Hvala.

Povodom usaglašavanja teksta medijske strategije i njenog usvajanja prethodne nedelje, ja bih postavila pitanje Ministarstvu kulture i informisanja.

Naime, ministar je tokom prošlonedeljne sednice ovde u Narodnoj skupštini, odgovarajući na diskusiju mog uvaženog kolege Đorđa Milićevića, najavio i novu regulativu koju priprema Ministarstvo upravo u skladu sa ovom predloženom usvojenom strategijom.

Moje pitanje glasi – koji će sve mehanizmi biti garant primene ove strategije i da li će novi dokumenti, osim ostvarivanje slobode medija, zaštite društva, ali i pojedinaca, definisati način na koji se obezbeđuju prava medija i štiti nezavisnost uređivačke politike?

Medijska glavna uloga, odnosno glavni zadatak jeste da prave vesti. Kao što mediji prave vesti, TV i radio stanice kreiraju programe, tako i političke stranke definišu, promovišu svoje programske ciljeve, plasiraju svoje ideje i teže da zajedno sa medijima ili uz pomoć medija dopru do svojih birača.

Evo, mi smo svedoci da godinama unazad oni koji se pozivaju na medijski mrak u Srbiji svoju osnovnu ulogu ne ostvaruju, čak ni u ovom domu, čiji je rad transparentan, čiji se rad prenosi i uživo, oni nemaju šta da kažu. Otuda i prvi razlog za bojkot.

Napadaju medije da ne prenose njihove aktivnosti, da nisu dovoljno zastupljeni u emisijama političkog sadržaja, a da pri tome njihove poruke nisu usaglašene, nisu jasne, niti su oni dovoljno kreativni da ponude građanima sadržaj. Osim što su protiv, a protiv je stanje, protiv nije ni politika, protiv nije ni vest.

U poslednjih godinu dana jednu političku aktivnost imaju, a to je fabrikovanje neistina, dovodeći u zabludu i predstavnike medija, jer preneće vas prvi, možda drugi, eventualno treći put, ali ne i svaki naredni, jer mediji ne prenose laži, jer laži nisu vest. Za njih je medijska sloboda nesmetano mešanje u uređivačku politiku, i to ne samo javnih servisa. Oni bi da uređuju i privatne medije, komercijalne televizije, internet portale, informativne programe, čak i vremensku prognozu.

Javni servis ima zadatak da informiše. Komercijalne televizije pored toga se bore i za rejting, kao što se štampani mediji bore za tiraž, internet portali bore za broj pregleda. Znači, svako se bori za svoj medijski prostor i za prostor uticaja.

Mediji prave vesti, a nažalost, deo opozicije, umesto da pravi program, već osam godina bezidejno luta, sve i svakog optužuje za gubitak vlasti, pokušavajući sebe da abolira za loš izborni rezultat, što jeste drugi razlog bojkota. Njihovo, blago rečeno, zameranje ili Kalimero, kukanje jer ih nema u emisijama, posledica je izostanka političke zrelosti i samokritike. Pa čak i najbolji glavni i odgovorni urednici, urednici političkih i informativnih rubrika, pa i novinari, nisu u stanju da isprate ko je ko, niti su u stanju da kažu ko je u kojoj političkoj opciji, za početak.

Od tolikog broja političkih grupacija, količine ličnih sujeta da svaki dan javni servis organizuje javne TV debate, ne bi mogao sve da ih ugosti niti svakom od njih da ugodi. Ni mi u Narodnoj skupštini, u ovom sazivu, nismo bili u stanju da ispratimo određene kolege iz drugih poslaničkih grupa. Preko noći jedni su ostavljali druge, treći kupovali stranke, pa i bez izbora ulazili u ovaj parlament. U takvoj konfuznoj atmosferi, disonantnim tonovima i bez politike, krivicu obavezno prebacuju na druge, sada su im krivi izgleda ambasadori. To na koji način jedan deo opozicije, ali neke njihove grupacije koje bi da se svrstaju u političke faktore, shvata slobodu medija, to je njihov problem.

