Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS, zapravo, njeni poslanici, ne podržavaju ovaj amandman gospodina Nenada Čanka. Smatramo da takav amandman nije u skladu sa onim što jeste država Srbija, što treba da bude njena vojska i što treba da bude uređenje države Srbije. Konačno, to nije ni u skladu sa važećim ni Ustavom ni zakonima, ni s ovim predlozima zakona, a oni su još u fazi usvajanja.
Sve može da se usvoji, ali se usvajanjem takvih zakonskih rešenja ne doprinosi onome što treba da bude stabilnost Republike Srbije, njeno zajedništvo, poštovanje, bez zadiranja u ono što su različitosti između naroda, nacionalnih manjina i tako dalje.
Dakle, postoje organizacioni razlozi, i to je i u zakonu predviđeno, da se obeležavanje i simboli upotrebljavaju u zavisnosti od organizacione strukture Vojske.
Tako, tu imamo različite vidove Vojske, a vidovi se dele na rodove i službe, rodovi i službe na vrste, a vrste na specijalnosti itd. Naravno, i simboli i oznake označavaju Vojsku kao jedinstvenu, kao jedinstveni subjekt koji je u službi odbrane zemlje.
Uvođenje, dakle, ovakvih oznaka i simbola kojima se obeležavaju specifičnosti tih regiona itd., kako je ovde predloženo, to je kucanje na vrata federalizacije Srbije, i ne samo federalizacije, već i konfederacije Srbije. To, kao i neka druga rešenja koja se zagovaraju statutarnim rešenjima Vojvodine, ili, čak, možda ustavnim, jer čini mi se da ima i takvog zagovaranja, u smislu da nacionalne zajednice u Vojvodini treba da predstavljaju konstitutivne članove Autonomne Pokrajine, vode, zapravo, tom krajnjem cilju – da Srbija bude federacija, sutradan ili prekosutra, možda, konfederacija, a onda je krajnji rezultat – secesija.
Verovatno postoje takve politike, ne verovatno, već sam siguran da postoje takve politike i one se naziru. Dakle, SPS ne podržava takav pravac reformi, takav pravac rešenja, ni u Vojsci, ni u državnom uređenju, i u ovom konkretnom slučaju glasaćemo protiv ovog amandmana.

Dakle, ja ću pokušati s merom da odgovorim, u smislu poravnanja nečega što su kvalifikacije.
Dakle, ne, gospodine Čanak, da SPS poslednja treba da ukaže na ono što je njen stav kada su u pitanju ovakvi stavovi, već je prva koja treba na to da ukaže. Ničega SPS nema da se stidi u onome što je činila u odbrani srpske države i srpskog naroda. Sada ne bih nastavio diskusiju, neću da govorim o razlici, ali ako treba, o tom potom. Toliko o tome.
Drugo, slažem se da su u Vojvodini 70% Srbi. Ali, svakako, vi, gospodine Čanak, i vaša politička stranka ne predstavljate tih 70% Srba. Tamo, u Vojvodini, te Srbe predstavljaju i neke druge stranke, koliko čega ima, to je ono što su rezultati izbora. Prema tome, ne možete da svojatate ono što je stav svih tih Srba, da to bude, generalno, stav srpske nacionalnosti u Vojvodini.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime SPS-a glasi: „Član 37a. – u mirnodopskim uslovima, pripadnici Vojske Srbije, po odobrenju Generalštaba, u okviru svoje obuke mogu biti angažovani na realizaciji poslova i programa javnih preduzeća i ustanova, lokalnih samouprava i drugih privrednih subjekata, pod uslovima koje obe strane učesnice ugovore“.
Dakle, ovde je reč o tome da bi jedinice, odnosno pripadnici Vojske Srbije mogli da, u okviru svoje redovne obuke u mirnodopskim uslovima, učestvuju u nekim poslovima, obavljaju određene poslove koji će biti korisni, s jedne strane, za našu društvenu zajednicu, lokalnu samoupravu, privredna preduzeća ili neke druge subjekte u okviru naše države, a, s druge strane, od toga bi imala korist i Vojska.
Imamo u prošlosti takve primere da su pripadnici, raniji pripadnici JNA, Vojske Jugoslavije, bili angažovani na takvim poslovima. Na primer, inženjerijske jedinice koje su radile na modernizaciji puteva ili osposobljavanju nekih putnih pravaca, ili na gradnji mostova itd. Naravno, postoje i druge struke koje su interesantne i gde bi Vojska mogla da bude učesnik u ovakvim poslovima.
U obrazloženju Vlade Srbije se kaže da je amandman odbijen iz razloga što je nadležnost Vojske Srbije utvrđena članom 139. Ustava Republike Srbije.
Član 139. Ustava Srbije kaže: ''Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile''.
Dakle, iz ove odredbe Ustava, koja govori o angažovanju Vojske u slučaju rata, ne vidim da je zabranjena upotreba jedinica ili Vojske Srbije u mirnodopskim uslovima na način kako je predloženo ovim amandmanom.
Konačno, može se postaviti još jedno pitanje. Mi imamo u sadašnjim uslovima priličan broj vojnih obveznika, odnosno vojnika koji, usled prigovora savesti, ne služe Vojsku pod oružjem, već su raspoređeni u nekim ustanovama, državnim ili nekim humanitarnim organizacijama itd., i to se, verovatno, odvija na osnovu nekog propisa, nekog ugovornog odnosa bilo koje vrste. Postavlja se pitanje, kako to Ustav dozvoljava, a ne dozvoljava na ovakav način, kako sam naveo, što bi bilo zaista korisno za našu državu, što bi bilo korisno za Vojsku Srbije?
Smisao ovog amandmana je da se u okviru redovne obuke, u stvarnim uslovima, Vojska obučava na najbolji mogući način, jer kada dođe rat i kada se ta vojska upotrebi u ratnim operacijama, onda je to stvarna situacija, nije više zamišljena situacija. Prema tome, zaista ima smisla ovakav način angažovanja Vojske, jer je višestruko i obostrano od velike koristi.
Kroz ovakav vid saradnje Vojske sa subjektima naše društvene zajednice, imali bismo ono što je zaista potrebno, jer bi se pokazalo da je to narodna vojska, da je to vojska koja pripada ne samo državi kao jednom sistemu, kao jednom aparatu, već pripada zajednici, pripada tom narodu. Uostalom, pripadnici te vojske dolaze iz naroda i onda se to osvedočava, jedno sažimanje i međusobno pripadanje.
Iz tih razloga i s takvom logikom, SPS predlaže ovakav amandman, zato što bi to bilo višestruko korisno. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedniče.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 104. stav 1, koji glasi - narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Naravno da to važi i za gospodina potpredsednika, gospodina Albijanića, koji je vodio sednicu pre vas, gospodine predsedniče.
Kada se ispostavilo da ne postoje uslovi za nastavak rada sednice, uz dovikivanje nekih poslanika iz DS-a – produži vreme, produži vreme, na jedan teatralan način je to saopštio, uz aplauz istih poslanika. Da, Albijanić. Dakle, smatram da na takav način ne bi trebalo da se ovde odnosimo i da je potrebno više poštovanja između nas i saradnje, jer radimo na zajedničkom poslu. Zakon koji je pred nama imali smo u raspravi u načelu i u pojedinostima.
