Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, dragi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo o izboru člana Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge, odnosno RATEL-a i članova Veća Agencije za suzbijanje korupcije.

O radu ovih regulatornih tela govorili smo i prilikom usvajanje njihovih izveštaja o radu za 2019. godinu i to ne tako davno, mislim da je bilo neposredno pred novogodišnje praznike ili možda čak i posle.

Kada je u pitanju RATEL prema zakonskoj proceduri Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije je sprovela javni konkurs, a Vlada utvrdila predlog kandidata za ove, ja bih rekla značajne dužnosti. O ovom predlogu će Narodna skupština se izjasniti svakako u danu za glasanje i izvršiti izbor predsednika, odnosno zamenika predsednika i članova Upravnog odbora RATEL-a.

Ono što je važno reći, jeste da se članovi Upravnog odbora ovog tela biraju iz reda, pre svega, uglednih stručnjaka, sa visokim akademskim obrazovanjem iz oblasti koje su značajne za rad ove Agencije, posebno iz oblasti elektronskih komunikacija, ekonomije i prava. Podrazumeva se i uvek je tako, da su to ljudi koji uživaju, pre svega, u ugledu u stručnoj javnosti i koji su ostvarili značajan doprinos u praksi ili u pogledu naučno-istraživačkog rada u oblasti elektronskih komunikacija ili poštanskih usluga.

Ono što je važno naglasiti, pre svega zbog javnosti, jeste da oblasti koje spadaju u delokrug rada RATEL-a su veoma dinamične i brzo se menjaju, kao što je na primer, prelazak sa analognog na digitalno emitovanje. Investicije su takođe u ovom sektoru elektronskih komunikacija u porastu svake godine.

Ono što je, čini mi se, možda najvažnije naglasiti jeste da je pandemija korona virus doprinela većem korišćenju interneta i komunikacije preko elektronskih medija i sve ono što nam je do pre godinu dana možda i bilo malo strano. Danas nam je nekako pod okolnostima uobičajeno, pre svega, nastava u brojnim, srednjim i osnovnim školama je u periodu iza nas i visoko školskim institucijama odvijala se i sada se odvija onlajn. Sve je više i zaposlenih koji obavljaju rad od kuće i neretko čak i za inostrane firme i kompanije, tako da se lagano menja i ta statistika iako negde po podacima koje ja imam u našoj zemlji, internet usluge se najviše koriste mladi, pre svega, populacija između 16 i 24 godine, a više od 95% njih koristi zapravo društvene mreže, pa je otuda sve izraženije i potreba da budemo svesni opasnosti koje vrebaju putem interneta i moramo svi zajedno nekako da damo svoj doprinos u vezi sa ovim problemom. Juče smo, čini mi se, na diskusiju mog kolege Ace Mirkovića imali i jednu reakciju ministra policije upravo na jednu negativnu pojavu koja se dogodila kada su u pitanju te društvene i socijalne mreže.

Dakle, RATEL sarađuje sa brojnim međunarodnim organizacijama, član je Međunarodne unije za telekomunikacije, zaključuje Memorandum o saradnji u oblasti elektronskih komunikacija sa kolegama iz drugih država kojima je predviđena redovna razmena informacija i saradnje. Ima velika ovlašćenja, ali iz toga proizilazi velika odgovornost i jako je važno da organi obavljaju svoj posao maksimalno posvećeno, zato i jesam u uvodnom delu rekla da se članovi koji se biraju u Upravnom odboru zaista moraju birati, pre svega iz reda uglednih stručnjaka.

Kada je u pitanju Agencija za suzbijanje korupcije, danas se bira Veća Agencija, a to je po novom zakonu drugostepeni organ, do sada smo imali odbor Agencije. U predlogu Ministarstva pravde kao ovlašćenog nalazi se ako se ne varam 19 kandidata, tako je, od kojih će Skupština da odabere pet članova Veća Agencije i opet nekako jako važan momenat da i ovome govorimo. Za oba ova nezavisna organa važno je da zaista članovi moraju biti po treći put, ponavljam, stručne i odgovorne ličnosti ali iznad svega moraju biti ličnosti visokog moralnog integriteta prosto zato što ovo jeste najosetljivije kada su u pitanju koruptivni uticaji.

Nekada nam se verovatno učini, pa i nama u ovoj sali da su zahtevi Agencije prestroge, ali prosto mi kao javni funkcioneri moramo biti primer dobroj praski i ispunjavati svoje zakonske obaveze.

Ne mogu a da ne istaknem značaja rada Agencije koji pre svega preventivno deluje u oblasti sprečavanja korupcije kao jedne ozbiljne pošasti. Znamo da su korupcija i organizovani kriminal dve najveće bezbednosne pretnje za svako društvo. Nekako ovih dana vidimo i koliko to može da bude bezgranično opasno.

Iz svega toga proizilazi negde čini mi se definicija za sve nas i za građane Srbije kakav je značaj koliko zapravo važnu ulogu ima i Agencija za sprečavanje korupcije kao nezavisni organ. Ono što je važno u našoj državi i što je činjenica da korupcija i korupcionaške afere ne prolaze bez odlučnog odgovora države i da se to i dalje neće dešavati. Šta više, vidimo da je objavljen rat korupciji, organizovanom kriminalu, pranju novca, svemu onome što u jednom demokratskom društvu i ozbiljnoj državi nije ni dozvoljeno.

Dakle, na sceni je u ovom trenutku, ja bih rekla, nulta tolerancija kada je u pitanju korupcija i u odnosu prema korupciji. Zaista pozdravljam ovu odlučnost državnog rukovodstva da se suprotstavi svima koji bi za rad svog interesa učinili ono što je običnom čoveku često nepojmljivo.

Društvo mora da bude zaštićeno, svaki građanin mora da se oseća slobodno, niko od nas ne sme da bude ugrožen na bilo koji način, a kamoli da se oseća kao glineni golub, a imamo u poslednjim danima neke definicije koje kažu da ne mali procenat ljudi je zaista bio izložen tome, da se oseća baš kao glineni golub za rad nečijih ambicija, za rad nečijih ciljevi koji su pre svega motivisani nekakvim materijalnim profitom. To je dužnost države, dužnost svih nosioca vlasti, bez obzira o kojoj grani vlasti da je reč. Svaka grana vlasti ima i svoje mesto i svoj zadatak, međutim ono o čemu, čini mi se, prvi put imamo svest, to je da svi moramo biti brana upravo korupcije i organizovanom, kriminalu. Dakle, to ne sme da se dopusti.

Zato je važno da završimo i ovaj izbor, da rešimo i ovo pitanje koje se nalazi danas u plenumu i o kome ćemo se sutra, pretpostavljam da će sutra biti dan za glasanje, izjasniti. Da izaberemo ljude koji će činiti, ja se nadam i verujem, najbolji tim i za upravljanjem RATELOM ali i za upravljanje Agencijom za sprečavanje korupcije, da na taj način zaokružimo ovu priču, ostavimo odrešene ruke svima onima kojima je zakonska obaveza da vode računa o stabilnosti ove države, jer ćemo svi zajedno i mirnije spavati i manje će nas boleti glava.

Moje kolege su u svojim diskusijama pre mene već rekli da će poslanička grupa SPS izjasniti se u danu za glasanje i ukazati svoje poverenje nekome od kandidata koji su predloženi. Sigurno je da svi zaslužuju poverenje. Nažalost, kada je u pitanju Agencija za sprečavanje korupcije, mi imamo više kandidata nego što ćemo birati. Tu ćemo dozvoliti sebi luksuz da odaberemo najbolje i gotovo sam sigurna da ovaj skupštinski saziv neće pogrešiti. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Jedna vrlo osetljiva tema, član 107. reklamiram. Ja vas molim da samo budemo maksimalno oprezni i korektni, pre svega u prisustvu ministra policije, za koga sam sigurna da svoj posao radi baš kako treba. Sve što smo do ovde videli pokazalo je da policija zna i kako i šta treba raditi.

U tom smislu, ja podržavam sve diskusije, podržavam i pravo svakoga od nas da možda i hipersenzitivno u određenim trenucima reaguje, ali, kako da to nazovem, a da ne zvučim grubo jer mi to nije namera, ne i da, eventualno, donosimo neke preuranjene zaključke iz transkripta nekih razgovora koje jesmo svi čuli.

Dakle, da ne bismo, pre svega, kao narodni poslanici, pošto na to nemamo pravo, uticali na bilo koji način ili se bar učinilo javnosti da to radimo, bilo bi dobro da budemo oprezni u svojim diskusijama koliko god da jeste zastrašujuće sve ovo što se u državi u ovom trenutku događa.

Još jednom, predsedavajući, ljubazno vas molim da malo ipak obratimo pažnju kada su diskusije u pitanju.

Hvala.

Ne.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane kolege narodni poslanici, pre svega građani Srbije, nakon posete gospodina Lajčaka i sinoćnog razgovora moje je veliko zadovoljstvo da sam čula jedan nedvosmisleni nacionalni stav o tome da nećemo pristati ni na kakav pritisak kada je u pitanju naša južna srpska pokrajina.

Zašto ovo kažem u uvodu? Zato što je na adresu poslaničke grupe SPS stiglo pismo od gospodina Petković Jovana koji je iz sela Žakovo, devet kilometara udaljeno od opštine Istok.

Moje pitanje biće upućeno Kancelariji za KiM, ali pre svega, kao i sam gospodin Jovan, imam ambiciju da skrenem pažnju na možda ovakav problem. Dakle, radi se o selu koje je devet kilometara udaljeno od opštine Istok, preko Mokre Gore putevi i njihova imanja vode negde do Gazivoda.

Devedeset posto zemljišta je još uvek u vlasništvu Srba. Međutim, 20 godina niko od njih ne može da ide na svoje imanje, osim u pratnji UNMIK-a i to limitirano, na nekih 30 minuta.

Po tvrdnjama gospodina Jovana, jedino po čemu se može videti da su tu nekada živeli Srbi jeste lokalno groblje koje je porušeno, ali još uvek postoje ostaci.

Uložili su veliki napor da 90% ove zemlje, koju pri tome eksploatišu 21 godinu ničim ne svedoči da su tu nekada živeli Srbi, da je to i dan-danas srpsko, sve kuće su porušene i po navodima gospodina Jovana, tragičnu sudbinu ove porodice, kojih je bilo 40, izbegli su samo čudom, jer su nekoliko minuta uspeli da se iz sela izvuku pre nego su horde terorista UČK ušle u selo sa ambicijom da odatle niko ne izađe živ.

