VEROLJUB ARSIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 28. avgusta 1969. godine. Živi u Požarevcu.

Srednju elektro-tehničku školu završio u Obrazovnom centru „13. oktobar“ u Kostolcu.

Od 1990. godine vršio je funkciju direktora DP „EMICK“ Kragujevac. Osnivač je i vlasnik PD D.O.O. „VECKO“ Požarevac.

Za narodnog poslanika biran je na izborima koji su održani 2000. godine, 2003. godine, 2007. godine, 2008. godine, 2012. godine, 2014. godine i 2016. godine. U devetom sazivu bio je na funkciji šefa poslaničke grupe, a u desetom (2014. - 2016.) i jedanaestom (2016. - 2020.) skupštinskom sazivu bio je na mestu potpredsenika Narodne skupštine.

Odlukom Predsedništva SNS od 28. februara 2012, Veroljub Arsić postavljen je za predsednika Okružnog odbora SNS-a za Braničevski okrug.

Govori engleski i ruski jezik.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. ponovo je izabran za narodnog poslanika. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 07.08.2020, 12:33

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Požarevac
  • Požarevac
  • 28.08.1969.
  • ekonomista

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku danas da unapređujemo CEFTA sporazum, koji je nastao iz razloga što su zemlje centralne Evrope koje su bile kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, dok traju ti pristupni pregovori, želele da svoje privrede i svoje ekonomije ojačaju i pripreme za ulazak u punopravno članstvo Evropske unije. Jedan od načina za to jeste da zemlje koje su kandidati, koliko je god to bilo moguće, uklone administrativne barijere radi privrednog rasta i razvoja.

Neke od zemalja koje su osnivači CEFTA već su punopravni članovi Evropske unije, ostao je jedan deo zemalja Zapadnog Balkana čije jeste strateško opredeljenje punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali moramo da budemo i svesni da ne možemo samo da čekamo da postanemo punopravan član Evropske unije, već moramo i da živimo i da radimo i da se pripremamo i naše privrede za konkurenciju koja će da nastane prilikom ulaska zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Ovaj potez mogu samo da kažem da unapređuje taj prvobitni sporazum, ali ne znam da li je to neka simbolika ili ne, danas je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić potpisao tri sporazuma i smatram da svi odgovorni političari koji predstavljaju ili vode svoje zemlje na Zapadnom Balkanu treba da su danas u Skoplju.

Zašto to kažem? Moram da istaknem činjenicu da Srbija jeste od zemalja Zapadnog Balkana, privredno gledano, jedna od dominantnijih zemalja. Imamo najveću teritoriju, najveći broj stanovnika i sasvim je prirodno da imamo određenu privrednu dominaciju nad ostalima. Ali, sama po sebi, Srbija ne može u tako mirnom okruženju i da opstane, već moramo uz razvoj svoje privrede da pomažemo našim komšijama da i oni naprave jedan takav proces, zato što pre svega ekonomija i privreda ne poznaju granice, koliko god da mislimo da smo samodovoljni, nije to tako, moramo da sarađujemo.

Mene iznenađuje politika nekih naših komšija koji umesto privredne saradnje, ekonomske saradnje, odgovornosti pre svega prema svojim građanima, započinju razne sukobe i svađe sa Srbijom, nanoseći pritom najveću štetu baš svojim građanima kojima najviše i odgovaraju. Grdno se varaju da će u istoriji biti zapamćeni po tome što su se posvađali sa Srbijom, i ako budu zapamćeni, neće biti zapamćeni po dobrom. Srbija će za ovih deset godina, koliko je SNS na vlasti, biti upamćena ne samo po razvoju ekonomije, već i po tome da Srbija želi da pruži ruku svima radi pomirenja, radi saradnje, radi razvoja naših država u okruženju i da na taj način konačno, posle nekoliko decenija, regionu Zapadnog Balkana damo taj mir koji je potreban, političku i bezbednosnu sigurnost.

