Koleginice Vukomanović, nisam lokal patriota i ne govorim samo u svoje ime. Više od 35% ljudi u severnom delu Kosova je glasalo za DSS. Inače, na čelu smo otpora koji se 13 godina bori za opstanak države Srbije na ovom prostoru.
Bez namere da se svađam, ali hoću da vam kažem da bi bez nas problem Kosova odavno bio rešen. Mi smo ti koji smo odškrinuli vrata državi Srbiji da može da se bori za te prostore. Čini mi se, ne samo na severu Kosova, nego da je taj luč slobode za sve Srbe širom KiM. Znači, bez namere da ulazim u neku širu polemiku, nemate pravo da nas nazivate lokal patriotama, jer se punih 13 godina borimo za opstanak države Srbije na tom prostoru.

Čini mi se da mlada koleginica želi da odbrani svog predsednika i ulazi u sukobe iz ikakve potrebe. Lično mislim da još neće biti izbora i pretpostavljam da se koleginica kandiduje kod svog predsednika kako bi bila poslanik i u narednom mandatu. Nemam nameru da joj priuštim to zadovoljstvo.
Što se tiče B92, stav političke stranke DSS jeste da ne daje nikakve odgovore za televiziju B92. Znači, ne zato što ja neću, nego što je takav stav političke strane. Bez obzira na moje godine, ipak sam vojnik svoje partije i kao takav moram da je poštujem.

Želim da kažem sledeće. Kada su u pitanju Srbi severno o Ibra, ne ucenjuju nikoga. Gospodin Stojanović to najbolje zna, da je 1999. godine jula meseca, kada su svi napustili prostor severnog dela Kosovske Mitrovice, policiju i vojska, u gradu je ostalo manje od 300 Srba. Sačuvali smo taj deo prostora i sačuvali smo faktički državi Srbiji pravo na pristup dole na te prostore.
Mislim da je jako ružno deliti Srbe južno i severno od Ibra. Mi nikada nismo tražili da budemo posebno, da separatno rešavamo sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji. Mislim da nemate pravo da to prebacujete nama. Mi ne ucenjujemo nikoga. Mi upravo štitimo institucije države Srbije dole na tom prostoru i mislimo da to niko bolje od nas ne radi.
S druge strane, daj bože da se ova platforma pretoči u delo. I vi i ja znamo samo jednu činjenicu, jednu stvar. U situaciji kada, kako god mi tumačili, Vlada ima jedan stav, a predsednik države drugi stav, teško da platforma može da se ostvari na terenu. Ono što je bitno i važno, mi makar znamo dole da je suprotan proces. Ako želimo da ostvarimo, mi od Albanaca to moramo da uzmemo, da otmemo. Šta to znači? Znači da moramo da organizujemo pokrajinske izbore, da formiramo naše izvršno veće, a to sigurno da ne možemo da napravimo u situaciji kada, primera radi, SNS gore na sever Kosova nije pozvala svoje članove da izađu na lokalne izbore. Platforma je lepa, ali čini mi se da je put do tog cilja jako dug i dosta težak.

