NEBOJŠA STEFANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović je rođen 20. novembra 1976. godine u Beogradu. Devetu gimnaziju „Mihajlo Petrović Alas“ završio je u Beogradu, a diplomirao je na Fakultetu za poslovne studije, Megatrend univerziteta.

Zvanje magistra ekonomskih nauka, Nebojša Stefanović je stekao odbranivši tezu „Savremeni principi menadžmenta u lokalnoj samoupravi“, 2011. godine.

Od 2004 – 2008. godine bio je zaposlen u preduzeću za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Interspeed“ d.o.o. na poziciji direktora marketinga.

Od 2008. godine, prelazi na dužnost finansijskog direktora u preduzeću „Jabuka“ d.o.o.

U periodu od 2004. do 2008. godine bio je odbornik u skupštini Grada Beograda.

Na parlamentarnim izborima 2007. godine izabran je za narodnog poslanika, a obavljao je i dužnost predsednika Odbora za trgovinu i turizam Narodne skupštine Republike Srbije.

Na izborima 2012. godine izabran je za poslanika Narodne skupštine Republike Srbije i odbornika skupštine Grada Beograda.

Od jula 2012. godine do aprila 2014. godine Nebojša Stefanović obavljao je funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije i predsednika Odbora za prava deteta. Bio je i šef delegacije NS RS u Interparlamentarnoj uniji.

Nebojša Stefanović doktorirao je juna 2013. godine, na temu „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom“.

Na parlamentarnim izborima 2014. godine, izabran je za poslanika Narodne skupštine Republike Srbije.

Osnivač je Srpske napredne stranke, član njenog predsedništva, potpredsednik Glavnog odbora i predsednik Gradskog odbora Beograd.

Trenutno je na funkciji potpredsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova.

Govori engleski i ruski jezik.

U braku je sa Anom i ima ćerku Ninu.
Poslednji put ažurirano: 30.11.2016, 10:19

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Beograd
  • 20.11.1976.

