Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, uvažene kolege, dragi građani, pre svega želim da naglasim da ću zdušno i u dobroj volji podržati Predlog zakona o privremenom registru majki, ali neću, naravno, podržati ovaj amandman.

Zakon ću podržati više nego ponosna što pripadam odgovornoj vlasti koja u trenucima najveće globalne krize pronalazi način da svojim građanima pomogne.

Građane ne bi trebalo ni podsećati. Pamte oni dobro sve pakete finansijske pomoći još od vremena pandemije, pomoći kako privredi, tako i porodicama, gde spada i ovaj paket pomoći koji neće biti poslednji, uverena sam u to.

Naravno, građane bi trebalo podsetiti na zlurade i ponižavajuće komentare onog dela manjinske Srbije kojima deset hiljada ne znače ništa, jer ne dele sudbinu najvećeg broja ljudi, već žive od raznih privilegija u vidu inostranih donacija za projekte koji baš ni malo ne mirišu na patriotske. Da, da, većini naših građana deset hiljada dinara uvek dobro dođu, pa su ljudi već planirali na šta će ih potrošiti. Verovatno na patike, ranac, možda neku trenerku.

Avgust i septembar su najskuplji meseci u godini, osim za one koji će se baškariti po elitnim turističkim destinacijama, osim za većinsku Srbiju koja će ih na izborima oceniti, kao i do sada, brojem glasova za eventualni prelazak tzv. socijalnog cenzusa od 3%.

Ono što je najvažnije, građani znaju da ovo nisu predizborni bajke u stilu 1.000 evra od akcija, nego će obećana pomoć zaista stići u dogovoreno vreme, baš kao i sve do sada, rečeno i učinjeno. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani, hoću da verujem da smo napokon stavili tačku na besplodno i sasvim nesvrsishodno gubljenje vremena oko pitanja koja ničim ne mogu da doprinesu boljem životu naših građana, a rekla bih da je osnovni pravni, politički, društveni i svaki drugi smisao postojanja i funkcionisanja ovog visokog doma, upravo to da sa kvalitetnim inicijativama i njihovom realizacijom doprinosimo stalnom unapređivanju kvaliteta života u našem društvu.

Nasuprot tome svedočili smo proteklih nedelja da je skupštinska govornica korišćena isključivo za promociju onih političkih opcija koje svojom objektivnom političkom težinom nisu ni blizu mogućnosti da bitnije utiču na donošenje odluka od šireg društvenog značaja u šta smo se, na kraju krajeva u danu za glasanje i svi mogli uveriti, što je već u startu bili svima jasno, odnosno barem onima koji žele da vide činjenice.

Osim što smo izgubili grdno vreme, kada vremena za traćenje svakako nema, utisak mi je da su najveće žrtve bili građani koji su iz sednice u sednicu morali da slušaju preganjanja, besmislene i sasvim neosnovane optužbe za šta imam potrebu da se u svoje lično ime najiskrenije izvinim građanima u nadi da ćemo se od sada pa nadalje mnogo više baviti onim za šta su nas građani izabrali, na kraju krajeva, za šta nas i plaćaju iz sopstvenih džepova.

Ovako smo ne prvi, a verovatno ne i poslednji put mogli da se uverimo da ambicija pojedinih poslanika i poslaničkih grupa počinje i završava se na dve tačke, da se parlamentarnim statusom dokopaju sredstava za finansiranje i da skupštinska zasedanja koriste za ličnu i grupnu promociju koja građane Srbije, barem veliku većinu ne da ne zanima, nego ih se i gnuša. U to se lako mogu uveriti ako povremeno iskoče iz uskog kruga svojih istomišljenika i odu među narod, tzv. obične ljude kada će shvatiti otkud tolika podrška SNS i predsedniku države, Aleksandru Vučiću.

Možda su već i sami shvatili, a bilo je već i vreme odavno da je najgrublja instrumentalizacija jedne od najvećih nacionalnih tragedija naišla na priličan podijum najšire javnosti. Svedočili smo pri svemu tome pravim salvama uvreda koje su pojedine kolege narodni poslanici u ogromnim količinama izručivali pred pojedine ministre, a naročito pred predsednicu Vlade koja je pokazala zaista neverovatno strpljenje da ih uopšte sasluša, kao i da im argumentovano odgovara, ponekad uz određenu dozu povišenog emotivnog naboja, što je obzirom na provokacije sasvim razumljivo i potpuno ljudski. Dobro, kako seješ, tako ćeš i požnjeti.

Lično, bilo bi mi veoma drago da se kolege iz opozicije počnu ponašati bar malo konstruktivnije, jer iza njih stoji određen broj glasova koji su im građani poverili i da bi trebali da budemo malo više zajedno na zajedničkom zadatku, da podržimo ono što je dobro, a da popravimo ono što može na bolje.

Da se razume, naša Vlada funkcioniše kao jedan tim, za dobre rezultate i za efikasan rad ne sme biti soliranja i iskakanja jer Vlada nije debatni klub već izvršni operativni organ za sprovođenje zakonskih i drugih propisa na dobrobit svih, kao i da je lično svakodnevno zalaganje našeg predsednika, Aleksandra Vučića nešto najnormalnije što se očekuje od svih, a pogotovo od najviših, a time i najodgovornijih organa državne vlasti.

Primera za dobrobit zaista ima mnogo, barem ko želi da ih vidi. Zato bih iskoristila ovu priliku da pred ovim visokim domom nabrojim samo neke od projekata oblasti zdravstva u Šumadijskom upravnom okrugu, za ovo kratko vreme koliko traje ova Vlada.

Krenula bih sa kapitalnim projektom rekonstrukcije Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac čija je realizacija počela odabirom i potpisivanjem ugovora sa projektantom krajem juna meseca ove godine. Reč je o trideset hiljada novih kvadratnih metara prostora sa tačno utvrđenom dinamikom radova, za završetak projektne dokumentacije i odabir ponuđača za izvođenje radova tokom druge polovine iduće godine i čija je planirana vrednost oko 45 miliona evra.

Ovo je zaista kapitalan projekat pogotovo kada se ima u vidu da skoro dva miliona građana gravitira prema Univerzitetskom kliničkom centru u Kragujevac, a naročito je kapitalni projekat kada se zna da je deo još grandioznijeg projekta obnavljanja sva četiri klinička centra u zemlji. Paralelno sa tim već je završena prva faza rekonstrukcije Zdravstvenog centra Aranđelovac, a rekonstrukcija Doma zdravlja u Lapovu je već završena, kao i nekih lokalnih ambulanti što je od velikog značaja za lokalno stanovništvo.

Pored objekata, zaista je impresivan spisak opreme koje od oktobra prošle godine stigla u zdravstvene ustanove u Šumadijskom okrugu, pomenuću samo neke, dva linearna akceleratora, četiri i savremenih skenera, najsavremeniji ultrazvučni aparati, rendgen uređaji, sanitetska vozila, kao i oprema za Centre za transfuziju i bolničku opremu i niz drugih neophodnih sredstava za podizanje kvaliteta nege i lečenja naših građana.

Naravno, da smo ponosni na postignuto i da ostajemo duboko uvereni da se u rad i rezultati rada ono jedino što je naša dužnost prema građanima, umesto beskonačnih rasprava na osnovu čega će nas u stvari vrednovati građani na svim izborima i prošlim i na ovim budućim.

Naravno, u danu za glasanje podržaćemo predlog Vlade o smeni ministra Baste. Zahvaljujem.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, javila sam se za reč da u najkraćem podržim predlog Sporazuma o priznavanju kvalifikacija o visokom obrazovanju na zapadnom Balkanu. Evo i zašto. Ako je strateško opredeljenje naše države put ka evropskim integracijama, a znamo da jeste, onda ne možemo da se ponašamo kao da su uslovi za pridruživanje evropskoj porodici nekakav „švedski sto“ sa koga ćemo da uzmemo samo ono što nam se baš onako dopada, a ostalo ćemo da odbacimo.