Proces „mini Šengena“, koji jeste započela Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, svakako je doprinos CEFTA sporazumu. Jer šta imate važnije i lepše, da sarađujete sa svojim komšijama, da sve zemlje koje učestvuju u tom postupku imaju međusobnu korist, da građani svih tih zemalja imaju kvalitetniji život, po tome će biti zapamćena Srbija. Između ostalog, samo jednim delom, jer ima i po drugim stvarima po kojima će Aleksandar Vučić biti zapamćen, jeste i taj njegov potez da tamo gde možemo da razgovaramo, da tamo gde možemo da imamo rezultata, da ćemo ta pitanja i da otvaramo. Ima tema oko kojih nikada nećemo sa nekim našim komšijama da se složimo, ali smo to stavili po strani, zato što Srbija danas vodi odgovornu politiku, i prema svojim građanima i prema zemljama i u okruženju, i po tome će biti zapamćena.

Ovi koji nisu toga svesni i žele da žive u događajima koji su se desili pre dve, tri ili četiri decenije, ostaće u prošlosti, ostaće u istoriji i, nažalost, najveću štetu naneće svojim građanima. Kao što će u istoriji ostati i bivši režim i Dragan Đilas, koji će biti zapamćen samo po tome koliko je koštao Most na Adi, a dva auto-puta smo mogli da napravimo, po tome da je zaradio 600 miliona evra, po tome da mu se nekih 70-ak, 69 miliona evra nalazi na raznim belosvetskim destinacijama, to je ono po čemu će Dragan Đilas da bude zapamćen.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić biće zapamćen da je izgradio zemlju, da je izvršio reindustrijalizaciju, da je podigao životni standard građana, da je radio na tome da se na teritoriji zapadnog Balkana konačno uspostavi mir, bezbednost i da svi ovde možemo da živimo, radimo i izgrađujemo svoje države i napredujemo kao društvo, kao i da poboljšamo životni standard članovima naših porodica.

Svako je izabrao svoj put. Srpska napredna stranka sa Aleksandrom Vučićem izabrala je ovaj put, a oni koji su odlučili da se bogate, izabrali su sasvim drugi. Ja bih voleo, imali smo danas priliku i da zakletvu položi državni tužilac, gospođa Zagorka Dolovac, da se pobrine da lopovi predvođeni Draganom Đilasom konačno postanu moji sugrađani, ne baš potpuno, to je jedno mesto koje je dva ili tri kilometara od Požarevca, jedna ustanova tamo ima, rasprostrećemo im crveni tepih kada ulaze i 20-ak godina da sačekamo da izađu.

Osmo vanredno zasedanje , 14.07.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, danas je tema o ekologiji jako aktuelna u Srbiji i koliko god da to vama kao resornom ministru za zaštitu životne sredine stvara jednu obavezu, mogu samo da kažem da to znači da je Srbija na jako dobrom putu.

Da vas podsetim, kada ste bili narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tada su ovde govorili ovi Đilasovi, prvo da će Aleksandar Vučić da štampa novac. To je bila prva priča. To se nije desilo. Onda su pričali da ćemo imati hiperinflaciju, ni to se nije desilo. Onda su pričali da ćemo da pozatvaramo ono malo fabrika što je ostalo za vreme njihove vlasti, ne samo da te fabrike nisu zatvorene, nego je tada predsednik Vlade, a sad je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, svake nedelje otvori bar po jednu fabriku.

Bilo je puno aktuelnih tema koje su oni pokretali. Kada su bile mere fiskalne konsolidacije, borili su se za penzije. Sada kada su penzije nikada veće, šta im je preostalo? Jedina tema o kojima će da se bave u nekom narednom periodu, bivši režim Dragana Đilasa, jeste baš zaštita životne sredine i ekologije. To je nekako uvek prihvatljivo, jer svako valjda želi da živi koliko god je to moguće u zdravoj sredini i da u takvoj sredini podiže svoju porodicu, podiže svoju decu, da mu deca odrastaju u takvoj sredini, to je jedna prirodna težnja čoveka da ostvari jedan takav cilj.

Međutim, moramo da budemo svesni i da nije baš sve uvek tako kao što to neko priča i da uvek postoji neki određen motiv zašto neke teme koje su aktuelne u društvu, koje su u stvari prisutne u društvu decenijama, u jednom kratkom periodu postanu jako aktuelne.