Uz dužno poštovanje gospodina ministra Milana Markovića, ipak smatramo, mi iz SPS-a, da je pravi sagovornik o ovim pitanjima, o ovim amandmanima, gospodin ministar odbrane Šutanovac. Zašto? Zato što postoje momenti kada treba da postavimo određena pitanja koja se odnose na amandmane i zaista je nepotrebno da dođemo do neke rasprave gde ne možemo da imamo kompetentan odgovor. Kažem, uz dužno poštovanje ministra Markovića.
S druge strane, ako se produžava rad Narodne skupštine posle 18 časova, onda je potrebno sve vreme iskoristiti u onoj redovnoj satnici, a to znači pun kapacitet vremena u prepodnevnom radu i posle podne, od 15 sati, pa nadalje.
Ako vi iz vladajuće strukture i iz Vlade niste stvorili uslove da radimo od 15 časova, i onda, vašom krivicom, zbog nepostojanja uslova, odlažemo raspravu za sat-dva, onda zaista nema smisla ponižavati Narodnu skupštinu i dovoditi narodne poslanike u poziciju da rade posle 18 časova, a ne radimo u redovnom radnom vremenu.
Mislim da to, zaista, nema smisla i da bi trebalo voditi računa o tome.
Gospodine predsedniče, ja vas molim, u ime kluba poslanika SPS-a, da ubuduće stvorimo uslove kako bismo maksimalno iskoristili vreme koje imamo na raspolaganju. Spremni smo da radimo i preko vremena, ali ne na ovakav način, da dolazimo u situaciju da pomislimo da se dovoljno ne poštujemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, i izvinjavam se što možda ovako kočim dalji rad ili trošim vreme.
Dakle, ne sporim pravo predsedavajućeg da, u skladu sa Poslovnikom, rukovodi radom Skupštine i ne osporavam ni tu činjenicu da je dao obrazloženje, što se tiče gospodina Markovića. Uostalom, mi na tu činjenicu, u tom trenutku, nismo ni reagovali.
Ja samo osporavam način na koji se produžava rad, u trenutku kada se aplaudira i kada se podstiče na jedan način koji nije adekvatan onom pravom odnosu - produži vreme, produži vreme, onda se na to aplaudira, a vi saopštavate da se produžava vreme.
U svakom slučaju, u tom trenutku dolazimo u situaciju da reagujemo na osnovu člana 104. Poslovnika, jer se vređa dostojanstvo Narodne skupštine na takav način. Onda je trebalo da opomenete dotične poslanike koji su aplaudirali ili dobacivali u tom trenutku.
Opet kažem, u ime SPS-a, da mi nećemo opstruirati rad. Mi želimo, zaista, da damo doprinos plodotvornom radu.
Naravno, mi smo opozicija i tu smo da kritikujemo, ali vas molim da vreme iskoristimo do kraja i u punom kapacitetu, a ne s prekidima, zato što niste obezbedili uslove za normalan rad. Naravno da pokušavamo da se razumemo i u ovom smislu, ali na ovakav način možemo da sarađujemo i daćemo svoj doprinos.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o amandmanu koji zapravo znači uvođenje novog člana u Predlog zakona i taj član 33a glasio bi: ''U slučaju smrti bivšeg predsednika Republike, njegov supružnik ima pravo na penziju u iznosu od 75% plate predsednika Republike''.
Dakle, rekli smo da je predsednik Republike jedna od najvažnijih institucija u državi i Ustavom je rečeno da on predstavlja Republiku Srbiju, on predstavlja zemlju, on predstavlja sve građane. Svi građani gledaju u njega i cela međunarodna javnost. Značaj ove institucije svakako je toliko veliki da nema potrebe trošiti reči na to.
Treba učiniti pokušaj i ovde, u Narodnoj skupštini, da ta institucija bude zaista takva da u svakom trenutku bude onako kako treba, po potrebi države Srbije, po potrebi njenih građana. Naravno, treba mu stvoriti sve uslove kako bi on na najbolji mogući način obavio svoju funkciju i ostvario svoju ulogu.
Svakako je važno i to da predsednik Republike ne može da bude bilo ko. Deklarativno, naravno, svako ko ispunjava formalne uslove, može da se kandiduje za predsednika Republike. Ali predsednik Republike treba da ima poseban integritet, zna se koji, i on će se, svakako, i tim svojim integritetom, višestrukim, izboriti kao kandidat u izbornoj trci da dođe do mesta predsednika Republike.
Zavređuje pažnju i ono što su uslovi za njegov redovan rad, ali svakako je važno i ono što će biti sutra, kada ne bude predsednik Republike, što je naravno regulisano i predloženo u ovom predlogu zakona i o čemu će tek biti reči. Ali, naravno, potrebno je nešto učiniti i u onome što su članovi njegovog domaćinstva, što je, u ovom slučaju, njegov supružnik.
U prethodnom zakonu o posebnim pravima predsednika Republike imamo odredbu koja govori o penziji supružnika u slučaju smrti predsednika Republike. Daleko od toga da to treba sada kroz primer dati, ali ovde je reč o nekom budućem predsedniku Republike Srbije, koga nažalost može da zadesi smrt. To je, naravno, moguće, prirodan je proces, odnosno fakat koji može da se dogodi. Onda u trenutku kada njegov supružnik, kao predsednika Republike, po zakonu ostvaruje pravo na penziju, ta penzija bi trebalo, po onome što je predlog SPS-a, da bude 75% plate predsednika Republike.
Mislim da je veoma važno da se o tome vodi računa, da se udostoji ta institucija i da se ima jedan tako pravilan i ljudski i naravno, sa izrazitim poštovanjem prema instituciji predsednika Republike, da i u ovom delu to treba ispoštovati i voditi računa. Iz tih razloga SPS predlaže prihvatanje, gospodine ministre, ovog amandmana. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je bila priča oko amandmana da se posle člana 33. doda novi član 33a, o čemu sam pričao, praktično je nastavak ove priče, samo, naravno, odnosi se na druge situacije.
Ovaj amandman glasi: Posle člana 38. Predloga zakona, dodaje se novi podnaslov i novi član 38a koji glase: ''Prava supružnika bivšeg predsednika Republike. Član 38a – U slučaju smrti bivšeg predsednika Republike, njegov supružnik ima pravo na penziju u iznosu od 70% plate predsednika Republike''.
Ja bih samo rekao da ovakvim predlogom zakona, koji imamo pred sobom i koji reguliše prava i dužnosti predsednika Republike, a samim tim i ono što se tiče njegovih članova domaćinstva, pa i supružnika, jednom improvizacijom, jednom nestudioznošću u sagledavanju svih aspekata ove materije, govori samo o tome da vladajuća struktura, koja je danas na vlasti, misli da će večito ostati na vlasti. I ne samo da će večito ostati na vlasti, nego da je besmrtna i da će u nedogled trajati njihovi mandati i njihovi životi. To je lepa želja, želim da im Bog usliši takvu želju, ali je to zaista neprirodno i nemoguće.
