali ko treba da reši taj problem? Treba da reše oni koji rukovode tim organima, odnosno da imaju ispravnu kadrovsku politiku, a u okviru te kadrovske politike postoji jedna oblast koja se zove planiranje karijere. E, tu moramo da naučimo i zaposlene, a i ljude koji rade u toj kadrovskoj službi, ili kako danas to vole da zovu, ljudski resursi ili tako nešto slično, da moraju da vode računa o planiranju karijere od onog trenutka kada završe škole, fakultete ili kurseve neke i dođu na radno mesto, pa sve do penzije.

Kod nas se to sad radi stihijski i tu je veliki problem. Mi moramo da pripremimo one ljude koji dođu posle završene škole ili fakulteta, da se upoznaju sa tehnologijom rada i da postepeno ovladavaju svim znanjima, da napreduju kako bi zbilja imali kvalitetnu službu u organima državne uprave. Ukoliko se nastavi sa praksom, da ljudi koji su završili neke škole ili fakultete, direktno dolaze na bitna, odnosno rukovodeća mesta, napravićemo tu veliku zbrku i tu će nam biti problem, jer nećemo imati kvalitetne kadrove koji trebaju da obave te poslove. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, sigurno da je razlog zbog koga je ovaj zakon pre nekoliko godina i ušao u Srbiju bio pozitivan i htelo se da se postigne efikasnost u naplati određenih dugovanja.

Međutim, kroz praksu se vidi da se taj zakon izvitoperio. Šta se dešava? Ljudi koji su izvršitelji mimo profesionalne etike i morala učinili su da se u narodu ovaj zakon smatra jako negativnim.

Koliko je bitno onim građanima koji su došli pod udar izvršitelja, da li je to jedna ili druga stranka. Njih baš briga ko je iz koje stranke, oni gledaju svoju muku i žele da reše taj svoj problem. Kao i drugim koleginicama i kolegama i kod mene su dolazili ljudi koji imaju tu muku da traže pomoć, da se žale i da vide na koji način mogu da reše taj problem.

Međutim, izvršioci su postali nemilosrdni, njihovo ponašanje više nije ni lopovsko, ni pljačkaško, nego je čak zločinačko. Koliko je ljudi stradalo zbog toga što im je zbog nekog duga koji nije odgovarajući u odnosu na nekretninu koja im je oduzeta? Koliko je ljudi zavijeno u crno? To je bio naš problem koji je trebala da reši ova izmena i dopuna zakona, ali bojim se da ćemo morati ponovo da radimo nešto po ovom pitanju jer nismo na odgovarajući način odgovorili da bi rešili te probleme.

Velike primedbe su na rad i notara, ali u manjoj meri i zato nadam se da ćemo imati više snage i više mudrosti da pokušamo da sagledamo ovaj problem onako kako zbilja jeste i da ga rešimo na odgovarajući način. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja se obično trudim da pratim sve kolege prilikom njihovog izlaganja, tako i koleginicu Natašu Sp. Jovanović. Mnogo toga što je rekla, ja podržavam ali i priznajem da pitanje koje mi je ona uputila, da je moj odgovor negativan, da ja to sve nisam znao. Međutim, ne može niko da spočitava nama da smo podržavali Šabića i da smo podržavali mnoge od onih koji ne misle dobro Srbiji, koji ne rade u interesu Srbije.

Naprtiv, i ja i kolege su ovde uvek govorile protiv toga i smatrali smo da je obaveza svakog građanina, a pogotovo onih koji su na javnim funkcijama, da rade u interesu Srbije.

Ja, po pitanju Šabića ne mogu da pohvalim njegove aktivnosti, jedino što je po meni bilo pozitivno to je u ovom njegovom izveštaju koji smo imali pre nekoliko dana, iniciranje koleginice predsednika Skupštine, Maje Gojković, da i njemu i ovom drugom Povereniku skrene pažnju da poslanici nisu krpe, i to ne magične krpe, nego one najobičnije krpe sa kojima može da se briše pod i prašina i ja verujem da je to početak vraćanja dostojanstva poslanicima i Skupštini i verujem u narodnom periodu da ćemo zajedno sa koleginicom Gojković, svi učiniti da se zbilja skine ljaga sa poslaničkog imena i da se poslanici dovedu na mesto kako im i priliči.