Dakle, ovo nažalost nije jedino selo na KiM koje ima ovu sudbinu. Ono što jeste problem svih nas jeste činjenica da u odnosu na ovakve probleme EU nema nikakav stav, nije čak ni razmatrala situaciju da se sva srpska imanja koja se nalaze u ruralnim sredinama eksploatišu 20 i nešto godina, koriste kao svoja, bez bilo kakve naknade u odnosu na vlasnike, pre svega zato što imanja nisu prodata, a drugo i zato što niko od njih ni nema potrebu da ih proda. Ali, pod okolnostima da nemaju hrabrosti i da nisu bezbedni ako na svoja imanja siđu, oni ne mogu ni da zaustave tu jednu eksploataciju koja se 20 godina unazad dešava i to bi moglo da se meri čak i u evrima u smislu štete koja je naneta građanima Srbije kada je u pitanju jedan ovakav odnos.

Dakle, po bilo kom pravu, a naročito uzimajući u obzir ljudska prava o kojima često slušamo od predstavnika Evrope, ovi bi ljudi morali da imaju mogućnost da koriste nešto što je njihovo. Osim što nemaju tu mogućnost, ovo je bio jedini način da na sebe skrenu pažnju. Meni je potpuno jasno zašto je pismo ovog tipa, ja ću ga pokazati, stiglo n a adresu poslaničke grupe SPS.

Iskreno se nadam i čvrsto verujem da ćemo uspeti kao odgovorno državno rukovodstvo, a nemam ni dilemu da smo sve ove godine to i radili, da nametnemo i ovu temu koliko god Priština smatrala da je jedino važno da iz Vašingtona dobijemo nekakvu poruku da mi moramo da priznamo nezavisno Kosovo, ne. Važno je da nam objasnite prvo zašto niste sproveli ništa od dogovora iz Briselskog sporazuma, a onda zašto bežite od razgovora na temu ovakvih, da ih zovemo tehničkim detaljima, ali one su sudbinske priče.

Ja molim Kancelariju za Kosovo samo da ukoliko je u mogućnosti, dobijemo odgovor imamo li podatak koji je procenat zemlje uzurpiran na ovaj način i koliko je naših ljudi koji su prognani sa KiM ili koji žive i sada na KiM, bez mogućnosti da odu do određenih lokacija koje su rizične, oštećene za proteklih 20 godina? Čisto kao jedan podatak, koji ćemo nadam se, u razgovorima, za koje smo uvek spremni, moći da stavimo na sto i eventualno rešimo kao problem. Hvala.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege, građanke i građani Srbije, danas govorimo o zajmu koji je obezbeđen od Banke za razvoj Saveta Evrope, tačnije Narodna skupština na dnevnom redu ima Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam koji se tiče infrastrukture u kulturi.

Ovaj sporazum je potpisan u januaru mesecu ove godine i ako se ne varam od strane ministra finansija. I ne bi to ni bilo možda mnogo važno da neću reći ovo što ću reći, a to je da podržavam ovaj sporazum iz najmanje dva razloga. Prvi od njih je što se iz njega jasno vidi opredeljenje ove Vlade da osim budžetskih sredstava za kulturu, koja su ove godine negde oko 1%, u kulturu ulažu i sredstva iz drugih izvora. To je ona priča na koju se vraćamo kada smo razgovarali o budžetu i komentarisali da treba pomoći kulturi, da možda 1% nije dovoljno, ali da jeste dobar iskorak.

Drugo je što se, po mom mišljenju, radi o nekoliko kapitalnih institucija kulture od nacionalnog značaja i ulaganje dodatnih 20 miliona evra u infrastrukturu, i to u renoviranje, rekonstrukciju, modernizaciju i adaptaciju postojećih institucija kulture, kao što je Narodno pozorište u Beogradu, u Nišu, kao što je Muzej Jugoslavije i kulturni centri širom Srbije.

Ono što mene posebno raduje jeste što će zgrada stare železničke stanice, koja je deo kompleksa na Savskom trgu, biti istorijski muzej, koji sada, ako se ne varam, postoji na tri lokacije, i to umnogome otežava njegov rad, a time i brigu o istorijskom nasleđu koja za svaki narod predstavlja deo sopstvenog identiteta, pre svega. Ako sam dobro razumela, najveći deo tog muzeja biće posvećen srednjovekovnoj Srbiji i to je jako važno. Čuvanje istorijskih dokumenata, njihovo predstavljanje javnosti i stalno izučavanje prošlosti umanjuje mogućnost falsifikovanja istorije, a Srbija je u poslednje vreme bezbroj puta bila na udaru kojekakvih falsifikatora.

Ova tema usko je vezana za kulturu jer je, nažalost, ne samo istorija, već i naše kulturno nasleđe predmet pokušaja falsifikata.

Opet ću se vratiti na Kosovo i Metohiju, sasvim svesno, i reći da moram da upozorim da ne smemo dozvoliti da se prisvaja ono što je naše. To je zadatak Ministarstva kulture da se tome suprotstavi ovakvim pokušajima koji su nimalo retki i, čini mi se, sve agresivniji u poslednje vreme.

Obavezu poštovanja, čuvanja i promovisanja istorije Srbije imaju i druge nacionalne institucije i kada to kažem, pomenuću pre svega SANU. Nesporno je da mi možemo imati lični stav o svemu, osim o onome što je istorijsko nasleđe i kulturna baština, to ne smemo nikada sebi dozvoliti da zbog bilo kakvog populizma ili momenta koji bi nam doneo popularnost zanemarimo i stavimo u drugi plan. Ako ne sačuvamo kulturno nasleđe Kosova i Metohije, o tome je pre mene, čini mi se, govorio kolega Stefan, nasleđe koje su nam ostavili Sv. Sava, Stefan Nemanja i ostali srpski vladari iz dinastije Nemanjića, to znači da smo se odrekli svojih predaka, ali u dobroj meri i sebe, i da smo time odustali i od svoje budućnosti. Na to prosto nemamo pravo, jer moramo imati svest da je to bilo i biće naše.

Kada govorimo o obnovi važnih institucija kulture koje treba da čuvaju naše kulturno i istorijsko nasleđe, želim da podsetim i na to da je u proteklih 20 godina na teritoriji Kosova i Metohije uništeno mnogo našeg kulturnog blaga. Vankuverska deklaracija UN iz 1976. godine kaže precizno: „Neotuđivo je pravo svake zemlje da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije“. Dakle, naše pravo na kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji proističe iz našeg istorijskog prava, ali i iz međunarodnih dokumenata, kao što vidite.

Priština je ne tako davno probala da na račun Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške čak uđe u UNESCO. Na veliku sreću, prepoznali smo jednu takvu težnju i energičnom i uspešnom diplomatskom akcijom celog državnog vrha, ali pre svega ministra spoljnih poslova u to vreme, aktuelnog predsednika Skupštine, Ivice Dačića, sprečili smo taj pokušaj. Iako, moram priznati da niko od nas nije čuo za slične pokušaje od strane neke samoproglašene i nepriznate države koje imaju potrebu da falsifikuju pre svega svoju istoriju.

Ono što je vrhunac cinizma jeste u činjenici da su iste te manastire na osnovu kojih su probali da dobiju članstvo u UNESCO nemilosrdno palili i rušili u proteklom periodu. Samo kratko da se vratim na to da je preko 150 crkava i manastira zapaljeno. Ovo su zvanični podaci UNESCO-a, da je pokradeno preko 10.000 vrednih ikona, da je oštećeno oko 5.300 nadgrobnih spomenika na oko 256 srpskih pravoslavnih grobalja. Koliko je sve pokradeno dokumenata i knjiga istorijskih to se još uvek ne zna, ali je jasno da im je krajnji cilj da ponište sve što je srpsko na toj teritoriji, ne bi li nekako uspeli da dokažu da to nikada srpsko nije ni bilo.

Ono što je simpatično jeste da su u popisu koji su Turci sproveli 1455. godine stanovništvo u tadašnjem kosovskom vilajetu se ustanovilo da je tamo živelo 46 albanskih porodica u 23 sela, ali im to nije smetalo da tvrde da su manastiri iz 12, 13, 14. veka gradili baš oni. Neću im više posvećivati pažnju.

Ono na šta takođe hoću da skrenem pažnju jeste opasan proces, a to je revitaliziranje odnosa prema srpskoj nacionalnoj istoriji, a time i prema istorijskim događajima i činjenicama. Imamo naviku da sve češće koristimo izraz „negovanje kulture sećanja“, čak i na formalnom nivou. Šta znači „kultura sećanja“ kada su u pitanju istorijski događaji? Sećanje ne obavezuje, obavezuje pamćenje i čuvanje i bilo bi dobro da ovakav jedan pristup promenimo, jer nova kultura ne sme da zatre kulturno nasleđe i da zatre temelje na kojima je nastala pre svega Srbija, naš narod i Srpska pravoslavna crkva kao takva.

Na ozbiljan posvećen državnički odnos prema istoriji i kulturnom nasleđu obavezuju nas i najnoviji pokušaji falsifikovanja činjenica u Jasenovcu, i o tome se ovde govorilo, kao logora smrti za Srbe, Jevreje i Rome. Mi jesmo delom odgovorni što tvrde i kruže različita tumačenja, različite brojke. Sigurna sam da se to Jevrejima ne bi desilo. Videli smo reakciju javnosti koja se podigla i uznemirila zbog filma „Dara iz Jasenovca“ i moram da naglasim da mi u našim poslaničkim redovima imamo svoju Daru iz Jasenovca, to je naša Smilja Tišma. Ona je živi svedok svih tih užasnih zločina kakve ne pamti čovečanstvo od nastanka. Ja ne znam šta se može porediti sa Jasenovačkim logorom za decu. Mislim, da to niti pamti istorija, a nadam se da se u budućnosti nikada neće ni desiti. Na nama je da negujemo „kulturu sećanja“, da istražimo sve do kraja i sačuvamo svaki dokaz i svaki dokument i da čujemo svaku priču koliko god bila ona potresna iz tog perioda.

Na kraju da se vratim i na sam zajam za infrastrukturu u kulturi. Simbolično ću reći da ovim infrastrukturnim projektima kojima će se finansirati iz zajma Banke za razvoj Sveta Evrope udarimo još jači i dublje temelje našoj kulturi u oba strateška segmenta i u očuvanju kulturne baštine ali i u stvaranju nekih novih kulturnih sadržaja.

Ne zaboravimo da je kultura jedan od segmenata kojima se čuva ili gubi identitet jednog naroda. Da ne budem pogrešno shvaćena, jer to ne želim, Srbija je multikulturalno društvo i podjednako brine i o kulturnim dostignućima svih nacionalnih manjina koje sa nama ovde žive i to jeste naše najveće bogatstvo. Odnos prema tome, poštovanje svega toga jeste na ponos Srbiji. Međutim, to nikako ne znači da treba u bilo kom trenutku dozvoliti poništavanje svog kulturnog, istorijskog i nacionalnog identiteta. Zaista ne mislim da bilo ko od nacionalnih manjina, a koje žive u Srbiji ima takvu težnju osim tog pokušaja u južnoj srpskoj pokrajini koji je na žalost delom posledica i činjenice da kada nemate svoju istoriju, a želite da pripadate Evropi, onda pribegavate svemu pa i lopovluku. To je pitanje morala, a tu se o moralu odavno ne može govoriti.