Evo, jedan od primera je i taj da tokom čitave zime smo slušali preko sredstava javnih informisanja koji je grad najzagađeniji, prvo u Srbiji, pa onda u Evropi, pa maltene dođu na kraju do čitave zemaljske kugle, globalno i uvek posle toga nekako, to je bilo posebno interesantno u Đilasovim medijima, uvek posle toga se nekako provlači sledeća priča, a to je da se jedva čeka stupanje na snagu novog pravilnika o registraciji motornih vozila. I oni to ne kriju. Ne optužuju direktno da su motorna vozila kriva za zagađivanje vazduha, ne kažu ni da, ni ne, ali na posredan način pokušavaju da prikažu vlast kako je neodgovorna i kako dozvoljava da tamo eto neko, zbog nekog svoje sitne male potrebe pravi globalni problem i zagađuje životnu sredinu.

Da se razumemo, ja sam apsolutno za to da automobili koji učestvuju u saobraćajnoj teritoriji Republike Srbije budu tehnički potpuno ispravni, da što se tiče emisije štetnih gasova, ona bude u skladu sa onom emisijom koju je deklarisao proizvođač, ali nisam za to da mi postavljamo standarde koji su strožiji, nego u zemljama u regionu, ili zemljama centralne i istočne Evrope.

Postoji razlog zašto se jedna takva priča proteže. Jedan od razloga je taj političke prirode, jer ako ne donesete takav pravilnik optužiće vas da ne brinete o životnoj sredini, a opet ako ga donesete da ne brinete o životnom standardu građana koji jednostavno to ne mogu sebi da priušte. Naravno, postoji i onaj finansijski motiv gde verujem da su tu i mnogi u toj kampanji učestvovali, a to su trgovci, dileri motornih vozila koji će sad opet da uvoze neka druga vozila, da li nova, da li polovna i na taj način država da pomogne da oni ostvare svoj finansijski interes, a sve na štetu građana. U tome su, recimo, učestvovali jako i Đilasovi mediji.

Onda imamo sad tu čuvenu priču oko tih mini hidroelektrana, priču oko naših termoelektrana, priču oko vetroparkova, priču oko solarnih panela, itd. Energija je uvek tema koja je prisutna u društvu, a jedan od razloga je što se više mnogi ne bore samo za energiju, već i za tržište, odnosno ocenjuju gde ko ima koliko tržište i koliko u to tržište mogu da plasiraju svoje energije. Tako da mene ne iznenađuju neki podaci koje je izneo i kolega Banđur i koleginica Tomić.

Treba da budemo svesni jednog podatka da jedna jako razvijena zemlja EU, da je recimo dva ili tri puta u toku prošle godine proizvodila više električne energije nego što može da proda ili plasira na bilo koje tržište i da u tom trenutku njihova energetska postrojenja rade sa jednim ogromnim gubitkom i nemaju kome da plasiraju takvu energiju. I zato ne treba da nas začudi te čuvene inicijative da ne možemo da otvaramo, da pravimo nove hidroelektrane, da ne možemo da pravimo nove vetroparkove, da ne možemo da pravimo solarne panele, da ne možemo da koristimo fosilna goriva za dobijanje električne energije, jer jel te Srbija treba da postane samo konzument energije, da bude energetski potpuno zavisna, a da neki finansijski interes koji tu postoji bude ostvaren sa one strane.

Ja njih zato ne mogu da krivim. To je njihovo pravo da se oni bore za svoje tržište. Ja bih krivio nas ako bismo pristali i bili naivni da prihvatimo tako nešto. I to jeste jedan ozbiljan problem sa kojim će i vaše ministarstvo morati da rešava u stvari u budućem periodu. Uvek važi, uvreženo je mišljenje i lako se to prodaje građanima, da privreda i razvoj ekonomski sa zaštitom životne sredine je nešto nespojivo, nešto što ne može da ide zajedno. Ja se s tim ne slažem. Zato i donosimo zakone koji će da omoguće Srbiji privredni razvoj, njenu reindustrijalizaciju, a prvenstveno i zaštitu životne sredine.

Međutim, to ide do te mere da jednostavno u toj želji da se Srbija ukoči i da se zaustavi na putu svog ekonomskog razvoja, da se određenim projektima ne da čak ni prilika da zažive. Opet postoje, naravno ekonomski i politički motivi. Da li možete da zamislite da su, recimo tri najveća evropska proizvođača u oblasti automobilske industrije opredelila gde će u narednih 15 ili 20 godina da investiraju oko 80 milijardi evra za izgradnju novih postrojenja za proizvodnju električnih automobila.