Želim da obavestim ovaj visoki dom srpske države da je juče negde između 07,00 i 07,30 časova ujutru MUP Republike Srbije uhapsio Slavoljuba Jovića u krugu bolnice u Kosovskoj Mitrovici. Pripadnici MUP su
došli u "Micubiši - pajeru" bez registarskih oznaka i zajedno sa sanitetskim vozilom sa beogradskim registarskim tablicama. Njegovim hapšenjem je odveden u zatvor u Kraljevu i svi, cela kolona na čelu sa uhapšenim, prešla je preko tzv. sporednih puteva, ne uvažavajući zakon koji je ministar policije potpisao sa Euleksom.
Sigurno je da ovakav način i dolazak srpske policije Srbije sa prostora Kosmeta ne pozdravljaju, ne na ovaj način, a naročito ne sa fantomkama, kako je to napravljeno i odrađeno. Reakcije kosovske policijske službe i Euleksa su izostale, što jasno i glasno govori da je napravljen dogovor između MUP Republike Srbije i tzv. kosovskih policijskih snaga u Prištini.
Ono što želim da postavim kao pitanje – da li će MUP Republike Srbije i dalje da dolazi i da hapsi i druge, a ne samo Srbe? Primera radi, da li će da uhapsi Hašima Tačija za kim je MUP Republike Srbije još 1996. godine raspisao poternicu za ubistvo tri srpska policajca, a ranjavanje dvojice, ili pak što je Javni tužilac podneo istom Hašimu Tačiju krivičnu prijavu zbog ugrožavanja celovitosti srpske države, jer je napravio secesiju južne srpske pokrajine? Bila bi to jako loša poruka, jer se onda vrši diskriminacija između Srba i Albanaca, jer za Srbe važi jedno pravilo, za Albance drugo. Ili će možda da se hapšenje Hašima Tačija odvija na čapras-divanu u Briselu?
Ono zbog čega je uhapšen Slavoljub Jović jeste navodno ranjavanje dvojice pripadnika KFOR. Pozdravljamo brigu MUP Srbije i srpske države za pripadnike KFOR, ali isto tako želimo da i ova država brine o stanovnicima Srba na teritoriji KiM. Ovo govorim imajući u vidu da je pre nepunih godinu dana od strane pripadnika KFOR ranjeno negde oko 11 srpskih građana. Sve rane su nanešene s leđa, a to znači, u situaciji dok su bežali.
Ako se radi o mirovnoj misiji, a kako reakcija naše države nije bila nikakva, pretpostavljam da će nova vlast jednostavno krenuti i zatražiti od Saveta bezbednosti jednu korektnu istragu, da se vidi zbog čega su ranjeni srpski civili i ne samo oni, nego čak i sanitetska vozila su izrešetana, pre svega, mecima nemačkih i američkih pripadnika KFOR. Mislim da bi bila jako loša poruka da ova država brine samo o pripadnicima KFOR a ne brine kada ti pripadnici KFOR pucaju u leđa nedužnom i nezaštićenom narodu.
Ono što još može da se kaže je da ovo hapšenje pada, kako brojni politički analitičari smatraju, u vreme dolaska Hilari Klinton i Ketrin Ešton, pa pretpostavljaju da je to još jedan doprinos navodnoj evropskoj budućnosti i perspektivi države Srbije. Moje pitanje se svodi na to – da li će MUP Republike Srbije da nastavi hapšenje i ostalih, a ne samo Srba koji žive na prostoru KiM? Hvala.