Dakle, mi ovde govorimo o onome što jeste institucija predsednika Republike. Ta institucija se poštuje, ne samo u liku aktuelnog predsednika, bilo kog aktuelnog predsednika u bilo kom vremenu, nego se ta institucija poštuje i posle toga, u odnosu na ličnost koja je bivši predsednik, u odnosu na njegovog supružnika itd. Naravno ima još mnogo i mnogo aspekata.
Pre neki dan smo imali u štampi, pre dva dana tačnije, neke tekstove kojima se kaže da SPS i ja, kao narodni poslanik, predlažemo Miri Marković, ne znam, penziju od toliko i toliko, dat je iznos. Reč je o zavisnim medijima. Kad kažem zavisnim, mislim na to da zavise od vas, gospodo iz vladajuće strukture, iz vladajuće koalicije.
Takav pristup je veoma ličan, čak bih rekao i da je malograđanski. Mislim da to oslikava samo kulturu i dostignuti civilizacijski nivo i određenih slojeva, i određenih struka, i određenih ličnosti, koji gledaju zaista na jedan neprihvatljiv način, koji nije na visini ni struke, ni morala, ako hoćete, i kako god hoćete.
Ovde nije reč o Miri Marković. Onda je trebalo mediji mene da pitaju šta sam to mislio, ili bilo koga ko predstavlja SPS, i da im to sve lepo objasni. Mirjana Marković je ostvarila svoje pravo na penziju po zakonu koji je donet. To je posebno pitanje. Ali, zakon je donet. Naravno, zakoni se poštuju onda kada vama odgovara, a ne poštuju se onda kada imate razloga da osporite ustavno i zakonsko pravo drugome, koji nije na vašoj talasnoj dužini i nije u vašoj političkoj opciji.
Mi kao država, kao građani Republike Srbije, naravno da treba da poštujemo sebe. Onoliko koliko poštujemo sebe, kaže svet, toliko će nas poštovati i drugi.
Mi zavređujemo poštovanje, ali kakav odnos smo imali u prošlosti prema svojim vladarima, u ranijem periodu prema kraljevima, kasnije prema svojim predsednicima, i danas, naravno, mi to ne umemo i pokazali smo to na najgori mogući način. Možda nas i zato, ili između ostalog i zbog toga, mnogi u svetu ne poštuju, što mi ne umemo da poštujemo naše institucije i ličnosti koje su bile na tim odgovornim mestima itd.
Ali, nemojte onda očekivati da će se nešto promeniti u odnosu na vas koji ste u ime tih institucija danas ili sutra i ako se to nastavi. Naravno, ja lično mislim i želim, kao i SPS, da prekinemo s takvim odnosom koji nije na visini ni kulture, ni dostignutog civilizacijskog nivoa sadašnjeg sveta i da jedni druge više poštujemo, da poštujemo svoju državu, da poštujemo svoje institucije i da se jednako principijelno odnosimo, i onako kako treba, prema svima, bez obzira ko u datom trenutku obavlja neku dužnost.
Da vam kažem nešto. Da li je lepo uopšte za Srbiju ili za Jugoslaviju, raniju državu, da Jovanka Broz npr. ne ostvari ono što je trebalo da ostvari, da ne bude udostojena, ne bude ispoštovana, pa, ako hoćete, i Mira Marković posle toga itd., da ne može da ostvari ono što joj po zakonu već pripada? Nije reč o ovom zakonu. To onda govori o nama kao ljudima, govori o nama kao narodu, građanima. Ali, pre svega, u ovom trenutku govori o vama, o vlasti koja ima instrumente, koja sprovodi zakone i donosi zakone.
Gospodo narodni poslanici, i vi iz vladajuće koalicije imali ste predsednike i imaćete ih. Naravno, imaćemo ih i mi. Ne govorim sada o pravima supružnika određene ličnosti. Govorim o pravima supružnika bez obzira ko je bio na mestu predsednika ili koji će biti na mestu predsednika Republike. Sutradan će to pravo po ovom amandmanu ostvariti supruga vašeg predsednika.
Naravno, nije mi namera da budem zlurad, niti da na takav način razgovaram. Razgovaram principijelno i pokušavam da dam doprinos, zajedno sa SPS, značaju institucije predsednika Republike, a samim time i poštovanju onoga što je red da pripadne kao pravo supružniku bivšeg predsednika koji je, na primer, preminuo, odnosno koji će preminuti u datom trenutku, ako to bude pre supružnika. Dakle, namera je sasvim jednostavna.
Na kraju, želim da kažem da jedan predsednik Republike, bez obzira ko to bio, nikada ne može da bude skup za državu ako se drži Ustava i zakona, ako je na braniku interesa Republike Srbije i njegovih građana. Onda mu treba omogućiti da on to na najbolji mogući način uradi. A i sve počasti da mu se daju i prava koja po zakonu treba da mu uslede da ostvari, bez obzira o kome se radi. Takav predsednik Republike vrlo malo košta, pa i sa ovim pravima koja mi predlažemo. Zahvaljujem na pažnji.

Iskoristiću pravo na repliku. Samo želim da kažem, pre dva dana trebalo je valjda da se SPS, pa i ja lično, kao podnosilac ovog amandmana, zastidim jer su novinari, tako su oni videli, mislili i napisali da se zalažem za penziju Mire Marković.
Da vam kažem, ne odričem se Mire Marković. Vrlo je poštujem kao suprugu bivšeg predsednika Republike Srbije i predsednika SRJ. Ono o čemu priča SPS jeste da se supružnik pokojnog predsednika poštuje, a to znači da treba da se poštuje i Mira Marković. Nema dileme oko toga. To je valjda elementarna kultura sa kojom treba da nastupamo svi. Bar to tako važi u civilizovanom svetu.
Dakle, kada je reč o stečenim pravima, odnosno zakon pokušava da reguliše neka prava bivših predsednika, supružnika itd., to treba da se odnosi na sve bivše predsednike. To je ovde predloženo, počev od Dobrice Ćosića, koji je bio predsednik SRJ, preko Zorana Lilića, zatim predsednika Milutinovića, zatim predsednika SRJ Vojislava Koštunice, Svetozara Marovića koji je bio predsednik Državne zajednice.
Drugo, stečena prava koja pripadaju Miri Marković, ako već nju pominjemo, po Zakonu o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike, trebalo je da se kroz ovaj zakon potvrde ili da se čak ta prava više primere stvarnoj važnosti institucije predsednika Republike jer, davanjem prava supružnicima bivših predsednika, zapravo, iskazujemo ono što je važnost institucije predsednika Republike.
Ako već govorite o tome da ste tolerantni, da imate širok demokratski kapacitet, pokažite na delu i to, a pokažite na delu i ono što je elementarno i što proizilazi iz suštine ovih predloga, pokažite ljudskost. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman ima isti smisao kao i amandman gospodina Miličkovića ili je neka varijanta, pokušaj da se dotera zakon u delu kada je reč o pravima predsednika Republike koji je razrešen.
U članu 43. stav 1. Predloga zakona stoji: "Predsednik Republike koji je razrešen nema prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike". Znači, nema nikakva prava.