Možete da zamislite kako se sada čitav njihov koncept menja ako se Srbija pojavljuje kao potencijalna zemlja u kojoj mogu da se proizvode takvi automobili? Onda nemojte da vas čudi što za svaki projekat koji imamo, koji ima samo naznaku da može da ugrozi životnu sredinu, da ćete imati probleme koje već imamo i koji postaju političke prirode. Znači, onom finansijskom delu ne odgovara da Srbija nastavi svoj ekonomski razvoj, pojavljuje se Srbija kao konkurencija nekima u svetu. Sa jedne strane, to su oni ekonomski, sa druge strane politički.

Zamislite, Đilas više ni sa nasiljem, ni sa pokušajima paljenja Skupštine, a kamoli na izborima, može doći na vlast u Republici Srbiji. Uvek su, kada su govorili o tom zagađenju vazduha, zaboravljali da kažu da zagađenje vazduha, evo recimo, čuo sam čak i jednom prilikom da je Užice jedan od gradova koji je bio najzagađeniji. Koliko znam u Užicu nema nekih termoelektrana, nema neke teške industrije koja može tako nešto da napravi, takav vid zagađenja. Onda smo kroz malo bolju analizu došli do toga da najveće, u stvari, zagađenja prave individualna ložišta, koja koriste sirovi lignit kao gorivo, koji nemaju nikakve filtere, i da oni u suštini najviše zagađuju životnu sredinu u mnogim gradovima u Srbiji.

Meni je drago što naša Vlada, a i vaše ministarstvo nije podleglo tom pritisku, već su se opredelili da u nekoliko koraka poboljšaju kvalitet života i životne sredine na teritoriji Republike Srbije, a to je pre svega prvo zamena toplana koje koriste fosilna goriva sa gorivom koje je ekološki čistije i opravdanije sa jedne strane, sa druge strane zamena individualnih ložišta, to je već i projekat koji vodi Ministarstvo rudarstva i energetike, zamena ložišta koja koriste sirovi lignit, opet sa nekim ložištima koja bi ekološki bila potpuno čista.

Međutim, da ne bih se u nekom delu, kada su u pitanju rasprave u pojedinostima, ja ću da iskoristim još jednu priliku. Raspravljali smo o Zakonu o vodama Republike Srbije. To jeste zakon koji je dobrim delom i u vašoj nadležnosti. Po tom zakonu određuje se ko, kako može da eksploatiše vodu, pod kojim uslovima, dobrim delom su to lokalne samouprave.

Gospođo Vujović, da li vi znate kakve probleme sa vodom ima grad Požarevac, iz koga ja dolazim? Lokalna samouprava gazduje vodoizvorištem u Požarevcu, vodoizvorište koje ima kapacitet 600 sekudinih litara, to je više nego dovoljno za Požarevac. Imamo jedan drugi problem, Požarevac kao lokalna samouprava ne gazduje rekama, to vodoizvorište se oslanja na reku Velika Morava. Decenijama smo imali eksploataciju šljunka sa rečnog korita Velike Morave. Možete da zamislite kako to izgleda, da je danas vodostaj na kvoti minus pet, to znači da je danas površina reke Velika Morava kod Ljubičevskog mosta, gde se meri kvota, pet metara površina vode, pet metara ispod nivoa dna pre 30 godina.

Poremećena je potpuno struktura podzemnih voda. Do vodoizvorište dolaze, jer kada je bio normalan nivo reke Velike Morave, ta voda je išla kroz prirodne filtere i dolazila do vodoizvorišta, sada zbog niskog vodostaja dolaze zagađene vode i Požarevac ima ozbiljnih problema.

Tako da, smatram da i vi kao Ministarstvo za zaštitu životne sredine sa kolegom Nedimovićem taj problem trebate da počnete da rešavate, jer nema smisla da grad kao naselje od 45, 50 hiljada stanovnika, kao administrativna celina 85 hiljada stanovnika bude talac nekolicine ljudi koji eksploatišu taj šljunak.

Koliko god da oni možda imaju neki ekonomski profit, a onda bar neka reše, pa i sa tim se ne slažem, to je lošija varijanta, neka reše pa neke deo tog novca usmere da Požarevac napravi fabriku vode, a ne kao što sada rade, odnose profit, uništavaju nam vodovod, remete tokove podzemnih voda, uništavaju poljoprivredu, uništavaju nam puteve, jer iz tih separacija izlaze teretna vozila koja imaju po 40, 50 tona. I te kako na taj način zagađuju životnu sredinu.