Poštovana predsednice, moje prvo pitanje je sledeće.
U oktobru mesecu biće tačno 100 godina od početka Balkanskih ratova, koji su kruna pre svega oslobodilačkih ratova Srbije, koji su krenuli negde 1804. godine, a završili se 1912. godine. Mislim da je to značajan datum srpske istorije i da bi ovaj visoki dom srpske sabornosti trebalo da obeleži tako blistave trenutke srpske istorije.
Sa druge strane, samo da vas podsetim da su ti ratovi završeni Londonskim mirom, kojom su državi Srbiji priznate pre svega tzv. oslobođene teritorije stare Srbije, gde spada Kosovo i Metohija. Nažalost, tokom cele 2012. godine imamo prilike da gledamo muk, da ne kažem strepnju ili zebnju javnosti u Srbiji koja jednostavno ne želi da obeleži ovaj značajan datum srpske istorije. Lično verujem da najveći deo poslanika ovde prisutnih smatra da su Balkanski ratovi pre svega bili oslobodilački, ne imperijalni. Iz tog razloga pretpostavljam da će i ova skupština i njen predsednik u oktobru mesecu na pristojan, prikladan način obeleže blistave trenutke srpske istorije.
Drugo moje pitanje je takođe upućeno predsedniku Skupštine Srbije. Imam više molbu ili zahtev, pre svega čelnih ljudi institucija srpske države, koji žive na prostoru Kosova i Metohije, počev od predsednika opština, dekana, direktora javnih i prosvetnih ustanova, da jednom mesečno imaju susrete sa predsednikom Skupštine Srbije, da onda mogu na klasičan, realan način da mu kažu probleme sa kojima se oni sreću i sa kojima im dolaze. Pretpostavljam da će predsednik Skupštine Srbije imati sluha da ove ljude primi.
Sigurno je da je u prethodnom sazivu predsednica Skupštine Srbije imala kontakte sa ljudima sa Kosova i Metohije, doduše, više sa onima koji su u institucijama samoproglašene države Kosovo, valjda i na taj način rizikujući da prizna još jednu albansku državu na Balkanu. Razumljiva mi je bila ta politika, imajući u vidu da je ona vršena pod devizom da EU nema alternativu. Pretpostavljam da novi predsednik Skupštine Srbije ima devizu da samo Srbija alternativu nema i da će da izađe u susret ovim ljudima koji tako željno čekaju glas i mir iz države Srbije, da ih on makar jednom mesečno primi i sasluša, gde bi na korektan i realan način mogao da čuje zebnju i glasove Srba sa Kosova i Metohije.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, tokom ove rasprave smo imali više puta da čujemo, da tako kažem, hvalospeve na račun Zaštitnika građana. Izneću jedno drugo mišljenje, koje ne bi trebalo  na svoj način da bude šlag na tortu.
Zašto sve ovo govorim i zašto sve ovo pričam? Pričam upravo iz jednog razloga, što se po Ustavu države Srbije institucija Zaštitnika građana odnosi i na našu južnu srpsku pokrajinu. Doduše, ovde imam prilike da pročitam da nam je gospodin Janković rekao da je to u delokrugu rada UNMIK-a. UNMIK je sada sveden na 20 ljudi i sigurno da on tako nešto ne može niti da radi, niti da procesuira.
Ono što je ovde bitno i važno da se kaže jeste da je nešto drugo u pitanju. Šta je to drugo? Ono što je važno da se kaže jeste, čini mi se da je gospodin Janković na svoj način, neinstaliranjem institucije Zaštitnika prava građana u južnoj srpskoj Pokrajini, boji se da ne ruši državnost Kosova, samoproglašene države.
Sa druge strane, neki naši prijatelji kažu da gospodin Janković na ovaj način ne želi da se meša svom kolegi u Prištini, koga je birala samoproglašena država Kosovo, za koju svi znamo da je nismo priznali.
Ono što možemo da kažemo jeste da se nažalost ove četiri godine vrši takozvana demontaža i da se ono što može država Srbija da radi na prostoru Kosmeta, se ne čini.
Primera radi, mi više ne možemo lične karte da vadimo u mestu življenja. Sa druge strane, imamo prilike da vidimo čak i poslednje glasanje koje je održano na Kosmetu, faktički je brojanje odrađeno i izvršeno u centralnoj Srbiji, jer smo postali dijaspora, jer na sličan način glasaju i Srbi u Nemačkoj ili u SAD. Znači, šta je u pitanju? U pitanju je da Srbija izbegava da vrši ona prava koja joj po Ustavu pripadaju. Sami po sebi sporazumi, koje je potpisao Beograd, odnosno Borko Stefanović sa Editom Tahiri, je na neki način ugrozio ljudska prava nas Srba koji dole živimo.
Samo jedna rečenica, ja kao poslanik u ovom Domu ne mogu više sa ličnim dokumentima države Srbije da se krećem svojom teritorijom, tj. južnom srpskom pokrajinom. Ono što je bitno da se kaže jeste da ima načina da vi vršite svoju delatnost, postoje dole institucije, ne doduše na celoj teritoriji Kosmeta, ali recimo u Kosovskoj Mitrovici ili u drugim delovima možete da obavljate svoju dužnost. Uostalom nema američkog ili nemačkog diplomate koji nije došao u zemlju Srbiju da nije tražio da se pogase srpske institucije u južnoj pokrajini.
Ono što može još da se kaže, a važno je i bitno je, lično mislim da kada ste štampali, čini mi se pre godinu dana, niste namerno naštampali da Kosovo nije deo države Srbije. Lično mislim da je to tehnička greška, a ono što mi od vas očekujemo jeste da otvorite kancelariju koja će delovati i raditi poput onih drugih kancelarija koje postoje u zemlji Srbiji. Mislim da bi bila jedna jako loša poruka da zato što ne želite da otvorite kancelariju u južnoj srpskoj pokrajini, da recimo za neko vreme tražimo vašu ostavku.
Na samom kraju, zamoliću vas, kao čovek, kao pripadnik srpskog naroda koji živi dole, da nas ne nazivate više enklavama. To otprilike stoji u vašem izveštaju kada govorite o Kosovu i Metohiji. Mislim da to može da koristi međunarodna krizna grupa, ali ne sme, niti može Zaštitnik prava građana države Srbije. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, na neki način kao poslednji govornik ovde čini mi se da imam malo nezahvalnu dužnost, ako tako može da se kaže, da govorim o jednoj temi, a to je ukidanje Ministarstva za KiM. Čini mi se da čitam opelo, jer ono što je važno, značajno i bitno jeste da to što se ukida jednostavno ne nailazi na dobar prijem kod Srba koji dole žive. Mi ne plediramo na to koja će politička stranka da bude na čelu ministarstva, ne plediramo ni kakva će personalna rešenja da budu, ali ono za šta se zalažemo i ono što smatramo jeste da ministarstvo ima kapacitet da brani KiM, a ne tzv. kancelarija, jer moraćete priznati da je to ipak stepen niže.

