Zahvaljujem predsednice Skupštine, poštovane kolege i koleginice, uvaženi narodni poslanici, građani i građanke Republike Srbije.
Jako kratko, bez ambicije da produžavam ovu raspravu koja nije suštinski mnogo sadržajna, ali sa namerom da odgovorim na jučerašnje prozivke bazirane pre svega na neistinama. Zašto? Zbog građana Srbije.
Ovde smo juče pod izgovorom jednog važnog dokumenta predloga Zakona o potvrđivanju određenih članova iz Povelje čuli optužbe koje su smešne, neistinite, neosnovane, ali očigledno je zgodno u ovom političkom trenutku uz jedno teatralno pitanje gde je ministarka državne uprave i lokalne samouprave? Evo, je. Juče je bila na sednici Vlade Republike Srbije koja se održavala u Leskovcu. To biste kao narodni poslanici morali da znate, obaveza vam je da pratite rad Vlade koju ste birali. Ali, to je manje važno.
Drugo pitanje je bilo sa čim će ministarka pred Evropsku komisiju? Šta će tačno da kaže? Ministarka će tačno da sedne i da razgovara, jer ministarka ima jednu prednost koju sigurna sam ne možete da razumete. Nije Evropska komisija uticala na formiranje mene kao političkog kadra, nije ona uticala na formiranje partije kojom pripadam, nije ona uticala na okupljanje vladajuće većine, pa ne može kao takve baš ni da nas propituje. Osim o delu o kom treba da razgovaramo isključivo u skladu sa zakonima i Ustavom Republike Srbije i tu ćemo verovatno imati malo razmimoilaženja, pošto određene preporuke nažalost nisu primenjive, jer se kose za Ustavom Republike Srbije. Pa, je onda rečeno da sam izignorisala odluke suda u Zaječaru i za račun Srpske napredne stranke, odnosno branila vlast Srpske napredne stranke ili kako god.
Verujem ja da je vaša istina takva, uglavnom je ona tako koncipirana, jeftinim tumačenjem, bez pročitanih akata i bez posebne pažnje, ali ono što me fascinira je da ste se posle šest dana koliko je ministarka sedela u parlamentu vi ste se pojavili naprasno sedmog kada je nije bilo. Dobro je to. Imate vi pravo kao narodni poslanik da ne budete na svom radnom mestu, ali ja kao ministar baš nemam pravo da ne budem na sednici Vlade.
Da, razjasnimo Zaječar zarad građana Republike Srbije, ministarka je svojom preporukom zaštitila isključivo i samo volju birača u Zaječaru. Da li mi se volja birača sviđa u okolnostima da Socijalistička partija Srbije nije prešla cenzus? Ne. Ali, mi to ne daje za pravo da karikiram odluke i donosim odluke u skladu sa tim šta je partijski interes i to znam da ne razumete, verujem da ne razumete, jer ne možete da razumete da postoje ljudi koji državu Srbiju poštuju više i stavljaju je uvek iznad onoga što je partijski interes. Tačno je. Devet glasova je trebalo Socijalističkoj partiji Srbije da pređe cenzus.
I paralelno kada vi mene optužite da ja pripadam toj lopovskoj feli koju ćete na kraju da hapsite, onda se setite da devet glasova kod lopova ne znače mnogo ili ne znače ništa.
Ta jeftina varijanta koju pokušavate da spočitavate socijalistima namećući se pritom, malo sa leva, malo sa desna, malo sa žute, malo sa zelene, malo sa narandžaste pozicije, da budete politički živi, vam je bezuspešna nije ona zabranjena samo je simptomatično da se uvek bavite socijalistima i to ministrima tačno kada nisu u sali.
Tako ste neki dan optužili ministra policije za ono brutalno prebijanje koje je na kraju demantovala sama devojka lično.
U Zaječaru je gospodo došlo do toga da je voljom dva člana verifikacione Komisije zaustavljen proces verifikacije mandata ljudi koji su izabrani voljom građana. Dakle, ne odbornika Srpske napredne stranke nego svih odbornika koji su u procesu učestvovali i to poverenje dobili.
Prva odluka Višeg suda istina je konstatovala je da se verifikacioni postupak ne smatra završenim, jer ne postoji akt verifikacione Komisije. Na takvu odluku uložena je žalba i odborničke grupe, odnosno Liste Aleksandar Vučić u Zaječaru i takođe stigla još jedna odluka Višeg suda koja kaže – da Viši sud nije nadležan za verifikaciju mandata. Što znači da bi po zakonu uvaženi poslanici, ali je dobro pročitati zakon pre nego što iznesete optužbe morao da se taj proces ipak završi na konstitutivnoj sednici Skupštine u Zaječaru.
Dakle, čak ni tamo vas nisu hteli oni koji su se kobajagi borili za svoja prava, čak ni tamo niste imali prostor za teatralne izjave, nego koristite određene medije da biste upali u oči, baveći se bahatom ministarkom koja kobajagi ne poštuje odluke suda, i konačno, o svemu tome će se ponovo koliko razumem, izjasniti sud. I sve će to biti kako treba.
Nemojte vi da budete deprimirani zbog toga, jer koliko se sećam, tamo ni nemate kandidate, što je manje važno. I na kraju ste krenuli da me polucitirate na temu Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, koji je zakon narodnih poslanika.
Kada se o njemu razgovaralo u sklopu Radne grupe, a bila sam deo nje, sticajem okolnosti i u prvih šest meseci, niste imali ništa da kažete, uglavnom ste aplaudirali na ono što kažu CRTA i CESID. Oko toga imam brojne svedoke, bez ideje potpuno, a sada imate ideju da su i CRTA i CESID, i ministarka državne uprave, ali i ministar policije, zaboga jedna kriminalna grupa koja će da donese zakon, koji niko neće, a ne CRTA, dobro, onda ne CRTA, onda da vam razrešim dilemu.
Na žalost i tu ste delimično u pravu. Nemate vi dilemu, jer nemate stav. Imate napisane govore koje pročitate, zato što tako treba ili tako mora. Imate mete na koje mislite da možete da postignete političke poene, a to i nije sasvim sigurno tako i bilo bi dobro da vodite računa.
Da vam odgovorim na ono što je vaša dilema, a pitali ste i čudi me da vam niko nije odgovorio, da li, kako rekoste, naprednjaci, imaju mnogo poverenja u ova dva resorna ministra ili će da nas hapse. Onda se vratimo unazad pa se setim, da narodni poslanici koji će se o tom zakonu izjašnjavati, o njemu razgovarati vrlo brzo, imaju pravo da mu nađu i mane i nedostatke i da ih poprave, da će resorna ministarstva u tom smislu, u skladu sa Ustavom i zakonom i svojom obavezom, sprovesti vašu odluku, a da oko toga, kako će ko koristiti lisice, uprkos ambiciji, koju imate, ličnoj, nećete baš odlučivati uz neke doboše koje ste namerili da uzmete.
Činjenica je, poštovane kolege, da ću kao resorni ministar sigurno primeniti zakon u onom kapacitetu, u kom budete doneli odluku da on treba da postoji. Sigurno je da na moje pitanje, da li postoji primer takve prakse, da ga prepišemo kao dobar, dobila sam odgovor, da ne.
Sigurno je da je ovo izazov i za državu Srbiju i za sve nas, ali pre svega, pokazala se jedna spremnost vladajuće većine da iskoračimo i uradimo nešto što će, sigurna sam, pokazati svoje pozitivne efekte.
Komisija, sama po sebi, ima mogućnost da sve ono o čemu ste pričali, pred kamerama određenih televizija, stavite na papir, tražite uvid i mi kao resorno ministarstva kažemo, u pravu ste ili niste. Toga se i plašite, kada se ovaj zakon donese, postaće transparentno jasno koliki je i da li postoji nedostatak u jedinstvenom biračkom spisku.
Pre svega toga, građani Srbije, moraju da znaju, da jedinstveni birački spisak, zapravo je skup podataka svakog od nas pojedinačno, da na njih ne možemo da utičemo svojom voljom, osim u svoje ime...

Potpuno ste u pravu. Možda sam i preterala, ja se vama izvinjavam, vaše je pravo, moja je greška. Toliko sam naučila od Poslovnika, imala sam kada, vežbala sam.
Izvinjavam se još jednom što sam oduzela vreme. U pravu ste, o ovome ćemo verovatno razgovarati kada ova tačka bude na dnevnom redu.
Bilo kako bilo, ne mašite lisicama. Nisam bila protiv ni kada ste ih nosili u torbi i probali da sa njima uđete u parlament, ali ih čuvajte za sebe i svoje potrebe, nemojte ih ustupati drugima. Hvala.