Amandmanom, koji sam podneo u ime SPS, menja se član 43. stav 1. Predloga zakona tako da glasi: "Predsednik Republike koji je razrešen dužnosti zbog kršenja Ustava i zakona kojim se ugrožava nezavisnost, teritorijalna celovitost i suverenitet Republike Srbije, kao i zbog učinjenih krivičnih dela kojima se narušava ugled i moralni integritet institucije koju predstavlja, nema prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike".
Dakle, kroz ovaj amandman pokušava se da samo u onim drastičnim slučajevima, kada je predsednik Republike ugrozio interese Republike Srbije, ili na bilo koji drugi način, ili činjenjem krivičnih dela ugrozio moralni integritet te institucije, da dođe do razrešenja i da on nema prava koja mu po ovom zakonu pripadaju kao bivšem predsedniku Republike.
Bez ikakve zluradosti, molim vas da to ne shvatite tako. Zamislite da se dogodi neki novi 5. oktobar, ali ovoga puta da narod zbaci vas sa vlasti, da se potom odmah raspišu novi parlamentarni izbori, a sve to da se dogodi, govorim hipotetički, za vreme kada je vaš predsednik Republike na vlasti, odnosno vrši funkciju predsednika Republike.
Dakle, vi izgubite parlamentarne izbore i u Narodnoj skupštini se, posle konstituisanja jedne drugačije većine koja je, recimo, protiv vas, pokrene postupak za razrešenje, a u jednoj takvoj euforiji pitanje je i kako će Ustavni sud oceniti ustavnost kada se to pokrene itd., kao što su pravosudni organi radili posle 5. oktobra u mnogim slučajevima itd., dođe do razrešenja vašeg predsednika Republike koji, ruku na srce, recimo, nije kršio Ustav u tom delu kako amandman govori, da je on vršenjem svoje funkcije ugrozio nezavisnost, teritorijalnu celovitost ili suverenitet Republike Srbije, i bude razrešen. On nema nikakva prava kao bivši predsednik.
Sad sam dao jedan hipotetički primer, da to može da se dogodi bilo kom predsedniku Republike koji dođe u takvu situaciju, da na jedan način, u jednoj situaciji euforije, kada se voluntaristički pristupa i sagledava, bude smenjen i da posle toga ostane bez ikakvih prava.
Dakle, i ovaj amandman ima onaj smisao da se ispoštuje institucija predsednika Republike do kraja, jer je ona i suviše ozbiljna da bi se sa njom postupalo ovako ili onako u zavisnosti od trenutne političke potrebe većine koja je najuticajnija u tom trenutku u Srbiji.
Uvek mora da se poštuje predsednik Republike, i institucija predsednika Republike i bivši predsednik Republike. Prema tome, ne sme da se dogodi da se bivši predsednik Republike tek tako pošalje u Hag, mimo zakona i Ustava, kršeći pri tome neke osnovne zakone koji regulišu pitanje kada on može da izađe iz istražnog zatvora i ko može da ga izvede i kojim aktom.
Kada bivši predsednik umre, odnosno kada bude ubijen, a onda se organizuje sahrana, na Trgu Republike se ne maše balonima i organizuje hepening, kao što ste vi to organizovali i vi, gospodine Albijaniću, u tome učestvovali. To se ne čini ni u trenutku kada bude, nažalost, ubijen i premijer, predsednik Vlade Republike Srbije, kao što to niko nije ni činio, jer nije red. Tu se vidi ta razlika u poštovanju države Srbije i njenih institucija.
Prema tome, ovakav amandman od strane SPS zaista je apsolutno dobronameran i u funkciji onoga što jeste država, što je poštovanje države i njenih institucija. Zapravo iz tih razloga je trebalo da ovaj zakon obuhvati sve ove funkcije iz ranijeg perioda, i to da obuhvati gospođu Jovanku Broz, posle suprugu Slobodana Miloševića Miru Marković, sutra-prekosutra i supruge ostalih predsednika koji dođu u tu situaciju, kada smo govorili o onom drugom članu, kada umre bivši predsednik Republike.
Naravno, kroz ovaj set amandmana koji smo dali u ovom delu, mi konkretno mislimo da je trebalo udostojiti svim pravima bivšeg predsednika i u onom obimu i u onoj formi kako smo to i predložili amandmanima, znači sve predsednike koje smo imali, a koji su još živi. To su: gospodin Dobrica Ćosić, gospodin Zoran Lilić, Milan Milutinović, gospodin Vojislav Koštunica i Svetozar Marović.
Dakle, gospodine Todoroviću, vi ste u pravu da su oni... nema potrebe da oko toga polemišemo. Mi smo predložili u jednom amandmanu da to budu i predsednici SRJ. Da li smo mi u pravu u tom delu ili nismo, to je drugo pitanje i oko toga, ja bar, ne želim da polemišem - da li to treba ili ne treba. Ovde govorimo o jednom principu.
Da završim. SPS smatra da ipak u datom trenutku, kada se pokrene postupak... izvinjavam se što sam stao, nije meni sad stalo da vi svi čujete šta kažem, ali jednostavno me to dekoncentriše, pa iz tog razloga stanem.
Dakle, bila je želja SPS-a da se ovo značajno pitanje ne reši na tako rigidan način jer u datim situacijama zaista to tako i može. Ipak stoji potreba da u najtežim slučajevima, kada je presednik Republike prekršio Ustav i doveo u pitanje tu instituciju koju obavlja, instituciju predsednika Republike, on ostane bez prava.
A on može da ostane bez prava čisto jednom hirovitom ili ne znam kakvom politikom neke većine u datom trenutku, a da to zaista ne bude objektivne prirode i bude veoma loše po Srbiju, čime se nastavljaju podele i čime se stvaraju uslovi za teške posledice po našu državu.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. stav 1. Predloga zakona kaže se: ''Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost''. Amandman koji sam podneo u ime poslaničkog kluba SPS dodaje: ''i stranačku", što znači da bi on glasio: Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu i stranačku funkciju ili profesionalnu delatnost.
Ovde se govorilo dosta o tome šta je definicija javne funkcije. Gospodin ministar je, mislim, citirao iz Zakona o sprečavanju sukoba interesa, ali mislim da takva definicija nije merodavna da definiše ovaj pojam. Ako govorimo o onome što je Ustav, što treba da proizađe iz Ustava ili da se na osnovu odredaba Ustava detaljno uređuje – ne razrađuje, dakle uređuje – onda ne može na osnovu nekog pojedinačnog zakona da se objašnjava ovde šta je javna funkcija.
Dakle, do sada postignuti civilizacijski nivo i iskustvo daju odgovor na pitanje šta je javna funkcija. U enciklopediji je data jedna takva definicija i kaže se: termin javna funkcija u širem smislu označava obavljanje poslova koji su potrebni radi ostvarivanja zadataka ma koje javne organizacije, i to po bilo kom osnovu, bilo na osnovu javnih, opštih ili drugih izbora, bilo na osnovu imenovanja.
Nadalje, u tekstu se kaže: sa svakom javnom funkcijom vezane su posebne dužnosti i potrebna prava koja treba da omogućuju obavljanje određenih javnih zadataka. Pomenuta prava i dužnosti izraz su posebne društvene uloge koju treba da odigra odnosna javna organizacija.