Naglasiću da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje svakako podržati Predlog zakona o zajmu koliko god, a kad god kažemo zajam uznemirimo građane koji nas slušaju, ovoga puta ovo je zaista zajam koji je za dobrobit države Srbije i građana u njoj. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Neću koristiti mnogo vremena, ali ću iskoristiti prisustvo ministra pravde Vlade Republike Srbije.

Nedavno sam postavila pitanje kancelariji za Kosovo na temu hapšenja mog sugrađanina Svetomira Bačevića i stigao je odgovor iz Kancelarije za Kosovo. Najpre, želim da se zahvalim gospodinu Petkoviću na odgovoru koji je stigao, jer dugo nisam dobila ovako kvalitetan odgovor na pitanje koje sam postavila kao poslanik.

Sve ono što sam navela i u postavljanju pitanja kao pretpostavku ispostavilo se tačnim. Naime, Kancelarija za Kosovo je angažovala advokata koji pokušava da od neopravdanih optužbi odbrani gospodina Bačevića. Ono što je činjenično stanje koje je utvrdio advokat, jeste da je Svetomir Bačević prijavljen od strane Samir Čekua koji je brat albanskog političara Agima Čekua i monopolista u trgovini nekretninama za selo Belo Polje. Poznaje ga ta porodica, koliko se navodi u odgovoru Kancelarije za Kosovo, jer je početkom 2020. godine preko njega prodala deo svog imanja.

Međutim, kada su insistirali da od porodice Bačević kupe svu zemlju koju imaju u Belom Polju, a oni to odbili, onda je odlučeno da ga prijave za navodni zločin prema izvesnoj gospođi Hatidže Kadrire, koju je navodno zlostavljao Svetomir Bačević. Inače, setite se da sam govorila o tome da je u pitanju težak srčani bolesnik.

Dakle, uvažena ministarko, na tom kvazi Kosovu, ovo govorim svesno zbog javnosti, ne zbog toga što mi ne znamo da se to dešava, svako zna da se to dešava, ja u odgovoru imam i bezbroj, nažalost, drugih primera, ovo je selektivna pravda, ovo je organizovani pokušaj takozvanih vlasti u Prištini da ne dozvole niti povratnicima koji imaju želju da se vrate na svoja ognjišta da to urade, niti da odole pritisku da se od njih na silu kupuju imanja koja ne žele da prodaju.

Nije slučaj gospodina Bačevića usamljen. Zoran Vukotić iz Prilužja, maltene identični slučajevi, Darko Tasić, Skender Bijelimi iz Kosova Polja, u pitanju je Rom koga je izručila Bosna i Hercegovina, Zoran Đokić, takođe raseljeno lice iz Peći, Zlatan Krstić, Goran Stanišić, Nenad Arsić itd, itd. Ovo je u nepunih godinu dana bezbroj primera.

Kako to izgleda? Kada siđete u južnu srpsku pokrajinu sa ambicijom da ostvarite bilo koje od svojih prava, jer prosto imate određena prava, a onda vas u nemogućnosti da od vas na silu otkupe imanje uhapse pod lažnim optužbama. Bačeviću je čak bez znanja advokata, koliko stoji u navodima Kancelarije za Kosovo, pritvor od 30 dana koji je u startu određen produžen na 60 dana bez obrazloženja, iako za sve vreme koliko je u zatvoru nijedan deo istrage nije pokrenut, ništa se dogodilo nije u istražnom postupku na konkretnu temu.

Ovo govorim zbog naše javnosti i ovo govorim zbog evropske javnosti, koja neretko ima selektivni pristup. Ovo govorim i zbog toga što se na nas stalno vrši neki pritisak da treba da unapredimo naše pravosuđe, pa razmišljam kakvi su to dvostruki aršini, koliko oni treba da budu transparentni, koliko mi trebamo da budemo pod konstantnim pritiscima, a da se pri tome pravimo nemi na sve ovo što se dešava i na ono što je praksa koju, nažalost, trpe naši građani.

Ja ne mislim, da ne bi neko shvatio da je sada ovo, iako i na njega imam pristup, selektivni pristup, da bolje prolaze ni pripadnici albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji, u smislu sprovođenja pravde. Dakle, ovo je pravda takozvanog Kosova, ovo je pravda države koju su napravili po svaku cenu, ali i ne čudi pod okolnostima da je država koja je pravljena isključivo novcem stečenim na nelegalni način, da ne navodim ponovo kako se do njega došlo.

Hvala vam na strpljenju, hvala vam na razumevanju. Ovo sam morala da kažem. Želim još jednom da se zahvalim Kancelariji za Kosovo na jednom profesionalnom odnosu prema ovakvim teškim sudbinama ljudi, pre svega, ali i Vladi Republike Srbije koja je prepoznala da je neophodno imati ovakvu kancelariju i da ona nije kancelarija na papiru, kako umeju često da nas optuže, nego da zaista radi svoj posao u onom delu u kom se to od nje očekuje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege, dragi građani Srbije.

Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, ali i još dva sporazuma po meni ne manje važna, oba sa Nemačkom razvojnom bankom.

Prvi se odnosi na regionalni problem za energetsku efikasnost, a drugi na energetsku efikasnost u zgradama javne namene i obnovljivim izvorima energije.

Počeću s kraja, potpuno svesno, ne zato što mislim da Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu nije važan, nego zato što se uglavnom o njemu govorimo u današnjem pretresu.

Vrednost ova dva sporazuma je ukupno 50 miliona. Prvi 40 miliona evra, sa rokom otplate od 15 godina, znači do 2035. godine, pod okolnostima da je potpisan u decembru 2020. godine i zbog javnosti i građana Srbije objasniću zašto je važan.

Značaj ovog projekta je u tome što povezuje Istok sa Zapadom od Ukrajine do Italije, i tako stvara mogućnost za dalji razvoj energetskih projekata i opcije trgovanja električnom energijom.

Otvara se mogućnost da Srbija iskoristi svoj potencijal i geografski položaj u tom smislu, jer će to imati pozitivan efekat i na privredni i na društveni razvoj zemlje u našoj budućnosti, tako da Srbija dobija šansu da se istakne kao regionalni lider u oblasti elektroenergetike, adekvatne investicije i pouzdana elektroeneregetska struktura vode ka ekonomkom boljitku svake zemlje, pa i nas. Ovakvi projekti uglavnom otvaraju mogućnost za nova radna mesta, samim tim i bolji kvalitet života svih naših građana.

Drugi sporazum, ne manje važan, čija je vrednost 50 miliona, već sam rekla, takođe sa rokom otplate do 2035. godine, potpisan takođe u decembru 2020. godine, mislim da su oba potpisana od strane ministra Malog, opet jako važan sporazum, ali sa ove distance možda još i više imamo svest zašto je važan.

Namenjen je unapređenju energetske efikasnosti u zgradama javne namene i obnovljivim izvorima energije. On, uglavnom, tretira Vojnomedicinsku akademiju, koja je, podsetiću, vrhunska medicinska obrazovna i naučno-istraživačka institucija, najveća bolnica u Srbiji, i jedna od najvećih u Evropi. Važno je reći da je osnovana 1844. godine, i da je prvobitno bila namenjena za lečenje isključivo oficira i vojnika, ali da je danas potpuno integrisana u zdravstveni sistem Republike Srbije, gde se sada leči veliki broj civilnih lica.

Izgradnja zgrade je završena 1981. godine, dakle, posle skoro 40 godina od završetka. Ona je i dalje u relativnom dobrom stanju, ali u velikoj meri odstupa od savremenih standarda energetske efikasnosti. Zato je ovaj projekat jako važan.

Ako se setimo da je prethodnu godinu, a i ova nosi hipoteku krize izazvanom pandemijom Korona virusa, mi moramo reći naglas da osim što se Srbija dobro borila i dalje se bori, nekako smo prvi put kroz ovu pandemiju shvatili koliko nam je važno da nam je uređen zdravstveni sistem, i koliko je potrebno da stalno ulažemo u bolnice i opremu, pa i u zdravstvene radnike i trudimo se da građani Srbije imaju najbolji mogući zdravstveni sistem i u nekim lakšim vremenima, a kamoli u vremenima koja su ovakva i koja su obeležena jednim ovakvim virusom sa kojim se bori celo čovečanstvo.

Kada je u pitanju Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, on je nekako i kod svog donošenja izazvao jednu prilično šizofrenu reakciju jednog dela javnosti i nije da mi to nije razumljivo sa pozicije da neko ima strah od ovakvih akata koje donosi Skupština Srbije. Sve kolege koje su govorile pre mene rekle su šta je suština izmena o kojima danas govorimo i neću se ponavljati, ali je važno reći da čak mislim da smo možda mnogo vremena i potrošili na obrazlaganje jednog ovakvog zakona koji je za svako demokratsko društvo, prosto, neophodan. Moramo ga imati.

Borba protiv korupcije je nešto što koriste u dnevnom obraćanju širokoj javnosti svi oni koji bi da se domognu bilo kakve, makar i sitne vlasti, a onda kada dođemo do faze da treba razgovarati o zakonskim aktima koja će regulisati tu borbu protiv korupcije, onda mi imamo različite uglove iz kojih posmatramo takve zakona i uglavnom neke kritičke stavove koji su najpre motivisani nekim ličnim strahovima.

Zadovoljstvo mi je da će ovaj zakon posle, eto, skoro godinu dana od prvog donošenja, 12. marta stupiti na snagu i pokazati sve svoje dobre, pa i loše strane.

Nema zakona koji je doneo bilo koji parlament u svetu, pa i parlament Srbije, koji možda u svojoj primeni nije pokazao određene mane. Evo, ovde smo imali već u periodu od godinu dana do početka primene zakona neke nedostatke koji su se pokazali i parlament danas interveniše u tom smislu, što ne znači da će biti problem intervenisati i ubuduće, ukoliko se pojavi mana ovog zakona, anomalija koja je neprimenjiva u društvu.

Ono što će se sigurno pojaviti to je jedna… Čini mi se da je kolega iz SDPS-a rekao ključnu rečenicu – Poreska uprava će imati više posla, ima ozbiljan zadatak pred sobom, građani Srbije će imati možda više informacija o nečemu o čemu sada samo, reklo bi se, neosnovano spekuliše i znaćemo kako to izgleda kada napokon neko jeste legalno ili nije legalno stekao svoj kapitala.

Sedamdeset pet posto poreza, koliko je zakon predvideo poreske stope, i kada smo raspravljali o njemu bilo je inicijativa da to bude čak i 100%, pa je bilo inicijativa da to bude i manje, negde se odmerilo da je to 75% i dobro, možda bih ja sama bila rigoroznija u tom smislu, ali važno je pokazati da postoji nulti stepen tolerancije na korupciju, da je suzbijemo na najmanju moguću meru iako, i to moramo reći, nije korupcija ništa što baštini samo Srbija. To se javlja svuda u svetu, to svuda u svetu postoji.