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Hvala lepo.
Ovo je, kao što sama rekao kada smo o ovome govorili u raspravi u načelu, teška tema. Teška tema, veoma emotivna, duboko potresa ogroman broj ljudi, duboko potresa i one ljude čija su deca možda umrla, a oni bi više voleli da veruju da su nestala, one ljude kojima su deca stvarno ukradena i čija su deca nestala i, na kraju krajeva, one ljude koji nisu dobili dovoljno dobra objašnjenja zdravstvenih i drugih, administrativnih, ustanova i aparate šta se dogodilo sa njihovim detetom, zašto nisu dobili telo tog deteta, zašto nije dovoljno dobro objašnjeno šta god da se sa detetom dogodilo.
To je otvorilo, naravno, ogroman broj pitanja, pogotovo što su neki ti slučajevi bili pre 40, 30, 20 godina. Dakle, mnogi slučajevi su se dogodili u vreme kada je danas mnogo teže, prvo razumeti taj fenomen. Kao što ste vi rekli, kad razmišljate, prosto to je horor, to u glavi jednog normalnog čoveka, u glavi roditelja, u glavi građanina jedne zemlje ne postoji ni jedna strašnija misao koju možete da pomislite. Svako ko ima svoje dete zna šta mu prvo prođe kroz glavu kad vam kaže palo sa bicikla, a vi ste već u šoku i u stresu, a ne daj Bože ovako nešto.
Naravno, razumem i roditelje koji… Ne postoji, nema dovoljno dobrog zakona i nema dovoljno dobrog rešenja koje će vratiti dete ili odagnati bol ili rešiti problem. Ne postoji. Voleo bih da mogu da vam kažem da postoji bilo gde u svetu, ne postoji. Taj bol ostaće zauvek.
Ono što mi možemo da uradimo je da pokrenemo zaista ovo sa mrtve tačke i da posle mnogo decenija tišine, neprihvatljive tišine, i posle mnogo decenija toga da vlasti nisu smele, nisu bile spremne, nisu mogle, uopšte ne želim da kažem da nije bilo i u drugim vlastima možda želje da se to reši, ali prosto nisu ništa uradili. To je činjenica.
Mi smo razgovarali sa roditeljima, razgovarali sa udruženjima, razgovarali sa različitim stručnjacima Ministarstva, cela Vlada se angažovala oko ovoga, dakle, svi bili zainteresovani za rešavanje. Ovo je, da kažemo, prvi značajan korak koji, s jedne strane mislim da je dobro što smo pronašli rešenja koja nisu samo vezana za ovaj zakon, već da i Ministarstvo pravde i unutrašnjih poslova, i očekujem i nadam se, i Republičko tužilaštvo koje jeste samostalno, ali verujem da će to shvatiti kao gest, mislim da oni to jako dobro razumeju i mislim da Tužilaštvo to dobro prati, da faktički se tretira kao produženo krivično delo, odnosno krivično delo sa produženim trajanjem, promenjene porodične okolnosti gde vi faktički imate mogućnost da gonite nekoga, ako se dokaže krivično delo, i za nešto što je učinjeno pre 30 godina.
Da li ćemo, u svakom slučaju ja sam to ovde rekao kada smo razgovarali u parlamentu u raspravi u načelu, da li ćemo uspeti da dođemo do dokumentacije za svaki pojedinačan slučaj, plašim se da ne. Nadam se da hoćemo, ali se plašim da nećemo uspeti. Negde je ta dokumentacija možda namerno uklonjena, negde je možda nestala. Na kraju krajeva jedna od obaveza Republike Srbije koje su ustanovljene presudom Evropskog suda za ljudska prava nije samo da se, kako je negde bilo, da kažem provejavalo u jednom delu javnosti, da se nadoknadi neka vrsta štete, da se nadoknadi jedna vrsta bola, jedna vrsta patnje. Jer, to je rekao Evropski sud za ljudska prava, on je dosudio tu cifru od 10.000 evra upravo da se identifikuje institucija koja nije uradila svoj posao. Da li je ona pripadala SFRJ, SRJ, SCG, svejedno.
Znači, da se identifikuje to i, s druge strane, to u potpunosti je jedan kolosek, drugi kolosek je kada utvrdimo da postoji potencijalno krivično delo, kada postoji osnov sumnje za to Tužilaštvo započinje istragu u tom smeru da dokažemo ko je i na kakav način to uradio.
