Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, moja pitanja tiču se sprovođenja politike zaštite očuvanja promocije i popularizacije našeg kulturnog nasleđa i potrebe da se ova pitanja više zastupe u našim obrazovnim politikama, te s toga pitanja upućujem ministru kulture i informisanja i ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Činjenica je da je kulturna baština Srbije od neprocenjive vrednosti i od izuzetnog značaja za očuvanje našeg nacionalnog identiteta, naše vere i tradicije, kulture i istorije.

S ponosom ističemo da je Srbija zemlja bogatog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa i da je naša obaveza da kroz iskazan aktivizam, ali i ulaganja u njegovo očuvanje ovaj dragocen resurs učinimo dostupnim i sadašnjim generacijama i budućim pokolenjima.

U tom smislu izuzetno su važni programi očuvanja restauracije i obnavljanja, kao i programi kontinuirane promocije i popularizacije kulturnog nasleđa sa ciljem da se najširoj javnosti našim građanima, ali i inostranim turistima na najbolji način približi njihova vrednost, istorijat, simbolika i trajanje.

Posebna važnost očuvanja kulturne baštine i ulaganja u kulturne istorijske znamenitosti je sa aspekta turizma, što pokazuju i rezultati, ankete, turističke organizacije Srbije po kojima kulturna baština je ta koja privlači čak 65% turista u našu zemlju.

S druge strane, turizam i kulturna baština ogroman su potencijal za lokalni, ekonomski i svaki drugi razvoj. To se posebno odnosi na gradove i opštine, geografska područja gde su locirani spomenici kulture, arheološka nalazišta, prostorne kulturno-istorijske celine.

Koliko je pred nama ozbiljan izazov i nemali zadatak, očuvanja kulturne baštine, nedvosmisleno govori podatak da kada je reč samo o nepokretnim kulturnim dobrima u Centralni registar upisano je 2.306, od kojih 2.023 su spomenici kulture, a 151 je arheološko nalazište.

Od impozantnog broja kada se radi o spomenicima kulture, 512 ih je proglašeno za dobra od velikog značaja, 200 ima najviši stepen zaštite po domaćem zakonodavstvu, a 10 spomenika kulture su na listi UNESKO, kao deo svetske kulturne baštine. Među njima, kada se radi o našim spomenicima kulture su Stari Ras Sopoćanima, Studenica, ali tu su i srednjovekovni manastiri koji se nalaze na KiM: Gračanica, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Crkva Bogorodice LJeviška.

Dakle, jasno je, naše kulturno nasleđe je naše bogatstvo, ali i naša obaveza stalne posvećenosti i ulaganja u njegovu obnovu i očuvanje.

Svedoci smo da je u poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući predanom radu i velikim ulaganjima Republike Srbije obnovljeno više spomenika kulture u našoj zemlji, pomenuću samo neke: Subotička sinagoga, Tvrđava u Baču, Pirotska tvrđava, ili Momčilov grad, crkveni kompleks u Jablanici, Golubačka tvrđava u Smederevu.

Obzirom da je za sprovođenje programa očuvanja kulturne baštine potrebno dosta sredstava i velika ulaganja su iz nacionalnog budžeta znamo da su nam na raspolaganju i neki drugi fondovi, poput Fondova EU za kulturu i zbog toga ja upućujem pitanja ministru kulture i informisanja i to sledeća.

Da li su utvrđeni prioriteti za naredne godine u obnavljanju i restauraciji kulturnih dobara i koji su objekti u pitanju? Da li postoje pripremljeni projekti obnove kulturne baštine kojima Srbija može da aplicira za sredstva EU fondova? Da li Ministarstvo sarađuje sa UNESKO, posebno kada je u pitanju naša baština koja je pod zaštitom UNESKO, a nalazi se na prostoru KiM? Pitanje za ministra prosvete, da li postoje mogućnosti uvođenja obaveznog obrazovnog sadržaja, a kroz predmet nacionalne istorije koji bi se odnosio na bogatu kulturnu baštinu Srbije, a čiji bi cilj bio da naša deca, od najranijeg uzrasta se upoznaju sa bogatstvom našeg kulturnog nasleđa i važnošću njegove zaštite i očuvanja.