Ono što je naša obaveza kao predstavnika naroda i ljudi koji sede u zakonodavnom organu jeste da upravo sprečimo jednu takvu mogućnost i, još bolje, da sprečimo sve ono što nam se dešavalo i čega smo decenijama unazad bili svedoci, a to je da neki ljudi koji na nama nerazumljiv način dođu do određenog kapitala, onda čak usled svoje bahatosti žele da postanu i model ponašanja.

Važno je da zakon tretira da se postupak pokreće po službenoj dužnosti i što se dozvoljava da postupak može biti pokrenut i na osnovu prijave bilo kog fizičkog lica koje ukazuje na to da postoji osnovana sumnja da drugo lice raspolaže viškom imovine, a da taj višak imovine nije stečen u skladu sa zakonom.

Pored toga što će se država svojim mehanizmima boriti protiv koruptivnog delovanja, svako od nas bi morao da ima svest o moralnoj građanskoj odgovornosti i ukaže na to da koruptivno delovanje postoji. Da li će i u ovom delu biti zloupotreba, verovatno, ali nema te optužbe koja ukoliko nema valjanih dokaza može biti validna.

Dakle, stav poslaničke grupe SPS je da nikada nećemo prestati da dajemo svoj doprinos smanjenju korupcije u pokušaju da je eliminišemo u celosti kako bi obezbedili, pre svega, pravnu sigurnost svim građanima i u našem programu primarni cilj je socijalna jednakost, tako da okupljeni smo oko ideje da niti podržavamo, niti razumemo koruptivni pristup.

Poslanička grupa SPS će svakako u Danu za glasanje podržati izmene i dopune i ovog zakona, ali i dva sporazuma koja su pred nama u nadi da je ovo prvi korak u finalnom zaista obračunu sa koruptivnim ponašanjem, a sve ono što se eventualno i kroz Predlog ovog zakona pojavi kao greška ili anomalija, spremni smo da unapredio u mandatu koji je pred nama. Hvala vam.

Hvala najlepše.

Iskoristiću pravo na repliku, ne zato što mislim da kolega Torbica nije u pravu kada insistira na prevodu nečega što niko od nas, pa ni građani Srbije u većinskom delu nisu razumeli. Prevod još uvek nije stigao, da, upravo smo i mi proveravali da li imamo sve navode šta je tačno kolega Kamberi rekao, ali ono na šta moram da reagujem jeste činjenica da predsednik Skupštine Srbije nije mogao da predvidi način na koji će da govori kolega Kamberi i da će se obratiti na svom maternjem jeziku, te mu se ne može spočitati sada kao neodgovornost zapravo činjenica da nije bio vidovit u delu u kom je mogao da očekuje od Kamberija da se obrati na albanskom jeziku i dovede nas sve u situaciju da zaista budemo najpre zbunjeni jer ne razumemo, a prateći njegove diskusije koje su donedavno bile na sprskom jeziku znamo da uglavnom budu maliciozne.

Pridružujem se izvinjenju građanima Srbije, čak stanovnicima južne srpske pokrajine, kako je rekao moj kolega, meni samoj, na moju veliku nesreću jer nisam bila u sali, možda bih mogla da vam pomognem, pa da i razumem i objasnim kolike su bile te uvrede koje je izgovorio. Koliko će biti autentičan taj prevod, možemo i time da se bavimo jer sam imala sreću ili nesreću da albanski jezik učim u osnovnoj i srednjoj školi kada je on bio nematernji, do momenta dok sami nisu odlučili da sebe isključe iz funkcionisanja sistema Srbije.

Dakle, samo želim zaista da reagujem, da ne bismo Ivici Dačiću danas, kao nekome ko se iskonski bori za suverenitet ove države, spočitali nešto što zaista njemu ne pripada, ne pripada socijalistima, to moj kolega Torbica zna, pre svega zato što smo socijalisti, a nekada bili u istoj partiji, i nije bilo zle namere, samo nije bilo mogućnosti da vizionarski predvidimo u kom će se smeru i kako obratiti kolega Kamberi, kome ne možemo osporiti pravo da govori na svom maternjem jeziku, ali bi bilo civilizovano da nas o tome na vreme obavesti i dostavi prevod. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Iskoristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS i neću otići mnogo od današnje teme.

Naime, dobili smo i zvaničan prevod pitanja koje je postavio kolega Kamberi o kome smo danas već razgovarali. On jeste autentično bezobrazan koliko i pitanje koje je uputio.

Međutim, ono što je jako važno reći jeste da je kolega Kamberi imao preciznu ambiciju da se iz srpskog parlamenta na albanskom jeziku obrati predstavnicima međunarodne zajednice, ukazujući pri tome na, iz njegovog ugla, neku neevropsku Srbiju.

Zaista ću iskoristiti ovo vreme da kažem da ministre Vulin jeste bili tema i jeste okarakterisani kao neko ko koristi govor mržnje, nazivajući ih „šiptarima“ s tim da ja moram da napomenem, koliko god im to danas ne prijalo, pre nego su dostigli ovaj evropski i međunarodni nivo, pre nego su počeli da sanjaju san o „velikoj Albaniji“, pre nego su shvatili da se na engleskom Albanija zove „Albania“, insistirali su na tome da ih zovemo „Šiptari“ zato što pripadaju „Šćipniji“, što je bukvalni prevod i bukvalni naziv države koja im je matična.

Dakle, nismo mi krivi što nismo pratili njihov nekakav razvoj kako god ga oni doživljavali, niti je danas govor mržnje zvati ih na taj način.

Ne znam da li su imali ambiciju da predsednika Vučića i vas pohvale ili uvrede. Upoređujući vas sa Aleksandrom Rankovićem iz mogu ugla to i nije uvreda, to bi mogla da bude i te kako pohvala.

Međutim, ono što je nedopustivo jeste rečenica koju je izgovorio, a to je: „Ovo se nije desilo ni u vreme režima Slobodana Miloševića koji je ubijao, silovao i deportovao, ali ih je nazivao Albancima“. Niti je ubijao, niti je silovao, niti je deportovao, niti su bilo šta od zločina koje su mu imputirali i zbog toga ga predali Hagu, zahvaljujući pre svega Srbima, dokazali pred tim lažnim tribunalom.

Znači, notorna je laž i ne sme da se dogodi u parlamentu Srbije sve ovo što je rečeno. Ova predstava koju je gospodin Kamberi imao juče u parlamentu Srbije, očigledno je dogovorena, jedan cirkus koji je osmislio vrlo kvalitetno, ne najavivši da će govoriti na svom maternjem jeziku i na taj način osakatio sve nas da ne možemo ad hok da reagujemo.

Ali, izrekao je i nekoliko brutalnih pretnji. Pre tih pretnji rekao je da ne zna šta bi se dogodilo kada bi se neki pandan Vulina, šta god to bilo, u Prištini probudio i Srbe nazivao „škijama“.

Kako god nas nazivali lakše bi nam bilo, kolega Kamberi, da ste nas i zvali pogrdnim imenima nego što ste nas klali, kidnapovali, vadili organe, ne znamo li danas gde su grobovi, rušili groblja, otimali imovinu, oteli zemlju i još od nas očekujete da pod pritiskom međunarodne zajednice priznamo sve to i legalizujemo sve što ste uradili. Pa ovo više nije uvreda za srpski narod. Ovo je atak na suverenitet ove države i to u sred parlamenta.

Na kraju kaže kolega Kamberi, za koga više ne znam da li je predsednik albanskog naroda, jer da je govorio kao predstavnik albanskog naroda imao je prostora da se juče u danu u kome se raspravlja o socijalnoj karti, osvrne na socijalne slučajeve albanske nacionalne manjine na jugu Srbije. Veliki je broj korisnika socijalne pomoći od strane ove države koju on zove i neevropskom i nedemokratskom, države koje on zove nekakvom državom koja ugnjetava nacionalne manjine, države u koje nacionalna manjina proganja srpski narod 30 godina unazad, države u koju nacionalna manjina od 1904. godine ima svoju terorističku organizaciju. Nekad su se zvali kačaci, pa su se zvali ovako, pa su se zvali onako, pa su na kraju ubijali UČK-a, pa su danas još i nekako legalni zaboga i sad je neko ko je ubijao Slobodan Milošević, a nevin je Ramuš Haradinaj koji preti iz Prištine u cilju da ostane na vlasti.

Više ne znam kako da ovo doživimo osim neki paralelni svet, kao da sam u sred nekog matriksa. Na kraju kaže - vama ministre Vulin i predsedniku Vučiću, podsećam vas da su Albance zvali i arnautima u vreme Čubrilovića, ali se nisu pokorili. Nećemo se ni mi pokoriti, džaba vam je - poručuje kolega Kamberi, Balkan mira i zajedništva i međusobnog poštovanja nema alternativu, zato ni vaš pad nema alternativu - izjavio je uvaženi kolega Kamberi i onda uputio pitanje premijerki Vlade Srbije da mu tačno odgovorila da li će termin - šiptari biti u nekoj zvaničnoj upotrebi jer to ga strašno potresa i ugrožava?

Više je ovo nego sramota, više je ovo nego pretnja, više je ovo nego govor predstavnika nacionalne manjine. Ovo je, bojim se, govor nekoga ko nam jasno šalje poruku da u sred srpskog parlamenta mi treba da budemo manjina u odnosu na Kamberijeve velike planove o velikoj Albaniji i težnji da ih zovemo Albancima da kad sutra budu na Zapadnom Balkanu budu imali sve ono što su davno osmislili da će da otmu mi naučimo taj termin i eventualno im se poklonimo.

Zato sam reagovala na diskusiju kada sam rekla da predsednik Skupštine nije nažalost mogao ni da pretpostavi šta je govorio, a da gospodin Kamberi nije namerno na vreme dostavio ovaj prevod jer mu predsednik Skupštine ne bi dozvolio da na ovaj način govori u parlamentu Srbije, ali mu jeste dozvolio da govori na svom maternjem jeziku, jer bi od strane svih onih evropskih zvaničnika kojima se i obratio Kamberi, smišljen je ovo cirkus, bilo i te kako loše pokazati sliku da u parlamentu neko ne može da govori na maternjem jeziku.

U kakvu smo zamku upali stoti put kao država pred spin majstorima koji su na bazi klasičnog spina, setite se Račka, napravili ovu veštačku tvorevinu koju bi danas da neko prihvati kao zvaničnu, pa nam sada i čestitke za Dan državnosti šalju tako što nam nameću kako ćemo i hoćemo li i treba li da priznamo ili ne priznamo nešto što se samoproglasilo, što se otcepilo, što su Srbi krvlju platili i da ne nabrajam dalje, jer zaista već više nemam ni snage sa pozicije žene da emotivno podnesem sve ovo što sam pročitala, čula i videla.