Uostalom, ma koliko zlonameran neko bio, ne može se negirati da su evropske integracije bile kandidovane u predizbornom procesu i da su kao deo ukupnog predizbornog programa dobile jasnu i nedvosmislenu većinsku podršku naših građana.

U tom smislu, uzajamnost u priznavanju diploma i kvalifikacija visokoškolskih ustanova svih zemalja članica, kao i aplikanata za članstvo, a pogotovo onih sa statusom kandidata gde spada i naša država podrazumevajuća je stvar i oko toga ne bi trebalo da bude nikakve dileme.

Kako se u predlogu navodi, to je i osnovni smisao bolonjskog procesa čiji smo mi bili integralni deo još odavno, što je takođe bila apsolutna većinska volja svih naših građana još od tada.

Dakle, učešće u jednom ovakvom procesu smatram sasvim legitimnim, a svako protivljenje principima koji se njime žele postići moglo bi se smatrati direktnim udarom na jedan od osnovnih civilizacijskih postulata kao što su pravo na slobodu izbora, pravo na slobodu kretanja, mesta boravka, rada i tome slično, što mislim da smo odavno apsolvirali.

Mislim da ponuđeni Predlog sporazuma sadrži dosta jasne mehanizme kojima se garantuje odgovarajući kvalitet visokoškolskih ustanova, čije bi diplome bile ovim sporazumom verifikovane. Da ne bi smo smeli biti baš toliko sumnjičavi, da ne kažem paranoično puni predrasuda u pogledu kvaliteta, svake od tih akademskih institucija pojedinačno. Verujem da je predlagač to i te kako imao u vidu gradeći ovaj tekst koji nam je predao na razmatranje i usvajanje.

Takođe, želim da verujem da akademski nivo između ostalog podrazumeva nadilaženje dnevno-političkih, a naročito politikanskih namera i ponašanja i da su pre sve i iznad svega reč o nauci i ljudima koji su posvećeni ovladavanju naučnim istinama i veštinama koje iz nauke proizlaze rečju da poseduju visok nivo akademske čestitosti, kao krucijalni princip u svom radu.

Naravno da mi kao država imamo niz mogućnosti da stvari na terenu i u konkretnoj praksi uredimo tako da se maksimalno omoguće, izbegnu manipulacije i štete koje bi iz njih mogle eventualno proizaći, to nam valjda niko ne može zabraniti.

Ono što mi je u ovom Predlogu sporazuma naročito važno jeste to da je izričito naglašeno da se njime ni u kom slučaju ne prejudicira status tzv. „Kosova“ koje je obeleženo zvezdicom i fusnotom i naglašeno pominjanje tog dela naše državne teritorije je u skladu sa važećim i obavezujućom Rezolucijom Saveta bezbednosti i UN, pod čijom se privremenom upravom i nalazi.

Uostalom, većina od nas se slaže u tome da su Albanci sa prostora Kosova i Metohije naši građani i da ih ni u kom slučaju ne bi trebalo diskriminisati isključivanjem i institucionalnim preprekama da se počnu tako i osećati, pogotovo ako imamo plan da se taj deo reintegriše u ustavno-pravni poredak Srbije.

Mislim da je saradnja na visokom nivou, kakve su akademske institucije jedan od najboljih načina da se to u praksi počne i realizovati. Nisam sigurna da bih se složila sa ciničnom konstatacijom da mi je otadžbina tamo gde su mi sarme ili svakako verujem da mladi ljudi iz zemalja koji su ovim sporazumom obuhvaćeni razmišljaju otvorenije, mnogo otvorenije od nas starijih te bi im trebalo dati šansu da žive u najvišim civlizacijskim standardima, umesto da se ponašamo da mi stariji bolje znamo šta je dobro za njih i generacije koje dolaze, čime smo uglavnom postigli da pripadnici tih generacija odlaze i odlaze što je jedna od najvećih koju jedna zemlja može da pretrpi, pa bi je svakako trebalo preduprediti ovakvim dokumentima.

Zbog svega ovoga, a posebno zarad mirne budućnosti, pozivam sve poslanike da u danu za glasanje podrže Predlog zakona kojim će se ratifikovati ovaj Sporazum. Hvala.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, duboko sam uverena da rešenja koja nudi Predlog zakona o policiji imaju za cilj dalju profesionalizaciju ovog vrlo važnog segmenta društva. Upravo suprotno od svega onoga što se u poslednje vreme spočitava Vladi koju predvodi naš premijer Aleksandar Vučić, koji je poverivši resor policije baš gospodinu Nebojši Stefanoviću, upravo zajedno sa njim učinio da ugled i percepcija policije od strane građana rastu i više nego postojano i kontinuirano.
Naviknuta na visok stepen upotrebe državnih organa u uskostranačke interese, današnja opozicija ni u pomisli nije bila da bi neka garnitura vlasti mogla imati potpuno drugačije ideje i namere. Zbog toga se izmišljaju afere, teorije koje se neretko graniče sa naučnom fantastikom, čak i u našim uslovima gde odavno nije nedostajalo senzacije. Ali, ko god šta priča, o sebi priča. Nama, predstavnicima građana je najvažnije šta o tome misle baš ti isti građani.
Opozicija se već navikla da ignoriše rezultate istraživanja javnog mnenja, da ignoriše većinske poruke koje stižu sa društvenih mreža, e onda će imati priliku da se uveri na izborima, na proleće kad procveta cveće i olista drveće, koje ipak neće moći da sakrije pravo stanje stvari. Uprkos svesnog ignoraciji činjenice da se predlozi zakona kreiraju u skladu sa evropskom agendom, u javnosti se svesno ubacuju dezinformacije o navodnom sužavanju ličnih i svih drugih prava građana, naročito tokom rasprave o Zakonu o javnim okupljanjima.
Kao da sloboda govora, npr, ili pravo na iskazivanje stavova kroz slobodu okupljanja podrazumeva anarhiju, anomiju, haos u kome se neki tako dobro snalaze, pre svega, zahvaljujući svom revolucionarnom bek graundu, sa svim onim instruktažama i obukama o tome kako se ruši vlast. Samo što su te lekcije odavno naučene i pročitane, prvenstveno od strane većinske javnosti. Građani, međutim, žele nešto sasvim suprotno. Oni žele uređeno društvo i državu u kojoj se znaju prava, ali i odgovornosti, kao i svaki red, počevši od onog komunalnog i koji odavno shvataju da nečija prava i slobode prestaju kada počinju da ugrožavaju slobode drugih. To je tako svuda u civilizovanom svetu, pa bi trebalo da bude i kod nas. Koliko god neka grupa imala pravo da javno iznosi svoje stavove, ne može zbog toga da ugrožava normalno i svako drugo funkcionisanje i ostvarivanje potreba drugih građana. Ne može i tačka.
Što se tiče Zakona o javnom redu i miru, slažem se sa predviđenim novčanim kaznama, npr, za prosjačenje i organizovanje prosjačenja, ali imam predlog da novčane kazne, koje će se verovatno pretvoriti u zatvorske sankcije, nekim budućim zakonom budu zamenjene tzv. društveno korisnim radom.
Ne mogu da ne pomenem regulaciju u oblasti upotrebe, tačnije zloupotrebe pirotehnički sredstava. Vidim u Predlogu zakona da se mere usmeravaju prevashodno na korisnike petardi, raketa i ostalih sve maštovitijih pirotehničkih sredstava. Naravno, njihovo korišćenje izaziva uznemiravanje ljudi, pa i životinja, ako hoćete, ali bih najstrožije kaznila one koji pirotehniku prodaju. To prosto nije preduzetništvo, već divlji biznis koji, osim što je u zoni sive ekonomije, jeste društveno opasan, ne samo po javni red i mir, već po zdravlje i život pojedinca, čak i kada sam sebe neko povredi, biće kriv, a da ne govorimo o tome da povredi drugog. Verujem da bi građani snažno podržali neko slično rešenje.
Za ilustraciju evo podatka iz jednog dnevnog lista – za zabranu prodaje ovih naprava glasalo je više od 80% posetioca ovog portala.
Građani se sa pravom čude kako je moguće da se pirotehnička sredstva prodaju u sred grada, u sred bela dana, na najprometnijim mestima? To što je za ovu trgovinu zadužena samo tržišna inspekcija sa poznatom pričom o ograničenim resursima, slaba nam je uteha. Ova pojava se mora iskoreniti pravim i dugoročno održivim merama, a ne samo kažnjavanjem korisnika, među kojima su najčešće deca.
Na kraju, ugrožavanje javnog reda i mira bukom iz ugostiteljskih objekata. Naravno da građani iz okolnih stambenih objekata imaju pravo na svoj mir, ali ima tu onoga što nazivamo „niskim strastima“. Na primer, voli komšija da prijavi komšiju čija porodica živi od tog ugostiteljskog objekta. Zato mislim da se rešenje za ovakve i slične probleme ne nalazi prevashodno u kažnjavanju, već u sferi pooštravanja uslova za izdavanje dozvola za ovakve i slične objekte, i to počev od lokacije. Ne smeju biti usred gradske zone i imati dozvolu za rad noću, ali i da objekat mora biti adaptiran tako da ima maksimalnu zvučnu izolaciju. To bi naravno izazvalo dodatne troškove ugostiteljima, ali bi oni svakako bili veći od kazni, a što je najvažnije zaštitili bi okolne građane od neželjene buke.
Još jednom, ja lično i SNS ćemo sa zadovoljstvom podržati ove zakone, naročito Zakon o policiji za koji smatramo da je ogroman korak napred u cilju profesionalizacije ovog vrlo važnog segmenta našeg društva. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega verujem da konvencija koju bi usvajanjem trebali da ratifikujemo, predstavlja dokument oko koga ćemo se jednoglasno složiti svi. Ovo tim pre što je konvenciju još pre 25 godina potpisala ondašnja SFRJ, kao što je i SR Jugoslavija, a time i Republika Srbija, kao njen pravni sukcesor, to učinila pre 14 godina, kako je dato u obrazloženju predloga.