Hvala predsednice.
Poštovani narodni poslanici, uvažene građanke i građani Srbije, zanimljiva diskusija u proteklih nekoliko dana. Pratila sam je iz ove skupštinske sale. Nekada sam bila žena iz Dačićeve partije. Još mi je zanimljivije da kada krene ovako pompezna reakcija po Poslovniku, koja je opravdana, ona bude selektivna, jer koliko pratim, a pratim, iako je prilično teško, pre samo nekoliko minuta smo čuli karakteristike o jednom članu Vlade Republike Srbije, koje su mnogo više bile za podizanje Poslovnika od konstatacije gospođe Dunje Simonović Bratić.
Ali, nije tema šta je rekao, nego ko je rekao, pa ste na tu konstataciju imali aplauz, a na ovu jednu reakciju koja je onako maksimalno zaštitnička moram da priznam, ne sasvim racionalna, ali nije to neočekivano za ovu salu i za jedan broj narodnih poslanika.
Iskustvo mi dozvoljava da ja oćutim i sačekam evo kraj trećeg dana već. Dobar deo rasprave u načelu po drugom pretresu je prošao, ali se niko nije bavio sporazumima. Oni nisu važni. Malo smo govorili optužujući Vladu za zaduživanje, iako se radi mahom o infrastrukturni projektima. Ja se sećam, neuka sam kada je u pitanju infrastruktura i uopšte izgradnja, ali jedan veliki inženjer Milutim Mrkonjić mi je davno rekao da nikada ne treba kritikovati infrastrukturne projekte, naročito ako se radi o putevima, koridorima, autoputevima koji sami po sebi, koliko god da morate da se zadužite vremenom, isplate sebe.
Dakle, jedno je kada vi hoćete da kritikujete radi kritike, drugo je kada spinujete određene informacije i napravite teatar o tome, gospođa Simonović Bratić je govorila vrlo precizno, pokušaju da satanizujete celo jedno ministarstvo, sve njegove pripadnike, na poluinformaciji, na sve naše apele da treba ipak sačekati da čujemo o čemu se radi. Ja sam bila, evo jedna žena sedi ovde, ali ona ćuti jer je iz Dačićeve partije, ja jesam jedna žena iz Socijalističke partije Srbije. Teško je to da shvate ljudi koji partiju mere po lideru prema kom se okreću iz ovog ili onog razloga, teško je to da shvate ljudi koji često promene dres i svoje lidere, često to ne mogu da shvate ljudi koji posebnim emocijama nošeni u odnosu na pojedince bave se političkih radom i onda te kvalifikacije kao autoprojekciju serviraju na račun svih nas koji sedimo u ovoj sali. To je malo bez morala. Ali, nije baš ni za očekivati da se uvek držimo nekih moralnih normi kada su u pitanju određeni ljudi, bar koliko se sećam, to nije često bio primer.
Ono što mi je bilo simpatično i raduje me jeste pokušaj da se na lažnim optužbama na račun Ivice Dačića, pa onda i cele Socijalističke partije Srbije, pa cele Srpske napredne stranke, pa cele koalicije koja je vladajuća, nekako ako može rehabilituje ono što je očigledno umrlo odavno, govorim o jednom delu parlamentarne opozicije, da se nametne ako može - evo, ipak smo nešto rekli.
Meni se čini da oni koji pokušavaju da naprave opozicioni blok, a taj proces je izvesno u toku, ipak nisu spremni da prihvate svaku glupost samo zbog toga što je rečena protiv vlasti. Bar onaj ko ih finansira očigledno očekuje neke konkretne stvari.
Naspram toga, postoje konkretne stvari koje Vlada Republike Srbije radi. Koliko je to važno? Skoro ni malo, jer reakcije na ulazak premijera Vlade govore više o vaspitanju onih koji bi da smene ovu vlast nego o bilo čemu drugom. I dokle god je to tako, dokle god na jednog profesora ranga kakav ima prof. dr Đuro Macut reagujete na način na koji reagujete, nećete, gospodo, ni biti blizu vlasti, a ne na vlasti u Srbiji. Zato što Srbija ume da prepozna ko je klovn a ko je intelektualac. Naročito ne možete sa pozicije klovna stati preko puta onoga što je najcenjenije u Srbiji, a to su lekari, učitelji, pa ako hoćete i crkva, odnosno popovi, zato što se na tome bazirala svaka zdrava zajednica koja je uvek u Srbiji bila nekako u selu. Odatle nam ide tradicija, tamo će se i završiti svi ovi jeftini pokušaji. Nažalost, biće bez rezultata.
Hvala vam svima na pažnji i po malo konstruktivnoj diskusiji koja je dolazila iz redova opozicije u malom broju, ali pre svega od vladajuće većine. Hvala najlepše.

Hvala, predsednice.
Poštovani narodni poslanici, uvažene građanke i građani Srbije, ono što mi je motivacija, i hvala vam na tome, narodni poslaniče, jeste da ste ponovo otvorili ovu temu.
Istina, ja to na vašem mestu ne bih radila, a reći ću vam zašto. Ja sam jedan od predlagača, takođe, jedne verzije ovog zakona, možda bolje, možda gore, od ove koju je predložila gospođa Pašić. Potpuno je nevažno.
Istina je da je ovo pitanje pred parlamentom otvoreno skoro deceniju.
Poslanička grupa SPS je 2008. godine prvi put je izašla sa amandmanom na ovu temu i nije imala podršku za to.
Razgovarali smo 2012. godine i to zato što smo u redovima narodnih poslanika, u poslaničkog grupi SDPS, imali koleginicu koja ima dete sa posebnim potrebama, pa je delimično i ona bila neko ko je inicirao da o tome razgovaramo na nivou i Ženske parlamentarne mreže čak, čini mi se.
U prošlom mandatu postojala je inicijativa gospođe Tepić da se konsenzusom donese ovakva izmena zakona i praktično smo na Kolegijumu o tome razgovarali nekoliko puta.
Da li se vaša poslanička grupa tako zvala u to vreme, ja to ne mogu da se setim, ali sam sigurna da ste prvi odustali od konsenzusa, optužujući gospođu Tepić i lidera te stranke da su poslušnici vlasti.
Onda smo došli do ovog mandata i predloga od strane jedne poslaničke grupe i predloga koji sam zajedno sa koleginicom Dunjom Simonović Bratić podnela, čini mi se, 29. oktobra prošle godine, uz napomenu na pres konferenciji da se radi o zakonu koji je sa najboljom namerom, ali sigurno ne dovoljno kvalitetan, da odmah uđe u parlament.
Pozvala sam sve političke aktere u Srbiji, pre svega udruženja roditelja da sednemo, razgovaramo i sa Vladom Republike Srbije, pošto sam u to vreme bila vaša koleginica, poslanica i dođemo do rešenja koje će biti opšte prihvatljivo za sve i nisam odustala ni danas.
Na adresu mog ministarstva juče je stiglo 39 mejlova, identičan tekst potpisan od strane 39, pretpostavljam, roditelja dece sa posebnim potrebama i imam obavezu da i njima kažem ovo što ću reći i vama, da bismo ovu priču spustili ili podigli na onaj nivo koji ona zaslužuje. Mi razgovaramo o deci koja imaju ono dostojanstvo koje svi mi koji sedimo ovde očigledno nemamo, čim smo spremni da politizujemo na ovaj način ovu temu.
Ono što sigurno treba uraditi to je da treba razgovarati, pre svega, sa svim udruženjima roditelje, a ima ih mnogo i saslušati sve njihove potrebe, jer nećete mi verovati, kada se desio predlog zakona koji se našao pred parlamentom, zvali su me određena udruženja objašnjavajući da to nije za njih najbolje rešenje i verujem da nije i verujem da treba da čujemo sve koji ovakav problem imaju, što znači da bi stavljanje bilo kog predloga, evo, neka to bude i predlog koji ide i SPS, u ovom trenutku, na ovu sednicu, bila jedna populistička mera koja neće rešiti ovaj problem, ovo mora da se reši sistemski tako što će resorno ministarstvo, koliko razumem koleginica Đurđević Stamenkovski je apsolutno spremna i ima zakazan razgovor sa jednim brojem udruženja u ponedeljak da razgovaraju o tome šta su realne potrebe, šta njihova sagledavanja problema, pošto su užasno specifični slučajevi, čak svaki za sebe. Nema ih mnogo, to je tačno i hvala Bogu da ih nema mnogo, ali ako ćemo rešavati to kroz izmene zakona, onda bi trebalo da to ne bude populistički zakon koji će nekome od nas da donese određeni broj poena nego suštinsko rešenje iz koga će ovi ljudi …
(Dalibor Jekić: Što niste do sada?)
Što nismo do sad? Evo, pravo da vam kažem, ima ljudi koji sede oko vas, mogli bi da vam odgovore što te 2008. godine nisu poslušali inicijativu.
(Dalibor Jekić: Kada ste vi bili?)
Ja sam bila i mi ga predložili. Gospođa Mira Dragaš pisala je amandmane. O tome vam i pričam i nisam bila na strani koja vam kaže – vi ste ovakvi, vi ste onakvi, nego u koaliciji sa vama. Ja o tome pričam.
Danas, kada ovakvu temu stavimo na sto znači da pokušavamo da zloupotrebimo jednu užasno osetljivu kategoriju ljudi. Ja tome kao čovek nisam sklona, a nadam se da i većina vas to ne bi trebala sebi da dozvoli. Potpuno se slažem da o tome treba razgovarati. Ne ad hok, ne odmah, ne po svaku cenu. Pustite da ovakav predlog zakona prođe ako treba široku javnu raspravu, a verujem da treba, da bismo došli do rešenja koje je prihvatljivo. Ovaj populizam nije da ne može da prođe, nije da niste motivisali jedan broj ljudi da vam poveruje, nije da sada ne pršte kojekakve optužbe na račun vladajuće većine, ali moram da vam priznam, vladajućoj većini, sticajem okolnosti pripadaju i neki ljudi koji su predložili, opet kažem, jedan način ili jedan vid rešenja koji sigurno nije najbolji i nemamo uopšte nameru da nosim hipoteku tih vaših optužbi, naročito ne sa pozicije da imamo svest i ponovo vas vraćam, ovaj zakon je mogao i u prošlom mandatu biti usvojen. Trebao je biti usvojen konsenzusom. Odbili ste da o tome razgovarate.
Hvala.