Umesto zbog kapaciteta koji požarevački vodovod ima, da svako naselje u Požarevcu može da dobije vodu iz gradskog vodovoda, mreža se usporeno širi, jer kapacitet vodovoda je smanjen zbog dotoka zagađenih voda. Onda ta sela koja nemaju vodu koriste svoje individualne bunare i opet konzumiraju neispravnu vodu za piće. To je jedan ozbiljan problem. To Požarevac ne može da reši kao grad, ne možete ni vi sami kao ministar, ali mislim da kao Vlada Republike Srbije rešimo taj problem i konačno, ako već neko hoće da eksploatiše šljunak, neka državi plati rentu kako treba, a ne da nalaze najjeftiniji način da bi izbegli rekultivaciju poljoprivrednog zemljišta, nego remete rečno dno, podzemne vode i na taj način ugrožavaju živote svih koji žive u slivu reke Velike Morave.

Postavljam sad pitanje nevladinim organizacijama, koje su ovde bile ispred, a ima ih i iz Požarevca, gde su oni da zaštite svoj grad, svoje vodoizvorište, svoju vodu koju piju? Ili će da se bave politikom da pričaju kako je neko nesposoban da bi, eto, stekli neki politički poen i možda se na neki način ogrebli o neki glas na nekim budućim izborima.

Sedmo vanredno zasedanje , 07.07.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o izboru nekoliko predsednika sudova, jedna jako bitna funkcija za sistem pravosuđa, pre svega predsednici sudova brinu o unutrašnjem radu sudova, brinu o radu sudske uprave, brinu o tome u kojim rokovima pojedine sudije u tom sudu rešavaju po određenim parnicama i sporovima, odlučuje izuzeću predsednika sudskog veća i da ne nabrajam sve nadležnosti predsednika sudova.

Svakako da je, pre svega, potrebno za predsednika suda, osim ovih kvalifikacionih znanja kao pravnika, kao sudije, onih moralnih, da je pre svega pošten, potreban je i određeni integritet koji svaki sudija treba da ima, a posebno predsednik suda i svakako da to jeste bitno.

Mene je iznenadilo nešto što se desilo u ponedeljak, pre svega ovaj štrajk advokata u Beogradu. Pogledao sam u Saziv Narodne skupštine za sednicu koja je počela juče, mislio sam da je u pitanju možda i Zakon o advokaturi, i video sam da takvog zakona u agendi Narodne skupštine nema.

Sećam se jednog zakona o advokaturi koji su predložili tada, jeste bila Vlada, ali to je bilo formalno, Zakon o advokaturi koji su predložili Boško Ristić, tada narodni poslanik Demokratske stranke bivšeg režima, narodni poslanik Nenad Konstantinović, čini mi se da je bio predsednik Administrativnog odbora, Slobodan Homen, koji je bio tada državni sekretar ili pomoćnik ministra u Ministarstvu pravde i mogu da kažem da je to bio jedan zakon koji je privatno pisan, Zakon o advokaturi.

Po tom privatnom zakonu morali ste da budete specijalizovani advokat, a to je značilo sledeće: ako ste parničar, mogli ste samo parnične postupke da vodite, nikako krivicu, nikako upravni postupak, a ako ste krivičar niste mogli parnicu, ako ste upravni advokat, niste mogli ova druga dva i tako dalje, da ne nabrajam sve to.

Cilj je bio da se ona samostalna advokatska praksa potpuno ukine, da može da se radi samo preko advokatskih kancelarija, gde bi ta trojica mangupa bili vlasnici tih advokatskih kancelarija. Drugi advokati bi radili za njih po ovoj podeli, a oni bi naravno, samo brojali novac i baš su se poslanici SNS tada, opozicione stranke izborili da te sulude odredbe u zakonu ne postoje.

Bilo mi je žao tada što mi kao narodni poslanici koji zastupamo, pre svega, interese svih građana Republike Srbije, pa i advokata, od te iste advokatske komore tada nismo imali podršku. Nije bilo ni „š“ od štrajka. Bili smo prepušteni sami sebi u ovoj sali.