Ako sam dobro razumela, samim činom ratifikacije, zaokružuje se formalno–pravni postupak prihvatanja otpočet potpisivanjem.

Kao što se svi ovde dobro sećamo, pre izvesnog vremena izmenili smo odredbe krivičnog zakona, kojim ste učešće naših državljana u vojsci drugih država, proglašava krivičnim delom koje se vrlo strogo sankcioniše, čime smo faktički ovu konvenciju već prihvatili, pa je ovo sada čin njenog de jure legitimisanja.

Fenomen poznat kao „psi rata“ figuriše u međunarodnoj zajednici već decenijama. Kao odgovor na njega, između ostalih razloga je i usvojena predmetna konvencija u Generalnoj skupštini još pre 26 godina.

Poslednjih godina, međutim, ovaj fenomen ne samo da dobija na širini svega onoga što podrazumeva, nego su i posledice svega što podrazumeva neuporedivo veće i značajnije u celoj međunarodnoj zajednici, a posebno na prostorima naše države i njenog bliskog okruženja.

Inostrani plaćenici su ranije išli na ratišta po svetu prevashodno materijalno motivisani, da ne kažem trbuhom za kruhom. Naravno da je legitimnost njihovog krvavog zanata uvek bila krajnje upitna sa moralnog stanovišta, a pre svega sa zakonskog iz čega je ova Konvencija i proistekla, kao međunarodni pravni okvir sa kojim će se usklađivati zakonodavstvo zemalja potpisnica.

U poslednje vreme svedoci smo metamorfoza u motivaciji plaćenika. Njima više nije prevashodni motiv novac, već njihova religijska i ideološka uverenja. Verujem da ćemo se svi složiti u oceni da je nešto manje opasno ako se radi zbog novca, nego ako je primarni motiv duboko lično uverenje. Posebno je problematično kada religija, bilo kako da se zove, postane najvažniji element ideologizovane svesti pojedinca, zatim i grupa i celih pokreta koji su poslednjih decenija naročito u dramatičnom porastu.

Ono što današnje pse rata, plaćenike, teroriste ili kako god da ih nazovemo karakteriše jeste potpuna negacija najvrednije svetinje koja se zove ljudski život. Kada imamo protivnika koji prosto rečeno, ne samo da je spreman da pogine, nego se radujući ide da pogine, onda je dodatna teškoća boriti se protiv njega. Ako gubitak života za njega ne predstavlja nikakav problem, naprotiv čak donosi čast, poštovanje i ugled njegovoj porodici, šta onda može biti faktor preventivnog obraćanja?

Na žalost, izgleda da je pravna odmazda, naravno ozakonjena, jedini način suzbijanja ovog krajnje zabrinjavajućeg trećemilenijumskog fenomena, kojim se moramo mnogo angažovanje pozabaviti na specijalističkim nivoima znanja.

Jedan od pravaca aktivnosti jeste što više stručnih mišljenja i korisnih informacija koje bi trebalo konstantno publikovati najširo javnosti. To je, ne samo trenutni imperativ, nego i zadatak, bez ikakvog preterivanja, istorijskih razmera na kojem ne bismo smeli pasti, pogotovo ne bismo smeli dozvoliti da budemo isprovocirani. Iako nakon krvavog pira u Parizu sve više čujemo mišljenje kako je jedna od najviših vrednosti evropske zajednice država multikulturalnost, verujem da ćemo imati i snage i mudrosti da sebi samima i celom svetu dokažemo da možemo da budemo prava mala balkanska oaza u kojoj spokojno žive građani raznih nacionalnosti, verskih zajednica, uvažavajući se i poštujući se u potpunosti. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, kao neko ko je najveći deo svoje profesionalne karijere jeo prosvetarski hleb, uvek kada su ovakve teme na dnevnom redu imam moralnu i svaku drugu obavezu da se oglasim, pa bi tako trebalo i shvatiti moje današnje obraćanje.
To da su poslovi nastavnika vrednovani tako da su više nego obezvređeni vest je stara više decenija. To smo znali svi kada smo se za ovaj predivni posao opredeljivali, išli smo u prosvetu ne da bismo se obogatili, već iz razloga sasvim drugačijih. Biti učitelj, nastavnik, profesor, šta god, jednom rečju prosvetni radnik posebna je vrsta izazova, krajnje zahtevno zanimanje čiji se rezultati projektuju godinama i decenijama unapred.
Recimo kada sretnete nekog od vaših bivših đaka i vidite kako je sjajan čovek postao, uvereni ste da ste bar malo doprineli toj uspešnosti. Poštovanje koje vam godinama nakon završetka školovanja iskazuju vaši đaci svuda i u svakoj prilici sjajnije je priznanje od svih plakete i odličja i vrednije od bilo kolike jubilarne nagrade. Znam da se od te vrste satisfakcije ne živi, ali se sa njom lakše živi.
Sa druge strane, iz prosvete nam već decenijama stiže previše loših vesti, pri čemu je uvek najaktuelnija tema zarade prosvetnih radnika. S pravom, slažem se, jer je reč o visokoobrazovanoj kategoriji građana koji jedva mogu da dobace do republičkog proseka. Sve to po ko zna koji put rezultira štrajkom, koji đaci zdušno podrže, jer deca su ipak samo deca, jer gube časove koje, oni znaju već to dobro, će nadoknađivati samo formalno, ubrzano i po skraćenom postupku. Đački roditelji koji, na žalost, većinom imaju i manje prihode od prosvetara sve to nemoćno posmatraju pitajući se kako će platiti privatne časove svojoj deci, jer na kraju svega znanje je ipak najvažnije, a budući prijemni ispiti su nemilosrdni.
Tako da uz svu solidarnost sa kolegama prosvetarima, nisam ni sada, ni bilo kada ranije bila uverenja da je štrajk dobar način za rešenje ovog i te kako gorućeg i važnog društvenog problema.
Godinama unazad problem zarada prosvetnih radnika baca u senku neke druge, možda i veće probleme. Na primer, problem vršnjačkog nasilja koji je u porastu ili problem zastarelosti nastave, sa druge strane. Onda se samo po sebi nameće pitanje da li bi prevencija vršnjačkog nasilja bila bolja i da li bi bio kreativniji pristup nastavi kada bi se prosvetarima povećale zarade i ko treba da povuče prvi potez – nastavnici, koji će svojim radom većinski i na duži rok dokazati da zavređuju daleko veće poštovanje, a time i nagradu ili država koja će im u startu priznati zasluge, onako blanko i unapred, uz pretpostavku da većina nastavnika perfektno obavlja poverenu im ulogu i zadatke?
Reformisanje ovog važnog segmenta društva jeste istinski i gorući problem, pored administrativne mere, uvođenja platnih razreda i uvođenja koncepta dualnog obrazovanja moglo bi biti efikasna formula za rešavanje ovog problema.
Znači, pre svega raditi na povećanju upotrebljivosti znanja stečenih u školi, upotrebljivosti u praksi. Onog trenutka kada roditelji budu počeli da vrše pritisak na nastavnike da njihovoj deci prenesu što više upotrebljivog i korisnog znanja, umesto što im samo traže više ocene, to će biti znak da je celo društvo stalo na zelenu granu. Na tom FON-u je moguće tražiti pravac rešavanja zaista potcenjenog prosvetarskog posla.
Dotada, verujem da će moje kolege pokazati visok stepen društveno odgovornog ponašanja kroz razumevanje problema koje je ova Vlada nasledila i pokušava da ih razreši dugoročno. Time će na najjasniji mogući način pokazati da spadaju u istinsku društvenu elitu, koja ima misiju da kreira bolju budućnost zbog čega i zavređuje da bude i mnogo bolje materijalnog nagrađena. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pomno čitajući Predlog izmena i dopuna ovog zakona i pored najbolje volje nisam uspela da razjasnim nekoliko nejasnoća.