Zahvaljujem na pažnji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, koristeći poslaničko pravo, prvo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, a odnosi se na upis nove generacije studenata u narednoj školskoj godini.

Naime, našim maturantima preostalo je tek nešto više od mesec dana do sticanja diplome srednjoškolskog obrazovanja. Značajan broj njih nastaviće svoje školovanje na nekom od naših fakulteta ili visokih škola strukovnih studija.

Svi mi zaposleni u visokom obrazovanju, sa velikom pažnjom, pratimo upisnu politiku ministarstva i pripremamo se za jun kako bismo spremno dočekali novu generaciju studenata.

Za nas je to, nema sumnje, jedan od najvažnijih zadataka u toku godine. Jasno je da univerzitetska zajednica očekuje da predlog o upisnim kvotama, koji je potekao od fakulteta, bude i usvojen od strane ministarstva. S tim u vezi, želim da postavim sledeće pitanje – da li ministarstvo planira da ove ili možda od naredne godine menja pristup u kreiranju upisne politike?

Shvatam da je ovo važno, obzirom da smo svedoci velike ekspanzije novoosnovanih fakulteta i akreditovanih studijskih programa posle 2000. godine. Na primer, 2000. godine imali smo ukupno 86 fakulteta. Nakon samo desetak godina, broj fakulteta povećan je skoro 2,5 puta. Povećavan je i broj akreditovanih studijskih programa. Na primer, 2012. godine imali smo ukupno 1.281 akreditovan studijski program na akademskim studijama i 402 na strukovnim studijama.

Takođe, povećavan je i broj mesta za upis novih studenata i pomenute 2012. godine bilo je obezbeđeno 64.560 novih mesta za upis novih studenata, a nakon završetka upisa, ukupna popunjenost raspoloživih mesta bila je oko 66%.

Obzirom da su i u poslednjih nekoliko godina osnivani i novi fakulteti i akreditovani novi studijski programi, moje pitanje je za ministarstvo – koliki je broj fakulteta visokih škola strukovnih studija i studijskih programa trenutno akreditovan, tj. na koliko se raspoloživih mesta može računati za upis novih studenata naredne školske godine?

Takođe, želim da znam koliko trenutno imamo maturanata u srednjim školama, koji su potencijalni studenti školske 2018/2019. godine? Ovo pitam, jer sve analize ukazuju na veliki demografski pad i da su perspektive u broju kandidata za upis u visoko obrazovanje u narednim godinama zabrinjavajuće, zbog čega pojedini stručnjaci upozoravaju da posebni problemi mogu nastati u pojedinim područjima rada.

To je i razumljivo, ako se imaju u vidu podaci o broju novorođene dece na godišnjem nivou. Tako npr, 1985. godine, broj novorođenčadi bio je 101.938, a 2016. godine 64.734, što je smanjenje za oko 37%. Dakle, jasno je da smo iz godine u godinu imali sve manje rođene dece, a sve više akreditovanih studijskih programa i mesta za upis novih studenata.

Sa druge strane, želim da kažem i to da što se tiče strukture obrazovnih profila koji se školuju na našim fakultetima, veoma je važno da se prilagođavaju potrebama privrede, kako bi naši mladi nakon završetka školovanja što brže nalazili posao u struci.

S tim u vezi, želim da postavim pitanje i ministru za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, a pitanje glasi – da li se prilikom sprovođenja politike zapošljavanja i privlačenja inostranih investicija vodi računa i o strukturi nezaposlenih, koji su evidentirani na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i o njihovim obrazovnim profilima? Hvala.