Ili, recimo, pomislio sam se možda menja Zakon o parničnom postupku, gde su opet ta trojica mangupa napravili zakon po kome samo Advokatska kancelarija može da zastupa građane. To nisu mogli čak ni pravnici koji su radili u preduzećima, koji su imali položen pravosudni ispit, odnosno ispunjavali su sve uslove da budu advokati opet da bi ta trojica mangupa zarađivali novac, a advokati radili za njih. I tada je izostala podrška tih istih advokata prema svojim kolegama koji su radili u preduzećima isti posao.

Pomislio sam da nije Zakon o fiskalizaciji na dnevnom redu zato što po Zakonu o fiskalizaciji advokati su skoro jedini u fiskalnom sistemu Republike Srbije koji ne podležu obračunu poreza na dodatu vrednost, skoro jedini. Da nije u pitanju neki registar, baza podataka koje bi vodilo Ministarstvo pravde, a u korist Republičke poreske uprava, da se utvrde stvarni prihodi i da svaki advokat u skladu sa svojim znanjem, svojim prihodima plaća porez, a ne da onaj ko dolazi iz neke male sredine plaća isto kao i neko ko radi u prestonici, gde su sporovi i broj sporova mnogo veći. Nije bilo ni tu pitanja.

Pomislio sam da nije možda u pitanju to što je u ranijoj prošlosti, recimo poslovne banke su mogle da daju kredite po jednom kursu građanima Republike Srbije i privredi, po drugom kursu su građani i privreda tim istim poslovnim bankama vraćali kredite. Niko se iz advokatske prakse se nije protiv toga bunio. To je bilo za vreme vlasti bivšeg režima koji jeste zaista radio u korist banaka. Nije postojala zakonska regulativa, nisu postojali protesti, nisu postojale obustave rada, pa postavljam pitanje da li je to bilo onda za vreme vlasti Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Homena, Boška Ristića ili sada i niko se tada nije bunio i zastupao interese građana.

Da li je to danas moguće? Nije. Kredit se vraća samo po onom kursu po kome je i dat. Nema više ekstra profita, menjački posao na deviznom kreditu uz valutnu klauzulu, pa jedan kurs računate kada plasirate kredit, a obračunavate drugi kada treba da vam se vrati.

Da li je u pitanju promenljiva kamatna stopa koju su imale poslovne banke za vreme bivšeg režima? Znate, to je odredba u ugovoru koja glasi sledeće: u trenutku zaključenja ovog ugovora kamatna stopa je 20% na godišnjem nivou, a može se menjati u skladu sa poslovnom politikom banke. Ko je tada radio u interesu banaka? Opet taj bivši režim. Banke su zbog saradnje sa bivšim režimom imale ekstra i profit prvo zbog visokih kamata, drugo zbog promenljive kamate, treće zbog kursnih razlika, drugačijeg obračuna. Šta smo imali kao posledicu? Pa, posledicu smo imali da su oni taj ekstra profit iznosili iz zemlje, kupovali devize i urušavali dinar u odnosu na evro i niko se nije bunio, osim tadašnje opozicije u kojoj je bila SNS, prevashodno SNS, gde smo pokušavali amandmanima, pre svega, da odbranimo i odbranili smo interes advokata, da ne postoje advokatske kancelarije i da mogu da se advokati bave i parnicama i krivicom i upravnim postupkom i porodičnim odnosima, što im ovi mangupi iz bivšeg režima nisu dali.

Idemo dalje. Neko od poslanika, meni je žao što sam to čuo, kaže da Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje ukoliko je ono u suprotnosti sa stavom sudova. Prvo, to nije tačno. Ni jedno, ni drugo nije tačno, pogotovo što Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje za zakon koji je donet pre 30, 40 ili 50 godina. Hajde onda da ne primenjujemo taj zakon, ako nema ko da da, osim advokata valjda, autentično tumačenje, da ne primenjujemo taj zakon, ili samo oni imaju to pravo.

Druga stvar, druga neistina koja je ovde rečena jeste da je i Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav po ovom pitanju i da je nezakonito obračunavanje troškova obrade kredita. Prvo, to nije tačno. Vrhovni kasacioni sud je zauzeo svoj stav, ali suprotan od onoga što je ovde rečeno i suprotno od onoga što Advokatska komora priča građanima Srbije. Pročitaću od a do š.