Opomena za sve nas, uvažene kolege poslanici u parlamentu u Srbiji, bez razlike da li smo Srbi ili pripadamo nacionalnim manjinama, ovakve zamke moramo da prepoznamo na vreme. Ne može da se desi Kamberiju i njegovoj družini. Ne razlikuje se od onih koji su nosili uniformu 1999. godine, snosim punu odgovornost za ovo što sam rekla, jer da se razlikuje ovo ne bi bio njegov govor. Jednom u životu moramo da prestanemo da kritikujemo jedni druge, naročito u momentu kada prekoputa nas sedi neko ko na bazi toga što se mi među sobom kritikujemo profitira decenijama unazad. Hvala vam.

Hvala.

Poštovana gospođo ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, kažu da bogato i srećno društvo ne čine bogati pojedinci, već je to društvo u kome se većina građana oseća ekonomski sigurno i zaštićeno i veruje svojoj državi da ga u trenutku velike životne nevolje koja ugrožava njegovu egzistenciju neće ostaviti bez podrške. To je model socijalno pravedne države u čiju korist će Narodna skupština Republike Srbije doneti i ovaj danas predloženi zakon.

Zakon o socijalnoj karti na potpuno nov način reguliše pitanja pristupa uslugama socijalne zaštite. Slažem se da je bilo krajnje vreme da se popuni taj jedan prazni pravni prostor i da se taj nedostatak objedinjene digitalne baze relevantnih podataka o svim korisnicima usluga i prava iz socijalne zaštite prevaziđe. Njegov najvažniji cilj jeste obezbeđivanje pravednog sistema socijalne zaštite, usmerenog pre svega ka zaštiti najugroženijih građana i grupa i onih kojima je potrebna organizovana državna podrška kako bi mogli da žive dostojanstveno i izvan praga siromaštva.

U tom smislu, pohvale za ministarku i vaš tim koji je došao u Skupštinu sa predlogom jednog ovakvog zakona, a on je kontinuitet, negde smo u ekspozeu premijerke Vlade Republike Srbije imali nagoveštaj i ovog zakona i dobro je da smo brzo došli do realizacije istog.

Međutim, skrenuću pažnju na još jedan aspekt socijalne zaštite, jer nije socijalna zaštita samo materijalna podrška građanima, koliko god bila nužna, već i neke druge mere i druge kategorije korisnika.

Osvrnuću se na pitanje zaštite porodice i dece, najpre u sistemu socijalne zaštite kao takve, kao i na još neke aspekte socijalne politike koji su od značaja za zdravu porodicu, jer bez zdrave porodice mi definitivno nemamo zdravo društvo, a ni blagostanje kojem, sigurna sam, svi težimo.

Cilj kome Srbija teži, a to je cilj da većina građana dobro živi, to se postiže najpre obezbeđenjem prava na rad. Koliko god da je pritisak na ministarstvo ja verujem veliki bio i pre vašeg dolaska na čelo ministarstva, bio bi greh ne reći da su i kolege pre vas zaista radile svoj posao u onoj meri u kojoj im je to bilo moguće i da ni vas nije sačekao lak zadatak, da pred sobom imate odgovornost i teških vremena, jer mi iza sebe imamo godinu koja nije laka, koja sa sobom nosi posledice i Kovida 19 i ugrožene ljudske populacije, manjinske populacije, koje su često te koje upravo opterećuju budžet, ali, politika Vlade Srbije, bar prema planiranom budžetu, jeste razvojna politika i jeste što više radnih mesta koja će se otvoriti i koja će biti dostupna građanima i to će zapravo smanjiti te socijalne razlike i sprečiti siromaštvo. Naime, smanjiće pritisak na sektor socijalne zaštite, tako da kao jedina prevencija za siromaštvo jeste rad i mi moramo podržati razvojnu politiku koju rukovodstvo Srbije vodi u ovom trenutku.

Drugo važno pitanje koje želim da istaknem jeste dečija zaštita i zaštita porodice sa decom. Tu postoji zakonodavni okvir čije mere jesu svojevrstan impuls populacionoj politici, odnosno u pitanju su proaktivne mere populacione politike. Zašto ističem populacionu politiku? Zato što bez brige za budućnost stanovništva nema brige za budućnost države, bez stanovništva nema ni države, nema razvoja. Koliko god mi imali ambiciju i bili rešeni u tome da ćemo graditi puteve i mostove, oni nam jesu neophodni i jeste jako važno, ali ono što primarno moramo da gradimo jeste zdravo društvo i zdravu porodicu i da radimo na populacionoj politici zato što sve to zajedno treba da naslede naša i njihova deca.

Danas jesu prilike drugačije, ali to svakako ne znači da treba da se pomirimo sa tim da nas više umire nego što nas se rađa. Važne su sve mere populacione politike u tom smislu. Mi ćemo ohrabriti mlade ljude da formiraju porodice i rađaju decu, ali moramo ohrabriti i sve one kategorije koje su pod nekim okolnostima ostale bez posla, kao posledica životnih tragedija koje se dešavaju, došle do faze siromaštva, da se još jednom podignu iz nekih sopstvenih teških, ako hoćete i psihičkih stanja, i posvete svom razvoju i razvoju svoje dece.

Ključnu ulogu, nekako bih rekla, ovde imaju centri za socijalni rad i prosto moramo kao društvo, osim što ćemo ovim zakonom zaista olakšati posao, pre svega svima koji treba da donesu odluke o tome ko i da li zaslužuje socijalnu pomoć kao takvu, moramo pomoći i svima onima koji imaju problem, neko je od mojih kolega govorio o tome, a to je da žive od socijalne pomoći i žele da možda negde prevaziđu problem u kom se nalaze i koji ih je doveo do faze da su zavisni od toga koliku će pomoć primiti od države.

Sa druge strane, ne možemo ostati nemi ni pred činjenicom da je porast nasilja u porodici, da li je u pitanju nasilje prema ženama, nasilje prema deci, svejedno je, možda je čak i ova pandemija podigla stepen nasilja sa kojim se susrećemo, i tu je negde, dozvoliću sebi luksuz da kažem, možda uloga socijalnih radnika jako važna. Važno je da prepoznamo suštinu problema, da se prema njima ne odnosimo šablonski. Svaka tragedija je priča za sebe i to je negde pokazala praksa.

Ne mislim, da me niko ne bi shvatio pogrešno, ovo nije kritika na rad centara za socijalni rad, taman posla, pretpostavljam da im nije lako da u ovim okolnostima sada funkcionišu i budu neretko možda čak i jedini koji će doneti odluku ko je ili nije u pravu, ali apelujem na sve ono što smo zakonima i probali da unapredimo, a to je saradnja između pravosuđa, policije i socijalnih radnika, najpre u cilju da zaštitimo decu koja su često žrtve nasilja na ovaj ili onaj način, pa čak i nasilja prema ženama i stoga obično imamo decu koja su trajno traumirana, imamo žene koje su možda zbog svojih trauma onemogućene da se dalje bave svojom egzistencijom, ali imamo i primere muškaraca koji su, nažalost, žrtve zloupotrebe u ne malom broju slučajeva.

Zašto sve ovo kažem? Zato što moramo biti socijalno odgovorni prema svim problemima koje ne kao država, ja bih rekla kao Evropa, pa i kao svet, imamo u 2020. i 2021. godini. Kada god poraste neizvesnost, nekako sa njom rastu i oni problemi kojih se najređe setimo.

Ono što ću pohvaliti jeste pronatalitetna mera koja se odnosi na povećanje starosne granice za pokušaj vantelesne oplodnje na 43 godine života. Ja zaista mislim da nam je to bilo neophodno.

Treba obratiti pažnju i na porodice sa više dece. Ja znam da je to mač sa dve oštrice i o tome smo razgovarali kod promene nekih zakona pre ovoga. Bilo kako bilo, pred vama kao ministarstvom ni malo lak zadatak, ali sam sigurna da ćete tome odgovoriti ili bar ja imam u vas poverenja zato što, kada ste vi u pitanju, ja zaista pamtim onu prvu sliku koja se pojavila kada nam se pojavio i Kovid-19.

Dakle, širok je spektar mera koji se može primeniti u sektoru socijalne i u sektoru dečije i boračko-invalidskoj zaštiti da bi se obuhvatile sve kategorije stanovništva kojima je potrebna podrška države. Odgovornost države je u tome da sve potrebe i sve kategorije prepozna i odgovori na njihove potrebe koje imaju, jer odnos prema deci, porodicama, nemoćnima, starima, siromašnima govori o tome koliko smo mi humano društvo.

Ovaj zakon će, nadam se, podići lestvicu i možda nije zgoreg reći i to, ja valjda sa pozicije socijalista na to imam pravo, neretko smo u prošlosti imali situacije da su socijalne kategorije bile zloupotrebljavane i u političke svrhe. Možda je naš zadatak da nam se nikada takve situacije više ne ponove, nego da od takvih ljudi napravimo ljude koji će moći da same rade i zarade za sebe, svoju dece i svoje potomke.

U danu za glasanje poslanici Socijalističke partije Srbije će svakako sa zadovljstvom podržati predlog ovog zakona. Hvala vam.

Hvala.
Zahvaljujem se ministrima na odgovorima koje sam dobila. Takođe apelujem, ministarka Obradović je u pravu, ali nekako i to spada u našu odgovornost, a to je da te ljude u lokalnim samoupravama zaista pokrenemo, ne, motiv je stigao iz Vlade Srbije, treba ih pokrenuti sada i sa pozicije narodnih poslanika svako u svojoj sredini. Dobro sam vas razumela, to jeste preventiva i jeste jako važno.
Hvala vam na odgovorima, neću koristiti svoje pravo da postavim drugi krug pitanja, niti da dam završnu reč, jer hoću da ostavim malo vremena i za najveću parlamentarnu stranku da ovaj krug završimo u roku. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, pred nama je set sporazuma važnih za funkcionisanje države. O njima je govorio šef poslaničke grupe SPS, gospodin Milićević. Govoriće i posle mene koleginica Vesna Ivković, tako da ću se ja osvrnuti na jedan od njih, ne zato što mislim da su ostali manje važni, nego zato što smo podelili zadatke među sobom.

Dakle, Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti borbe protiv terorizma, Narodna Skupština danas treba da ratifikuje, inače je potpisan 18. juna 2020. godine u Beogradu.

Pre nego uopšte krenem da govorim o ovom Sporazumu, osvrnuću se na ono što je definicija terorizma, zarad javnosti. Definisan je kao smišljeno planirana upotreba nasilja ili pretnji kojom se usađuje strah sa namerom zastrašivanja vlasti ili celog društva kako bi se postigli politički, verski ili ideološki ciljevi. Uglavnom se teroristički metodi nasilja koriste u vreme mira ili tokom rata nad civilnim stanovništvom. Na opštu žalost u Srbiji je vrlo znamo i šta je definicija terorizma i kako on izgleda u praksi.

