Dame i gospodo, poštovani poslanici, bez namere da koristim ovo vreme za repliku, ipak da razjasnimo jednu stvar. Socijalistička partija Srbije je u javnosti više puta govorila da smatra da pregovarački tim treba da bude sastavljen od predstavnika svih političkih partija koje su u ovom parlamentu, ali zbog ovoga što je gospodin Petrović rekao – niti je Socijalistička partija Srbije pozivana, niti je odbila. Ali, to što nije pozvana u pregovarački tim i što ne učestvuje u pregovaračkom timu, to je jedna politička činjenica, to ne znači da ćemo mi biti protiv pregovaračkog tima.
Naprotiv, mi ćemo biti za one političke ciljeve i za one političke interese koji su u skladu sa Rezolucijom koju je Skupština ovde usvojila prošle godine i koji će biti u skladu sa onim što predstavlja očuvanje teritorijalnog integriteta i očuvanje srpskog življa na Kosovu i Metohiji, i jednog i drugog.
Mislim da je i iz ovoga što je ovde rečeno napravljen jedan veliki pomak, ako mogu tako da kažem, ka tom potrebnom jedinstvu kada je reč o Kosovu i Metohiji. Nije nama baš nedostajalo... Potrebno je jedinstvo i u mnogim težim kritičnim trenucima. Da budem iskren, bilo je potrebno jedinstvo i 1998. godine u Skupštini Srbije, kada smo usvojili izveštaj o situaciji na Kosovu i Metohiji, borbi protiv terorizma. Samo tri poslanika Čanka i Veselinova su glasala protiv. Svi drugi su glasali za taj izveštaj.
Prema tome, nije nama – sem u toku rata, kada su se neki pojedinci zalagali za bombardovanje naše zemlje, ali to ide na njihovu dušu – nedostajalo jedinstvo na političkoj sceni Srbije i kod političkih partija i interes da ima jedinstvene politike oko odbrane Kosova i Metohije.
Uostalom, da je to tako govori i današnje izlaganje gospodina predsednika Vlade Koštunice, koji je rekao suštinu ovoga, da su problemi vezani za status Kosova: terorizam, etničko čišćenje i pokušaj da se odvoji Kosovo i Metohija od Srbije, višedecenijski. Mislim da se oko toga apsolutno svi moramo složiti. Menjali su se metodi tog etničkog čišćenja, menjali su se i metodi kako doći do otcepljenja Kosova, menjali su se metodi i kada je reč o proterivanju Srba itd, ali suština je do danas ostala ista.
I danas, šest godina posle preuzimanja odgovornosti od strane UNMIK-a ili međunarodne zajednice, kako vam je lakše, pozicija Srba i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu nije ništa bolja. Naprotiv, gora je. Najveća etnička čišćenja na Kosovu i Metohiji su se dogodila, u stvari, posle 1999. godine, posle jula meseca. Proterano je 300.000 ljudi.
Ne zaboravimo ni kraj 1987, 1988. i 1989. godinu kada su vozovi proterivani sa Kosova i Metohije, kada su vozovi bili puni Srba koje smo sačekivali i pokušavali da ubedimo da izdrže i da ostanu na Kosovu i Metohiji, da će Srbija doći na Kosovo, preuzeti odgovornost i sačuvati Kosovo.
Ta teza o tome da smo mi izgubili upravljanje Kosovom 1999. godine – u stvari se zaboravlja da mi do sredine 90-tih nismo imali ama baš nikakve ingerencije na Kosovu i Metohiji. Ni jednog jedinog policajca srpski ministar policije nije mogao da pošalje na Kosovo do sredine 90-tih. Prema tome, ne izmišljajmo toplu vodu, nego govorimo o realnosti, onako kako je istorijski na Kosovu i Metohiji.
Šta dalje činiti? Naravno da međunarodna zajednica nije uradila ni osnovne stvari. Mislim da se oko toga apsolutno slažemo. Nisu uradili struju. Struje je bilo za vreme rata na Kosovu i Metohiji, dok je trajalo bombardovanje.
Čim su oni došli i struja je nestala, a kamoli nešto drugo. Nestao je i narod, onaj koji treba da opstane i da ga sačuva, zbog čega su došli na Kosovo i Metohiju.
Nema ništa drugačije. Ne mislimo mi ovde međusobno drugačije, samo da se uvažavamo i da taj cilj očuvanja Kosova i Metohije ostvarimo.