To je ono što možemo u ovom trenutku. Vi ste u pravu da, mi kada smo pooštravali, da kažem, i nekoliko puta na inicijativu i Ministarstva unutrašnjih poslova, pooštravali Krivični zakonik baš u smislu kažnjavanja svakog krivičnog dela prema našoj deci, svakog.
U ovom smislu mi imamo dobre zakone, jako oštre. Mislim da danas i sa novim izmenama Krivičnog zakonika koje se tiču i pooštravanja kaznene politike prema ponovnim učiniocima krivičnih dela. Mislim da imamo dosta dobru polaznu osnovu, što naravno ne isključuje mogućnost i da dodatno pooštrimo baš u ovom smislu u kome ste vi rekli, dakle, uopšte to ne bih isključio i mislim da i o tome treba ozbiljno razmatrati. Ono što je dobro, mislim, što bi bilo dobro, a to je da sudovi koji jesu nezavisni čuju potrebe naroda, ne ni ministara, ni poslanika, ni političara, da oslušnu svoj narod i da drakonskim kaznama pokažu da se kao društvo nikako ne možemo ni pomiriti, ni složiti ni možda neki treći termin da ne koristim, sa nekim ko se usudi da dodirne neko od naše dece.
Kada to budemo imali, a ja sam to često govorio, kad kod onih koji nose oružje bez dozvole, jer znamo da ga nose da bi učinili neko krivično delo, ne nose ga na vašar ili na izlet. Pa, dobiju godinu dana uslovno. Kako onda da kažete ljudima, nemojte da nosite oružje. Naravno da će kriminalci da nose i da probaju da ga nose i imaće nekog u društvu koji nije ranije krivično osuđivan, kome je to prvo delo i naći će hiljadu načina samo da probaju da budu, odnosno da izvrdaju sistem. Kada dobiju od sudije, pošto je kazna od dve do 12 godina za takva dela, kad dobije sedam ili osam godina zatvora, onda više niko neće razmišljati u tom pravcu. Kad neko ko bude dodirnuo tuđe dete sa namerom da ga ukrade, dobije 20 godina robije, više niko neće, odnosno preveliki će biti rizik da se u to upusti. Mislim da je to jedno od rešenja, dosledna drakonska primena krivičnih sankcija za takve ljude. Mi imamo dosta instrumenata za to samo što je potrebno da to počnemo da primenjujemo.
Naravno, mislim da je još jedna stvar, veoma važna o kojoj možda nismo dovoljno razgovarali i tu podržavam i poslanike koji su o tome diskutovali prethodnih dana, sa različitih pozicija i uopšte zaista se trudim da to sagledavam najšire, a ta tema je jedna vrsta podrške društva ovim porodicama. To nije dovoljno da to uradi samo Vlada. To nije dovoljno da uradi samo Narodna skupština. Mi kao društvo moramo da se uključimo u razumevanje dubine bola ovakvih porodica. Šta je to što možemo da uradimo da budemo istinska podrška. To je važna stvar, ne samo u ovom slučaju. Mislim da je nekada bilo više empatije u našem društvu. Mislim da nam sada možda nedostaje razumevanja društva, ne samo za ovaj slučaj nego za sve ostalo.
Mi danas učimo decu u školama šta je nasilje. Nije nasilje samo fizičko, nije nasilje samo takav, nasilje postoji različite vrste od psihološkog do ekonomskog, finansijskog, dakle, svaka vrsta iživljavanja nad nekim detetom ili ženom danas mora da bude prepoznato i moramo da budemo podrška tom društvu.
Kada takve stvari budemo posmatrali na takav način onda ćemo doći do toga da će biti nezamislivo bilo kom pojedincu da dodirne tuđe dete, onda ćemo imati i manje, kao što ga danas već imamo mnogo manje nego u prethodnim godinama, ima manje nasilja, svakog oblika nasilja, ali ga još nismo iskorenili. Još nismo uspeli da u potpunosti kažemo – da, sad smo zadovoljni tim.
Naslanja se, jako je usko povezano, ove teme će dovesti i svake godine zahvaljujući tome što se razgovara što idemo u prvi, četvrti i šesti razred, mi smo angažovali gotovo 3.000 pripadnika MUP samo da pored sistema prosvete, razgovaraju sa decom. To povezujem zato što ta deca kada odrastu sa takvom vrstom saznanja i razumevanja će biti manje spremna da bace kamenicu da nekom razbiju glavu, jer će shvatati da to nije normalno. Manje će biti željni da se ižive nad nekom ženom zato što su tog dana nezadovoljnim nečim drugim u svom životu. Tada ćemo imati mnogo efikasnije mehanizme našeg društva da pošaljemo poruke vezane i za ovo.