Jako teško ćete ubediti Srbiju da je ono što ja govorim ispod nivoa, ono što vi govorite na visokom nivou, pod jedan.
Pod dva, jako će vam teško ići da ubedite građane Srbije da sam optužila gospođu Pašić zbog njenog zakona. Nije mi palo na pamet. Ni jednog treba nisam rekla da je Predlog zakona populistički, nego da je priča poslaničke grupe koja vas je blokirala u ideji da to bude zakon donesen kosenzusom, u stvari populistička priča.
Prema tome, gde ste se prepoznali? Ne znam. Šta vas je zabolelo? Ne znam. Da li postoji idealno rešenje? Ne, ni jedno od ova dva nije idealno, upravo zato što ne postoji registar. Mi u ovom trenutku kao narodni poslanici koji raspravljaju o Predlogu zakona koji je trebalo ili treba da se nađe na dnevnom redu, ne znamo koji je to broj ljudi. Ja se potpuno slažem da prvo treba ukrstiti podatke i utvrditi to.
Sve drugo što ste ovde probali da kažete, objašnjavajući kako sam ja bila protiv na Ženskoj parlamentarnoj mreži, ja bih jako volela da čujem te stenograme koji su zabeležili da sam bila protiv ovakvog Predloga zakona u bilo kom trenutku, čak i kada ste došli sa inicijativom na tom kolegijumu, o tome postoji precizan stenogram, stoji šta sam precizno rekla, bez grama bilo kakve sujete, bez bilo kakve potrebe za skupljanjem poena na ovoj temi. Ja sam rekla da sam spremna da podržim to sa poslaničkom grupom na čijem sam čelu bila.
Suludo je, možda sam vam rekla da je to plagijat amandmana iz 2012. godine, i jeste, da je plagijat koji ste uspeli, ali s druge strane da vam kažem, možda je bila nepravedna optužba da ste plagirali nešto. Možda nije zabranjeno da vi prepišete ono što mislite da je dobro. Malo je zabranjeno da u prisustvu poslaničke grupe koja je time prvo počela da se bavi, baš istrčite sa svojom idejom, ali je bilo za poštovanje to što ste mislili da treba konsenzusom da se donese takav zakon. Ja to poštujem i danas.
Ono što ne poštujem je pokušaj da se ova tema pretvori u jeftinu političku dnevnu temu. To radite gospodo. Samo se o tome ovde radi. Ja samo na to reagujem. Potpuno mi je svejedno da li će taj Predlog zakona ići kao predlog jedne, tri, pet, sedam, 12, 18, koliko na kraju ima poslaničkih grupa.
Konačno, ne možete baš da mi kažete, možda to nije moj resor, ali jeste moja tema i sigurno mnogo više nego što je vaša i sigurno nikada sa vama nisam razgovarala sa tog prizemnog nivoa sa koga ste probali da mi se obratite sada. Nema razloga za to.
Ja ne spadam u kategoriju onih koji vas vređaju, ne volim to, tako da o nivou probajte da ne razgovarate sa mnom, pogotovo ne na taj način. Probajte da sebe ne nalazite u svakoj priči, jer na vašu žalost ili sreću prosto niste tema uvek. U stvari, često niste tema i nemojte se kao takvi nametati. Nemojte mi stavljati u usta ono što nisam rekla, zato što postoji direktan prenos i stenogram ove sednice.
Predlog zakona koji je vaša koleginica potpisala ili je potpisalo više vas je iz mog ugla posmatrano nekompletan, ali nijednog trena nisam rekla da je populistički. Populistička je priča. Populistički je motivisati te napaćene roditelje da se ovde radi o vladajućoj većini koja ignoriše njihove probleme. Populistički je održavati ili bar pokušati da održite tenziju na ovaj način.
Konačno, nismo mi jedini koji su prepoznali da vi nemate ideje. Čuje se to sa raznih strana. Nije to više pitanje samo mene, koju možete da zovete kako god hoćete, pa i da proglasite ovo za ne znam koji nivo u odnosu na taj vaš, ali probajte da ne zloupotrebljavate ove teške sudbine i probajte, ako ste ljudi, da o tome ipak razgovaramo na način na koji ovo zaslužuje, a to je da se sedne i dođe do jednog kvalitetnog zakonskog rešenja. Oba koja su trenutno u proceduri, bez obzira što sam jedan kao poslanik i potpisala, ne mislim da rešavaju problem do kraja. Treba ih doraditi, treba o tome razgovarati, treba ostaviti prostora resornoj ministarki, pa i ne samo njoj, nego još ponekim resorima kojih se ovo tiče, da ukrste, pre svega, podatke, da se dođe do precizne evidencije i da se dođe do činjeničnog stanja šta je to što zaista rešava problem tim ljudima.
To je bio moj apel odavde. Nemam nameru da se s vama nadgornjavam, jer ovo nije tema za to. Ima toliko političkih tema o kojima možemo da raspravljamo. Ovo niti je, niti sme da bude tema.

Hvala predsednice.
Poštovani narodni poslanici, uvažene građanke i građani Srbije, potpuno svesno je trebalo da saopštenje MUP-a pročita predsednica Narodne skupštine, ako se ne varam, njoj je bio upućen apel da hitno konsultuje MUP Republike Srbije i čuje šta se desilo.
Od početka sam shvatila šta je tema kod ovog pompeznog traženja ostavke Ivice Dačića. Šta je tema kod famoznog pitanja gde je Ivica Dačić kao ministar u Vladi koji je na službenom putu. Nažalost, ne mogu vam reći baš kom, zato što se radi o ministru unutrašnjih poslova i postoje i informacije koje su pod oznakom tajnosti. Vama ne bih to objašnjavala, jer nema efekta nekog preteranog. Odavno sam ja izašla odavde i vi još uvek niste naučili taj Poslovnik koji često podižete, to je vaše pravo. Nema ja ambiciju da vas vaspitavam, malo mi je teško da vas slušam dok vičete, odvikla sam se od tog tona, moram da priznam, ali vidim da ste učvrstili svoje navike.
Ono što je tužno, imate vi pravo da tražite ostavku Ivice Dačića, pa i da priželjkujete to mesto. Ja verujem da je to tako. Ali, ono što vas neće zapasti to je baš to, zato što se meni čini da uprkos vašem naporu, vašem visokom tonu, vašim spinovanim informacijama, pokušaju da optužite Vladu ili pojedinci iz Vlade, sve jedno je. Niste stekli poverenje onih kod kojih trenutno ima neki broj glasova i u pravu je gospodin Jovanov, ja sam ponekad mislila da preteruje, ali sada vidim da ne. uzalud su ti napori, očigledno je da ćemo se samo do kraja ovog mandata ipak družiti u ovom sastavu.
Ono što želim da kažem pre svega građanima Srbije, jeste da citirati izmišljenim citatima gospodina Dačića je hrabro, lako oborivo, ali je simpatično da branite ko bajagi studente koji su bez broj puta rekli da ne žele da sa vama imaju bilo šta i ja to razumem. Ako postoji nešto što razumem to je ta situacija. Jeste, ja kažem da je sramota, trudili ste se da im se primaknete, ali očigledno je da oni ne žele taj transfer blama koji vi umete da izazovete.
Uvažena gospodo, obračun se socijalistima, sa pokušaja da budete jeftin plagijat, sa pokušaja da budete nekakva levica, pa uz to da dodate i neku šarenu boju je toliko jeftin, da ćete biti razočarani sopstvenim učinkom.
I maločas kada sam govorila o tome šta je nečasno i nemoralno, mislila sam na tu poslaničku grupu, a ne na onu koja se našla prozvanom. Nekada ste i u pravu, teško je među vama prepoznati ko za koga radi i ko za što, ali shvatam da je euforija na visokom nivou zbog dolaska gospođe Fon der Lajen, verujem da očekujete određene benefite od toga, ali da budem potpuno iskrena nije malo političko iskustvo iza mene, da sam na vašem mestu ja se baš ne bih nadala. Hvala vam.
(Radomir Lazović: Replika, molim za reč, rekla je levica.)