Ta odnosna javna organizacija je Demokratska stranka, koju predstavlja njen predsednik koji vrši tu funkciju i on, po ovoj definiciji, vrši javnu funkciju. Posebna društvena uloga odnosne organizacije, po ovoj definiciji, u ovom slučaju DS-a, svakako je ono što je politički angažman na osnovu koga DS javno deluje u javnosti Srbije i u međunarodnoj zajednici.
Prema tome, predsednik DS-a je i te kako javna ličnost, odnosno obavlja javnu funkciju. To što većina poslanika brani stav da je ovo moguće i da tu nema sukoba interesa, znači da imamo vraćanje političkog sistema unazad.
Iako se predstavljate kao elitna politička stranka koja gleda napred, koja je proevropska, vi imate uzore u prošlosti. Zapravo, to je vraćanje u Titovo vreme, jer je Josip Broz Tito bio predsednik Republike i predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, i to je partijska država. I mi ovde imamo težnju ka tom jednom sistemu, s obzirom na to da vi pretendujete da vaša stranka bude ne samo dominantna, nego se, neko je ovde već rekao, ide u pravcu jednopartijskog sistema.
Mislim da je, i vi se dobro sećate, Slobodan Milošević učinio iskorak u pogledu razdvajanja ovih funkcija. Podsetiću vas, 1992. godine u oktobru je održan Drugi kongres SPS-a, na kom je za predsednika partije bio izabran Borisav Jović, a predsednik Milošević je bio predsednik Republike Srbije. Na sledećem kongresu, 1996. godine, Slobodan Milošević je ponovo izabran za predsednika SPS-a. On je svoju funkciju zamrznuo i nije se pojavljivao u javnosti kao predsednik partije.
Naravno, oko ovoga možemo da se sporimo i da dokazujemo ko je u pravu i ko nije. Međutim, svakako da je učinjen iskorak u pravcu demokratizacije i u pravcu oslobađanja jedne državne funkcije od uticaja političke stranke. A pre svega je potrebno da se funkcija predsednika Republike oslobodi uticaja političke stranke. Uostalom, vi ste obarali Slobodana Miloševića između ostalog i zbog te činjenice. A onda, kada više nije na vlasti, činite ne samo isto što je on činio, ako je grešio, već činite mnogo više, hoću reći mnogo gore.
Ovde se ne govori o ustavnom pravu da svaki građanin može da bude član neke političke stranke i niko ne zabranjuje predsedniku Republike da bude član stranke, ali se amandmanom predlaže da on ne vrši i stranačku funkciju jer smatramo da je to javna funkcija. Dakle, po toj logici, ako on može da obavlja funkciju predsednika jedne stranke, onda bi mogao da bude i čelnik neke nevladine organizacije ili predsednik nekog sportskog kluba, "Partizana", "Crvene zvezde", pa ne znam kako bi se na tu sportsku javnost reflektovao ovakav njegov angažman.
Na kraju krajeva, nije bitno o kome je reč. Mi personalizujemo ovu situaciju zbog činjenice da je aktuelni predsednik Srbije gospodin Boris Tadić, koji je ujedno i predsednik stranke. Ali, to sutra može da bude Tomislav Nikolić, prekosutra ili nakosutra može da bude Ivica Dačić. Pa, biće, nije stalo vreme, gospodine ministre, vašim dolaskom ovde na vlast. Svi su prolazni. Srećom, i vi ste prolazni. Složićete se sa mnom, sve teče, sve se menja, to je prirodni zakon i ne treba oko toga da se ubeđujemo.
Govoriću o još jednom aspektu. Molim vas, suverenost potiče od građana koji je vrše. To je rečeno u Ustavu. Ta suverenost građana ide i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Ta preneta suverenost ne sme da se zloupotrebi, a najmanje da se izneveri. A kako se ona izneverava?
Ne može predsednik države u toku izborne kampanje, za parlamentarne ili lokalne izbore, da kaže: ma, ima da ih pobedimo, bre. Sad ja pitam: koga će to predsednik da pobedi? On je stavljen u situaciju da pobedi svoje građane, one građane koji su svoju ličnu suverenost preneli na njega, da vrši vlast. Da li je to u redu? To je u najmanju ruku neozbiljno. Ovde je reč o jednoj državnoj funkciji koja izražava državno jedinstvo države i građana. I on mora da bude iznad svake politike. Kada je reč o politici, ovde je rečeno, i vi ste, gospodine ministre, rekli: pa kakav bi on bio, pa ne znam, on je došao na to mesto sa određenim političkim uverenjima itd.
Naravno da on ima svoja politička uverenja, ali kada stupi na vlast, odnosno preuzme funkciju predsednika Republike, po Ustavu i po zakonu, politiku ove zemlje određuje i vodi Vlada, a predsednik Republike predstavlja državu i tu politiku u tim okvirima. Ne može više da se drži svoje politike. Može da se dogodi da ta utvrđena politika bude sasvim drugačija od politike Demokratske stranke u konkretnom slučaju.
Niste u pravu ovoga puta ni najmanje. Postoji toliko argumenata koji proizlaze iz Ustava i iz logike i iz demokratske prakse, da bi trebalo da usvojite ovaj amandman. Ako niste mogli, hteli ili je bilo nekog drugog-trećeg razloga da ne usvojite amandman LDP-a, Čedomira Jovanovića, eto vam prilike, posle ovakvog objašnjenja, da usvojite amandman SPS-a, koji sam ja podneo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, ne mislim da ste vi, gospodine Šami, hteli da uvredite mene ili bilo koga, ali mislim da ste svojom logikom, načinom kako ste to obrazložili, ipak to učinili, možda nenamerno. Ali, ne vređam se zbog toga.
Ako već govorimo o licemerju, nije licemerno to što mi tražimo za predsednika Republike. Ne mora to da bude Boris Tadić – što se mene tiče, voleo bih da on ne bude – ali nije važno ko će biti, mi govorimo o instituciji države, važnoj instituciji.
Bez obzira ko bude predsednik Republike, on ne sme da bude dvostruka i podeljena ličnost. On predstavlja državno jedinstvo Srbije. On predstavlja i državu, kao jedinstvenu, i te ciljeve i sve ono što se tiče države, ali i građane. Ne može mene da predstavlja, niti vas, gospodine Šami, jer ste vi pripadnik i član DSS-a, kada on izađe i kaže ''ma, ima da vas pobedimo, bre'' i stavi vam prst u oči. Da li se vi onda osećate kao građanin koji ima predsednika koji vas predstavlja? U takvoj situaciji ja ne osećam da je to moj predsednik. Samo se borim za dostojanstvo i građana i institucije predsednika Republike. Samo o tome govorim.
Drugo, naravno da predsednik Republike, koji je lider partije, ili je značajna ličnost, ili ima značajnu funkciju u nekoj partiji, ima svoju specifičnu političku težinu. To što neće formalno biti na čelu partije, ne znači da nema uticaj i da neće voditi neku politiku unutar svojih redova, ali neće to javno raditi. On je samo jedan veliki politički kapital za tu stranku, koja već ima mnogo time što ima svog člana za predsednika. Za vreme parlamentarnih i lokalnih izbora mi nismo imali predsednika Republike. Imali smo predsednika DS-a, koji je pretvorio celu zemlju u jedan žuti milje. Eto, to je to.