Dakle, hvala svima još jednom. Ne znam da li ću imati prilike do kraja rasprave vezano za ove tačke dnevnog reda koje su sada u parlamentu, ali hoću da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su zaista na konstruktivan i na ozbiljan način prišli ovoj temi, koja uopšte nije laka. Hvala vam što razumete da je ovaj zakon prvi važan korak gde ćemo početi da rešavamo te probleme mimo tužilačkog dela posla i policijskog.
Naravno, potpuno sam uveren i siguran sam da mogu da kažem u ime ministarke Kuburović, da smo spremni da sedimo i da razgovaramo o svakoj od ovih tema i šta dodatno možemo da implementiramo i promenimo u zakonima da se efikasnije suprotstavimo ovakvoj vrsti izazova.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Poštovani narodni poslanici, pred nama se danas nalazi i jedan zakon koji uređuje materiju koja je na jedan veoma težak način uznemiravala javnost Republike Srbije u poslednjih mnogo decenija.
Bilo je mnogo kontroverzija oko situacija i slučajeva nestale dece i o tome je bilo dosta razgovora u našem društvu. Bilo je razgovora i u Narodnoj skupštini.
Nažalost, u nekim prethodnim vremenima nije bilo dovoljno spremnosti ili snage da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom koji veoma često, u velikom broju slučajeva datira iz perioda bivše SFRJ, nešto iz vremena SRJ. Dakle, neki slučajevi su se dogodili pre više decenija, ali nastavljaju da budu bolna tačka našeg društva i, naravno, porodica koje su možda izgubile svoju decu. Kažem možda, zato što upravo ovaj zakon treba da nam da neki od mogućnosti i instrumenata da u bržem postupku utvrđujemo činjenice i okolnosti.
Naime, Evropski sud za ljudska prava 2013. godine, upravo na bazi tužbe jedne od porodica, doneo je presudu kojom je obavezao Republiku Srbiju da na pravičan način utvrdi činjenice i okolnosti za svaki od slučajeva nestale dece i u ovom konkretnom slučaju utvrdio da je podnosilac predstavke u pravu, odnosno da mu je povređeno pravo na porodični život i obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu prijave isplati tačno utvrđeni iznos na ime naknade nematerijalne štete i da uspostavi odgovarajući mehanizam i nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima.
Vlada je 2018. godine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o postupku utvrđivanja činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima na teritoriji Republike Srbije u različitim periodima i ovaj tekst izradila je posebna Radna grupa i na taj tekst i mišljenje dalo je i Odeljenje za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava i o kojem tekstu se i danas raspravlja.
Cilj Predloga ovog zakona je da se u posebnom dvostepenom postupku pred nadležnim sudovima utvrde činjenice na osnovu kojih se može doći do istine o statusu dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, kao i da se ispune međunarodne obaveze Republike Srbije i spomenute presude Evropskog suda za ljudska prava.
Takođe, ostavlja se mogućnost ostvarivanja prava na pravičnu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život.
Postupak je jednostranački. Dakle, pokreće se predlogom predlagača u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim da je pretpostavka da se roditelj ranije obraćao državnim organima ili porodilištu upravo zato da bismo na bilo koji način sprečili zloupotrebe ovog zakona.
Primenjuju se pravila vanparničnog postupka ako zakonom nije drugačije određeno, jer smatramo da je to najcelishodnije za utvrđivanje činjenica koje su predmet ovog zahteva.