Hvala vam predsednice. Zaista kratko. Opet visokim tonom koji ne razumem, zato što moj ton nikada nije visok, ja se potpuno slažem da sve što možete da dokumentujete, tako i uradite. Ono što sam vas molila, jeste da ne prodajete neistine, da ne manipulišete poluinformacijama, da ne optužujete ljude na osnovu toga što ih ne volite politički, ili biste želeli da budete što oni, šta god, nisam ja hvalila se svojom karijerom, ja sam vama dala savet na bazi iskustva koje je malo duže od vašeg i pravo da vam kažem, profesore koliko god da želite, ne čujem vas odavde i pretpostavljam da nešto dobacujete, ali je vrlo neprijatno kada sa pozicije jednog intelektualca to radite pre nego završim rečenicu.
Apsolutno vas molim, ono što sam probala da vam kažem jeste da je jedno imati, očigledno je slučaj kako se nalazi u proceduri kakva god ona bila, a potpuno drugo mahati ovde dva sata poluinformacijama i transparentno tražiti ostavku ministra policije koji čak i da su svi vaši navodi tačni, nije neko ko komanduje policijom i to bi trebalo da se zna da se polagao neki državni ispit, da se čitao malo Ustav, Poslovnik, ali ovde to nije važno.
Ovde je važno da se mi bavimo određenim imenima, i da mi imamo potrebu da nametnemo sebe kao neku alternativu. Sve što možete da uradite, već ste pokazali i ja sam shvatila da ste vi svoj doprinos dali onomad kada ste potezali one PP aparate i kada na ulici imate ovakve i onakve ideje, transparente, poruke, šta god i fizičke obračune i ja nemam ništa protiv toga da vi pokažete svoje pravo lice kada god možete pa i danas dok ja mirno razgovaram sa celom vašom poslaničkom grupom, vi imate ton koji je potpuno neopravdan, osim ako nemate problem sa sluhom, a ako imate problem sa sluhom, onda je prirodno da malo glasnije govorite, jer mislite da vas i mi ne čujemo. Ja se toliko plašim ta dva minuta, da vas neću udostojiti šanse da mi odgovorite. Hvala vam.

Hvala, potpredsednice.
Poštovani narodni poslanici, ali pre svih uvaženi građani Srbije, samo istine radi, ovo je možda predlog zakona o kome je trebalo najmanje da razgovaramo ostrašćeno politički, pre svega zato što smo o njemu razgovarali godinama unazad. Nažalost, uvaženi poslanik je izgovorio niz netačnih stvari po pitanju ovog zakona.
Prvi put se razgovaralo o Alimentacionom fondu čak 2011. godine, moram da vam priznam, u ovom parlamentu, na predlog poslanice Socijalističke partije Srbije, i nije bilo razumevanja od strane Vlade koja je tada obavljala svoju dužnost. Istina, ne o Zakonu o Alimentacionom fondu, već kroz amandman koji je podrazumevao Alimentacioni fond kao nešto što treba formirati.
Drugi put kada je to postalo interesantno bio je mandat ovog parlamenta na čijem je čelu bio gospodin Vlada Orlić, sa jednom apsolutno dobrom voljom i razumevanjem u odnosu na predlog jedne poslaničke grupe opozicione tada. Zakon je napisan i ja sam verovatno najburnije reagovala tada na njega, zato što se radilo o prilično prepisanim amandmanima Socijalističke partije Srbije. To, naravno, nije zabranjeno. Dobre ideje treba podržati i treba ih implementirati, ako ne autentično, onda možda i malo fingirati, pa ići sa predlogom zakona kao da je vaš.
Posle razgovora, u jednoj atmosferi koja nije bila baš sjajna u parlamentu Srbije, prihvatili smo ideju da izmene zakona, odnosno predlog tog zakona bude nešto oko čega će parlament postići konsenzus, zato što i tada, kao i danas ja mislim da je važno da o ovakvim stvarima ne raspravljamo politikanski.
Na pragu smo bili odluke da sa zakonom svi zajedno kao potpisnici uđemo u plenum, a onda se dogodilo, ja se ne sećam da li je kolega tada bio poslanik, mislim da da, ali se ne sećam u kojoj poslaničkoj grupi, desilo se da su dve poslaničke grupe opozicione ipak odustale od toga da podrže ovakav predlog zakona i da to bude odluka koja je doneta konsenzusom. Što je, naravno, značilo da ako konsenzus ne postoji onda nećemo selektivno pristupati ovakvim rešenjima.
Dakle, neistina je da gospođa Ana Brnabić sa pozicije predsednice Vlade nije želela da prihvati ovakav zakon. Neistina je da je blokada ovakvog zakona usledila od strane vladajuće većine. Taj se mandat završio, nažalost, kraće nego što je trebalo da traje. Suština je da se novi mandat iskoristio kao platforma da se sa ovim gotovim zakonom, koji je, ponovo kažem, produkt negde iz 2011. godine amandmanskih rešenja, izađe pred parlament Srbije i pred građane Srbije sa jednom političkom ambicijom koja nije zabranjena.
Dakle, danas komentarisati predlog ovog zakona na način što ćete optužiti vladajuću većinu da nije imala volje da ovakav zakon donese pre tri godine je nečasno, moram da vam kažem. Morale bi da iza svega stoje činjenice, da li smo se dogovorili ili nismo, a ako postoji odgovornost ona je kolektivna. Kada kažem kolektivna, onda mislim da pripada svim narodnim poslanicima. Čak bih imala mogućnost i da kažem da dve poslaničke grupe snose direktnu odgovornost zašto ovaj zakon nije donet 2022. godine.
Sve sam rekla isključivo i samo radi istine i radi građana koji nas gledaju, jer je suštinski čak i ne važno šta je predistorija ovog predloga zakona, pod okolnostima koliko je on važan za kategoriju ljudi koju obuhvata i podrazumeva.
Dakle, nisu samohrane majke bile ideja bilo koga iz opozicije, nisu samohrane majke i rešenje njihovih problema bile ideja bilo koga iz vlasti, radi se o jednoj kategoriji ljudi koja je vrlo ugrožena. O njihovim pravima, podsećam, pre svega sve vas koji ste pripadali Demokratskom bloku, pokušali smo da razgovaramo i 2011. godine.
Dakle, prosto je nekorektno sa ove vremenske distance na taj način komentarisati ovaj predlog zakona koji je podršku dobio u ovom trenutku i od predsednika Republike, a predsednica Skupštine razumela njegovu važnost i bilo bi najpametnije da sve političke razgovore završimo upravo tu, ne optužujući jedni druge za nešto što najpre nije tačno, a drugo, da budem potpuno iskrena, u odnosu na važnost ovog zakona zaista je minorno ili potpuno nevažno u ovom trenutku. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Biljana Đorđević. Izvolite.

Reč ima Miloš Parandilović.

Hvala, predsednice.

Poštovane kolege i uvaženi građani Republike Srbije, kao neko ko je predlagač takođe nečega što se zove tehnička izmena u odborima skupštinskim, možda u nekim drugim okolnostima i ne bih govorila, ali danas hoću. Pre svega, zato što zbog službenog puta prošle nedelje nisam bila tu, a ono je bilo važno, a onda i zato što smo jutros imali priliku da čujemo interesantne teze, iako ih slušamo danima, ali je važno kada ih čujete u parlamentu Republike Srbije. Sada izgleda kao da razgovaramo sami sa sobom, pa mi dođe da se posvađam sa Milenkom Jovanovim, da bi ovo imalo malo dinamike, ali nam niko ne bi verovao, tako da takve stvari ne treba raditi.