Želim još ovo da kažem. Žao mi je što se sve ipak svodi na ime i prezime, zato što je reč o aktuelnom predsedniku, al' ne mora on da bude. Ista bi to stvar bila i da je neko drugi, Tomislav Nikolić sutra ili prekosutra Ivica Dačić itd. Hajde da govorimo principijelno. Vi se vraćate u Titovo vreme. Ja nemam ništa protiv, meni to vreme ne smeta, al' nemojte onda da se ograđujete od tog vremena.

Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da je ustavnu odredbu kojom se reguliše pitanje ostavke predsednika Republike potrebno na precizan i detaljan način urediti odgovarajućim zakonom, tj. ovim zakonom. To je, naravno, elementarno što treba činiti. Zato se i donose zakoni, koji detaljno uređuju i proširuju odredbe iz Ustava, naravno u okviru Ustava.
Dakle, u članu 14. Predloga zakona kaže se: ''Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine''. Drugi stav: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Treći stav: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''.
U drugom stavu imamo reči koje nisu primerene zakonodavnoj terminologiji, rečniku i frazama ili rečima koje se obično upotrebljavaju kada se donose zakoni. ''Mandat predsednika Republike'', kaže se, ''prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Prvo, to ''prispe'' nekako škripi u ušima ili, ako hoćete, zvuči disonantno. Drugo, šta te reči - "kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu" - zapravo definišu?
Podsećam vas da ima tri zgrade Narodne skupštine, koje su u funkciji. Jedna je Dom narodne skupštine, na Trgu Nikole Pašića, druga je u ulici Kralja Milana br. 14 i treća, službene prostorije Narodne skupštine, u br. 16. Onaj ko donosi poštu od predsednika može da promaši ako nije u toku. Ako i potrefi zgradu, pitanje je da li to stiže na portirnicu Narodne skupštine, u prijemnu kancelariju ili u Kabinet, na sto predsednika Narodne skupštine.
Ovo je veoma važno, zato što se u članu 117. Ustava kaže: "Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine". Naravno, to bi moglo i drugačije da se uredi, i pravilnije, ali nažalost Ustav ne dozvoljava.
Kada se u zakonu upotrebe reči "Narodna skupština", ja prvenstveno mislim na zakonodavno telo, na najviši zakonodavni organ, a ne mislim na zgradu, ovu ili onu, treću ili četvrtu, koja može biti ovakva ili onakva. Mene to odmah asocira na najviši zakonodavni organ u zemlji. To je Narodna skupština. Ako se te reči upotrebe u zakonu, onda se prvo na to pomisli. Ali, Ustav to nije regulisao i Narodna skupština, kao zakonodavni organ, nema nadležnosti u ovoj stvari.
Dakle, gde to treba da stigne ostavka? Mi iz SPS mislimo da je jedino pravilno da ostavka stigne na ruke, odnosno kod predsednika Narodne skupštine. Sve drugo nije stiglo na pravo mesto, zato što predsednik Republike obaveštava predsednika Narodne skupštine. To piše i u Ustavu. U članu 116. stav 5. kaže: "Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine". Član 117. kaže: "Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine".
Samo bih želeo malo pažnje, da vam pročitam amandman koji sam podneo i obrazložim zbog čega.
U članu 14. Predloga zakona stavovi 1. i 2. menjaju se i glase: Stav 1: "Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine". To je u skladu sa Ustavom, decidirano i jasno. Stav 2: "Mandat predsednika Republike prestaje danom kada predsednik Narodne skupštine primi podnetu ostavku". Predsednik Republike, piše u Ustavu, obaveštava predsednika Narodne skupštine, ali on je obavešten onda kada primi tu ostavku, ne može da bude ranije, i to kada je primi zvanično. Posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: "Predsednik Narodne skupštine odmah po prijemu ostavke predsednika Republike o istoj obaveštava Narodnu skupštinu".
Obrazloženje Vlade kaže: "Amandman se ne prihvata. Po Predlogu zakona ostavka predsednika Republike se ne vezuje za radnje predsednika Narodne skupštine''. (Nisam govorio ni o kakvim radnjama u svom amandmanu, ali ću prokomentarisati.) "Rešenje koje je sadržano u predlogu zakona čini ostavku predsednika Republike zavisnim isključivo od volje predsednika Republike".
Mislim da obrazloženje Vlade nije dobro jer ipak postoji radnja predsednika Narodne skupštine. Koja je to radnja? On mora da primi k znanju da je podneta ostavka, odnosno postoji radnja u odnosu na njega – neko mora da ga obavesti, da bi on to znao. To isto proizlazi iz članova 116. i 117. Ustava, da ne čitam ponovo.
Normalno je da, onog trenutka kada ta ostavka stigne predsedniku Narodne skupštine na ruke, on je obavešten, kako se kaže u Ustavu. To je trenutak i dan od kada važi ostavka. Sve je jasno.
Ovaj stav 3, koji je sastavni deo ovog amandmana, govori: ''Predsednik Narodne skupštine odmah po prijemu ostavke predsednika Republike o istoj obaveštava Narodnu skupštinu''.
To nije radnja koja koči trenutak važenja ostavke. Reč je samo o tome da treba da se udostoji jedan nivo vlasti, a to je zakonodavni nivo, kao najviši organ te vrste u zemlji, da je predsednik Republike dao ostavku. Nije red da Narodna skupština i narodni poslanici to čuju od svojih komšija, na ulici itd. Narodna skupština treba da ima svoje mesto u celokupnom sistemu vlasti, i to svoje dostojanstveno mesto, koje se uvažava u svakom trenutku.
Kroz ove amandmane mi pokušavamo, iz svoje vizure, na svoj način, da damo doprinos tome da zakoni o najvažnijim institucijama budu dostojni tih institucija, da budu primereni, kako bi te institucije bile ono što treba da budu u ovoj zemlji, a ne da budu improvizatorske institucije, na osnovu zakona koji su neodređeni, koji se mogu tumačiti na različite načine itd. Znači, reč je o takvom pristupu SPS-a.
Mislim da se ovim amandmanom bitno poboljšava tekst ovog člana Predloga zakona, da ostaje u okviru ustavnih odredbi i definiše tačno kada počinje važenje ostavke predsednika Republike.
Da je srećna okolnost, pa da je u Ustavu drugačije, onda bi trebalo o toj ostavci, kroz redovnu proceduru, da se obaveste narodni poslanici, odnosno Narodna skupština, pa da je ona konstatuje. To je neki red. Narodna skupština je valjda neki partner u celokupnoj vlasti države Srbije, koji nije deveta rupa na svirali, nego je ravnopravan partner. Izvršna vlast, zakonodavna vlast, sudska vlast – sve mora da se poštuje u jednakoj meri. Svako ima svoje mesto i treba da čini jednu harmoniju u svemu tome. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman na član 16. Predloga zakona, stav 3. menja se i glasi: "Predsednik Republike ne može podneti ostavku za vreme za koje mu je produžen mandat, ali može biti razrešen". Dakle, gospodine Nikoliću, ima poslanika kome je to palo na pamet, ili poslaničke grupe, a to je SPS.
