Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, koleginice i kolege dosta je rečeno o ovim zakonima. Trudiću se da budem koliko mogu kraći i krenuću od Zakona o pravima pacijenata. Predlog zakona o pravima pacijenata predstavlja u svojoj suštini pokušaj da se problem u ovoj sferi ljudskih prava reši na lokalnom nivou tako što će se u to uključiti i lokalna samouprava. Formiranje saveta za zdravlje i prebacivanje savetnika pacijenata na nivo gradova Ministarstvo zdravlja ovim formira još jednu ovog puta lokalno političko pravno regulatorno telo koje će nadzirati rad lekara. Zakon sugeriše da kršenje prava pacijenata nije sistemski nego personalni problem i da će visoke novčane kazne koje su zaprećene naterati lekare da unapred partnerski odnos sa pacijentima.
Međutim, jasno je da pravo pacijenata na dostupnu, kontinuiranu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu ne krši neodgovorni zdravstveni radnik nego pre svega loše uređen sistem. Do toga je došlo jer se usklađivanje propisa sa propisima EU posle 2002. godine uglavnom svodilo na prepisivanje zakona a da nisu uzete u obzir specifičnosti postojećeg stanja.
Vremenom takvi zakoni doveli su do velikih problema u oblasti zdravstvene zaštite. Kada se pokazalo da Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine nije primenjiv, tada su izabrani lekari, zaštitnici pacijenata, dopunski rad, komore, akreditacije i ostale novotarije ovog zakona funkcionisale su čestim izmenama i dopunama zakona. Kada i to nije pomoglo, onda je legalizovana njihova selektivna primena, odnosno kršenje zakona. Tako nastalo nepoštovanje zakona na kraju nas je zvanično dovelo do nezavidnog poslednjeg mesta u Evropi po kvalitetu zdravstvenih usluga.
Zdravstveni savet, kao udruženje građana iz redova pacijenata, zajedno sa predstavnicima zdravstvenih ustanova i predstavnicima Fonda za zdravstveno osiguranje u saradnji sa Zaštitnikom pacijenata iz redova pravnika, koji već rade u lokalnoj samoupravi, po predlogu zakona treba da se staraju o pravima pacijenata. Međutim, oni neće unaprediti kvalitet zdravstvenih usluga ako ovaj zakon u većoj meri ne afirmiše, pre svega, partnerski odnos lekara i pacijenata. Vraćanje dostojanstva medicinskoj struci i uspostavljanje novog poverenja i međusobnog uvažavanja zdravstvenih radnika i građana predstavlja važan, veoma važan programski cilj SNS. Zato nećemo dozvoliti da se krivica za kršenje prava pacijenata svaljuje samo na lekare.
Naime, sam naslov ovog zakona, zatim i veliki broj kaznenih odredbi sa visokim novčanim iznosima, zdravstvenu službu predstavljaju kao potencijalnu društvenu opasnost. Da bi se taj utisak izbegao potrebno je u ovom zakonu uravnotežiti, za šta se i vi zalažete, prava pacijenata sa njihovim obavezama i naglasiti potrebu razvijanja partnerskih odnosa sa zdravstvenim radnicima.
Lekari već trpe preveliki pritisak u javnosti, jer su bezrazložno izvedeni na stub srama kao najkorumpiraniji službenici. Međutim, za korupciju kao i kršenje prava pacijenata nisu najodgovorniji zdravstveni radnici, nego loše uređen sistem.
U obrazloženju predloga zakona, na primer, stoji da donošenje zakona o pravima pacijenata treba da, citiram, "usaglasi postojeće propise koji na direktan ili indirektan način uređuju oblast prava pacijenata." Kako će se usklađivati odredbe već postojećih zakona sa pravima pacijenata u ovom predlogu zakona kada se vrlo često postojeći zakoni ili ne primenjuju u praksi, ili su sami po sebi uzrok kršenja prava pacijenata.
Primera radi, kako ćemo obezbediti pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, ako pacijenti kod privatnika plaćaju usluge koje su već pokrivene zdravstvenim osiguranjem, i to plaćaju lekara koji iste te usluge pruža i u državnim ustanovama. Na neki način, kroz lošu organizaciju rada u državnim zdravstvenim ustanovama, pacijenti su prinuđeni da te usluge ponovo plate. Tako u eri bele kuge, na primer, kod nas, kontrola trudnoće postaje dodatni trošak, a u eri povećanja broja obolelih od karcinoma grlića materice, papa test postaje pouzdani privatni biznis. To se ne može promeniti zakonom o pravima pacijenata, a još manje olako dati obećanjima. Potrebna je korenita promena zdravstvene politike i čitavog seta zdravstvenih zakona, a zatim i povratak na običaj njihovog poštovanja.
Kako pacijentima može da pomogne deklarativno pravo preventivne mere bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti u ovako uređenom dopunskom radu? Sada i vrapci na grani znaju da dopunski rad, pod znacima navoda, državnih lekara u privatnoj praksi, klasičan primer sukoba interesa, čak i kada je legalan. Međutim, uglavnom je nelegalan, jer retko je koji lekar skratio radno vreme u državnoj ustanovi da bi mogao da radi privatno, a kako je predviđeno zakonom.