Motivisao me je moj uvaženi kolega i prijatelj Žika oko mnogih tema kojima se ovde suštinski treba baviti, a nismo se bavili, ali su me motivisali i poslanici, jedan deo njih iz opozicionih redova, koji su došli da jutros postave pitanja, da iskažu svoje inicijative, pa je najglasnija nekako, tonski najglasnija, verovatno zbog kapaciteta pluća uvaženog kolege, bila inicijativa da ministar policije odmah podnese ostavku. Nemam ja nameru da branim ministra policije danas, iako imam puno pravo, imam razlog, radi se o predsedniku moje partije, o mom prijatelju, nego hoću građanima Srbije da objasnim jednu drugu mnogo važniju stvar. Kada dođete sa pozicije narodnog poslanika u parlament Srbije na pet minuta, koliko traju poslanička pitanja, tražite ostavku ministra koji je ministar u Vladi koja je u ostavci i čiji će mandat preći u tehnički, pa najkasnije sutra, onda je to papazjanija i zaluđivanje građanki i građana Srbije.

Najviše bih volela da je kolega došao sa nekom idejom, pa da se zamislimo. Sva pitanja su praktično bila usmerena ka ministru policije i sve umne diskusije ticale su se pretpostavki i tvrdnji kojima će, koliko ja razumem, da se bavi tužilaštvo. Tako to izgleda kada moja teza da se radi o bezidejnosti dobije i sliku i ton. Sve su jutros potvrdile moje kolege, jer bi u svakoj drugoj varijanti, na ovako kompleksan dnevni red, od samog početka prvo došli da se bave svakom tačkom pojedinačno.

Nisu na dnevnom redu Skupštine Srbije nikakvi literarni sastavi bilo kog od nas, nego zakonska rešenja. Nužno ih je pročitati, nužno ih je razumeti i vrlo dragoceno bi bilo da, ako imamo dovoljno iskustva, da ne kažem znanja, i u krajnjoj liniji vaspitanja, onda krenemo da se tim zakonima bavimo na način na koji nam je to obaveza, koju su nam građanke i građani Republike Srbije dali.

Kada imamo teške zakone ili bar obimne, za neke od nas koji nisu navikli da čitaju mnogo, mi pribegnemo vuvuzelama, pištaljkama, dimnim bombama, suzavcima, ne znam kako se zovu sva ta sredstva, ali zahvaljujući prilici koju ste mi jutros dali, uvažena predsednice, da vas zamenim na mestu predsedavajućeg, od kolege Bogdana, žao mi je što nije tu, u nekoliko navrata dobih vrlo glasnu opomenu da treba da utišam kolege iz vladajuće većine da ne dobacuju. I to bi imalo smisla, jeste bili glasni, pokušavala sam da smirim tu situaciju, da se ne radi o narodnom poslaniku koji je, sećate se, iz svojih klupa došao do naših klupa, pištao, zviždao, psovao, nasrtao, u trenutku u kom mi pokušavamo da govorimo.

E sad pitam, ne njega, ne vas, nego građanke i građane Srbije, ko su to građani prvog, a ko građani drugog reda? Ko su poslanici prvog, a ko poslanici drugog reda? Zašto je moje pravo ili pravo Dušana Bajatovića ili Saše Antića ili bilo koga od nas ko je toga dana s mukom govorio manje važno od prava moje koleginice Biljane Đorđević, kojoj je danas smetalo dobacivanje sa druge strane? Kako bi se ponašao gospodin Bogdan da je neko od nas uzeo pištaljku i otrčao do tamo da im pišti na uvo? Kako bi govorila moja uvažena koleginica Biljana, sa pripremljenim tekstom ili bez njega?

To je cirus koji se sve vreme servira građanima Srbije, sa jednom teškom pretpostavkom, koju ja ne želim da prihvatim, a to je da smo mi neka nacija polupismenih ljudi i da mi ne vidimo ono što vidimo i ne čujemo ono što čujemo. To je realnost srpskog parlamenta, koju smo nažalost birali mi. Kada kažem mi, onda sebe vidim kao jednu od sedam miliona stanovnika Srbije.

Da li smo čitali šta biramo ili nismo? E, to je sad problem koji dobija svoju punu sliku. Možda je trebalo. Možda je trebalo da pogledamo ko su ti ljudi koji se nalaze na tim listama, a ne da glasamo iz inata, iz simpatije, iz empatije, iz navike, šta god da su nam bili motivi. Možda će svaki budući izbori zapravo biti izbori na kojima ćemo mi glasati, sa puno svesti, da biramo predstavnike naroda u visokom domu, najvažnijoj instituciji Republike Srbije, ljude koji treba da donošenjem zakona kreiraju način na koji će Srbija živeti, a ne da biramo tek da bismo birali, a da onda jedni drugima merimo krvna zrnca i kad treba i kad ne treba.

I tu naviku smo nekako vremenom stekli svi. Nije ovo prvi mandat u kome se to dešava. Mislim da je ovakav vid, ja nažalost dugo pamtim parlamentarni rad. Kažem nažalost, zato što me to samo čini starijom, ali je dobro jer me čini i iskusnijom. U nekom ranijem periodu bih mislila da su to sticaji okolnosti, a pošto dugo pamtim, znam da je ovo već viđeno, samo zavisi ko ga iz kog ugla posmatra.

Čula sam čak i pitanje ministarki prosvete, nekako se sve svodi na SPS, pa ja zato s pravom pokušavam da odgovorim, kada će naša deca krenuti u školu i koliko su naša deca, u stvari, u problemu zbog ovog neodlaska u školu koje traje nedeljama? Nemam odgovor na to pitanje. Kao što sam ubeđena da ga nema ni ministarka prosvete. Ali imam neko drugo pitanje koje postavljam i sebi, pa i svima nama. Kada smo mi to zapali u krizu školstva i sistema prosvete? Ako je to počelo sa Slavicom Đukić Dejanović, ja vam odgovorno tvrdim, mi ćemo snositi posledice. Ali, ako je to počelo u trenutku kada smo euforično prepisivali zakone iz Evropske unije u mandatu gospodina Gaše Kneževića, onda čekajte malo, da vidimo ko nas to kritikuje danas. Istina, naša je greška. Nismo prepoznali mane, pa su se one vremenom produbile.

Ne mogu da optužim prosvetne radnike kojima smo i nekim zakonskim rešenjima oduzeli ovlašćenje, da ne kažem da smo im smanjili nivo autoriteta, da ne kažem da smo ih doveli do faze da oni budu meta svakog bahato pojedinca, učenika, roditelja koji zna više nego bilo koji nastavnik.

Mi smo probali da budemo demokratični, proevropski, ne uzimajući u obzir da nam se nekako karakteri malo razlikuju od Evrope. Nije svaki, pa čak ni kvalitetan zakon, koji je univerzalan, koji je la primenjiv na Srbiju. Mi smo jedan poseban narod i tome treba svakako prilagođavati zakone, jer ozbiljan procenat njih vremenom pokaže da nije primenjiv.

Druga važna stvar je olako puštamo da ljudi koji su direktno odgovorni, sad još budu i nekako sjajni, briljantni, motivacioni za jedan procenat ljudi.

Znate, kada ste lider bilo čega snosite određenu odgovornost za sve što se dešava, pa je tako odgovornost uvaženog rektora ogromna zbog činjenice da 1% studenata želi da ide na predavanja, da polaže ispite, a to im je omogućeno. Tačno je, njegova obaveza je da ispoštuje potrebe studenata u blokadi, ali Bogami podjednaka obaveza da ispoštuje potrebe onih studenata koji u blokadi nisu i uopšte ne želim da licitiram sa brojem koliko je sa jedne ili sa druge strane.

Želim samo da pitam, odakle nam pravo kao pojedincu da selektujemo prioritete i to se onda nadovezuje na ono moje prethodno pitanje zašto sam ja poslanik drugog reda u odnosu na koleginicu, na primer Đorđević, neka mi oprosti što je ona možda nije čak najbolji primer, ali je najsvežiji, kad u Poslovniku o radu Narodne skupštine, logično bi bilo da ja čak imam i neke benefite sa pozicije jedne od potpredsednika, odnosno potpredsednice Skupštine Srbije.

Drugo pitanje, šta tačno čekamo? Da ne privedemo pravdi i one koji su nam skakutali i pokušali da upale ovu zgradu, ovu salu da ironija bude kompletna. Zgrada je već jednom gorela. Kad je prvi put gorela zgrada Narodne skupštine, za one mlade ljude koji se toga ne sećaju, a danas su u akciji da to probaju da ponove, evo ja ću da kažem šta se tačno desilo. Nije gorela ova plenarna sala, jedva su čekali da uđu u nju, nisu goreli ni kabineti i to su čuvali da mogu da uđu, goreli su glasački listići. Jedini dokazni materijal da u prvom krugu nije izabran predsednik.

E, to se desilo 5. oktobra, e zato je gorela Narodna skupština Republike Srbije, zapravo samo jedna kancelarija u kojoj se nalazio materijal RIK-a, a sad je trebala da gori plenarna sala i ja pitam zašto? Da li je bilo kome danas zabranjeno da sedne i da govori o bilo kojoj tački dnevnog reda i da postavlja pitanja, pa taman i ovako kako smo to jutros slušali i smanjite nivo emocija koji vam se javlja kada govore kolege iz opozicije.