Ono što imamo prilike da čujemo od mandatara to je da kaže da se radi to sve u cilju štednje. Lično bih dodao da je možda jedan drugi razlog, a to je da se u istu ravan stavi EU i KiM. Ako EU ima kancelariju, zaboga, mora da bude i za KiM.

Treći možda zli jezici kažu da je velika poplava američkih diplomata izrodila da se ugasi Ministarstvo za KiM. Kad smo već kod same štednje, najveći deo ljudi priča o štednji, a najmanje se govori u ovoj zemlji koliko otprilike vredi KiM.

Ono što moram da kažem a što svi znamo to je da i dolazak gospodina Gordona je dao pet uslova ili zahteva novoj vladi, da ne kažem pet naredbi novoj vladi, gde je treća naredba da se Srbija odrekne energetskih resursa. Šta to znači? Znači da je Kosovo izuzetno bogato. Neki smatraju da se vrednost kreće između tri i četiri hiljade milijardi. Drugi govore da imamo lignita i uglja za eksploataciju narednih osam stotina godina. Ono što je važno da se kaže to je da Kosovo ima velike količine retkih metala, kao što je titan, volfram, vanadijum, koji se koriste u avio i kosmičkoj industriji. To je ono što dole imamo.

To je ono što dole imamo. Uostalom, nema potrebe da vam govorim da je, recimo, još u srednjem veku, srednjovekovna Srbija bila jaka zemlja, upravo imajući svoje rudnike i sada da vas podsetim, tada su iz Evropske unije dolazili da rade na Kosovo i Metohiju, setite se samo savskih rudara. To je takozvana zemaljska, a ne nebeska Srbija, to je ono što mi imamo dole i zbog čega veliki broj čini mi se, nažalost, onih takozvanih drugih Srbijanaca žele da se ovog prostora reše.

Ono što možemo da kažemo jeste da nema razloga da oni koji nas tlače, ubijaju, koji na temelju organa našeg naroda prave svoju državu treba da ih nagradimo sa tolikim bogatstvom.

Kada smo već kod same štednje, čini mi se da je mandatar rekao da neće biti Ministarstvo za Kosmet, ali će svako ministarstvo imati deo koji će se baviti Kosovom. Znači, umesto jednog velikog ministarstva imaćemo 16 malih ministarčića. Ne bismo želeli da se Kosovom bavimo na onaj način, kao što se recimo prethodna Vlada bavila, u situaciji kada je KFOR razbijao srpske blokade i barikade, naša žandarmerija je faktički stavljala fantomke, uklanjala naše barikade i prekopavala takozvane naše alternativne puteve.

Doduše, kasnije naša žandarmerija dala je jednu novu himnu, mi smo joj na tome zahvalni, ako ni zbog čega drugog makar da pokažu ovoj zemlji Srbiji da novac nije najvažnija stvar na svetu. Kada smo već kod same štednje veliki broj ljudi znaju da kažu, i sledeću činjenicu ovih naših dole na Kosmetu, da je vlast faktički potpisala ugovor sa Euleksom o granicama i s obzirom da mi pripadamo, takozvanoj, dijaspori možda bi u cilju štednje mogle da se spoje Kancelarija za Kosovo i Kancelarija za dijasporu i evo načina da nova vlast ili nova Vlada uštedi sredstva.

Drugi čak kažu i ovako – s obzirom na velike najave, pre svega ljudi iz nove vlasti treba da se razgraničimo sa Albancima i onda smatraju da ako već Srbi treba da dobiju okrajke neke, onda nama ne treba ministarstvo, nego je dovoljna i sama kancelarija. Doduše, neko će da kaže da smo još i dobro prošli, jer zaboga mogli smo da dobijemo i šalter, pa zamislite kako bi onda to izgledalo i delovalo. Idemo na šalter da rešimo sudbinu Kosova i Metohije. Doduše, možda ima i načina da se sve ovo popravi. Možda ta kancelarija dođe i njeno sedište bude na prostoru Kosova i Metohije. Možda ta kancelarija sutra raspiše pokrajinske izbore i da možemo dole da formiramo pokrajinsko izvršno veće. Lično sumnjam, jer čini mi se da kada dve političke stranke koje su glavne u novoj Vladi nisu poslale svoje ljude da izađu na lokalne izbore, ne verujem da će imati da tako kažem smelosti da zagrizu ovaj veliki kolač, a to je raspisivanje pokrajinskih izbora.