Kada je u pitanju međunarodni odnos prema ovom pitanju terorizma nisu ga uvek prepoznali onako kao mi verovatno zato što u vreme kada smo mi bili žrtve terorista oni nisu, bar ne u toj meri u kojoj mi jesmo. Prema podacima globalne baze podatka koju vodi Univerzitet u Merilendu u periodu od 2000. godine do 2014. godine stoji da je bilo preko 61.000 terorističkih akata u kojima je stradalo preko 140.000 ljudi. Ne znam zaista da li ovo tretira i žrtve terorističkih napada u južnoj srpskoj pokrajini. Pretpostavljam da ne inače bi ovaj broj bio kud i kamo veći.

Istina je jedana, a to je da je Evropa u ovom trenutku najizloženiji kontinent kada je u pitanju terorizam i gotovo da mi i nemamo državu koja u poslednjih 30 godina nije bila pogođena terorističkim napadima. Tako da je na jedinstvenom prostoru Evropske unije naročito posle 2004. godine teroristički napad u Madridu kada se dogodio pojačana njihova aktivnost, ali je pojačana i aktivnost na usaglašavanju propisa i mera i saradnje policijskih i pravosudnih organa u prevenciji i borbi protiv terorizma između članica, a potom i unutar same Evropske unije stvaranjem pravnog okvira pre svega u borbi protiv pranja novca kojim se finansira terorizam, kao i stvaranjem Europola.

Dakle, Srbija na ovom planu sarađuje i sa Evropskom unijom i sa svim drugim državama, ali naročito sa svojim tradicionalnim prijateljima, kao što je Ruska Federacija i iz toga proizilazi Sporazum o kome ću danas govoriti. Sporazum sa Ruskom Federacijom jeste jedan od najvažnijih na polju suprotstavljanja terorizmu i izraz je obostrane želje naših država da se kroz pre svega bilateralnu saradnju unaprede svi aspekti borbe protiv terorizma, kao globalnog problema koji jeste najozbiljnija pretnja svetskom miru.

Sporazum koji zapravo predstavlja pravni osnov saradnje, njime su precizirani i svi aspekti saradnje nadležnih organa dveju država, počev od razmene podataka i iskustava stručnjaka sa antiterorizmom, korišćenje primera dobre prakse, pa sve do učešća u akcijama prevencije i sprečavanja terorizma.

Na bazi ovog Sporazuma Republika Srbija i Ruska Federacija kao članice pre svega Ujedinjenih nacija daće svoj veliki doprinos međunarodnoj borbi protiv terorizma. Nekako uska veza između terorizma postoji kada je u pitanju organizovani kriminal koji je često materijalna osnova terorizma, jer terorističke organizacije pribavljaju svoja sredstva uglavnom na nelegalan način putem pranja novca od nelegalne trgovine narkotika, oružja ili neke druge švercovane robe do trgovine organima i toga smo nažalost svedoci kao država i kao narod.

Zato je osim prevencije i borbe protiv terorizma potrebno je sprečiti i sve nelegalne puteve njenog finansiranja, jer je to prosto najefikasniji put za preveniranje terorizma generalno.

Ovim se potvrđuje i jedno tradicionalno uzajamno poverenje, prijateljstvo, ali i dugogodišnja saradnja u sektoru bezbednosti i ovo bezmalo jeste Sporazum od strateškog značaja za naše dve zemlje, naročito za Srbiju jer partnerstvo u borbi protiv terorizma sa nama prijateljskom zemljom Rusijom, koja ima ogroman odbrambeni potencijal, predstavlja dodatni impuls sigurnosti.

Da bih ostala verna sebi moram da naglasim i da navedem par primera koji jasno ukazuju koliko je terorizam sam po sebi opasan i kolika je to pošast. Imali smo ne tako davno, 2014. godine po podacima koje ja imam, grafite na kojima je pisalo – kalifat dolazi, ni manje ni više nego na imanju manastira Visoki Dečani, što je bila ne samo uznemirujuća poruka, nego otvorena pretnja koju su dobro razumeli i malobrojni stanovnici, ali i bratija manastira Visoki Dečani. Negde je ta tradicija još od 1998. godine pa na ovamo postojala kada su u pitanju Albanci. U nekom trenutku verovatno u svojoj potrebi da eventualno pokažu bez obzira što su kvazi država da imaju težnju da se bore protiv terorista, postojala su i neka hapšenja od strane antiterorističke policije, tako se valjda zovu, samoproglašene republike Kosovo, pa su uhapsili 4. novembra sedmoricu muškara. Ne znam šta se sa njima desilo. Određen im je bio pritvor od 30 dana, ali su tvrdili da imaju dokaze da se radi zapravo o obučenim vojnicima terorističkim organizacija koji su došli nazad na Kosovo ne bi li regrutovali nove borce za taj, kako ga zovu, visoki cilj.

I sami ste, predsedniče Skupštine, u vreme kada ste bili ministar spoljnih poslova 2015. godine kada su insistirali da budu primljeni, odnosno na predlog Albanije je trebalo da budu primljeni u UNESKO rekli da je to ravno tome da neko traži da se u UNESKO primi ni manje ni više nego islamska država i postane članica organizacije u sklopu UN.

U tom smislu osim što je ovo nužno za Srbiju i što ovakav sporazum zaista daje jednu dodatnu dozu sigurnosti pre svega stanovnicima južne srpske pokrajine, ja to tako vidim i imam pravo da ga naglasim, mislim da je važno naglasiti i da ta svetska borba protiv terorizma napokon treba da poprimi one konture koje neće biti selektivni pristup u odnosu na to odakle nam teroristi dolaze.

Ono što je već rečeno ja ću ponoviti, a to je da će Poslanička grupa SPS u danu za glasanje svakako podržati sve predložene sporazume i glasati za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvaženo predsedništvo, kolege narodni poslanici, pitanje je upućeno Kancelariji za Kosovo i Metohiju, direktoru Kancelarije.

Naime, radi se o gospodinu Svetomiru Bačeviću koji je pre par dana uhapšen u Peći pod optužbom od strane privremenih vlasti u Prištini da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništava.

Kancelarija za Kosovo angažovala je advokata u odbrani ovog nedužnog Srbina i ja postavljam pitanje, uz navođenje činjenica šta se tačno dogodilo. Milić – Bačević koji je bio toga dana zajedno sa svojim bratom u pokušaju da izvade dokumenta u Peći, a sve u cilju da 37 ari uzurpiranog zemljišta vrate u svoj posed i objasne se da nije prirodno da neko sagradi kući na nečemu što je vaše.

Dakle, gospodina Svetomira Bačevića koji je napominjem oslobođen obaveze služenja vojnog roka zbog svog zdravstvenog stanja, optužili su za težak ratni zločin protiv civilnog stanovništva bez dokaza, na bazi svedočenja Samija Čekua koji je rođeni brat Agima Čekua.

Optužen je da je maltretirao izvesnu Hatidžu Kadriraj, Hadrijaj u stvari, koja je ni manje ni više, sestra od tetke Ramuša Haradinaja. Optužbe su apsolutno netačne i sam rođeni brat Svetomira rekao mi je – ako bi 1% od onoga što stoji u toj optužnici bilo tačno ja bih insistirao da ga streljaju. Dakle, govorimo o čoveku koji pre svega nema mogućnosti zbog svog zdravstvenog stanja da u bilo čemu učestvuje, a pouzdano se zna i mislim da država ima podatke da nije bio angažovan za vreme NATO agresije kao pripadnik niti vojske, niti policije, niti rezervnog sastava u bilo kom smislu.

Dakle, imamo pred nama slučaj koji nije prvi, nažalost, ali se ja bojim da neće biti ni poslednji, jednog klasičnog zastrašivanja. Govorim o porodici koja je živela i još uvek ima kuću u selu Belo Polje nadomak Peći. Slučajno ili namerno, najzainteresovaniji za otkup zemljišta srpskog Belo Polje, ni manje ni više, nego Sami Čeku. Procena je da je do sada preko 20 miliona uložio u otkup zemljišta.

Dakle, bilo koji Srbin, kao što je porodica Bačević, koja ima potrebu da se vrati na svoje vekovno ognjište, kada shvate da zaista ozbiljno to žele onda jednog od njih uhapse pod lažnim optužbama.

Ja znam da je advokat bio na tom prvom ročištu koje je zakazano, da su gospodina Svetomira izveli okovanog kao najgoreg zločinca, ali ono što ne znam to je kako je moguće da jedna tako, uslovno, odgovorna vlast koja predstavlja privremene organe u Prištini od 1999. godine i teškog zločina nad Maricom Mirić. Svi se sećate tog slučaja devojke koja je bila ometena u razvoju, koja je silovana i zaklana pre majkom. Nikada nisu nađeni počinioci ovakvog zločina, ali na bazi tvrdnje Samija Čekua uhapšen je Svetomir Bačević za maltretiranje izvesne gospođe, čak tu nema navoda ni o kakvom se maltretiranju radi.

Medijski spin je širi od svega ovoga. Oni su prikazivali snimke za koje, na inostranim televizijama istina, niko ne može da ih prepozna. Porodica je šokirana. Znam da je Kancelarija za KiM uradila sve što može, ali molim za odgovor kako je prošlo to prvo ročište i kakve su procene advokata angažovanog od strane Kancelarije za KiM.

Ono što je nezvanično, ali bi možda moglo biti upućeno eventualno i na adresu ministra policije, jeste da li su tačni navodi da Sami Čeku ima neke poslove i nesmetano često iz Peći dođe do Novog Pazara. Govorim o čoveku koji sam priča o svojim ratnim zločinima kao poduhvatu.

Dakle, pitanje na ove dve adrese i nada da će porodica Bačević doći do pravde. Samo ću na kraju još reći da je do novembra meseca u 2020. godini 63 napada bilo na pripadnike Srba na teritoriji KiM. To govori o pravima koja se ne poštuju i koja se nemaju. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvažena gospodo ministri i najpre građanke i građani Srbije, nastaviću u duhu svoje koleginice Zagorke, a na temu zaključka povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2020. godinu.

Da, Srbija jeste bila i ostala deo Evrope bez zvaničnog papira kako smo članica EU, ali verujemo da ćemo i to biti. Poslanici SPS će apsolutno glasati za zaključke Skupštine Srbije.

Međutim, čulo se u diskusijama i pre moje, ništa ja novo neću reći, ima ovde kritika za koje mi svi mislimo da su malo bez osnova, da su malo, kako bih rekla, a da ne budem previše gruba, da mi ne biste zamerili i ja ću se osvrnuti na dva dela ovog izveštaja. Prvi je onaj koji se tiče Skupštine i on zaista tretira jedno vreme iza nas koje smo u aktuelnom mandatu već tu i tamo prevazišli. Sve njihove preporuke su manje više u jednom kratkom roku u maltene dva meseca ispunjene, moglo bi se reći.