Na prošloj sednici me je neko kritikovao da neću da prekinem kolegu Parandilovića, jer mi se to sviđa. Ne, neću da prekinem nikog ko ima potrebu da građanima Srbije precizno objasni ko je i koliko može, to je važno da se zna. Da se ne bismo krili iza broja, iza nečega što se danas zove najmasovnijim skupom uopšte ne želim da brojim ljude koji su u subotu bili na ulicama Beograda i da hoću ja to ne umem.

Za mene je to znak da nešto ipak ne radimo dobro, jer jedan procenat jeste instruisan da Srbiju dovede do faze anarhije i bezvlašća, takvi postajemo idealni kao jedan poligon za eksperimente svih ovih koji u Evropi ne mogu baš da se snađu kako da prežive. Globalna pomeranja se na našu nesreću ceo život prvo preslikavaju na Republiku Srbiju, takva nam je valjda pozicija.

Tragedija u Severnoj Makedoniji, nezapamćena, moje duboko saučešće svim porodicama, bojim se takođe će biti zloupotrebljena. Najbolje je braniti polusisteme iz centralne Evrope, improvizacijom krize na zapadnom Balkanu, nama ne treba mnogo, možda nam i ne treba ništa. Mnogo je glasnije juče bila priča o nečemu što se zove nekako, ne smem da rizikujem da kažem kako se zovu te sprave koje su ispuštale zvukove, jer se u to ne razumem, pa da me ne bi razvlačili po društvenim mrežama zato što sam pogrešila, nego što je bila tema 17. mart. To valjda nije važno.

Ne mislim ja da mi moramo da živimo stalno se osvrćući se unazad, ali jučerašnji 17. mart je bio opomena i onoga što nas čeka prekosutra, prekrajanja svega što je realno i racionalno. Pa, tako sa svojom sigurnom pobedom, Srpska lista nema deset nego devet mandata. Neće taj jedan mandat da spasi Aljbina Kurtija, ali se trudi već skoro mesec i po dana, da se nekako spasi, da bi nastavio progon i agoniju koju Srbi trpe na Kosovu i Metohiji.

Ako se ne desi da on preživi politički, zameniće ga neko ko će možda manje da bude terorista u odnosu na Srbe bar za prvo vreme, ali neumoljiv sa sve svojim saveznicima u pritisku na državu Srbiju da prizna tzv. Kosovo. Pošto gde god smo seli, uvažena gospodo, niko nije hteo da razgovaramo o kvalitetu života tih ljudi, svejedno je da li su Srbi ili Albanci, sve su stanovnici Republike Srbije, nego o statusu, to je ključno pitanje i za razliku od Srba koji kada su nezadovoljni nečim u državi Srbije, pa neka to bude i vlast, oni nikada ne kreću jedni na druge nego jedni druge kritikuju nekako blaže, a sve strelice i sav svoj gnev usmere obično na Srbe koji su im dostupni, nažalost.

E, to je razlika između naroda koji improvizuje svoju istoriju, i Srba koji svoje greške ponavljaju kao da ih neko plaća. Bilo bi dobro da svi zajedno posle svega što nam se desilo promenimo neke navike, da jedni druge slušamo i kada nam se ne sviđa ono što govorimo, da bismo jedni drugima bili korektivni faktor, a ne a priori neprijatelji, pa da kao takvi onda probamo da sačuvamo državu Srbiju koja nikome ne treba stabilna, svima je pogodnija ako je na kolenima.

A da se ne daj Bože u subotu dogodio jedan od strašnih scenarija kojih smo se svi sigurna sam plašili, Srbija više ne bi bila na kolenima, to bi bila Srbija preko koje može da gazi ko god hoće. Uvek sam tu i ja i SPS da izgubi izbore, da izgubi glasove, zato što je pogrešila u svojoj politici, zato što se preko puta pojavio neko ko to može ili radi bolje, ali nemam nameru ni ja, ni SPS da se povučemo pred nekima koji i ne znaju šta bi ako bi se svi mi sklonili.

Volela bih da čujem preko puta ideje. Možda bih promenila svoj stav. Možda bih se manje slagala sa Milenkom, a više sa nekim ko sedi preko puta i ima neku pametniju ideju.

Volela bih da smo bilo kada u ovoj sali razgovarali o idejama od početka ovog mandata. Jedina ideja o kojoj smo razgovarali bila je glupa, nažalost. To je bila ideja o zabrani iskopavanja litijuma.

Mi smo razgovarali zato što smo prihvatili da razgovaramo o gluposti, a neko nas je ubeđivao kako je to sveto pismo. Četiri dana smo svi zajedno izgledali baš onako kako sam i tada rekla, kao gomila nestručnih ljudi na temu koja pokušava da se nekome dopadne, neki zapadu, neki istoku, neki sami sebi.

Na kraju dana čak i oni koju su pred ogledalom vežbali govor, kada su se vratili kući više tu osobu u ogledalu nisu mogli da prepoznaju. E to je ozbiljan problem.

Nije zabranjeno o sebi stvoriti sliku kakva god da vam se sviđa, ali nije zabranjeno ni da vam neko kaže da ona prosto nije tačna. Možda bih ja volela da budem popularna i lepa kao Monika Beluči, nažalost nije me baš takvu dao Bog.

Prema tome, što pre prihvatimo svoje mane, što pre ih budemo korigovali, lakše ćemo sačekati ono naše sutra koje nam je neminovno, a sutra nam je problematično zbog Republike Srpske.

Sutra nam je problematično zato što u godini koja je jubilarna kada je u pitanju Dejtonski sporazum, on je najviše doveden u pitanje.

Lov na funkcionere Republike Srpske je nekako već viđen. Tako smo svojevremeno, uz pomoć određenih Srba iz Srbije, lovili funkcionere Republike Srpske koji nisu bili po meri nekog tadašnjeg Šmita.

Uvek postoji neki Šmit i uvek postoji neki naš koje će da klimne glavom i da kaže – moramo to da uradimo, rekao je Šmit.

Ajmo da jednom ništa ne moramo. Ajmo da shvatimo da braneći ne te ljude, ne Milorada Dodika, pravo da mislite, čuvate i volite svoje parče zemlje ostane pravo na koje niko ne može da utiče. E o tome ćemo gospodo morati da razgovaramo prekosutra.

Ja se nadam ne samo kao vladajuća većina, ja se nadam sa dovoljno svesti da su to tamo naša braća i sestre, pa ćemo malo posle toga verovatno morati da razgovaramo i o tome kako će se završiti agonija u južnoj srpskoj pokrajini nakon ovih izbora, takozvanih, ne takozvanih, na njima smo učestvovali, kako da zaštitimo te ljude koji tamo žele da žive po svaku cenu, kako da zaštitimo onu decu iz Parteša koja su sinoć bila u Narodnom pozorištu na obeležavanju 17. marta i kako da ih kao odgovorni ljudi, a tako je to rekla Ivana Žigon, pogledamo u oči. To su izazovi pred državom Srbijom.

Ako danas neko misli da je dovoljno da napravimo klip na društvenim mrežama, da je dovoljno da iznesemo svoju istinu i pokušamo da je nametnemo, nije. Država Srbija je uređena država.

Ako je zahtev da institucije rade svoj posao, onda izvolite da institucije rade svoj posao, onda izvolite da svi koji pripadaju institucijama takođe rade svoj posao i onda dozvolite da najvažnija institucija, Tužilaštvo Republike Srbije, hitno radi svoj posao i makar pokrene istragu protiv onih koji su uneli bombe, suzavce i sva čuda u parlament Srbije.

Na granici sam da podnesem privatnu tužbu. Ako već to niko nije video u prenosu na RTS-u, ako niko nije video da je ovde sve bilo u dimu, u suzavcu, da smo se gušili, hajte da pojedinačno probamo da podnesemo tužbu ili ću ja i dalje da sedim za predsedavajućim stolom, da me opominje na galamu vladajuće većine onaj koji pišti i gađa dimnim bombama i da to zaboga bude normalno?

U toj konstalaciji parlament Srbije onda više nije normalan, jer postoje poslanici za koje je dozvoljeno da unesu, ili bar probaju, lisice u parlament i postojimo mi po neki koji ne možemo ni da govorimo ako su oni odlučili da ne treba.

Nismo mi većina da bi dobacivali kada oni govore, što me dodatno iritira. Mi smo većina da bi pokazali da znamo šta nam je posao. E to su teški izazovi koji su pred nama i na odborima i u delegacijama i u plenumu, pa ako hoćete i na ulici. Na ulici među one građane koji su tu pa čak postoji jedan fenomen koji mi je potpuno nejasan. Prateći skup koji se desio videla sam tamo mnogo lica koja su me optuživala na različite načine, pripadali političkim opcijama koje su vladajuća većina i, da vam nešto kažem, nisu oni razočarani u ovaj sistem, vrlo ga koriste, nego ko veli ajde da se na vreme zapljunu.