Kada kažem da međunarodna zajednica neće povratak na period pre 1999. godine, pa ni vlast 1999. godine nije htela povratak na 1998. Ko je lud da se vrati na 1998. godinu, kada je dve trećine teritorije bilo okupirano, gde je bilo više stotina hiljada pušaka, gde je bilo toliko terorista? Niko nije bio lud ni 1999. da traži povratak na 1998. I tada je bilo zahteva od tadašnje vlasti da se da široka autonomija Kosovu i Metohiji, da se sačuva nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji. I tada smo se oko tih zalaganja slagali i u republičkom parlamentu, i ovde u Srbiji.
Šta je sa onih 10 tačka Miloševića i Holbruka? Ko nije prihvatio? Ne da nije Srbija prihvatila, prihvatili smo OEBS koji je došao na Kosovo i Metohiju. Albanska nacionalna zajednica nije prihvatila. Taj Rugova, koga danas hvale kao velikog demokratu, nije hteo da dođe na 15 pregovora koji su na Kosovu i Metohiji bili, gde je dolazila delegacija i tadašnji predsednik Republike. Ta albanska nacionalna zajednica nije htela da učestvuje u pregovorima u oktobru i novembru 1998. godine, gde je učestvovala međunarodna zajednica, poslednjih dana su neki od njih učestvovali.
Prema tome, ta međunarodna zajednica je terala Srbiju da prihvati u Rambujeu tri godine, pa posle toga – ćao Kosovo, Kosovo nezavisno, ako to ne prihvati biće bombardovana. Pa, i bombardovana je i nisu uzeli. Ne mogu ni sada da uzmu. Naš cilj je da idemo parče po parče i da rešavamo pitanje i Srba na Kosovu i Metohiji.
Naravno, zato postoji podrška i za izlaganje, pre svega, predsednika Vlade, ali i za izveštaj koji je više taksativna stvar šta se uradilo, a ovo je politika što je predsednik Vlade rekao. Tu politiku mi podržavamo, kao SPS, i politiku pregovaračkog tima koja je zasnovana na toj platformi o kojoj smo mi danas razgovarali, a izveštaj treba da dolazi u kontinuitetu u republički parlament.
Prema tome, zalaganje za decentralizaciju, zalaganje za druge stvari sasvim je razumljivo. Jasno je da na silu ne mogu da uzmu Kosovo i Metohiju. Da su mogli da uzmu na silu, uzeli bi ga 1. jula 1999. godine. Znači, ne mogu. Mogu samo ako se neko u Srbiji suludo usudi, kao funkcioner države Srbije, da to potpiše, a ubeđen sam da bar u sadašnjoj generaciji neće biti onoga ko tako nešto želi, a da ne kažem i da ima hrabrosti.
Nešto što želim ovde da kažem, a to je ono što mi treba da uradimo nezavisno od pregovora u Beču ili bilo gde, nezavisno od toga šta će Ahtisari da govori, šta će da nas laže ponovo. On nas je lagao i u julu 1999, što nas ne bi lagao i sada. Nije on poenta, nego šta ćemo mi do tada još da uradimo.
Molim zato, ako smo do 1990. godine ulagali dnevno kao Srbija milion dolara na Kosovu i Metohiji, ulažimo dnevno bar 100.000 dolara danas u srpskim zajednicama na Kosovu i Metohiji, rešimo im posao, rešimo im struju, rešimo im radna mesta. Nemojmo da pričamo da treba da ostanu dole, a nismo napravili nijedno novo radno mesto za šest godina. Nemojmo da pričamo da će ostati dole, a nismo napravili nijedno novo odeljenje škole, dom zdravlja ili nešto treće. Radimo te konkretne stvari do tada, to nam niko ne zabranjuje, ni Rezolucija, ni bilo ko drugi.
Pregovarački tim se bavi politikom, ali Koordinacioni centar mora da se bavi operativnom politikom kako Srbima na Kosovu da pomogne. Nemojmo da kukamo kada je 17. mart, jer je na Kosovu bilo za ovih šest godina stotine sedamnaestih martova, ako mogu tako da kažem, ali da vidimo šta smo napravili, da li smo zaposlili deset ili petnaest radnika, da li je Fond za razvoj Srbije pomogao da se otvore desetine malih pogona gde bi zadržali te porodice.
Molim vas da na to obratimo pažnju kao Koordinacioni centar, a pregovarački tim (Socijalistička partija Srbije prihvata današnji izveštaj i izlaganje predsednika Vlade, a ubeđen sam da će svi to prihvatiti) ima podršku da istraje na Rezoluciji koju smo ovde usvojili, da sačuva Kosovo, a da naravno lokalna samouprava i široka autonomija Kosova i Metohije, onako kako žele bilo gde u svetu gde ima takve autonomije, bude prihvaćena i napravljena.