Prvo, vezano za obaveze za polaganje stručnog, teorijskog i praktičnog ispita za turističke vodiče imam nekoliko dilema, pa, molim preciznije razjašnjenje. Kaže se po tačkama 6. i 7. u obrazloženju da će troškovi polaganja ovog obaveznog, zakonom propisanog ispita snositi sami kandidati, kako je to i ranije bilo, sem kraćeg perioda kada je ta obaveza bila ukinuta za teorijski deo ispita, koji je onda išao na teret budžeta, a praktična posledica svega toga je da je broj mogućih prijavljenih kandidata bio u velikoj ne srazmeri sa zainteresovanima. Sada se to ukida i to je, mislim, u redu.

Onda se odmah već u narednom pasusu govori o troškovima koji će se morati finansirati iz državnog budžeta, kao i iz budžeta lokalnih samouprava, kao nadoknada članovima ispitnih komisija upravo za taj isti stručni ispit.

Dalje se kaže - kroz aproksimativnu računicu, na osnovu dosadašnjeg cenovnika, pretpostavljam nezainteresovanosti, odnosno dosadašnjeg zabeleženog interesovanja, da će, citiram - ukupan iznos koji bi potencijalni kandidati uplatili na račun budžeta Republike Srbije, pri navedenim pretpostavkama biti sedam miliona i 200 hiljada dinara, što višestruko prevazilazi dosadašnje troškove nadoknade plaćanja profesorima ispitivačima.

Čekajte, pa, šta onda tu ima da se subvencioniše iz državnog ili lokalnog budžeta ili šta ja tu nisam razumela?

U vezi sa tim, za mene lično je više nego poražavajuća konstatacija, opet citiram - posebno se napominje da državni službenici zaposleni u Ministarstvu na poslovima iz oblasti turizma, nisu dovoljno kompetentni, niti poseduju potrebna znanja i takav nivo stručnosti da bi mogli biti ispitivači kod polaganja navedenih ispita. I pitam se kada će se nešto učiniti po tom pitanju, umesto da opet i opet to konstatujemo sa nepodnošljivom lakoćom ravnodušnosti?

Je li moguće da u resornom ministarstvu na poslovima uređenja upravo sektora turizma rade ljudi čije znanje ne doseže nivo znanja potrebnog za turističke vodiče i turističke pratioce, što jedino mogu da razumem kada je reč o delu ispita iz stranog jezika, mada kaže se da je reč o nekom od svetskih jezika u nivou obuhvaćenim nastavnim planom i programom Ministarstva prosvete? Znači, tu bi trebalo da ima dovoljno stručnih kadrova da budu članovi komisije umesto da se angažuju eminentni stručnjaci čiji je sat sa razlogom skup, ali ipak nepotrebno za ove potrebe iz čega proizlazi i dodatno pitanje – koji je to nivo i obim znanja potreban jednom turističkom vodiču, pratiocu pogotovo, kao i – da li o tome treba da brine država ili poslodavci koji ih angažuju i kojima je naravno van svake sumnje veoma stalo da imaju vrhunski osposobljen personal pogotovo na terenu pružanja najdirektnijih turističkih usluga ako već posluju u surovom konkurentskom tržištu pod neprivilegovanim uslovima?

To što se u dosadašnjoj praksi članovima komisije iz redova službenika ministarstva nije ni plaćala nadoknada po rešenju komisije sasvim je u redu. Pa to je deo njihovih poslova i radnih zadataka za koje su, jel te, već plaćeni kroz svoju redovnu platu.

Dalje, vidim da se tarife i profil komisije ostavlja za podzakonska rešenja. Nadam se da će njima biti eliminisane sve mogućnosti za nedozvoljene radnje, kao što su naprimer neosnovano privilegovanje omiljenih stručnjaka, nerazumne tarife za kandidate i slične stvari koje će otežati funkcionisanje postupka dobijanja licenci, što bi onda onemogućavalo davanje šireg zamaha ovoj grani i naravno davalo vetar u leđa sivoj ekonomiji u ovoj oblasti, iako se, opet citiram, navodi da je polaganje ovih ispita moguće realizovati samo angažovanjem eminentnih stručnjaka iz navedenih oblasti, koji su jedini garant kvaliteta itd.

Na šta mi je prva pomisao, oprostite, da se pomalo u ovom smislu preteruje uz ponavljanje prethodno navedenih bojazni i sumnji. Toliko o tome.

Drugi set mojih nedoumica i pitanja odnosi se na rad turističkih inspekcija. Tačnije, praktične posledice njihovog nedovoljnog delovanja na terenu, što jeste njihova osnovna uloga.

U samom predlogu se pod tačkom 6. dela obrazloženja konstatuje da su inspekcijski organi mogli da reaguju tek kada su propisi prekršeni, pogotovo se to odnosi za poslove posredovanja tj. turističke subagenture za čiji broj ne postoji tačna evidencija, već samo okvirna pretpostavka od 500 do 800.

Hoće li obaveze registracije u APR-u, jednokratna ili na neodređeno vreme rešiti ovaj problem? Mislim da je malo smešno pravdati te troškove mišljenjem da je reč tek o nekoliko hiljada dinara, ali nije nimalo smešno kada se desi da jedan isti takav subagent u dve različite sezone na istovetan način najbrutalnije obmane građane i pokupi im pare za izmišljene turističke aranžmane i nestane u vidu lastinog repa.

Ojađenim građanima je mnogo malo za utehu to što će za njim biti raspisana poternica pa će biti uhapšen i kažnjen. Koliko će im pomoći i to što će nakon podugačkog sudskog procesa uspeti da naplate svoja potraživanja, odnosno otete pare na prevaru, pogotovo što verovatno i neće jer se takvi likovi na vreme postaraju da počiste račune i da novac prebace u neko od egzotičnih nepristupačnih poreskih rajeva, realno postojećih za razliku od onih koje su nudili lakovernim građanima.