Međutim, ono što meni negde najviše para uši je normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Ja sam tu beskrajno subjektivna i moja će diskusija biti apsolutno subjektivna na temu pre svega zato što, smeje se ministarka Čomić, zna ona za moj manir, ja sam sebe ovde očekivala zaista i u izveštaju jer se nekako smatram slučajem EU kao raseljeno lice i jedna od 200 i nešto hiljada moralo je da bar jedan red bude posvećen tim ljudima.

Imamo mi ovde kritike na račun toga šta Srbija nije uradila ili jeste uradila. Nemamo kritike na temu toga šta tzv. Kosovo nije uradilo. To je dete, u dobroj meri, EU. Neka mi ne zamere. Apsolutno nemam ništa protiv evrointegracija, šta više, ali ne evrointegracije po cenu da se sada ja osećam manje važnom od tamo nekog koji im je draži, bliži, na koncu, više ih je platio i na to imaju pravu. Ne bih da remetim njihove navike, ali hoću da kažem jednu stvar. Ako Srbija svoju decu u školama edukuje na način da im objasni i gde je Ajfelova kula i kome pripada i zašto je Big Ben lep, tako ih učimo i gde je Pećka Patrijaršija i ko je sagradio. Nemojte mi pod patronatom i pod izgovorom koječega karikirati istorijske fakte. Nemojte mi ono što je naše pripisivati nekome drugom, koliko god da vas se u ovom trenutku činio onako kako vidim da je izjava gospođe Suzane Šic – Srbija prepoznaje da se nezavisnost Kosova ne može poništiti, ne znam o kojoj Srbiji govori. Ne znam o kojoj nezavisnosti govori, osim o onoj koja može da bude lični stav određenih članica EU, imamo i one države koje to apsolutno nisu priznale, pa jesu li manje važne?

Na kraju svih krajeva rekao je prof. Žarko Obradović, čini mi se, suštinu. Pokušavam da što više kažem u što kraćem roku da bi ostalo vremena i za mog kolegu Zvonka Stevića, a to je da 2020. godina jeste bila teška za sve nas, pa i za EU kroz mnogo aspekata posmatrano. U tom smislu smo verovatno bili i manje važni, ali prosto moramo da shvatimo da kada izgovorimo jednu ovakvu rečenicu, pa još nju prati i pretnja da će od 20. januara postojati druga administracija u SAD ne znam kako da to doživim, osim da mi treba i hoćemo da razgovaramo i ja sam neko ko je učestvovao u neformalnim razgovorima i uvek sam za to da čujem šta druga strana misli, ali nisam za to da mi po svaku cenu namećete svoje mišljenje i objasnite mi kako i Srbija i Kosovo će menjati Ustav. Možda i hoće. Onaj tzv. republike Kosovo je u dobroj meri prepisan iz Ustava Srbije i čak sam i sa njima razgovarala o tome da on suštinski nije loš. Malo ga ne primenjuju, jer kada bi ga oni primenjivali onda ja danas ne bi mogla ovde da u parlamentu Srbije kažem ono što želim da čuju i predstavnici Evrope, a to je da ako primenite Ustav i poštujete ljudska i građanska prava onda ne može da vas se dogodi da 1% ljudi ne može na svoje imanje 20 godina. Znate, to više nisu ni ljudska ni manjinska prava i u tom smislu sve diskusije koje su se odnosile na prava manjina u Srbiji, koja su ugrožena ili ne znam ni ja – padaju nekako u vodu.

Neću ja da zamerim kolegi Kamberiju. On je tu da bi pričao tu priču. Ja ću zameriti onima koji su, čini mi se, neuko probali da kažu jednu suštinu, ali na pogrešan način. Ne može se od gospodina Kamberija, koliko god on bio vezan za prištinske lidere, i od njega, preko njega, zapravo od njih milost za predstavnike Srba u južnoj srpskoj pokrajini. Za nju se moramo boriti mi odavde. Mi i u Evropskom parlamentu. U tom smislu predstavnici Vlade Republike Srbije nemaju lak zadatak i vrlo im je teško da o tome pregovaraju i oni koji će sedeti u Briselu i koji su u zvaničnim pregovorima briselskim, ali i ovi koji pokušavaju poput ministarke Joksimović da zaista ispoštuju zahteve Evrope bez da nanose štetu pre svega državi Srbiji pred kojom smo odgovorni, gospodo, nas su izabrali građani Srbije, da o Srbiji vodimo računa i da budemo dovoljno državotvorni da šta god uradili to ne naruši ništa od interesa Srbije, a kamoli njen suverenitet i teritorijalni integritet. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi ministri sa saradnicima, počeću mimo dnevnog reda, pa ću dragoj deci Srbije, sprske pravoslavne veroispovesti čestitati praznik Materice, oni se njemu raduju.

Vi koji ste jutros imali nesreću da su vam mame poslanice, verovatno ćete poklončiće dobiti nešto kasnije. Dakle, želim da u lepom raspoloženju i najpre u zdravlju, provedete i ovaj praznik i sve praznike koji predstoje.

Kao što smo čuli od kolega, pred nama važan dnevni red, važni zakoni. Nekako kad je ministarka Gojković tu, nas dve smo i u prošlom mandatu bavile se kulturom i informisanjem, pa je za nas ovo kontinuitet, samo što sada ja to malo drugačije gledam, nekako se osećam komotnije kad sedite preko puta.

Važni zakoni, najpre Predlog zakona o dopuni Zakona o javnim medijskim servisima. Govorile su moje kolege koliko je važno stabilno finansiranje javnih medijskih servisa i u svom obrazloženju ste rekli kljune stvari, , čini mi se, a to je, da s pozicije države, pre svega, pomoći da ostanu na onom nivou na kom očekujemo.

Da li ih kritikujemo, da li čujemo kritike, da li smo i sami u ovoj sali često nezadovoljni, da, ali, svako ko radi taj i greši, i bilo bi negde neprirodno da mi ne bismo imali kritike na temu javnih servisa Srbije. Prosto se nigde u svetu ne dešava da sve bude kako treba.

Treba biti pošten i prema sebi, ali i prema ljudima iz javnih servisa u onom delu u kom je godina, evo polako iza nas 2020. bila teška i izazovan na različite teme, pa i na temu ispratiti sve ono što su bila dnevna dešavanja.

Tu ću se složiti sa kolegom Starčevićem koji je napomenuo da je javni servis odgovorio zaista zadatku kada je u pitanju on lajn nastava, čini mi se da je to bio jedan od važnijih momenata, pre svega zato što se ticao obrazovanja naše dece koja su sticajem okolnosti, sudbinskih dešavanja, izložena tome da ne mogu da imaju redovnu nastavu, ili su bar izvesno vreme bili osuđeni na tu on lajn. Slažem se, ona nikad nije toliko kvalitetna koliko interaktivna komunikacija nastavnog osoblja i dece. Međutim, uspeli su i svi predstavnici Ministarstva prosvete, odnosno zaposleni u prosveti i javni servisi da odgovore tom nikako malom zadatku.

Iskreno se nadam da će 2021. godina doneti neku relaksiranu situaciju kada je u pitanju bar ovaj segment koji se tiče virusa korona, i da ćemo, sada već, izvesno je, sa vakcinom zaustaviti jednu pošast koja nam je poremetila i navike i život, i u nekom trenutku čini mi se, sve nas uplašila da se više nikada nećemo vratiti na staro.

Dakle, odgovaramo svom zadatku, kao Narodna skupština i vi kao Ministarstvo, usvajanjem ovog zakona, on je sadržan i u budžetu Republike Srbije za koji smo svi glasali, pa bi bilo manje više, neprirodno da danas ne podržimo jednu ovakvu promenu.

Drugi zakon koji se tiče Ministarstva kulture i informisanja, pred nama je, jeste taj zakon o saradnji kinematografskoj između Srbije i Francuske, i neću reći ništa novo, ako kažem da je ta saradnja dve države tradicionalna.

Istina, nekako istorijski kad se unazad vratimo uvek smo bili saveznici, istina je, imamo po malo razloga da nekad imamo neki gorki osećaj u ustima, ali je i istina da je u našoj tradiciji da zaboravimo ono što nam uvek nije prijalo. Uvek verujemo u to sutra i negde smo kao država skloni tome da učinimo maksimu da bi nam to sutra bilo kvalitetnije.

Ovakav jedan predlog zakona o kinematografskoj kooprodukciji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, obećava. Suludo bi bilo da bilo šta dodam na diskusiju moje uvažene koleginice Nataše, koja je lepo govorila o tome šta je tradicija tog francuskog filma, važno je reći još jednu stvar, a to je da je Srbija pokazala da takođe zavređuje pažnju jedne ni malo naivne kinematografije, govorim o Francuskoj, jer pravo je i većeg i kvalitetnijeg da izabere svoje saradnike. U tom smislu mislim da je na ponos Srbiji i činjenica da su u srpskoj kinematografiji prepoznali kapacitet za saradnju, za kooprodukciju i za stvaranje nekih novih filmova u budućnosti, koje će generacije pamtiti. Svako vreme će jednog dana biti istorija, o njemu će neko i govoriti i pisati, pa i snimati filmove, zašto da ne.

Ono što treba reći jeste da, ministarka je rekla, potpuno se sa vama slažem, nemate nikakav uticaj ni na kakvu programsku šemu bilo kog, pa ni predstavnika javnih servisa Srbije, niti komercijalnih televizija, i o tome smo razgovarali kada je tema ovde bilo izbor članova REM-a.

Svi bismo mi pomalo da se bavimo uređivačkom politikom, svejedno da li mi iz ove sale, ili oni koji su oko ove sale, i oko ove zgrade, i oko neke sopstvene ose, u kojoj su kritike neretko i brutalne.

Slažem se takođe, da bi imalo šta dodati, ali s druge strane kada obezbedite jednu ovako stabilnu situaciju, a čini mi se, sa ovim obezbeđujemo, onda to obećava i da će relaksiranije oni koji imaju pravo da utiču na programsku šemu na istu uticati, pa ćemo nadam se, biti ponosni i na te pomake.

U tom smislu, i kažem da je ova saradnja, odnosno ovaj zakon o saradnji na temu kooprodukcije, odnosno kinematografske kooprodukcije jako važan. Unaprediće sve ostale saradnje, rekla je Nataša, čini mi se, da smo snimili preko 10 dugometražnih filmova u toj zajedničkoj kooprodukciji, verujem da će ih biti još više.

S druge stane negde računam da to sve zajedno pomalo govori u prilog onoga o čemu ćemo razgovarati sutra, a to je da je Srbija oduvek bila i ostala deo Evrope, bez obzira što formalno još uvek nemam papir da smo članovi EU.

Sve su ovo koraci na putu ka EU i nisu mali i nisu zanemarljivi. Mislim da je dobro praviti ih baš sa ovih pozicija, sa pozicija kulture koja je negde sinonim za civilizaciju, bez razlike o kojoj državi govorimo, koga se tiče. Tamo gde kulture nema, nema ni normalnog življenja.