Ajmo da se malo prečešljamo i među sobom, svi koliko nas je, da bismo znali gde su nam izvori, jer vam odgovorno tvrdim da onog trena kada neko bude došao i rekao da sam ja kriva za bilo šta što se desilo, ja ću se lagano povući. Da smanjimo animozitet i među nama, bez obzira što svi imamo mane i vrline i ponovo kažem da isključimo emocije da bi mogao da bude uključen racio.

Samo onoliko koliko budemo poštovali sami sebe poštovaće nas i drugi. I još nešto ću vam reći. Ja još uvek dobro čujem i dobro vidim na daljinu, nešto malo slabije na blizu, pa sam čula i opasku da za početak verovatno treba da se kao socijalisti među sobom pogledamo i hoćemo. Ima samo jedna prednost u Socijalističkoj partiji Srbiji, mi smo nekako 30 i kusur godina socijalisti i imamo svoje mane i pravili smo ozbiljne greške i skupo smo ih platili, pa nam ni danas nije teško da se u oči pogledamo kao socijalisti. Ne moramo da tumačimo šta smo bili prekjuče, a šta par godina pre toga, tako da ćemo se pogledati, nemoj da imate dilemu, ali ćemo da pogledamo i sve drugo zato što Srbija zaslužuje više od svega ovoga što joj se dešava i mora da ima više od svega ovoga što joj se dešava.

Građani Srbije uvek zaslužuju više, ali ne rektorski kolegijum koji molim da ili obezbedi svima jednaka prava ili se povuče sa svojih pozicija usled te nesposobnosti.

Ako postoji potreba za političkim angažmanom nemam ništa protiv. Rado ću čuti te ideje, pa da vidim koliko se one razlikuju od onoga što je sadržano u programu moje stranke, SNS ili bilo koga od vladajuće većine. Nemojte više svoje političke ambicije krijemo iza mladih ljudi, iza studentskog protesta, nego da mi naglas kažemo. Ono što mi je žao što rektor nije rekao na onom Odboru za obrazovanje kada je bio prisutan, da dođe i da kaže – gospodo, ja mislim da ja treba da sedim umesto vas u ovom parlamentu. To bi bio vrhunac ljudskosti, a i profesionalnosti sa pozicije jednog rektora.

Treba uraditi još jednu stvar, oprezno ukazivati poverenje ljudima kasnije zaborave, ne da politički nekome pripadaju, nego da nisu oni država, samo su jedan od ljudi koji čini sistem koji nikada ni zbog čijeg interesa ne sme biti urušen.

Moje pravo predlagača danas mi je ostavilo vremena da govorim pola sata, što generalno ne radim, ali mislim da je važno. Pravo predlagača svakog ponaosob bi bilo da govori ovako. Zanima me zašto kolege iz opozicionog bloka nisu iskoristile svoje pravo predlagača, bar dve tačke od onih nekoliko kojima su mahali na preskonferencijama, da nam sve kažu u lice, ali ne na bazi uvreda, ne na bazi falsifikovanih dokumenata, ne na bazi tvrdnje koje su paušalne, nego nekako ljudski ako se to može, pa da razgovaramo kao ljudi.

To je ono čemu moramo da težimo svi i na šta mora na kraju ove priče da liči srpski parlament. Zato što je od početka, od njegovog osnivanja bio to. Bilo je sučeljava mišljenja, bilo nekada i nekakvih fizičkih obračuna, ali se retko dešavalo, ustavari, nažalost bilo i ubistva. Pitanje je samo u koji od idealnih perioda srpskog parlamenta želimo da se vratimo. To zavisi od svih nas koji smo ovde u sali i od svih onih kolega koji nisu ovde u sali, a trebalo bi da budu, jer su zato dobili poverenje građana. Hvala vam što ste me saslušali iako sam i sebi u određenom trenutku postala dosada, ali sam bar bila iskrena. Hvala.

Vrlo kratko, ali zahvaljujući kolegi Jovanovu, jer sam ja baveći se nacionalnim pitanjem zaboravila partijsko, a jeste važno. Tačno je.

Ključna vest pre nekoliko noći plasirana iz redova opozicije bila je da socijalisti traže ostavku Ivice Dačića. Niti se to dogodilo, niti ima bilo kakve veze sa istinom, ali je važno da pre svega članovima SPS, ali i koalicije okupljene oko SPS kažem da do toga niti je došlo, niti je o tome bilo ko razmišljao, sa jednom dozom duhovitosti koju Milenko Jovanov ima, daleko veću u odnosu na mene, rekao je – sačuvao se Dačić. Sačuvali smo Dačića i to mnogo puta, sačuvali partiju mnogo puta, sačuvaćemo je i ovog puta, koliko god oni slali spinove o tome da tražimo bilo čiju glavu, ali nam je najvažnije od svega što ćemo svi zajedno sačuvati Srbiju.

Dakle, poštovani članovi Socijalističke partije Srbije, unutar Socijalističke partije Srbije ne postoji nikakva inicijativa za smenu predsednika. Ivica Dačić uživa puno poverenje i puno poštovanje, a subota je dan u kom je pokazao da mu treba verovati, da iznad svega voli svoju Srbiju i da, u pravu je Milenko Jovanov, pobeda je to Srbije, u svakoj drugoj varijanti pendreci bi, sigurna sam, bili upotrebljeni. Zato što ljudi koji brane vlast ne biraju sredstva, a ljudi koji brane zemlju čuvaju najpre narod u njoj i to je suština ove priče.

Zato u onih predugih pola sata propustih da kažem tu najvažniju stvar, to najvažnije objašnjenje za članove SPS. Postoje zvanični organi, pred njima su sva otvorena pitanja, o svemu ćemo razgovarati, pa i o onome što se šuška u ovoj sali i mimo nje, nemoj da niko ima dilemu, ali je ipak najvažnije da imamo svest da je SPS državotvorna, da neće menjati svoj kurs i da neće partijski interes nikada staviti ispred nacionalnog. To je tako bilo kroz istoriju za proteklih 35 godina, to će tako biti i narednih 35 i u onom vremenu kada prođe i Ivica Dačić i Snežana Paunović i svi ovi ljudi koje danas gledate, a dođu neke nove generacije koje treba da nastave ideju i put.

Nisam najsrećnija što nas danas u ime SPS u sali sede samo 12. Zbog toga sam rekla da ćemo morati da razgovaramo među sobom. To su verovatno naše greške koje moramo da sagledamo i to ne samo zbog toga što treba da imamo jači uticaj, a treba, nego da malo i ja naučim da budem duhovita, pa da možda nekad malo dobijem i jači aplauz, bar od svojih partijskih drugova.

Pošto moram da vam kažem, ne zbog aplauza, zbog utiska, koliko god da sam pričala o svemu onome što treba da štiti Srbiju, ostavili ste utisak da sam pričala sama sa sobom i da ne pripadam svima nama koji sedimo u sali. Hajte da počnemo da merimo šta svako od nas pojedinačno radi, da se malo izmestimo iz tih dresova koje smo obukli, ako mislite da od ovog napada koji je trenutno na državu Srbiju sačuvamo istu. To nije moj apel zbog aplauza, to je moj apel zbog svesti o težini trenutka. Hvala vam.

Ali ne kao predstavnik predlagača, nego kao neko ko ima pravo na repliku, pod okolnostima da je spomenut predsednik SPS, uz respekt gospođi Radovanović što je u sali. Slažem se sa Milenkom, to treba poštovati.

Treba poštovati i vašu svest o tome da je polemika uvek dobra i zdrava, ali prosto moram da odreagujem na nešto što ste rekli, a rekli ste da ćete ići na odbor i da očekujete da vam ministar Dačić kaže samo istinu i odgovori na pitanja.

Ministar Dačić je odmah rekao šta se tačno desilo na temu te priče o vazdušnom topu, ako se to tako zove. A ja vas pitam kao ženu za koju znam da prilično racionalno posmatrate stvari, sa jasnim političkim stavom, ali i sa onim profesionalnim, pa vas molim da mi odgovorite kao profesionalac, da li stvarno mislite da ljudi koji su inicirali sednicu odbora zaslužuju da dobiju bilo kakav odgovor od ministra policije, bez razlike o kome se radi? Da li stvarno mislite da ljudi koji su sproveli nasilje u ovom parlamentu, ne ulaze u ovu salu, nisu dovoljno hrabri kao vi, zaslužuju da im bilo ko odgovori na pitanje? I da li stvarno verujete da je jedina preporuka da bude ministar policije za Ivicu Dačića to što je predsednik SPS?