Samo mi nemojte reći da je kupac turističkog proizvoda sam kriv što ne proverava s kim ima posla. Pa on je ušao u agenciju, on nije uplatio letovanje na klupi u parku, a to što takve turističke kreature posluju usled prometnih glavnih ulica naših gradova, i tek je to posao za nadležne.

Da ne govorim o rasklimatanim autobusima i njihovim vozačima koji jedva mogu i imaju snage da otkotrljaju turiste do odredišta. Bili smo svedoci da se autobus pokvari pa dođe drugi autobus po turiste pa se pokvari on ili da putnici shvate da im vozač drema i da se mole bogu da stignu u jednom komadu ili da ne završe u nekakvom kanalu.

Za sve ovo nisu potrebi, još jedanput insistiram, preskupi eminentni stručnjaci. Potrebno je samo da se već propisano pridržavamo. Zato ću podržati ovaj zakon, koji je inače u suštini dobar, osim ovih nekoliko mojih nedoumica, optimistično verujući da će praksa u buduće pokazati da smo u pravu.

Molim vas, gospođo predsedavajuća, da prenesete kolegi preko puta da mi je izuzetno drago što se složio sa mojom raspravom, ali se bojim da je nije razumeo. Ja sam postavila dva najbanalnija pitanja koja meni lično nisu jasna. Ministar je vrlo ljubazno i stručno odgovorio, razjasnili smo to. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, postupak dovršavanja privatizacije medija, koji se u potpunosti ili delimično finansira iz javnih prihoda, pomalo je nalik na onu Alibabinsku dilemu, koja otprilike glasi – ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se. Nije pri tome sporna činjenica da su i država i lokalne samouprave vrlo loši poslodavci, pogotovo u segmentima koje možemo nazvati prirodnim ili stečajnim monopolom.
Mediji, u principu i u načelu, ne spadaju u grupu društveno neophodnih monopolista, naravno, sa izuzetkom javnog servisa, gde smo se već manje-više složili kako urediti finansiranje usluga koje takav medij ima da pruža građanima.
Zašto sam na početku pomenula onu dilemu? Najpre iz razloga jednog opšteprihvaćenog utiska da privatizacija u Srbiji nije išla u pravcu ostvarivanja prvobitnih namera i očekivanih efekata, u svim delatnostima - u privredi, u vanprivredi, pa tako i u medijskoj sferi. Svi znamo da su se preduzeća kupovala iz razloga sasvim drugačije prirode od namera države da privatizaciju izvrši, makar javno iskazivanih namera. To se događalo dovoljno često da bi mogle biti osnovane sumnje da će se to desiti i kod privatizacije medija. Obavezujući rokovi, dati u smislu obaveze zadržavanja zatečenih programskih šema, taman bili dovoljni da se novi vlasnik spremi i obavi pripreme za neku drugu delatnost, potpuno različitu od medijske. To bi, s jedne strane, moglo imati svoju realnu ekonomsku logiku - preduzetnički duh privatnog kapitala ulaže u ono što tržište traži, a ne šta se nekome sviđa.
Dakle, imamo obavezu i svest, a najvažnije svest, da je najmanje milion razloga neophodno da se država i niži nivoi vlasti povuku iz medija, iz razloga ekonomske, a bogami posebno iz razloga političke i politikantske prirode jer su mediji, a pogotovo lokalni, bili glasila opštinskih vlasti, o čemu su već govorile moje kolege, dok su ih za to vreme finansirali svi građani. Urednici su po mišljenje odlazili kod onih koji su ih na ta mesta i postavljali. Budući lokalni spin-majstori birani su po kriterijumu savitljivosti sopstvene kičme, spremni da i sami budu spinovani. I novinari svih rangova, od pijačnih barometara pa do kolumnista, ponašali su se uglavnom slično tome, neki zato što su gledali svoja posla, bez ideje da budu voditelji u svetliju budućnost, dok su drugi, nevični novinarskom zanatu, pristajali na sve, znajući da su ionako stekli nezaslužene pozicije.
Dabome da je u tom zamešateljstvu najviše postradalo novinarstvo, ili barem ono što bi se pod tim pojmom trebalo da podrazumeva. Pozivi za gromoglasnu tišinu za slobodu medija su iz godine u godinu izazivali sve gromoglasniju gluvoću kod građana, u smislu da medijskim poslanicima daju podršku u borbi za slobodu medija, pri čemu su ih građani sasvim prozreli. Nije se tu radilo o istinskom esnafskom opravdanom zahtevu, već o pokušaju da se građani animiraju, ne bi li sve ostalo onako kako jeste, tj. da se finansiraju što duže i što više o tuđem trošku.
Mediji su još početkom 2000-ih prepušteni tržištu a da za tu ulogu nisu bili spremni, nego nisu uopšte imali ni objektivne uslove za to, pa se zato desilo da je medijsko tržište izbacilo u prvi plan najmanje dve politički modifikovane i izmutirane sorte medija. Jedne koji kobajagi dobro uspevaju da se pozicioniraju na tržištu, a u stvari su bili veoma prihranjivani i đubreni iz kuhinja od strane njihovih stvarnih finansijera, sakrivenih u dubokom bekstejdžu. Drugu kolonu su predvodile novinolike i televizolike nakaze, zloupotrebe slobode nastupanja u javnom diskursu, čija je najsramnija posledica upropašćavanje generacija mladih ljudi, kojima je nepovratno naspinovan vrednosni sistem u najgorem mogućem smislu, pogrešno nametnuta percepcija gde je život estrada u kojoj je dozvoljeno sve, pa čak i ono što pristojan svet upražnjava iza zidova, sklanjajući se od najupornijih voajera. I to je to, makar u najkraćem.
Dakle, nemam iluzije da će jedan i sto jedan zakon moći da razreši sve ovo što se, zahvaljujući medijima ili tek putem njih, direktno ili indirektno ispililo. Šteta je odavno počinjena, i to velika. Koliko će eventualno novi vlasnici se baviti onim što se zove edukativna, da ne kažem prosvetiteljska, uloga medija, pokazaće vreme. Nisam baš tu neki veliki optimista. Zato mislim da bi uloga nezavisnih regulatornih tela morala da bude opsežnija, redovnija i kvalitetnija. Biće tu još mnogo posla, ali sam sigurna da se ništa dobro desiti neće, ako se nešto barem ne započne. U tom smislu ću podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, potrudiću se da vam ne oduzmem mnogo vremena, barem ne više od onoga koliko sam planirala.
Evo, priznajem, kada je o protivgradnoj odbrani reč i o imperativu da se ona uredi sistemski, efikasno i održivo, sa jasnim rasporedom poteza i radnji, za razliku od nekih mojih cenjenih kolega univerzalnog usmerenja, pre bih sebe bez lažne skromnosti svrstala u one druge suprotne od pomenutih univerzalista univerzumskih razmera i dometa. Poštujem, svaka čast.
Dakle, moja znanja su ograničena na najviše dve stvari. Jedna je duboko osećanje tuge kada vidim uništene malinjake po zapadnoj Srbiji i njihove očajne vlasnike, ljude naviknute na svakojake nedaće koji se, iako uništeni najmanje za ovu godinu, mire sa sudbinom i u čuđenju se pitaju – zar srpski seljak u 21. veku mora u toj meri da bude zavistan od milosti, a bolje reći nemilosti neba? Zna dobro naš poljoprivrednik, malinar ili neki drugi, da u uređenim društvima ni nebo nije tako daleko, niti su njegove ćudi nesavladive, a tačnije zna da su predvidive, pa se verovatno pita samo jedno – zašto je ovoliko moralo da bude? I šta mi njima da kažemo? Onaj visokomudri savet da osiguraju useve i sve druge zasade? Genijalno, uz potpunu ignoraciju činjenice da u našoj poljoprivredi ne dominiraju robni proizvođači, nego je ona još uvek, nažalost, u velikoj meri socijalna kategorija.