Ono što iznenađuje jeste kako pojedini poslanici evropskog parlamenta gledaju na slobodu medija. Obeshrabruje ono što je Tanja Fajon u autorskom tekstu NIN iznela kao utisak. Ona kao deo pregovaračkog tima Evropskog parlamenta ne bi smela sebe da svrstava ni na jednu stranu, jer time urušava i svoj autoritet i pregovarački potencijal.

Ja razumem da neke političke opcije mogu biti manje ili više draže, ali simpatijama nije mesto u ovom procesu, možda u nekom hotelskom lobiju. Ako se zaista zalažu za objektivno izveštavanje i slobodu medija onda bi morali da pođu od sebe i da shvate da pritiscima na medije čijim izveštavanjem nisu zadovoljni upravo narušavaju osnovne principe na kojima se sloboda medija zasniva.

To što Tanja Fajon favorizuje jednu stranu, jedan deo, manji deo opozicije dovodi u pitanje koliko je objektivna uopšte njena procena uslova pod kojima će se održati naredni izbori u Srbiji. Umesto da se bavimo regulisanjem novih, modernih medija, njihovih sadržaja koji imaju veći i značajniji uticaj, planetarno gledano, mi izmišljamo medijski mrak u Srbiji u trećoj deceniji 21. veka u kojem je gotovo celo stanovništvo na kliku od informacija. Nažalost, i od dezinformacija, lažnih vesti i zloupotreba.

Nadam se da će medijska strategija, između ostalog, i sva prateća dokumenta baviti se i ovim pitanjem. Hvala.

Hvala, kolega Marinkoviću.

Poštovane koleginice i kolege, nadovezaću se, zapravo svoje pitanje danas, tokom 16 dana aktivizma koji su započeli juče, ja ću svoje pitanje posvetiti položaju žena, odnosno stanju ljudskim prava u Republici Srbiji i nadovezati se na ono o čemu je moj uvaženi kolega Milija Miletić govorio.

Naime, 16 dana aktivizma spaja nekoliko međunarodnih datuma. Kao što sam rekla otpočinje 25. novembra Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama, a nastavlja se 1. decembrom kada obeležavamo Svetski dan borbe protiv AIDS, 3. decembra, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom i zaključujemo ga 10. decembrom, Međunarodnim danom ljudskih prava.

Ova kampanja se godinama u nazad obeležava u Srbiji i doprinosi podizanju svesti o rodno zasnovanom nasilju i opštem stanju ljudskih prava u državama, naravno i na nacionalnom i internacionalnom nivou. Podsetiću na činjenicu da je Republika Srbija potpisnica Konvencije UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena i da je veoma aktivna u sprovođenju ovog dokumenta kao i u sprovođenju preporuka i zaključaka SIDOU komisija.

Podsetiću takođe da smo početkom ove godine u Ženevi branili četvrti periodični izveštaj pred komisijom SIDOU i da su nakon toga i dostavljene izvesne preporuke za naredni period. Komitet je pored brojnih pozitivnih zapažanja izneo i neke preporuke za dalje unapređenje zakonodavnog okvira u pogledu zaštite ljudskih prava. Neke od preporuka jesu da je potrebno definisati direktnu i indirektnu diskriminaciju, seksualno uznemiravanje ili podsticanje diskriminacije. U prethodnim godinama Srbija je usvojila set zakona i zaštitnih mera kako bi se obezbedio efikasniji odgovor na različite oblike rodno zasnovanog nasilja uključujući i žene iz osetljivih grupa. Pomak u tom smislu ne može biti osporen. Ratifikovali smo Istambulsku konvenciju, među prvim, srpski parlament je među prvima u Evropi koji je ratifikovao Istambulsku konvenciju, nekoliko puta smo izvršili izmene i dopune Krivičnog zakonika, usvojili smo leks specijalis, poseban zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Zakon o besplatnom pravnoj pomoći, kao i brojne nacionalne strategije. Ali, da li smo kao društvo uspeli da suzbijemo nametnute modele ponašanja, društvene obrasce i stereotipe koji prećutno podržavaju različite oblike nasilja?