Naravno, znamo mi šta je ustavno pravo predsednika Republike, ali ovo može da bude i jedna reakcija na ono što je pojava u tekstu zakona, da on može da podnese ostavku. Kako mi se čini, u prethodnom Zakonu o predsedniku Republike toga nije bilo. Sad se ovde pojavljuje. Zbog čega? Da li se to možda podstiče predsednik Republike da treba da da ostavku u određenoj teškoj situaciji, odnosno u vanrednom i ratnom stanju, ili je to još jedan dokaz da je ovaj zakon pravljen po meri određene ličnosti a ne po meri institucije Republike Srbije?
Zaista je ta odredba suvišna, a ovo što je i kao reakcija već, polazi od jedne ideje i želim da je obrazložim. To je da u datom momentu ostavka predsednika Republike, koji je, pored toga što obavlja funkciju predsednika Republike, i vrhovni komandant, on komanduje Vojskom Srbije, omogućava domino efekat u psihološkoj sferi među subjektima odbrane naše zemlje.
Predsednik Republike je, kao vrhovni komandant, vojnik broj jedan koji brani zemlju. Ako on da ostavku sa te pozicije, onda je to veoma loša poruka za sve one druge koji su u sistemu odbrane, koji su u vojsci, tako da i oni mogu sa svojih mesta da daju ostavku ili, ako to ne može u formalnom smislu da se tretira ili prihvati kao ostavka, može da nekom da moralno pravo, pa makar ono bilo i subjektivno s nečije strane, da treba da dezertira, da se povuče i da ne treba da bude u odbrani zemlje ili od pomoći zemlji u vanrednoj situaciji.
Dakle, to je suština i ideja od koje se pošlo. Smatramo da ova ostavka, da predsednik može podneti ostavku u vanrednom i ratnom stanju, zapravo uopšte nije trebalo da se pojavljuje kao poseban stav.
Naravno, ovo što se kaže u drugom delu ovog stava koji je ovde predložen od strane SPS-a – ''ali može biti razrešen'' – i te kako je važno, i treba da se naglasi, jer predsednik Republike, naročito u vanrednom i u ratnom stanju, mora da ima pojačanu odgovornost. Kada je prihvatio da bude predsednik Republike, on te odgovornosti mora da bude svestan. Tako da, ako ne vodi računa o onome što je interes zemlje, što je odbrana celovitosti, ili ako šalje pogrešne poruke, ili ne komanduje na valjan način Vojskom, oružanim snagama, onda i treba da bude razrešen i iz tih razloga je ovakav ovaj stav.
Kada je reč o eventualnoj ostavci predsednika Republike u vanrednoj situaciji i u ratnom stanju, želim ovde da iznesem još jedan aspekt.
Po Ustavu je rešeno da predsednika Republike zamenjuje, naravno u miru, ali uvek kada on vrši funkciju, što znači i u ratu i u vanrednom stanju, predsednik Narodne skupštine.
Time što je u članu 16. Predloga zakona predviđeno da predsednik Republike može podneti ostavku, mi ga podstičemo i olakšavamo mu situaciju. Što da ne da ostavku kada je i zakonom rečeno da može da je da? Znate, neko bi se stideo i da mu padne na pamet, a kamoli da izrekne, odnosno da da ostavku za vreme ratnog stanja. Ako je čovek odgovoran i ako je na takvoj funkciji, onda ne bi trebalo ni po koju cenu da da ostavku. Nema razloga da je da. To o čemu pričamo je moralno pitanje.
Ako on da ostavku, a mi mu kroz zakon olakšavamo da to učini, doći ćemo u situaciju da ga u ratnom stanju zamenjuje predsednik Narodne skupštine, a onda će on o određenim pitanjima koja se nalaze u članovima 200. i 201. Ustava odlučivati samo sa predsednikom Vlade. Njih dvojica.
Ustav kaže da odluku o proglašenju ratnog i vanrednog stanja donose predsednik Republike, predsednik Vlade i predsednik Narodne skupštine, ako ne može da se sastane Skupština. Takođe se bave ovim sužavanjem ljudskih i manjinskih prava itd. u istoj toj situaciji, tj. ako Skupština ne može da se sazove. To dodatno komplikuje situaciju, a o tome se nije vodilo računa.
Kada govorimo o funkciji predsednika Republike u svojstvu komandovanja Vojskom Srbije, znači vrhovnog komandanta, koji se nalazi na vrhu piramide komandnog sistema, onda, eto, još jednog razloga da predsednik Republike ne može da obavlja stranačku funkciju kada rukovodi Vojskom.
Može i onda da mu padne na pamet da zastupa neke političke stavove svoje stranke. Ne kažem koje, uopšte ne mislim na određenu stranku. Molim vas, nemojte da se prepoznajete, nemate razloga. Mi govorimo o instituciji. Socijalistička partija govori o instituciji predsednika i želimo da je imamo onakvu kako mislimo da je najbolje. Možda mi nismo u pravu, ali dozvolite da iznesemo.
Dakle, u tim prilikama, kada on komanduje Vojskom, još nešto bode oči građanima, ljudima, vojnicima, rezervistima itd., to da treba da slede i slušaju komandanta koji je preterao, ako ne tada, u ratu, možda prethodno, neposredno pre toga, u miru, s nekim svojim političkim stavovima itd.
Opet naglašavam, predsednik Republike stiče suverenost time što mu tu suverenost daju građani. Onog trenutka kada je izabran, tu suverenost su mu dali svi građani, svi su tu vlast preneli na njega. On mora da poštuje, mimo te svoje politike, sve građane i da se okane te politike.
Jedina politika koju predsednik Republike Srbije može da vodi jeste utvrđena politika Vlade Republike Srbije, koja je u interesu zemlje, ne drugu, pa makar se to ne slagalo s politikom njegove stranke. Bez obzira o kome je reč, on mora da nadvisi tu svoju politiku i politiku svoje stranke.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz SPS smatramo da bi trebalo u članu 17. učiniti dopunu, odnosno da se posle stava 1. doda stav 2. koji glasi: ''Ako predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike za vreme vanrednog ili ratnog stanja, funkciju zamenjivanja obavlja do isteka tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje, i to sa istim dužnostima i obavezama kao predsednik Republike''. Postojeći stav 2. i stav 3. postaju stav 3. i stav 4.
Dakle, ovaj amandman koji sam podneo u ime SPS pokušava da detaljno razradi ustavnu odredbu koja se bavi ovim pitanjem.
U odgovoru koji je Vlada dala da ne prihvata ovaj amandman, kaže se: ''Amandman se ne prihvata. Iz odredbe člana 116. stav 2. Ustava proizlazi sadržina stava 1. amandmana''.
Stav 2. člana 116. Ustava kaže: ''Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se, tako da traje do isteka tri meseca od dana prestanka ratnog, odnosno vanrednog stanja''.
Pitam vas: da li ste vi primetili vezu između amandmana koji je podnet, koji govori o zamenjivanju predsednika Republike za vreme vanrednog i ratnog stanja, i stava 2. člana 116. Ustava, koji govori o nečem sasvim drugom?