Sud je ovlašćen da izvede sva dokazna sredstva koja su predviđena Zakonom o parničnom postupku.
Sud postupa u skladu sa istražnim načelom, uz obavezu da ispita sve činjenice i da izvede potrebne dokaze.
Uspostavlja se pojačana procesna disciplina. Svedocima i veštacima zaprećeno je kaznom ukoliko ne pruže veštačenje, odnosno svedočenje.
Državni i drugi organi, kao i fizička i druga pravna lica u obavezi su da izađu u susret svim zahtevima suda vezano za ovu materiju pod pretnjom kazne i da pruže sve informacije i podatke koje mogu imati vezano za potencijalno nestalu decu.
Postupak je hitan. Sprovođenje istražnih radnji u postupku, a na zahtev suda, sprovodiće posebno obučeni policijski službenici i uspostavljene su i određene olakšice u pogledu taksi i troškova za punomoćnike.
Što se tiče daljeg toga postupka, ukoliko se u postupku dođe do činjenica koje utvrđuju da je dete nestalo na osnovu izvršenja krivičnog dela, odmah se podnosi krivična prijava nadležnom tužilaštvu
Ministarstvo pravde i MUP, a verujemo i Republičko tužilaštvo, pošto je ovo bila jedna od važnih tema oko zastare postupka, jer, znate, mi imamo ovde i slučajeve koji su bili pre 40 godina, kada bismo to kruto gledali kao izvršeno krivično delo, veliki broj ovih dela, ako ne i sva, neka su zastarela 2009, a neka 2010. godine, pričamo o onima koji su među poslednjima izvršena, potencijalna krivična dela, mi danas ne bismo mogli da govorimo o krivičnom gonjenju. Međutim, naš stav, Ministarstva pravde i unutrašnjih poslova, je da se ovde ne radi o svršenom krivičnom delu. Dakle, radi se o krivičnom delu koji i dalje traje. Dakle, narušenom pravu na porodični život, jer smatramo da na takav način omogućavamo tužilaštvo, odnosno pre svega Republičkom javnom tužilaštvu da da obavezujuću instrukciju tužilaštvima, da u svakom slučaju kada se utvrdi da postoji osnov sumnje da je učinjeno krivično delo, jer je dete tako nestalo, da se odmah pokrene istraga koja će učini sve što je moguće da utvrdi činjenice i okolnosti, odnosno da preduzme dalje krivično gonjenje onih lica koja su u tome mogla učestvovati, odnosno učestvovala.
Ovaj sudski postupak može imati, da kažem, rešenje, okončano rešenje koje kaže sledeće. Dakle, da odbija predlog. Dakle, to mogu biti ishodi, da se odbija predlog ako se dokaže da dete nije nestalo. Može da usvoji predlog i utvrđuje status nestalog lica na način što utvrđuje činjenice o smrti deteta ili utvrđuje činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim detetom dogodilo, pri čemu je i, prema presudi Evropskog suda, dužan da utvrdi koja institucija je odgovorna za nestanak deteta ili da konstatuje da nije moguće utvrditi status nestalog deteta.
Neću da vam kažem da će sve biti lako i da ćemo sve moći da rešimo, pogotovo u slučajevima u kojima izvršioci potencijalnog krivičnog dela možda nisu više ni živi i jako je teško utvrđivati nešto što se dogodilo pre 40 godina, bez dokumentacije u državama koje više ne postoje, u zdravstvenim institucijama koje su možda potpuno promenile način svoje organizacije i gde su ljudi koji su bili direktno upućeni na ovo možda više ne samo što nisu među živima, možda više ne postoji ni dokumentacija koja na bilo koji način govori o tome. Dakle, to su sve mogućnosti.
Mehanizam kaže ukoliko, dakle, nismo, ako država, odnosno sud nije konstatovao da nije moguće utvrditi status nestalog deteta na zahtev predlagača može dosuditi novčanu naknadu zbog povrede prava na porodični život u iznosu ne većem od 10.000 evra.
Zbog čega 10.000 evra? Zato što je to bila i presuda Evropskog suda za ljudska prava. Držali smo se onoga što je Evropski sud rekao, dakle, slova presude i sve ono što je Evropski sud rekao preneli smo, da kažemo, na ovaj način i u domaće zakonodavstvo, odnosno hoćemo ako Narodna skupština usvoji ovaj predlog zakona.