Izveštaji lekara koji ovako rade izdaju se sa potpisom penzionera na čije ime je ambulanta registrovana. Neki od tih penzionera su već toliko stari da im se diplome licenciraju na stručnim sastancima na kojima nisu u stanju da prisustvuju. Sve je organizovano pod patronatom vlasnika privatnih poliklinika koji jedini imaju koristi. Pitanje je samo – kakva bi uloga trebala da bude u svemu tome Ministarstva zdravlja, zdravstvenih inspektora, lekarske komore, koji bi naravno trebalo da štite ovaj zakon i da obezbede njegovu primenu?
Sam po sebi Predlog zakona o zaštiti pacijenata bez pratećeg seta zakona koji bi suštinski korigovali zdravstvenu politiku Srbije, pacijenti će i dalje prepustiti zakonu tržišta. Ako želimo da se po kvalitetu zdravstvene zaštite pomerimo sa nezavidnog zadnjeg mesta u Evropi, moraćemo ozbiljnije i opsežnije da se pozabavimo zakonskom regulativom u ovoj oblasti.
Prvi korak na putu ozdravljenja srpskog zdravstva bila bi temeljna revizija svih dokumenata vezanih za definisanje i sprovođenje zdravstvene politike Srbije iz 2002. godine. Politike koja je, između ostalog, doživela krah iz zbog potpune improvizacije na dnevnoj političkoj bazi, preovlađivanje stranačkih umesto nacionalnih interesa. Pojedini direktori zdravstvenih ustanova su postavljani i zaštićeni, a da mnogi od njih nisu imali nikakav koncept razvoja, ni elementarno poznavanje ustanove kojom treba da rukovode, a i dalje su na tom mestu. Zar nije jasno da oni koji su bili deo problema, ne mogu biti deo rešenja. Mnogi su se upustili u brojne nezakonite radnje i kriminal koji mora biti istražen isto onako revnosno i brzo kao što je istraženo uzimanje mita od 50 evra od strane jednog doktora.
Danas su hitno potrebni novi zakoni, novi ljudi u ovoj oblasti, a ne dorada postojećih. Kada donesemo zakone koji neće obmanjivati pacijente, kao na primer da imaju svog sopstvenog lekara koga sami biraju tzv. izabranog lekara, a u stvari samo se ograničava pravo na drugo stručno mišljenje ili da će imati pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu dok u praksi imaju besplatno samo pregled kod lekara opšte prakse. Dakle, kada se oslobodimo ovakve štednje, pod znacima navoda, koja je došla iz nekih drugih sistema gde je situacija sasvim drugačija u odnosu na našu, tek ćemo onda našim pacijentima moći da obezbedimo prava koja se pominju u ovom zakonu.
Partnerski odnos i uzajamno poverenje između lekara i pacijenata treba da predstavlja njegov najvažniji segment. Međutim, zakon će doprinositi tom partnerstvu jedino ako se i ostali zakoni u zdravstvu promene, a u skladu sa pravima pacijenata koji su ovde navedena i do kojih nam je, naravno, svima stalo. Zbog toga očekujemo što pre novi zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a za koje se SNS zalaže i čijoj će izradi dati puni doprinos.
Osvrnuo bih se na Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, uz nekoliko sugestija. Najpre da kažem da Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama predstavlja značajni, dugo očekivani i hrabar korak u zakonodavnom rešavanju problema lica sa mentalnim smetnjama. Obzirom da je većina mera vezana za lica sa mentalnim smetnjama do sada funkcionisala šarenoliko, najvećim delom regulisana je ukazima i uredbama iz 1995. godine.
Problem prisilne hospitalizacije lica sa mentalnim smetnjama je ujedno veliki pravni i etički problem u delu potrebe da se zaštite prava lica sa mentalnim smetnjama, a ujedno da se obezbedi zaštita socijalne i materijalne okoline koja mogu biti bitno kompromitovane i ugrožene u pomenutom kontekstu.
Moja sugestija se odnosi na član 22. koji reguliše pokretanje postupka za zadržavanje lica sa mentalnim smetnjama, gde se kaže, citiram, "postupak za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama mogu pokrenuti članovi njegove uže porodice, organ starateljstva, poslodavac i zdravstveni radnici obaveštavanjem MUP i hitne medicinske pomoći o ugrožavajućem ponašanju takvog lica". Obzirom da lica sa mentalnim smetnjama često nisu u radnom odnosu, nemaju ili imaju fragmentisane ili mentalno poremećene porodice bez pravog uvida u njihovo zdravstveno stanje, da su staraoci često neodgovorni ili odsutni u tom trenutku, a zajednica trpi posledice maladaptivnog ponašanja osobe sa mentalnim smetnjama, smatram da bi trebalo proširiti član 22. ili naći neki modus da, osim navedenih, postupak za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama mogu pokrenuti članovi njegove uže porodice, organ starateljstva, poslodavac, zdravstveni radnici, kao i da se mogu dodati predstavnici mesne zajednice ili skupštine stanara gde lice živi obaveštavanjem MUP i hitne medicinske pomoći o ugrožavajućem ponašanju takvog lica.
To je moja sugestija. Mi ćemo, svakako, u danu za glasanje, odnosno poslanička grupa SNS, podržati oba zakona uz par amandmana koje smo podneli. Nadam se da ćete ih prihvatiti. Zahvaljujem.