Znači, ovde se Vlada pozvala na pogrešan stav, na pogrešan član, čini mi se. Ako ja nisam u pravu, molim vas, gospodine državni sekretaru, da objasnite, da ja svoju zabludu odagnam od sebe.
Čak i ako je reč o nekom drugom članu Ustava, gde oni žele da ukažu da je to regulisano Ustavom pa onda ne treba takav amandman podneti, čemu onda služe zakoni? Kao što je gospodin Tomislav Nikolić govorio – šta je funkcija zakona? Šta će nam onda zakoni kada imamo Ustav? Sve ćemo raditi po Ustavu. A da li je Ustav toliko precizan, da li je toliko decidiran, eksplicitno jasan i opširan, da može da predvidi sve situacije?
Ovde je SPS pokušala da detaljno definiše ovo pitanje zamenjivanja predsednika Republike u vanrednom i ratnom stanju. Mislim da je jedino na šta možete da se pozovete, ako dođemo u takvu situaciju, samo načelo podrazumevanja, koje nije pravna kategorija. Tu postoji neka pravna logika itd.
Da li se slažete, gospođo Radeta, s tim? Svakako, drago mi je, hvala.
Dakle, ne može na osnovu toga što se nešto podrazumeva. Jeste logično. Pa, zato što je logično, zato smo i predložili to, ali to treba da se razradi, kako vi kažete, odnosno pravno definiše u zakonu.
I zato SPS predlaže da ovaj amandman, da li mehanizmom preko odbora ili već kako, ipak usvojite jer on ničemu, zapravo, ne smeta. On samo razjašnjava i precizira jednu situaciju koja neće biti sutradan u sferi improvizacija, ništa drugo. Nikog ništa ne košta, nikom politički ništa ne smeta, sve je u duhu Ustava i, naravno, sve reguliše precizno.
Iz tih razloga predlažem, u ime SPS, da pronađete mehanizam i, molim vas, gospodine državni sekretare, da prenesete to i ministru – a, tu ste, izvinjavam se, drago mi je da ste tu.
Verovatno niste bili u situaciji baš da me pratite, ali govorio sam o tome da ovaj amandman ničemu ne smeta, da on samo do kraja definiše, pomaže da izađemo u datoj situaciji iz sfere improvizacija i nečega što se podrazumeva ili što je pravno logično, tako da bi to samo bilo korisno i poboljšalo bi kvalitet u tom delu zakona, ako bi se Srbija našla u toj situaciji. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću jedan kratak komentar dati na amandman na član 18. Predloga zakona.        
On glasi: ''U slučaju da predloženi kandidat za predsednika Vlade ne uspe da obezbedi izbor Vlade, predsednik Republike će predložiti novog kandidata u Ustavom i zakonom određenim rokovima''.
Možda je trebalo još preciznije da se to definiše da bi se stvorila obaveza predsednika Republike da se Ustavom i zakonom predviđeni rokovi optimalno iskoriste, odnosno da se vreme u tim rokovima iskoristi na najbolji mogući način, jer taktiziranje i čekanje tri meseca na ishod nekih političkih dogovora sigurno nije u duhu onoga što jeste odredba zakona od 90 dana, ili drugi put od 30 dana, ako se ponovo bira Vlada u mandatu iz te skupštine.
Dakle, ono što je bila situacija na početku ove godine, posle parlamentarnih izbora, sve do maja (14. februara smo se konstituisali, Vlada je izabrana, čini mi se, 15. maja), takva situacija je zaista redak primer u političkim iskustvima ili sistemima drugih država. Ali, i ako postoje, zar mi treba da se ugledamo na takve primere?
Imali smo na početku godine tešku političku situaciju zbog onoga što je naumio Ahtisari, koji je želeo da u jednom vakuumu predloži svoja rešenja oko statusa Kosova. Građani su bili u neizvesnosti da li će biti konačno izabrane i u funkciji sve institucije naše države. Pitali su se da li mi sa punim državnim kapacitetom izlazimo pred svet da bismo branili svoje interese, da bismo odbranili Kosovo i Metohiju, da bismo odbranili celovitost, nezavisnost i suverenitet.
I ako se igramo s tim stvarima zarad onoga što jesu političke igre ili politički dogovori, i ako na jedan, da tako kažem, vulgaran ili neprimeren način (da upotrebim lepšu reč), koristimo to vreme koje je Ustavom određeno, pa to uradimo u minut do dvanaest – mislim da je to neozbiljno. To nije prihvatljivo i nije primereno ozbiljnim političkim subjektima koji treba da vode ovu zemlju.
Iz tih razloga postoji pokušaj kroz amandmane poslanika iz SPS-a, ali evo, nije važno ako je to dobar amandman iz SRS-a, znači uopšte nije pitanje, ili ako postoji još neki, najvažnije je da poboljšamo zakon i u ovom delu, tako da ovaj rok zaista bude optimalno i na najbolji mogući način iskorišćen kako bi bila data mogućnost da se izabere Vlada iz one parlamentarne većine koja može da se stvori, a ne da, ako se predsedniku Republike ne sviđa kandidat iz neke druge većine, ako to nije iz neke njegove većine, po stranačkoj liniji, ili po nekim drugim linijama, ako nije pripadnik stranke predsednika Republike, on raspusti Skupštinu pa da ovu zemlju vrlo brzo opet koštaju ti izbori, da idu Jovo nanovo.
U obrazloženju koje je dala Vlada, kojim odbija ovaj amandman, kaže se da je sadržina podnetog amandmana sadržana u stavu 2. člana 18. predloženog zakona. Hoće da se kaže da je uzaludno predložen ovaj amandman jer to već piše u članu 2. Predloga zakona.
U stavu 2. člana 18. kaže se: ''Predsednik Republike dužan je da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade.''
Ne vidim, ili ne razumem, dozvoliću sebi da kažem, da je ovde, kroz ovaj stav, rečeno da je predsednik Republike ponovio pokušaj kroz predlog drugog kandidata za predsednika Vlade. Pre mi se čini da ovaj drugi stav konstatuje, na jedan drugi način i jednim novim sklopom rečenice, ono što je već u stavu 1.
Iz tih razloga SPS kroz svoje amandmane pokušava, kao verovatno, i siguran sam, i amandmani drugih poslaničkih grupa, da ovaj član poboljša, kako bi predsednik Republike zaista odigrao svoju ulogu na najbolji mogući način i ispunio s punim kapacitetom ono što je njegova ustavna obaveza, da se izabere Vlada i da se iscrpi apsolutno sva ona mogućnost koja postoji iz datog sastava izabranih poslanika, odnosno iz te većine koja može da se napravi da bi se izabrala Vlada, što je svakako u interesu naše države Republike Srbije.
Ponavljam, zaista je neozbiljno ono što smo imali na početku ove godine, da smo tri meseca čekali, bili u agoniji, u najgoroj situaciji, kada je zemlja bila zaista u velikoj krizi, i da se to ne sme ponoviti.
A u predizbornim kampanjama za te parlamentarne izbore imali smo, na primer, slogan "Srbija ne može da čeka". Šta to ne može da čeka? A onda Vladu biramo noću, u minut do dvanaest, na isteku ustavnog roka. Zahvaljujem.