I dalje postoje diskriminatorni rodni stereotipi koji ometaju unapređenje prava žena, i to u svim sferama društvenog života. Jasno je da moramo da nastavimo rad na sistematskim rešenjima u cilju zaštite žena od svih oblika diskriminacije, naravno, i nasilja, i od porodičnog nasilja, diskriminacije po osnovu pola, majčinstva, obrazovanja, bračnog statusa, samohranosti, verske ili nacionalne pripadnosti, seksualne orijentacije i drugo.

Danas mi žene suočene smo sa brojnim ulogama, ulogama na koje treba na najbolji način da odgovorimo. I da li nam je lako? Nije. Mi smo i ćerke i majke i supruge i partnerke i radnice i komšinice, mi smo kreativni deo društva, deo koji ravnopravno učestvuje u svim procesima i svaki udar na nas je nedopustiv. Nedopustiv je udar na nas, na naše živote, ma u kojoj ulozi se nalazili.

Da li nam je potrebna podrška? Jeste. Ako nam, pak, ne možete pomoći, nemojte u tome da nas sputavate. Nasilje nad ženama i diskriminacija osetljivih grupa je globalni problem, a odgovor države i društva zavisi od društvenog i kulturnog konteksta u kom živimo. Moramo da gradimo društvo na temeljima tolerancije, ravnopravnosti i poštovanja ljudskih prava svih naših građana i građanki i taj posao nikada ne može biti okončan.

Da bismo pružili efikasniju zaštitu od diskriminacije i nasilja naša borba mora biti združena i u svim pravcima, počevši od obrazovanja i vaspitanja, preko medijske podrške u razbijanju stereotipa, nedvosmislenog odgovora nadležnih institucija, efikasnijeg sudstva, do reakcije pojedinaca, odnosno svakog od nas.

Danas ću, u skladu sa Poslovnikom, postaviti pitanje predsednici Vlade gospođi Ani Brnabić, a tiče se Predloga izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije. S obzirom da je Nacrt zakona prošao javnu raspravu, kada će Vlada razmatrati ove izmene i dopune na svojoj sednici i kada će predlog izmena i dopuna biti pred Skupštinom? Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, današnje izlaganje i poslaničko pitanje posvetiću organizaciji UN i njenom značaju kako za Srbiju, tako i za sve države članice UN.

Naime, 24. oktobar smatra se danom osnivanja UN, kada je 1945. godine svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti ratifikovalo ovu povelju. Ujedinjene nacije kao univerzalna međunarodna organizacija predstavljaju globalno udruženje vlada država članica koje sarađuju na polju međunarodnog prava, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti.

Danas ova najvažnija organizacija broji 193 države članice, koje ulažu zajedničke napore u cilju ostvarivanja kolektivne i globalne bezbednosti.

Važno je napomenuti da je još SFRJ bila jedna od osnivača UN i tu istu povelju potpisala 1945. godine, a Republika Srbija je od 2000. godine, odnosno od novembra 2000. godine članica UN.

Dajemo veliki doprinos aktivnostima UN kroz aktivno učešće u radu različitih tela i specijalizovanih organizacija, odnosno agencija UN. Takođe, aktivno učestvujemo i u radu Generalne skupštine i njenih komiteta.

Prioriteti Srbije u UN jesu očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, borba protiv terorizma, zaštita nacionalnih interesa u kontekstu razmatranja pitanja Kosova i Metohije, zaštita ljudskih prava i pitanje klimatskih promena.

Posebnu pažnju posvetila bih naporima i posvećenosti Republike Srbije u ostvarivanju ciljeva održivog razvoja i globalne razvojne Agende 2030, koju je usvojila Generalna skupština UN kao nastavak sprovođenja milenijumskih ciljeva.