Banka ima pravo, pazite, stav Vrhovnog kasacionog suda, ne moj privatan stav ili lično mišljenje, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po odobrenom ugovoru o kreditu u kojim se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništavan ukoliko je ponuda banke sadržala jasne nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Dalje se kaže - troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu bi iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. To je stav Vrhovnog kasacionog suda.

Šta je problem sa ovim stavom? Što ga ne primenjuju niži sudovi i sudovi opšte nadležnosti. I tu dolazimo do onog dela o kome priča moj kolega Martinović, da postoji advokatski lobi, da postoji pravosudni lobi, da postoji tužilački lobi. I u čemu on ogleda?

Ogleda se u sledećem. Prilikom ugovaranja jednog kredita primenjuju se tri zakona - Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ja nikome ne sporim pravo da pred sudom zatraži zaštitu u skladu sa ovim zakonima, ali znate kako ćete uraditi jedan manji broj advokata u Srbiji.

Sva sreća, velika većina su pošteni advokati, savesni i odgovorni ljudi, ali jedna manjina koja je bučna tužiće tri puta po jednom istom ugovoru, za Zakon o obligacionim odnosima ići će jedna tužba, Zakon o zaštiti potrošača ići će druga tužba i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ići će treća tužba.

Šta imamo kao posledicu? Kao posledicu imamo da će ta manjina advokatska tri puta da naplati pisanje tužbe, tri puta. To je stvar o kojoj predsednici sudova moraju malo da vode računa i sudovi, jer ako je po istom pravnom aktu nastala tužba, onda bi sud trebao da združi spisak, da vodi kao jedan postupak i sud je taj koji određuje troškove postupka, kako advokatske, tako i republičke administrativne takse i da mu stave do znanja - imaš u jednom istom ugovoru tri tužbe, jedno pisanje ti priznajemo i to jedno će da ti plati strana koja izgubi spor, a ne tri puta.

Druga posledica koju imamo. Pre samo 20, 25 dana, Prvi osnovni sud u Beogradu je dobio 10.000 parničnih postupaka po tri tužbe po ugovoru. Pazite, ko dobije spor, dobiće u postupku par hiljada dinara, ne više. Ja ne sporim to pravo, ukoliko sud oceni da ga ostvari, ali 10.000 postupaka. U tom sudu se vode sudske parnice i sudski postupci gde su ljudi potražili zaštitu zakona pred sudom zato što hoće da reše neka životno važna pitanja i ne mogu od mangupa u manjini advokata. Ne mogu da dođu na red. Ne može da im se dostavi pismeno. Ne može da im se dostavi žalba, odgovor na žalbu, ne može ništa, jer je pisarnica zatrpana, od jedne manjine pokvarenih advokata.

Zašto sudovi ne združuju spise? Tu dolazimo do tog problema i dolazimo do problema u kome su zaista naši građani ozbiljno ugroženi. To povučeno autentično tumačenje nije se uopšte razlikovalo od stava Vrhovnog kasacionog suda, ni u jednom slovu i nije bilo u korist banaka. Doduše, nije bilo ni u korist nepoštene manjine među advokatima i nepoštenih sudija, koji u dogovoru sa njima donose presude.

Imaćemo postupak koji će da se okonča nekom prvostepenom presudom koja je u suprotnosti sa stavom Vrhovnog kasacionog suda. Imaćemo drugostepenu presudu, koja će takođe da se okonča sa stavom koji je suprotan stavu Vrhovnog kasacionog suda.

Šta se dešava? Stranka koja je tužila dobija svojih dve, tri hiljade dinara za koliko je tužila. Platiće banka neke administrativne troškove, u smislu takse republičke itd. Isplatiće banka u tom trenutku i advokata, i to preko računa tužioca, znači građanina. Građanin će da plati advokatu njegovu naknadu. Jel misli neko da će banka da oprosti nešto? Neće. Budite sigurni da neće, za svaki dinar za koji smatraju da je njihov, jer to je u njihovoj duši i srži. Pokrenuće vanredne pravne lekove i tražiće od Vrhovnog kasacionog suda da poštuje svoj stav, poništava drugostepene presude i vraća prvostepenim sudovima sa meritumom kako treba da se donese presuda.

Mislite da će Vrhovni kasacioni sud da odstupi od svog stava koji je objavio? To se skoro pa nikad ne dešava. Neće.