Mislimo da, naravno, niko ne može reći, niko ne stavlja tu cenu. Bilo je nekoliko komentara koje sam čuo - koliko košta jedno dete. I, koliko košta jedno dete? Šta je ta cifra? Ne postoji cena, ne postoji cifra. Ovo je samo naknada države koja pokušava da pomogne porodicama koje su možda pre 30 ili 40 godina u potpuno drugoj državi SFRJ, ali i na teritoriji Republike Srbije, možda nemarom administrativnog osoblja izgubile dokumentaciju šta se dogodilo sa tim detetom, tvrdili u to vreme da je dete mrtvo. Možda je to dete i nestalo ali pošto ne može da se utvrdi, ovo je samo pomoć porodici, podrška u situaciji u kojoj realno jako teško možemo da dođemo do svih činjenica i okolnosti koje kazuju šta se tačno dogodilo sa tim detetom.
U nekim slučajevima će to biti moguće. U nekim slučajevima i sada traju istrage i ja sam uveren da će ovo olakšati situaciju, da će olakšati bol i ono što je veoma važno a to je da je Republike Srbija našla mehanizam da nastavi sa krivičnom istragom u svakom i u pojedinačnom slučaju u kojem se utvrdi da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo. To je veoma važno.
Nadam se da će Narodna skupština podržati ovaj predlog zakona. Kažem, radi se o materiji koja je teška za svakog od nas, koja je teška za našu zemlju i bar imamo snage da se danas uhvatimo u koštac sa tim.
Bilo je mnogo razgovora sa udruženjima roditelja, bilo je mnogo razgovora sa profesionalnim udruženjima, bilo je mnogo razgovora sa stručnjacima iz ove oblasti i ovo je način da na brz i efikasan način dođemo do odgovora na neka pitanja. Ovo je za nas jedan od načina kako možemo da vratimo pravdu roditeljima koji čekaju odgovore na pitanja mnogo godina i ja se nadam da ćemo uz efikasne mehanizme i uz utvrđivanje tih činjenica uspeti makar da ublažimo donekle bol ljudima koji mnogo godina i mnogo decenija čekaju odgovore na ova pitanja.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja dece i drugih članova porodice, ovde se utvrđuju mehanizmi za naplatu alimentacije u slučajevima kada se dužnik izdržavanja nalazi u inostranstvu.
Cilj nam je da se obezbedi efikasno međunarodno ostvarivanje izdržavanja dece i drugih članova porodice, naročito putem uspostavljanja sveobuhvatnog sistema saradnje između organa država ugovornica i podnošenja zahteva za donošenje odluke o izdržavanju, obezbeđenja priznanja, izvršenje odluke o izdržavanju i efikasnih mera za brzo izvršenje odluke o izdržavanju.
Time ćemo dobiti standardizovan i moderan sistem saradnje između država u ovoj oblasti, jedinstven centralni organ koji prima i šalje zahteve, standardizaciju potrebnih dokumenata, obavezu centralnih organa i svih drugih nadležnih organa da postupaju brzo u svim vrstama postupaka, precizne i razumne rokove za obaveštavanje o statusu zahteva, taksativno navedeni zahtevi koji se mogu podneti i unifikacija uslova za priznavanje izvršenja odluka.
Ja se nadam da ćemo ovim olakšati, naravno, mogućnost da bilo ko ne izbegne plaćanje alimentacije, odnosno da i deca i drugi članovi porodice uvek imaju izvršenje onih obaveza koje im po zakonu pripadaju i da time naravno olakšamo i našu saradnju u nekada veoma složenim međunarodnim slučajevima, kakve smo imali nedavno prilike da vidimo, da kažem, koji su dodirivali građane naše zemlje.
Ja se nadam da ćemo u danu za glasanje imati podršku Narodne skupštine za ova dva zakona i pored toga što, pre svega, ovaj prvi zakon nije laka tema za nas, verujem da će ovo biti prvi značajan korak u kome ćemo napraviti napredak u ostvarivanju najvišeg ideala koji treba da ostvarimo, a to je pravda za roditelje potencijalno nestale dece. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