Druga moja dilema je nešto opštije prirode i mogla bi se u najkraćem simbolički svesti na onu čuvenu rečenicu – život piše zakon, pri čemu ostaje večna nedoumica, samo naizgled gramatičke prirode, šta je u ovoj rečenici subjekat a šta objekat, a naročito kako i zašto je zakazao predikat? Ta čuvena oznaka radnje zbog čije neradnje me je veoma sram da te ojađene ljude pogledam u oči. Šta da im kažem zašto se ovoliko kasni? Zašto je trebalo 20 godina da se donese ovakav jedan zakon? Kako da opet opravdamo ovo sve višom silom koja u ovom slučaju nije baš sasvim nebeske prirode? Ali, oni su već navikli na objašnjenje da je najčešće za sve kriva priroda. Tačno, ali ljudska priroda, o kojoj su napisane hiljade kilometara teksta različitih priča i pričica. Jedna mi se za ovu priliku učinila najpodesnijom, pa mi dozvolite da i njom završim.
Elem, ovo je priča o četiri osobe koje se zovu: svako, neko, bilo ko i niko. Dakle, trebalo je odraditi jedan važan posao i svako je bio siguran da će ga neko odraditi. Mogao je da ga uradi bilo ko, ali ga niko nije uradio. Svako se naljutio zbog toga jer je to bio posao nekoga. Završilo se tako što je svako optužio nekoga zato što niko nije uradio ono što je bilo ko mogao da uradi. Svako je kasnije pomislio da se tako nešto ne treba više ponoviti. Zbog toga je svako počeo da radi u isto vreme ono što je neko trebao da uradi, a da to niko nije shvatio sve dok neko nije uočio da niko ne koordinira sa bilo kim. Ali, svako je odoleo da ne koordinira, jer niko nije hteo da bilo ko bude superiorniji. E zato nam je neophodan posle dvadeset i kusur godina ovaj zakon i zato ću ga podržati svim srcem. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice Skupštine, poštovana gospođo Janković, uvažene kolege poslanici, želela bih da kažem nekoliko reči u kontekstu današnje rasprave o izboru ličnosti za nosioca funkcije institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Danas je to ova institucija, juče je bila neka druga, a sutra će biti neka treća, ali obrazac ostaje isti. Zadivljujuća je količina zluradosti koja se inače, pa i uvek, a i ovom prilikom izliva u javni diskurs uvek kada su u pitanju personalna rešenja i postavljenja. Naprosto, fascinirana sam kojom prilježnošću se aktivira kopanje po prljavom vešu i istresanje svakojakih bilo postojećih, a najčešće nepostojećih kostura iz ormara.
Čovek koga kandidujemo za neku od javnih funkcija prinuđen je najčešće da prođe pravog i najsurovijeg toplog zeca, pa, ako izdrži izdrži, pričaće se. To se onda lepo sve upakuje u demokratski proces i proceduru. U želji i potrebama raznih struktura, interesnih grupa da proguraju eventualno svog kandidata nedopustivo često se skidaju rukavice i udara se nisko ispod pojasa.
Ovako bezmalo javni linč verovatno ima za cilj da navede mnoge potencijalne kandidate na odustajanje od kandidature za bilo koju javnu funkciju. Onda će najgrlatiji verovatno moći da proguraju svoje kandidate. Samo tu ima jedan malecki problem. Ti najgrlatiji proizvođači buke i besa najčešće i pogotovo po pravilu nisu oni koji uživaju baš preteranu podršku javnosti, ali su zato rado viđeni gosti i sagovornici u nekim medijima koji im posvećuju daleko više prostora za obraćanje javnosti od reprezentativnosti koju sa sobom nose.
Pored ovog aspekta, u priču oko kandidature za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, uplelo se još po nešto, što bi moglo da se zove zloupotreba prava na tumačenje zakonskih formi i procedura, kao da je svako ko je iole i makar funkcionalno pismen, pozvan da tumači zakon i pravne norme.
Kada bi to bilo tako, mogli bismo da zatvorimo pravne fakultete, jer bi se onda tumačenje prava pretpostavilo, doslovce, čitanje i razumevanje zakonom, obavezujući pravila.
Hoću da kažem da, ako je za to ovlašćeni skupštinski odbor dao svoje mišljenje o kandidatu, da kandidat Brankica Janković ispunjava zakonom propisane uslove, koji su to autoriteti pozvani da ih opovrgavaju? Naravno, njihovo je legitimno pravo da iskažu svoje mišljenje lično, stručno ili bilo kakvo, samo što onda rizikuju da i njega drugi komentarišu.
Kao, što narod reče, svetu je teško ugoditi, pogotovo ne građanima ovako duboko podeljenog društva, kao što je danas naše.
Tako da ćemo se složiti, čak i kada se u malo čemu slažemo. Da bi bilo koji kandidat, za bilo koju funkciju prolazio slično, kao što prolazi Brankica Janković poslednjih nedelja, jer se prihvatanje neke javne funkcije tumači kao privilegija, a ne i pre svega, kao ogromna odgovornost i velika obaveza.
Da ne idemo suviše daleko, ali i, zar odlazeća Poverenica nije prošla nešto slično još od vremena predloga i kandidature pre pet godina? Pa, preko tekstova o rasipništvu prilikom renoviranja službenih prostorija povereništva, za izbor saradnika, kršenje procedure javnih nabavki, favorizovanje nekih od ranjivih grupa, pa sve do upozorenja da krši najformalniji uslov za Poverenika koji je tokom svog mandata ne sme obavljati ni jednu drugu javnu ili bilo koju drugu društvenu funkciju.
Istovremeno, najmanje se razgovaralo o tome koliko je kvalitetno i nepristrasno obavljala svoju poverenu joj funkciju čelnika jedne, vrlo važne nezavisne institucije.
Bilo kako bilo, ovo nije samo priča o Neveni Petrušić, ni o Brankici Janković, ovo je pre svega storija o nama samima, koji pod demokratijom podrazumevamo pravo da ljude nekažnjeno provlačimo kroz blato, zato što smo shvatili demokratiju kao mogućnost da neodgovorno brbljamo u javnom prostoru, zbog čega će se, bojim se već sutra najstrašnija posledica biti da se, najkvalitetniji ljudi klone i same pomisli da se prihvate nekog odgovornog posla.
Na čija će mesta onda dolaziti kreature čija je glavna odlika što imaju debelu kožu i obraz da izdrže ovaj, već poprilično poslovni javni linč?
Onoliko koliko lično znam Brankicu Janković kroz nekoliko, pre svega poslom izazvanih kontakta i onoliko koliko sam pročitala i razumela njenu biografiju, mislim da je potpuno spremna i sposobna da se prihvati funkcije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i zato ću rado podržati njen izbor. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, ne mogu i ne želim da propustim priliku da pre svega odam priznanje predlagaču ovog zakona, kao i stručnoj službi resornog ministarstva na uloženom trudu i detaljnom obrazloženju ovog teksta.
Usudila bih se da kažem da je ovo svakako jedan od do sada najbolje obrazloženih zakonskih predloga, što nama poslanicima ne samo olakšava posao, nego je pre svega i doprinelo kvalitetu današnje rasprave i konačnom uobličavanju ovog zakonskog teksta zarad njegovog usvajanja.
Garantovanje zaštite prava na suđenje u razumnom roku svakako je jedan od temeljnih, ne samo čisto pravnih, već i civilizacijskih instituta uvrštenih u korpus nepovredivih ljudskih prava u skladu sa važećim međunarodnim konvencijama, tako ih i tretira naša ustavno-pravna materija, međutim, sve što je ustavno proklamovano i zaštićeno, ovo temeljno pravo mora biti i ostvarivo kroz odgovarajuće instrumente i procedure koje se upravo veoma precizno ovim predlogom zakona utvrđuju.