U tom smislu ste dobili težak zadatak i nekako u ovim teškim godinama za državu Srbiju kultura je često znala da bude, uslovno rečeno, oštećena. Ja ne mislim da se kvalitet rada, niti kulture, niti ustanova, niti radnika, meri po tome koliko će sredstava biti izdvojeno, ali jeste važno, jeste jako važno da o tome vodimo računa. Juče sam čula, mislim da je u poslaničkoj grupi neko od kolega komentarisao, Čerčilovu izjavu u vreme kada su nedostajala sredstva pa su predložili da se to uzme iz nekog fonda predodređenog za kulturu, odgovorio je – za šta ćemo ratovati ako odatle uzmemo sredstva.

Morali bi da budemo malo obazriviji u tom smislu, ali to sada nije tema, besmisleno je o tome govoriti. Malo smo se probali na to osvrnuti kada je tema bio budžet Republike Srbije i zaista tu nema mesta za kritički osvrt pod okolnostima da jeste budžet razvojni i da on jeste poređao prioritete, ne na uštrb kulture, prosto, sada imamo pod ovim okolnostima i, nažalost, neke ne važnije stvari ali prioritetnije, tako bih rekla, pa na kraju i taj nagoveštaj masovne vakcinacije. Ni to nije mali izazov i o tome smo imali priliku da čujemo da se nije lako snaći.

Treći zakon po redu, ministre Udovičiću, ja mislim da ste vi u ovom sazivu prvi put sa nama i dobrodošli kao zvanični predstavnik Vlade na temu jednog zakona, potvrđivanje ugovora između Republike Srbije i Japana o otklanjanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i sprečavanju poreske evazije i izbegavanja.

Ja imam dvostruku odgovornost kada govorim o ovoj temi, pre svega kao predsednik Poslaničke grupe prijateljstva Srbije i Japana. Opet jedno tradicionalno prijateljstvo, ja bih rekla, opet prijateljstvo koje je imalo svoje oscilacije, kao i sva prijateljstva. Važno je da se ne raskinu, važno je da ne prestanu da postoje kao takva, ali jeste imalo svoj plus i minus od nekog perioda vladanja komunista pa naovamo. Danas nekako, čini mi se, ulazimo u jednu fazu ozbiljne saradnje. Ovaj sporazum u tom smislu jeste važan.

Ovaj Ugovor između Republike Srbije i Japana o otklanjanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i sprečavanju poreske evazije i izbegavanja potpisan je u Beogradu, ako se ne varam, 21. jula 2020. godine, a ne varam se, odnosi se na otklanjanje jedne anomalije koja bi loše uticala na sve naše buduće saradnje. Potreba za ovom vrstom ugovora javila se usled procesa globalizacije i te neke naše težnje da se granice brišu, ne samo u odnosu na države u regionu, tu smo već pokazali jasan stav i na koncu bili inicijator nečega što zovemo Mini Šengen, nego i šire.

Srbija mora biti otvoreno tržište za sve zemlje, za sve velike privrede. Japan definitivno jeste jedna od njih. U tom smislu je ovakav sporazum, ovo nije prvi sporazum ovog tipa, ja mislim da imamo već potpisane sporazume ovog tipa sa nekoliko država pre Japana, naše razmišljanje mora biti globalno i u tom smislu nam nije dozvoljeno da se ograničavamo. Tako da pozdravljam jedan ovakav sporazum, jednu ovakvu inicijativu i uopšte jedan ovakav iskorak, zato što će obezbediti prostor i za jednu drugu saradnju koja je privredna.

Negde u prilog tvrdnje da sa ovim sporazumom to ima veze je i nedavni dolazak japanske kompanije „Tojo Tajers“ u Inđiji, koja je odlučila da izgradi svoj pogon za proizvodnju guma za automobile i kamione. Vrednost te investicije je 382 miliona dinara. Ovo govorim zbog javnosti, ne zbog toga što bilo ko u ovoj sali ili bilo ko od vas ko predstavlja Vladu ne zna o čemu se radi, već da bismo shvatili da će ta fabrika zaposliti 560 radnika, da će parcela na kojoj se prostire imati oko 64 hektara i to je obezbeđeno, koliko ja razumem, od strane opštine Inđija, što govori o jednoj sinhronizaciji između svih organa vlasti u državi Srbiji, a što jeste važno.

Po planu bi trebalo da se u fabrici, koliko stoji u najavama, proizvodi pet miliona guma godišnje, koje će se izvoziti i na tržište EU i na tržište Rusije. Dakle, „Tojo Tajers“, jedan od najvećih svetskih proizvođača guma, osnovan je 1945. godine.

Ovde ću završiti tu priču o važnosti saradnje sa Japanom, ne zato što se ne bi imalo šta reći, nego zato što zaista ove brojke govore da će i za japanske privrednike jedan signal da je „Tojo Tajers“ kao jedan od većih proizvođača i giganata japanske privrede došao u Srbiju, biti svakako motiv. A za nas je to potvrda da smo ovaj deo posla koji se tiče jednog stabilnog tržišta jedne zemlje koja obećava zaista uradili kako treba.

Sporazum o kome danas govorimo i za koji će poslanici SPS, u čije ime danas govorim kao ovlašćeni predstavnik, svakako glasati je jedan kontinuitet dobre saradnje i ja se nadam, ne samo sa Japanom. Svi ostali naši bilateralni odnosi koji, opet kažem, tradicionalno su dobri i bez obzira što, ja moram i na to da se osvrnem, Japan jeste priznao nezavisnost Kosova, ali smo imali jednu simpatičnu situaciju u momentu za nas jako važnu, u vreme kada je aktuelni predsednik Skupštine bio ministar spoljnih poslova, a to je da je Japan, ako se ne varam, bio uzdržan kada je bilo u pitanju glasanje za prijem Kosova u Unesko i u Interpol. To su postupci koji su važniji od onog gorkog ukusa koji smo imali kada je Japan priznao Kosovo. Jer, to šizofreno priznanje Kosova koje se desilo u nekom trenutku u svetu, bilo je zaista bez naše reakcije, pa većina zemalja, gotovo to mogu i da tvrdim, nije ni imala svest o tome koliku štetu nanosi Srbiji sa jednim takvim priznanjem koje je bez pokrića.

Japan je ovakvim potezom uzdržanosti na jednu važnu temu, zaista za nas važnu temu, pokazao u stvari taj svoj prijateljski odnos, a možda i nama objasnio koliko smo u određenom trenutku na jednu važnu temu ostali kao država nemi.

Ali, opet, da ne bih skrenula sa onoga što je tema i umanjila ono što je važnost tačke dnevnog reda, ja ću se ovde svakako zaustaviti.

I kao četvrto, ali ne i najmanje važno – Potvrđivanje Ugovora o zajmu (Izgradnja auto-puta E-80 Niš-Merdare, deonica Niš-Pločnik, faza 1) između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Ugovor je potpisan 25. novembra 2020. godine. Svrha projekta je pomoć u izgradnji deonice auto-puta, približne dužine oko 32 km, prema standardima polu-profila auto-puta između Niša i Pločnika u Republici Srbiji, koja je deo E-80 rute Niš-Merdare. Ovo je zajam od 85 miliona evra, period raspoloživosti zajma je do 31. decembra 2026. godine, što je i rok za završetak radova.

Projekat je važni deo rute sedam, kao veze između rute šest i koridora XS, povezujući Niš sa Albanijom i Jadranskim i Jonskim morem i njihovim lukama. Time će se postići poboljšanje veze Bugarske, Srbije i Albanije. Nije ovo nevažno. Čitam ove zvanične podatke potpuno svesno, da ne pogrešim, jer, možete biti koliko god hoćete pametni, ovo je struka koju čovek mora da poštuje kada o njoj ne zna mnogo, a ja, na moju veliku žalost, ne znam. Kada bih imala kapacitet jednog Milutina Mrkonjića, danas bih znala o čemu govorim, ovako moram da pročitam ono što su fakti.

Projekat će sprovoditi privredno društvo Koridori Srbije, što je takođe važno, jer mislimo da domaći subjekti treba da rade sve ono što je moguće uraditi i ova deonica auto-puta dolazi do mesta Pločnik za koji ja, sticajem okolnosti, baveći se ovim zakonima, dođoh do podatka da se u Pločniku nalazi jedan arheološki lokalitet Vinčanske kulture u istoimenom selu nadomak obale Toplice i nedaleko je od Prokuplja.

To je kompleks naselja iz mlađeg kamenog doba i prostire se na površini od 110 hektara, a otkrića iz prve decenije XXI veka ukazuju da je reč o najstarijem metalurškom mestu na svetu. Sam lokalitet je značajan i po pronađenim ostacima keramike i primercima figuralne plastike.

Negde početkom septembra 2009. godine počela je izgradnja rekonstrukcije Neolitskog sela, a postoje zamisli da se lokalitet turističkim vozom poveže sa Prokupljem, Kuršumlijom i Đavoljom Varoši.

Evo nas opet kod jednog od onih bisera Srbije koje ona u sebi ima, koje čak ni mi koji u njoj živimo nismo znali do kraja... pre nego nas je, nažalost, korona naterala da upoznamo svoju zemlju, jer nismo mogli da se divimo tuđim.

Ja verujem da će arheološko nalazište i lokalitet koji se nalazi u Pločniku biti sada još atraktivniji činjenicom da se ova deonica završava i da nije naivna kopča i tranzitna, ako hoćete, pa je važno reći da ponekada ti putevi vode tačno onamo kuda treba da prođu, da bi ceo svet i svi oni koji imaju ambiciju za putovanjima upoznali tradiciju i kulturu naše ne tako velike, ali lepe Srbije, koja zaista obiluje biserima različitog tipa.

Ističe mi lagano i vreme. Na kraju ću naglasiti da će poslanici Socijalističke partije Srbije svakako glasati za sva četiri predložena zakona i da smo, kao i do sada, mislim da je jutros o tome predsednik Skupštine govorio, radili u skladu sa, pre svega Poslovnikom, ali najpre sa potrebom građana da se njihov kvalitet života unapredi poboljšanjem nekih zakona.

Kada je u pitanju 2021. godina, ja sam gotovo sigurna da ćemo se viđati, naročito sa ministarkom kulture.

Uvek imam problem ove rodne ravnopravnosti kada zaletim se da kažem - sa ministrom kulture, a onda shvatim da to nije dobro, ali mi ovo „ministarka“ zvuči nekako još od Nušića na ovamo, kako bih vam rekla…

Sve u svemu, sigurna sam da postoje zakoni iz oblasti kulture i informisanja kojima ćemo se baviti. Poznavajući Maju Gojković, znam da će se to brzo desiti. A sve ostale zakone koji su pred nama, u 2021. godini sa zadovoljstvom ćemo i analizirati i pomoći da možda budu za nijansu kvalitetniji od onoga što kao izvršna vlast predložite. Hvala vam.