Ciljevi održivog razvoja poznati kao globalni ciljevi predstavljaju univerzalno delovanje u ostvarivanju 17 postavljenih ciljeva. Kao što sam već rekla, ovih 17 ciljeva održivog razvoja zasnivaju se na milenijumskim ciljevima, ali sadrže i nove prioritetne oblasti, kao što su klimatske promene, ekonomske nejednakosti, inovacije, održiva potrošnja, ostvarivanje globalnog mira i pravde.

Važno je reći da je ovih 17 ciljeva međusobno povezano, jer uspeh u realizaciji jednog leži u ostvarivanju i prevazilaženju izazova svih ostalih.

Postizanje ciljeva održivog razvoja i realizacija Agende 2030 – Partnerstvo vlada, civilnog društva, privatnog sektora, građana, kako bi se obezbedilo održivo poboljšanje života i odgovorilo na globalne izazove u celini.

Kada je Srbija u pitanju, pohvalila bih uspostavljanje međuresorne radne grupe za sprovođenje Agende 2030, kojom predsedava ministarka prof. dr Slavica Đukić Dejanović.

S tim u vezi, želela bih da postavim i nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije i premijerki Ani Brnabić – kako ocenjuje poziciju Republike Srbije u kontekstu implementacije ciljeva održivog razvoja i koja strateška dokumenta su usvojena na Vladi, kao i koja nacionalna sektorska dokumenta će biti doneta u narednom periodu u cilju dostizanja globalno postavljenih ciljeva? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani gosti članovi delegacije Narodne Republike Kine, uvažena ministarka i gosti iz Ministarstva, danas ću svoje pitanje postaviti ministru za rad i socijalna pitanja. Pitanje se tiče Zakona o volontiranju i odnosi se na volontere.

Naime, nakon donošenja Zakona o volontiranju 2010. godine, kada je volontiranje proglašeno aktivnostima od interesa za Republiku Srbiju, veliki broj mladih ljudi prevashodno sa završenim fakultetima započelo je da volontira. Najveći broj volontera dobrovoljno radi u državnim organima, javnim preduzećima i različitim službama i volontiranje se veoma često završavalo i prijemom u radni odnos, što svakako i jeste pozitivno. Tokom volontiranja mladi lekari, pravnici, ekonomisti, ali i drugi obrazovani mladi ljudi pokazuju svoj odnos prema radu, odgovornost, znanja stečena tokom školovanja, a neka volontiranja, nažalost, traju i nekoliko godina.

Prema važećem zakonu, volonteri ne dobijaju nikakve zarade, tako da najčešće oni sami snose troškove volontiranja. Tu pre svega mislim na troškove putovanja, odnosno putne troškove, i troškove za topli obrok. Članom 21. Zakona o volontiranju predviđeno je da organizatori volontiranja ugovorom o volontiranju predvide naknadu troškova, tu mislim upravo na troškove puta i troškove za topli obrok. Za sada je to veoma retka praksa, tako da većina mladih ljudi koji volontiraju i po više meseci, a kao što sam rekla i nekoliko godina, iako su nezaposleni, snose sami upravo ove troškove. Ne treba, naime, zanemariti učinak volontera i značaj poslova koje oni tokom volontiranja obavljaju.

Kako bi volontiranje bilo i dalje stimulativno za mlade, koji ga vide pre svega kao priliku za dobijanje posla, ali i priliku za sticanje novih znanja i iskustava, postavila bih pitanje ministru rada, imajući u vidu nadležnost ovog ministarstva u praćenju i kontroli sprovođenja Zakona o volontiranju. Da li Ministarstvo raspolaže podacima o ukupnom broju i kadrovskoj strukturi volontera u Srbiji i da li i u kom obimu ustanove, preduzeća i državni organi koji su organizatori volontiranja nadoknađuju troškove i da li je potrebno razmotriti možda neko drugo zakonsko rešenje kako bi organizatori snosili troškove volonterima? Hvala.