Nije sporno da je ovaj pravni institut i ranije bio formalno obezbeđen barem donekle, računajući tu i Ustav i Zakon o uređenju sudova na primer, pa sve do konkretnih instrumenata poput ustavne žalbe, koja je pokazalo se u praksi iz niza razloga nije mogla garantovani efikasno zadovoljenje i ostvarivanje ovog prava zbog čega praksa ogromnog broja pritužbi koje nađi građani upućuju na adresu Evropskog suda za ljudska prava, očigledno potvrđuje potrebu za boljim institucionalnim uređenjem ove materije sa jedne strane.
Sa druge strane, neophodno je obezbediti održive mehanizme i instrumente da se ta prava i održivost zaista mogu i štiti. To je prvenstveno rezultat potrebe i težnje da se ta prava ničim ne smeju narušavati, ali i niza drugih aspekata koji najozbiljnije ulaze u ocenu onoga što se zove pravno uređena država.
U tom smislu, pored zakonodavca, što je samo početni obavezni, ali ne i dovoljni korak, čitav je niz subjekata koji u stvarnoj zaštiti tih prava moraju da učestvuju. Mislim tu svakako na sudove, na pravobranilaštva, ali i na advokatske komore, na službe za pravnu pomoć građana, na medije naročito.
Svi oni imaju ulogu i obavezu a i odgovornost da ovakvu vrstu zaštite učine ljudima i jasnom i dostupnom, kako bi mogli da je istinski i koriste.
Sa druge strane, postavlja se pitanje odgovornosti prema novcu građana kojim se nadoknade ma koliko bile pravične moraju finansirati.
U nedavnom medijskom, rekla bih vrlo uspešnom nastupu predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gospodina Milojevića, čuli smo razne podatke, između ostalih na večnu temu – Pravda je spora ali dostižna.
Bila sam zapanjena podatkom o najslavnijem sudskom maratonu kod nas, starom punih 36 godina, kao i ne baš retkom praksom da se postupci, pogotovo ne krivični često odlažu bez ikakvog stvarnog, preciznije objektivnog razloga. Sudija Milojević je tu prozvao i advokate ali i sudije koji često neke predmete svesno guraju pod tepih odlažući ih. Kao što reče, uočena je izvesna ali veoma zabrinjavajuća apatija kod nosilaca pravosudnih funkcija.
Potreba za boljom efikasnošću sudstva stara je verovatno koliko i ova grana vlasti, pri čemu nepovredivost sudske funkcije ne može biti paravan za nedovoljno dobar rad sudija. Naravno, efikasnost ne sme urušiti kvalitet sudskih odluka, pa je balans prave mere u tom pogledu i jedno od centralnih pitanja u implementaciji ovog zakona, pogotovo kada je reč o korišćenju instrumenata predviđenih ovim predlogom zakona kao što su prigovor ili žalba.
Utvrđeni raspon nadoknade za proizvedene nematerijalne štete u dinarskoj protivvrednosti od 300 do 3.000 evra odgovara ekonomskoj moći državne kase koju takođe treba štititi i zaštititi. Svakako da je razumljivo ogorčenje i gnev građana koji godinama ne uspevaju da okončaju zaštitu svojih legitimnih prava i to nije sporno. Sporno je, međutim, kako utvrditi odgovornost onih institucija i nosilaca uloga u institucijama koji svojom nedovoljnom efikasnošću dozvole da se dođe u situaciju da jedini instrument koji preostaje građanima bude materijalna nadoknada. Tu ne mislim samo na sudije, ali, najviše ipak mislim na njih, naročito u situacijama kada razlozi baš i nisu realni i objektivni.
Nije reč o tome da predsednici sudova ili veća sudija traže način da izbegnu dosuđivanje pravedne nadoknade oštećenim građanima, već je reč o tome da do povrede tog prava uopšte ne dođe, kao i da se ne deli odgovornost, a naročito neodgovornost. Tu mnogim institucijama predstoji ogroman posao, kako bi se krenulo ka ostvarivanju tog projektovanog ideala izjednačavanja pravde sa pravičnošću, na kom putu je ovaj Predlog zakona samo polazna, ali veoma dobra osnova, zbog čega ću kao poslanica, kao čovek i kao građanka najiskrenije podržati. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospođo ministar sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, zakon o kome danas raspravljamo odnosi se na reformu državne uprave, tačnije na njen veoma važan segment, a to su inspekcijske službe.
Sama činjenica da je poslednji poseban Zakon o inspekcijskom nadzoru bio predviđen Zakonom o državnoj upravi iz 2005. godine i da su još na snazi davno prevaziđena rešenja Zakona o državnoj upravi iz 1992. godine, koji je ukinut u svemu, osim u delu inspekcijskog nadzora, govori o tome koliko je našem društvu neophodan ovaj zakon.
O stanju u 36 inspekcija, raspoređenih u 12 ministarstava, najbolje govori istraživanje koje svake godine sprovodi NALED na više od hiljadu privrednih subjekata.
Veliki broj primedbi anketiranih subjekata odnosio se, na primer, na to da učestalost i dužina inspekcijskog nadzora ne odgovaraju riziku, pa često ljudi kažu – zašto stalno dolaze kod nas kad mi poslujemo bezbedno i legalno. Privredni subjekti se, takođe, žale na to da su inspekcijske procedure i metodologije nedovoljno transparentne, da su propisi obimni i nejasni, a stručna pomoć i savet o tome kako postupiti jednostavno su nedostupni.
O osrednjim etičkim, profesionalnim standardima inspektora, da i ne govorimo, prosto je degutantno. Na primer, dešava se da traže i najmanju grešku da bi opravdali nadzor.
Sve u svemu, 39% privrednih subjekata delotvornost i rad inspekcije ocenjuje sa ocenom tri, a čak 20% je onih koji su inspekciji dali ocenu jedan.
Na drugoj strani, stanje u inspekcijama je vrlo teško. Pre svega, vrlo je mali broj inspektora u odnosu na broj sprovedenih kontrola. Zvuči neverovatno, ali istinito, dva i više inspektora dele jedan računar. Specijalizovane softvere poseduje mali broj inspekcija, a o vozilima koje nema inspekcija, da i ne govorimo. Svu ovu, usuđujem se da kažem, stihiju ovaj zakon mora da reguliše.
Pomenuću samo nekoliko benefita koje ćemo imati kada ovaj zakon stupi na snagu. Pre svega, to je suzbijanje sive ekonomije. U vezi sa tim, zakon propisuje, ako neka inspekcija zatekne neregistrovanog subjekta kako se bavi delatnošću iz delokruga druge inspekcije, dužna je da o tome bez odlaganja obavesti nadležnu inspekciju.
Takođe, ovaj zakon propisuje rangiranje nadziranih subjekata prema mogućem riziku od toga da naprave prekršaj i, u vezi sa tim, obavezu inspekcijskog organa da naprave prioritete nadziranja na osnovu procene rizika.
Značajno je i to da zakon uvodi obavezno izdavanje naloga za inspekcijski nadzor. Takođe, zakon propisuje i gradiciju inspekcijskih mera, tj. da inspekcijske mere budu u srazmeri sa procenjenim rizikom, nezakonitostima, a pre svega sa ekonomskom snagom nadziranog subjekta.
Na kraju, zakon je važan za proces evrointegracija naše zemlje, jer je inspekcijski nadzor zastupljen u svim oblastima o kojima se pregovara. Na primer, u životnoj sredini, trgovini, oblasti rada, zdravlja, telekomunikacija, itd.
Zbog svih ovih benefita za naše društvo, poslanička grupa SNS će naravno podržati ovaj zakon. Još jednom da naglasim, to je partnerski zakon države, društva i privrede, kao i da mu je cilj zaštita dobara, prava i interesa svih nas kroz obezbeđivanje reda u poslovnom ambijentu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, sama činjenica da je prošlo gotovo četvrt veka od donošenja poslednjeg ovakvog zakona govori o hitnosti da se pitanje oružja i municije u celini ponovo i sistemski uredi.