Sad imamo obrnut proces. Banka neće da čeka ishod drugog postupka, nego ono što je platila onom drugostepenom presudom koja više nije u pravnom sistemu, hoće da vrati. Naplatiće od onog tužioca, onog građanina koga valjda svi zastupamo i svi branimo, sudske takse. Vratiće novac za koji su mislili da je šteta koju je banka pretrpela i moraće da plati advokatsku tarifu koju je već isplatio tom advokatu, moraće da vrati banci.

Tu je Dara prevršila meru. Dovode građane u zabludu da će da ostvare neko pravo za dve, tri hiljade dinara, a u krajnjem ishodu mogu građani da se zaduže još par stotina hiljada dinara zato što ih neki pokvareni advokat vuče, kaže manjina, vuče za rukav – tuži banku, tuži banku. Pa će posle kod te iste banke da podiže nov kredit da plati advokata.

Tako to izgleda kada imamo i sudije i tužioce koje je bivši režim, jer to oni rade, imenovao u onoj čuvenoj reformi pravosuđa, jer ovo je moglo da se reši još 2010. godine.

Zašto Vrhovni kasacioni sud sa Natom Mesarević to nije rešavao tada? Nisu smeli, nisu bili nezavisni, nisu bili samostalni. Tad je bila prava diktatura. Jedino malo demokratije je bilo ovde u ovoj sali, ali malo. Sećam se kad su čitave poslaničke grupe izbacivane odavde, da su izbacivani poslanici koji nisu ni bili tog dana na sednici i jedino je taj pritisak, tih desetak, petnaestak ljudi koji su napadali tadašnji režim, pritiskalo njih da preko javnosti, barem od straha onih političkih postupaka, bar malo urade nešto u korist tih građana.

Čak i one sudije koje su bile poštene i dobre i preživele reformu, poučeni iskustvom svojih kolega koji nisu reizabrani, nisu smeli ni da pisnu, kamoli da sude po zakonu. Isto je i sa tužiocima.

I sad će neko da kaže kako SNS i Aleksandar Vučić rade protiv građana Srbije. Da li je u njihovo vreme bio promenljiv kurs kad su se vraćali krediti? Jeste. Da li je u njihovo vreme dinar gubio vrednost? Jeste. Da li je u njihovo vreme bila promenljiva kamatna stopa? Znači, kako vam banka odreže, bez obzira šta ste potpisali? Jeste. Da li je neko tad tužio te banke? Nije. I ako je tužio, nije mogao da dobije, jer nije bilo samostalnosti i nezavisnosti sudova i sad ćemo da blokiramo čitav pravosudni sistem.

Baš me briga što me psuju mediji Đilasovi i za advokate koji nisu pošteni. Imam jako lepo mišljenje o njima, ali je problem što će da blokiraju pravosudni sistem i da oni koji zaista treba zaista sudska zaštita tu sudsku zaštitu ne mogu da ostvare. Tako da nije lak zadatak koji sada predsednici sudova imaju, ni one koji će budući predsednici sudova da imaju, jer sudovi kao sudovi dele sudbinu svog naroda i od njih se očekuje da sude i presuđuju u korist građana, zakona, pre svega, da svaki građanin ima istu sudsku zaštitu u srpskom pravosudnom sistemu, da ne može da se desi da apelacije u Beogradu drugačije misle od apelacije u Novom Sadu, da apelacije u Novom Sadu drugačije misle od apelacije u Kragujevcu, da apelacije u Nišu misli različito od svih njih, pa zato postoji Narodna skupština. Svi imaju pravo na istu pravnu zaštitu, svi su jednaki pred zakonima i treba sudije i advokate koji to pravilo ne primenjuju da bude sramota, jer nose javna ovlašćenja i advokatura je ustavna kategorija i oni su nosioci javnih ovlašćenja.

Ono što ih pravi nemoralnim jeste to da pogrešnim informacijama uvlače građane u sudske postupke za koje nisu sigurni kakav će krajnji ishod da bude, a jedina im je želja da pored one dve, tri hiljade, koliko će da dobije njihova stranka koju zastupaju, zarade od 500 do 800 evra u samom tom postupku, pa i ako stranka na kraju izgubi spor to će opet platiti stranka, a nikad taj nepošteni advokat koji ga je uvukao u tu priču.

Imovinska karta

(Beograd, 27.07.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 09.03.2012 - 23.05.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 23.05.2016 - 27.07.2018.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 03.06.2016 -