Ne mogu ministri, ne mogu državni sekretari, ne mogu činovnici da se ponašaju kao da su nama gazde neke, mi njih biramo, a oni će sa nama da komanduju. Prema tome, poštujem ono što je rekla koleginica Jovanović, ali ne prihvatam mnoge stvari koje se tiču SNS. Zahvaljujem.

Koleginice i kolege, mogu da se složim sa predlagačem amandmana da svi moraju da rade u skladu sa zakonom, da su svi u obavezi da ono što rade, rade na kvalitetan način i da to bude u interesu građana Srbije, ali suprotnost njegovog amandmana ovim stavovima je da se ceo taj član briše. Činjenica da danas kolege iz SRS predlažu veliki broj amandmana gde traže da se nešto briše podseća me malo na kolegu Pavićevića koji je bio, valjda, u prethodnom sazivu.

Ja ne mogu za to da se zalažem, da se prihvati ovaj amandman. Istovremeno, kolegi Filipu dugujem jedno izvinjenje, ja sam na jednoj od prošlih sednica citirao jedan stih, jedne narodne pesme i rekao sam da je su to stihovi jednog narodnog autora. Nisam znao da su to stihovi našeg kolege Filipa Stojanovića, ja mu se sad izvinjavam. Nadam se da više neću grešiti. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, pa veoma interesantan amandman. Zašto? Sada me je podsetio na nešto što se veoma često dešava kod nas i imao sam primedbe velikog broja ugostitelja koji su imali tu muku da im se zatvori objekat na 10, 15 ili ne znam koliko dana zbog toga što je inspektor pronašao kod nekog od radnika 50, 100 ili ne znam koliko dinara.

Ja jesam za to da svako odgovara za ono što učini, ali treba malo i razmisliti da li je prava mera zatvaranja objekata. Zašto to kažem? Pa, zato kada zatvorimo neki objekat, ne kažnjavamo samo vlasnika, kažnjavamo i one koji su tu zaposleni i njihove porodice, a na kraju krajeva i manje novca se sliva u budžet.

Kažem, ovo je veoma interesantan predlog. Čak sam i protiv toga da se zabranjuje, sem u izuzetnim slučajevima, da se zatvara objekat, ali kod ovakvih situacija treba voditi računa. Neka budu te novčane kazne drakonske, ali nikome ne onemogućavati na radu. Na kraju krajeva, i po Ustavu nije baš primereno nekome zabraniti da radi. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, normalno je i dobro je da svi zakoni, kako reče i ministar, a i neki od kolega koji su diskutovali, budu pravljeni tako da odgovaraju svim stanovnicima, odnosno građanima Srbije i da su oni napravljeni zbog toga da njima bude lakše i bolje, ali mene to podseti na stanovište marketinga naučne discipline, gde se kaže – sve je podređeno kupcu i sve što se radi, radi se u interesu kupca.

Da li je istina to u stvarnom životu? Pa, nije. Sve je podređeno proizvođačima, odnosno trgovcima i mi moramo tu da budemo veoma mudri i da zbilja uskladimo i izmene zakona i zakone tako da oni budu velika pomoć za sve građane.

Šta nam sada ovo vreme omogućava? Omogućava nam da na greškama onih koji su bili pre nas možemo da razvijamo sve ono što su oni upropastili i zapostavili. To je velika šansa za Srbiju da razvije i prerađivačku industriju, da razvije i nove oblike trgovine i da pruži veliku mogućnost i za rad i za zapošljavanje jednom delu stanovništva koje ima te probleme. Da li će to biti lako? Normalno da neće, ali nas su izabrali zbog toga što ovi prethodni nisu bili dobri i nisu znali da urade ono što su trebali da rade.

Vezano za ovu primedbu koleginice Radete da je ovde trebao da bude kolega Rasim Ljajić, ja se u potpunosti slažem. Svako treba da bude tamo gde se govori o njegovom resoru i o zakonima iz njegovog resora. Nadam se da je kolega Rasim Ljajić opravdano odsutan i da će u nekoj sledećoj prilici on biti tu da brani svoje zakone. Hvala.