Pažljivo sam slušao i nisam čuo ni jedno rešenje, ni jedno jedino, osim da treba razgovarati sa roditeljima. Zar mislite da ljudi iz Vlade nisu? Lično sam bio na mnogo sastanaka sa udruženjima roditelja, ljudi iz Ministarstva pravde bili na desetinama sastanaka i veoma teško, pošto, recimo, najveći broj udruženja ima potpuno suprotstavljene stavove, čak neće da čuju šta oni drugi govore i ne slažu se sa predlozima onih drugih. Vi kažete – hajde da ovo stavimo kao rešenje, ovi kažu – ako to uradite, mi ćemo da napustimo sve ovo, ne pada nam napamet. Tako izgledaju sastanci. Da vas ne lažem, da vam pričam kako su oni svi jedinstveni i da imaju jedinstveni predlog, nemaju. Ja ni od vas nisam čuo predlog.
Imali smo Anketni odbor ovde u Skupštini. Imali smo ga 2006. godine i zaključio je da u radu zdravstvenih ustanova, matičnih službi, nadležnih ministarstva postoje ozbiljni propusti koji su opravdano izazvali sumnju roditelja itd. i da ni u jednom od krivičnih postupaka, koji su bili u toku, nije bilo izgleda da se podigne optužnica, odnosno nije bilo dovoljno dokaza za postojanje osnovne sumnje da je neko lice učinilo neko od krivičnih dela na koja su upućivali roditelji itd.
Dakle, Anketni odbor nije doneo ništa, apsolutno ništa, suviše slabi rezultati. Ono što jeste dobro i ono što smo mi svi znali jeste da, naravno, postoji sumnja da su neki od državnih organa, kažem, pre 30 godina, pre 40 godina pravili propuste i mi ovde imamo slučajeve u kojima država, ne u upravnom postupku, izbegavamo upravni postupak da bismo izbegli da o tome donose odluku državni organi, dajemo nezavisnom telu, sudu, u vanparničnom postupku mogućnost da utvrdi okolnosti, čak i činjenicu da ne može da se sa jasnom sigurnošću utvrdi šta se desilo sa tim detetom. Šta ćete, pogodila NATO bomba porodilište, izgorela dokumentacija? Možemo mi ovde da ih saslušavamo sve, na primer, u nekom slučaju, dajem samo hipotetički slučaj, umro direktor bolnice, nestale babice koje su radile pre 40 godina, više nisu žive. Šta da radimo?
(Nemanja Šarović: Nisu svi pre 40 godina.)
Nisu svi. Zato smo doneli institucionalno rešenje. Pod a) da tako nešto ne može da se dogodi, povezani u državnom sistemu i sa matičnim knjigama i sa Ministarstvom zdravlja. To je institucionalno rešavanje problema. Tužilaštva će moći da vode postupak protiv svakog gde se utvrdi da postoji dovoljno dokaza da se dogodilo krivično delo. To je institucionalno rešavanje problema. Mi rešavamo problem na način da državne institucije mogu i krivično da gone, a da se roditelji za koje ne može da se utvrdi, pošto ima i tih slučajeva da ne može da se utvrdi kako je to dete nestalo, da se ti ljudi obeštete samo zbog činjenice da država nije kadra da im kaže kako je došlo do propusta.
Šta ćemo da radimo zbog toga što neko pre 23 godine, pre 15 godina ima propust u rešavanju ovog slučaja, nema dokumentacije? Znači, sud mora da utvrdi koja institucija je kriva, ko je odgovoran i da ljude obešteti.
Ne bih voleo da pričamo o novcu ovde. Mi prosto, kako bih rekao, i kao roditelj dvoje dece ne bih voleo ikad da pričamo o novcu vezanim za decu, ali ne bih voleo da ispadne ovde, ne samo u Skupštini, nego bilo gde – da li treba da se plati više ili manje. Nema cene za ljudski život.
Mi smo preneli jednu normu koja jeste obaveza Republike Srbije. Jeste obaveza Republike Srbije da ispunjava međunarodne obaveze iz odluka sudova, pogotovo sudova za ljudska prava, i tu svoju obavezu mi ispunjavamo, što naravno ne znači da je ključno pitanje ovde novca. Ovde je ključno pitanje da se sprovedu istrage tamo gde je moguće i tužilaštva to mogu da urade i, po dva, da se tamo gde je nemoguće utvrditi činjenice i okolnosti isplati šteta roditeljima, ako ništa, zbog greške tadašnjih organa države, neke bolnice, ministarstva, bilo čega, pa čak i ako je bilo pre 30 godina, čak i ako se postavlja pitanje da li imamo pravni kontinuitet nad tim organima. Svejedno, dogodilo se, ti roditelji moraju da imaju neku vrstu naknade za bol koji su proživeli.
Nikad dovoljno. Ne postoje cifre, ne postoji ništa što mi možemo ovde da odlučimo da to bude na znam šta, to znam da nikada neće biti dovoljno, ali ovo je prvi korak posle decenija i decenija… Pa najbolje bi bilo da nismo radili ništa. Mnogi su učestvovali u tome i pisali i predlagali i suštinski šta su radili? Ništa. Da su se uhvatili 1995. godine, da su uhvatili 2005. godine, da su se uhvatili neke godine rešavanja problema – rešili, pohapsili, našli, nadoknadili, mi ne bi danas razgovarali o ovoj temi.