Posedovanje oružja, i to ne samo trofejnog i nasleđenog, predstavlja u našem društvu neku vrstu, verujem, tek pogrešno protumačene tradicije, dignute čak i sasvim preterano do nivoa nacionalne klase.
S druge strane, posedovanje oružja često usled zamene teza svakako krajnje anahrono još uvek ima primese simbola ulaska u svetu odraslih, da ne kažem svojevrsnog simbola deklarisanja pripadnosti jačem polu.
Neću ovde ni da pominjem arsenale oružja zaostalih iz poslednjih unutar balkanskih ratova. Koliko toga i čega sve ima ne smem ni da pomislim. Ono valjda ilegalnim posrednicima koristi za hvalisanje ili za opomenu drugim ljudima da prosto znaju sa kim imaju posla.
Sledeća bitna stvar koja ovo pitanje dodatno komplikuje jeste opšti porast nasilja. U svim konfliktnim situacijama posedovanje oružja može biti dodatni okidač koji će naizgled beningnu situaciju pretvoriti u tragični događaj. Zato hoću da verujem da je predlagač zakona imao na umu sve ovo, osim ostalih profesionalno podrazumevajućih okolnosti i preventivno delovao na njih.
Jedna stvar mi nije baš sasvim jasna, a dozvoliću da se svakako nedovoljno razumem, pa bih molila za pojašnjenje. Naime, u kategoriji oružja D uvršteno je, ako se ne varam, hladno oružje, između ostalih sredstava zamišljenih kao sredstvo nužne odbrane kao što su šokeri, sprejevi i slično, pri čemu nije baš sasvim jasno šta se pod hladnim oružjem podrazumeva, koja vrsta noževa, bodeža, sablji, mačeva ili šta od toga, što bitno može da promeni dozvolu za posedovanje dotičnih. Pri tome je ta kategorija oružja dozvoljena za posed starijima od 16 godina, doduše samo za posed, a ne i za nošenje.
Trenutak je i da se podsetimo na ono što svi znamo, da nam deca iz osnovnih i srednjih škola, naravno, mali broj njih, ali dovoljno opasan broj, sa sobom u školu nose razne spravice iz arsenala dotičnog oružja iz kategorije D. To što ono najčešće služi za zastrašivanje, a ne za upotrebu, po meni nije dovoljan razlog za ovako liberalnu odredbu, tako da ja mislim suprotno od kolege preko puta i smatram da taj starosni cenzus od 16 godina prosto treba povećati, jer dozvola za posedovanje već je samo provokacija za takvo mlado biće, pa će teško odoleti iskušenju da ga ponese makar i za pohvalu, od čega je samo mali korak da ga upotrebi.
Jedna od stvari koju bih ovom prilikom htela da napomenem jesu odredbe člana 12. posebno stavovi 7. i 8. koji se odnose na proceduru za izdavanje uverenja o zdravstvenom stanju, naročito na promene mentalnog stanja pojedinca.
Shvatam da su ovlašćeni lekari dužni da svaku promenu koju primete u mentalnom stanju i statusu pojedinca prijave policiji, ali šta ako se dotični uopšte nije javio lekaru? Zato bih se složila sa koleginicom Obradović da vreme od pet godina za obavezno lekarsko uverenje treba drastično skratiti. Neću da pravim grubu analogiju sa činjenicom da auto svake godine podvrgavamo tehničkom pregledu. Možda zvuči neumesno, ali verujte mi, poređenje nije bez osnova. Loša ekonomska situacija, siromaštvo, gubitak posla, nažalost, su dovoljan okidač i za pojedince sa naizgled stabilnom psihom.
Još jedna stvar sa kojom ću završiti. Pitanje bezbednog skladištenja oružja reguliše se članom 18. stav 6, gde se kaže da će uslove za bezbedan smeštaj oružja propisati podzakonskim aktima ministar. Zašto? Nije potrebno ni napominjati. Ovo pre svega zato dok nam se ne desi još neki zakon sa imenom tragično nastradalog deteta, kao što imamo danas na dnevnom redu, koje smo mogli spasiti da smo delovali preventivno.
Znam da je ideja o zabrani držanja oružja u kući u kojoj žive maloletnici veoma ekstremna i radikalna i da bi zadirala u korpus prava i sloboda, ali česta i sumorna praksa nas stalno upozorava da je ono što uslovno zovemo kulturom držanja i nošenja oružja kod nas na vrlo niskom nivou. Zato je obaveza parlamenta da koliko je god moguće predupređujemo i minimalizujemo mogućnost da do tih nemilih događaja uopšte i dođe, a pogotovo kroz promovisanje svakodnevne pokazne vežbe da se bahatost, nasilje, prostakluk, nepristojnost moraju osuđivati, a ne da im se aplaudira svuda, a u ovom domu pogotovo. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, danas Skupština treba da odobri Sporazum koji je sačinjen od pre više godinu i po dana u Moskvi, između delegacija dveju država na najvišem nivou. Kao rezultat potrebe da se reši pitanje vojnih memorijala, vojničkih grobalja, spomen obeležja, da se to prosto, jednostavno reguliše jednim dobrim zakonskim aktima obe države.
Veoma je uočljivo da ovaj predlog podrazumeva najdirektnije reciprocitet u pravima i obavezama, dakle, sve što važi i čime se obavezuje jedna strana važi i za drugu, a sva novonastala eventualna pitanja se imaju rešiti kroz saradnju za to specijalno uspostavljenih tela.
Kao narodna poslanica i lično kao čovek srećna sam što će ovo pitanje biti rešeno validnim zakonom. Verujem da ćemo većinski podržati ovaj predlog, jer prosto nemam ideju ko bi imao nešto protiv ovoga.
Osim toga što će poslanička grupa SNS bezuslovno podržati ovaj predlog, prilika je i da se podsetimo da su vojnička groblja jedna od najsigurnijih potvrda koliko toga imamo zajedničkog sa velikim prijateljskim ruskim narodom, i da nas zajednička prošlost, koja nas podseća da smo uvek bili na istoj strani i borili se protiv istog neprijatelja, opomene kako se moramo postaviti danas, a naročito u budućnosti.
Nažalost, svedoci smo međunarodnih tenzija i trvenja koje nas stavljaju u veoma delikatnu i nimalo zahvalnu poziciju, u kojoj situaciji nas svako malo po neki glas opomene da se moramo opredeliti za uvođenje sankcija Rusiji, na šta nas navodno obavezuje naša rešenost da uđemo u veliku porodicu evropskih naroda.
S druge strane, grobovi znanih i neznanih heroja palih u zemlji koju nikada nisu osećali kao neku tamo tuđinsku opominju nas da se najdragocenije žrtve, one u ljudskim životima nikada pogaziti ne smeju, ni svojevoljno, ni pod bilo kakvim pritiscima, ni po koju cenu. To nije samo stvar poštovanja žrtava i naše zajedničke istorije, već je to i pitanje nacionalnog dostojanstva u krajnjem pitanje suverenosti, samostalnosti da zadržavamo pravo da donosimo odluke u skladu sa sopstvenim nacionalnim i državnim interesima, kako u ime prošlosti, tako i naročito u ime budućnosti.
To što Srbija danas i sve više ima prijatelje i na istoku i na zapadu ne bi trebalo da znači da jednog dana mora da se opredeljuje. Pogotovu kada je jedna od tih strana i dalje garant našeg teritorijalnog integriteta i celovitosti države koja se nije i neće odreći naše južne pokrajine. Zato danas kada raspravljamo o sporazumu molim cenjene kolege da se sa dužnim pijetetom odnose prema ovom pitanju koje nikada ne sme pripasti zaboravu. Obostrane žrtve, više od svih potpisa i pečata ovekovečile su prijateljstvo ruskog i srpskog naroda uz još jedno podsećanje da je mnogo toga trajno vredno što nas spaja i ne bismo smeli ni za trenutak da pomislimo da pogazimo. Zahvaljujem.