Vi i ja znamo da ti navodi nisu tačni, kao što znamo da će sednica odbora koja će se desiti za pola sati biti politički performans. Više je kamera uključeno u salama za odbor nego što ih ima u Skupštini danas, uprkos preciznom saopštenju i MUP i Vojske i BIA.

Ljudi koji nemaju legitimitet, pa ni moralno pravo, ja ću se usuditi da kažem, će danas sebi da dozvole luksuz da traže odgovore i nesumnjivo će ih dobiti, ali vas molim da zbog javnosti, zbog ovog mladog čoveka kog je neko, rekli ste – ne znam šta je razlog da je napadnut. Šta može da bude razlog da napadnete jedno mlado biće koje sedi na lokaciji koju je samo biralo i brani ono o čemu misli, razmišlja, želi da bude deo i to mu je pravac kojim želi da ide? Kako mislite šta je razlog? Valjda je pitanje kako smo došli, i o tome sam probala da govorim u svom prvom delu, kako smo došli do atmosfere da samo zato što neko misli drugačije dozvoljeno je i da ga bije ko prvi naleti, da mu sipa biber sprej i da baci dimnu bombu i da onda dođe posle toga da pita – čekaj, možda ima neki razlog što je on napadnut jutros ili čekaj da nama koji smo bacali bombe po Skupštini odgovara ministar Dačić da li je upotrebljeni zvučni top, iako je šest puta u zadnja dva dana demantovano od strane institucija, uvažene koleginice Radovanović, da do toga nije došlo.

To je ono zbog čeka kažem da kada se politizuje svaka tema, onda se urušava država kao takva. To je razlika između nekih od nas koji razumemo političku borbu i oko nje nema nikakvih problema, ajte da razgovaramo, ali onda razgovaramo o idejama, a ne o manipulacijama koje pritom izazivaju ogorčenost kod jednog broja ljudi za koje nismo do kraja sigurni da li mogu u svakom trenutku da vladaju sobom jer, nažalost, uvaženi dr Periša Simonović je znao da kaže u šali – nema zdravih, ima samo ne pregledanih. Hvala vam.

Hvala potpredsedniče.

Možda je poštenije da repliku, pošto Milenko i ja ipak imamo malo više vremena.

Hvala potpredsedniče.

Složiću se sa vama u prvom delu u kom ste rekli da nisam u pravu kada kažem da rektor Beogradskog univerziteta mora da razmišlja i o jednim i o drugim studentima. Slušajući vas, shvatam da sam pogrešila. U pravu ste, njegova veća obaveza su studenti koji nisu u blokadi. To je tačno.

Treba saslušati da bi čovek ispravio samog sebe ili smanjio toleranciju, a pokušala sam da imam i u odnosu na ove studente koji su u blokadama, o kojima govorite, možda ste i tu delimično u pravu.

Ono što, uz napomenu da nisam zaista znala da ste pripadali tom bloku okupljenom oko DOS-a te 1999. godine, ono što ne mogu da prihvatim jeste ta tvrdnja o broju glasova i o tome da ta prelazna Vlada nije bila Vlada koja je otela suverenitet. Reći ću vam zašto. Da je to bilo tako ubedljivo, kako tvrdite, mi bismo uredno kao svaka civilizovana pravno uređena država sačekali drugi krug predsedničkih izbora. To se nije desilo. Neko je smislio to što danas zovu Petooktobarska revolucija. U tom kontekstu treba reći naglas da nisu poništeni samo glasovi iz Crne Gore. Tada nam se prvi put, gospodine Pavloviću, dogodilo da je zvanično država Srbija poništila ljude sa KiM i to je bila jedna tendencija koja nije opadala sa godinama.

Tako da, u tom kontekstu ja govorim, ali kako god da je bilo Slobodan Milošević i SPS su prihvatili da ne insistiraju na drugom krugu i tu se ta priča završava.

Ja samo opominjem da je princip nekako sličan, samo što u ovom trenutku nema tog preduslova koji je ključan, dogodili su se neki izbori koji su bili upitni, pa svejedno je ko je u pravu, vi koji tvrdite da je Koštunica imao 600.000 glasova više, na bazi zapisnika, ili ja koja tvrdim da to do kraja niko nije prebrojao samo zato da ne bismo ušli u onaj drugi krug za koji je bilo sigurno da Koštunica neće dobiti.

Desili su se određeni izbori, a sada pokušavamo da po istoj matrici, kako smo jednom destabilizovali Srbiju, to uradimo ponovo, ali ovog puta bez parlamentarnih izbora, bez bilo kakvih izbora, namećući volju pojedinaca kao sveto pismo. Opet u pokušaju da improvizujemo neku revoluciju. Zato sam u svom izlaganju rekla da je važno da se subota završila na način na koji se završila. Da nismo došli do faze da u ovoj atmosferi koja, slažem se sa vama, i suviše je napeta, u određenim momentima poprima konture šizofrenog i izaziva kod ljudi možda ono što ni sami nisu znali da imaju. Eskalira i dovede do jednog sukoba koji bi bio samo i isključivo na štetu Srbije i svih nas. Istorijska sramota. Još jedna u nizu, jer ponovo kažem ako se vratimo unazad prebrojaćemo takvih istorijskih sramota srpskog naroda koliko god hoćete.

Naravno, imamo razloga za ponos, ali naravno i greške na kojima ništa nismo naučili. Da li su se u subotu na ulici našli ljudi koji su nezadovoljni politikom ove vlasti, sistemom, SPS, SNS, SDPS, bilo kim iz ove vladajuće koalicije, verovatno da da. Da li su ljuti zbog globalne politike ili ponašanja pojedinaca u svojoj sredini? I toga ima. Ali to je upravo ona priča zbog koje sam rekla da moramo da sednemo i da izanaliziramo prvi svi sami sebe gledajući se u ogledalo, ali da ne stavljamo pod tepih sve ono što nas upozorava da neko već primenjenu matricu pokušava da nam primeni ponovo i dovede na vlast neke eksperte sa kojima mi nismo profitirali i nismo imali nikakvu sreću zahvaljujući tome, jer u konačnoj verziji ko su ljudi koji bi mogli danas da kažu sa preciznošću ko su eksperti i među nama i mimo nas.

Mi imamo četiri meseca jedan pokušaj da se formiraju paralelne strukture, što takođe nije zdravo, što takođe vodi u anarhiju. Nezadovoljstvo čime god motivisano se rešava na način što razgovarate sa onim ko to nezadovoljstvo izaziva. Odbijanje razgovora, formiranje paralelnih institucija, formiranje nekakvih plenuma o kojima ste vrlo sadržajno govorili, a da istovremeno imate apsolutnu potrebu da jedini legitimni legalni plenum u državi Srbiji ne radi zato što su tamo došli neki ljudi koji to fizički pokušavaju da spreče, fizički nasrćući na svoje kolege, bacajući dimne bombe, e to je paradoks koji se ovde dešava.

Zato ja sumnjam u poruku da je jedan od zahteva da institucije rade, ako mi sve vreme imamo opstrukciju institucija do onog nivoa do kog ste rekli da mislite da je trebalo da se prekine sednica. Možda je bilo za sve nas zdravije i korisnije da smo izašli iz onog oblaka dima, ali bi verujte mi na reč, oni koji nam iz dana u dan spinovima kreiraju kobajagi politiku, objašnjavali bi kako su pobedili, isterali predstavnike vladajuće većine, odnosno narodne poslanike iz parlamenta Republike Srbije i da parlament Republike Srbije više ne radi. E, to bi bilo otimanje narodnog suvereniteta čiji smo nosioci i pojedinačno i kolektivno.

Želim da verujem da će iz svega ovoga što se dogodilo u subotu, makar studenti shvatiti da najpre treba da ispoštuju svoje kolege, svoje drugare, svoje prijatelje, a onda i sami sebe, da se vrate i završe ovu godinu ako za to nije kasno, da se prestane sa manipulacijom kada su u pitanju srednje i osnovne škole i da profesori i nastavnici koji imaju političku ambiciju to pretoče u jednu političku grupaciju, kako god je zvali, pa ako im je idol Proglas, evo neka stanu iza njega, meni je sasvim svejedno, ali da se politikom bave tamo gde je politici mesto, a da se obrazovne institucije vrate na onaj nivo koji im pripada, zapravo da se bave isključivo i samo obrazovanjem dece, jer ćemo u svakoj drugoj varijanti, ako već nismo izgubili generaciju, generaciju osmih razreda osnovnih škola kojima predstoji završni ispit, za sve njih je ovo ozbiljan hendikep, a da vam pravo kažem i ozbiljan višak vremena za koji nisam sigurna kako ga koriste i da li iz toga može da se desi neka nova šteta. Hvala vam.