Danas uspostavljamo sistem da je moguće rešavati neke od tih problema. Ja sam uveren da ćemo na ovaj način, na kraju krajeva, taj veći broj svedoka, svedočenja roditelja, pojavljivanje u javnosti, veće njihovo prisustvo, više razgovora sa državom, pokazuje veće poverenje u državu i organe koje država ima da rešavaju ovaj problem. Zašto bi roditelji dolazili i zašto bi dolazili uopšte da razgovaraju o tome ako ne veruju da ćemo ikad to rešiti? Na kraju krajeva poverenje u Narodnu skupštinu. Mi danas u Narodnoj skupštini raspravljamo o ovom zakonu. Ovaj zakon je prošao dugu javnu raspravu, raspravu sa najvećim brojem roditelja, ne samo predstavnika udruženja, sa ogromnim brojem ljudi, ogromnim brojem se raspravljalo šta su rešenja koja možemo da primenimo.
Ovo je neki minimum stvari oko kojih je moguće bilo uspostaviti neku vrstu saglasnosti. Različiti ljudi imaju različito viđenje ovog problema. Kažem vam teško ćemo dogovoriti da se oni svi saglase. Bio sam prisutan na nekoliko sastanaka gde su bukvalno padale teške reči, gde smo mi iz državnih organa bili prinuđeni da čekamo, da vidimo šta ta da kažemo uopšte. Znate, ljudi koji su proživeli tako teške tragedije osećaju ogroman bol, pa sve da im je dete umrlo, da nije ukradeno, bol je ogroman. Šta sada da kažete? Da je neko u pravu, a da neko nije u pravu. Trudite se da nađete najmanji zajednički imenitelj i da to pretočimo u zakon i da probamo da rešavamo one probleme koje je moguće rešiti.
Ima tu složenih situacija. Siguran sam da je u tome bilo, ne bih da budem tužilac, neka to tužioci rade, siguran sam da je bilo organizovanog kriminala, siguran sam da je bilo organizovanih grupa, siguran sam da to nije mogla jedna žena, jedna babica je ukrala i sada je ona to rešila, ili jedan lekar, ali je to posle mnogo godina mnogo teže rešavati nego da se dogodilo pre par godina. Hvala Bogu što nije. Hvala Bogu što smo uspostavili mehanizme da je danas to nemoguće, da vi možete da pratite svako dete, svako novorođenče možete da pratite šta, gde kako itd.
Bilo je dosta pitanja, i hoću to da kažem, oko DNK registara. Vi ne možete naterati nikoga da da. Možete sudskom odlukom u pojedinačnom slučaju nekome tražiti DNK, ali mimo toga vi ne možete nikoga naterati da dobrovoljno pristupi DNK registru i da kažete - imate obavezu da sad dajete bez toga da ste osumnjičeni za nešto ili bilo šta. Ne možete da mu tražite da da DNK i tu imamo dosta pitanja.
Kad pričamo sa kolegama iz Kriminalističke policije oni bi najviše voleli kada bi svako od nas imao DNK bazu u državi da ako se počini krivično delo imate DNK otisak, DNK uzorak. Vi možete sa sigurnošću u svakom trenutku da kažete ko je izvršio krivično delo i onda je slučaj rešen, ali ne žele svi da daju svoj DNK uzorak.
Imamo dosta problema, hoću da vam kažem nije ovo laka materija. Nije ovo lako, hajde da sednemo 15 minuta dogovorimo se i imamo rešenje. Da je lako doneli bi svi pre toga. Mi ovde izlazimo sa jednim rešenjem koje će dati neku vrstu pravde koja će pomoći da se ova situacija razreši. Ta situacija se može razrešiti suštinski tada kada u krivičnom postupku budemo imali mogućnost da tužioci pred sud stave nekoga sa dovoljno dokaza ko je direktno učestvovao u ovakvom slučaju i da tada dobijemo pravdu za nekoga čije je dete ukradeno. Tada imamo punu pravdu.
Ja nisam sud, nisam sudija, nisam tužilac. Ne znam kada će to biti, ne znam koliko dokaza će moći da se prikupi, ali naš posao je da im damo sve instrumente da to mogu da urade i to je ono što Narodna skupština može da uradi donošenjem ovog zakona. Na tome smo zahvalni i hvala vam. Ja ovo smatram argumentovanom, dobrom raspravom. Ja volim rasprave, volim da ljudi predlažu. Možda postoji nešto dodatno što još može da se uradi u budućnosti, ali dajte da napravimo prvi korak. Posle 40 ili 50 godina da nismo uradili ništa, hajde da nešto uradimo, pa kad to uradimo hajde da ga popravljamo ako nije dovoljno dobro, ali hajde da imamo nešto što bismo popravili.
Znate, kada imate nepostojanje bilo kakvog pravnog instrumenta, jednog osnova da uđete u nešto… Do juče su nam tvrdili da je nemoguće voditi, 2010. godine, 2012. godine su nam tvrdili kako su postupci u potpunosti zastareli, ali postoji tumačenje gde možete da kažete da je ovo nesvršeno krivično delo i da možete da nastavite gonjenje. To su mogli da urade 2005. godine, 2010. i 2000. godine, ali nažalost nismo to uradili.
(Nataša Sp. Jovanović dobacuje.)