Dame i gospodo, na samom kraju, čini mi se da vreme ističe, želim da kažem da smo se mi Srbi sa severa Kosova radovali pobedi Tomislava Nikolića. Slavilo se do kasno u noć, ljudi su bili oduševljeni, smatrali su da nastupa prekid sa izdajničkom politikom koju je prethodna vlast radila i vršila, a koja se manifestovala poznatim sporazumima. Nažalost, poruka da se ukida Ministarstvo jako loše deluje među Srbima. Ne bismo želeli i toga se bojimo da ne vlada jedan princip ili deviza koju smo imali prilike da čujemo od ministra koji je bio u Vladi Vojislava Koštunice, a koja glasi da je odbrana Kosova kolektivno ludilo.

Ono što svi znamo jeste da nema potrebe da za svako mesto postoji ministarstvo. To je svima nama jasno. Ono što znamo jeste, da recimo, Velika Britanija ima Ministarstvo za Severnu Irsku već više decenija. Na onom prostoru gde imate problem, tu država pravi posebno ministarstvo, jer su veći kapaciteti da se taj problem reši. Iz tog razloga smatramo da ministarstvo treba da ostane.

Sa druge strane, svedoci smo šta je sve Ministarstvo za KiM uradilo u prethodne četiri godine, bez obzira što je ministar bio sa naših prostora. Ako je to ministarstvo loše radilo, to ne mora da znači da se ukine. Naprotiv, treba da se pokaže i na drugačiji način da se puno bolje radi u odnosu na ovo što je gospodin Goran Bogdanović radio.

Na samom kraju, jeste da je nama dole na prostoru Kosova i Metohije potrebno sve. Neki će da kažu hrana, drugi će da kažu fabrike, treći radna mesta. Ono što nam najviše treba i što najviše očekujemo od naše države, pre svega, to je sloboda, a sloboda i sami znate da cenu nema.

Bez obzira na sve, nadam se da ćemo ipak svi zajedno, svi složno pokušati da našem narodu udelimo slobodu, da nećemo dozvoliti da zažive sporazumi Tahiri-Stefanović i ako na jednom delu prostora Kosova i Metohije ima slobode, lično mislim da će kao virus da se razlije i u ostalim delovima. Zato mislim da cela moja replika ima za cilj da kaže da je ministarstvo jako bitno i značajno da ostane, jer ćemo sa njime mnogo bolje da branimo Kosovo.

Dame i gospodo, braćo i sestre, poštovano predsedništvo, tačno je, juče na sednici Odbora za Kosovo imao sam prilike da u jednom žestokom razgovoru, jednoj priči, kažem za gospodina Batića da ima ciganski mentalitet.
Ovom prilikom hoću da se izvinim, pre svega, pripadnicima romskog naroda, pripadnicima Romima, ali sam tu mislio na Ciganina kao osobenu, karakternu osobinu gospodina Batića. I mislim da to nema nikakve veze sa nacijom, niti sa nacionalnošću, niti sa Romima...
(Predsednik: Gospodine Jakšiću, molim vas...)

... i ovom prilikom, svim Romima želim da se izvinim, upravo iz tog razloga.
Sa druge strane, moram da vam kažem, kakvo je moje mišljenje o Romima najbolje govore stanovnici romske nacionalnosti u severnom delu Kosovske Mitrovice, gde im je faktički obezbeđeno sve. Znači, niko ih ne dira, niko ih ne vređa, niko ih ne maltretira i oni tu od nas imaju najveću zaštitu.
Ali, što se tiče gospodina Batića, moram ovde da kažem da me je isti gospodin izazvao i pozvao da se fizički obračuna, u čemu imam svedoke, pripadnike poslanika koji su tu bili.
Takođe, sa druge strane mi je javno i glasno pretio da će da pozove neke ljude koji će meni da se osvete i koji će sa mnom da se obračunaju lično. Takođe i za tako nešto imam svedoke koji su tu bili prisutni.
Znači, bez obzira na sve ono što se desilo i što se dešavalo, koristim još jednom priliku da se Romima kao etničkoj grupi, kao naciji, izvinim, da njima ništa loše nisam mislio.
Ali, za gospodina Batića mogu da kažem, ono što je bitno i važno, a to je da ne izvrši svoje fiziološke potrebe onamo gde treba kući, nego dođe u ovu skupštinu, u ovaj dom, urinira i defecira po svima nama i da, jednostavno, faktički vređa i sam nastup i Odbor za Kosovo, jer je pre svega došao da jednu sednicu, jedno ovako značajno i bitno pitanje razruši i sruši.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovani predsedniče države, poštovano predsedništvo Vlade, poštovani poslanici, ovde u ovoj sali, negde pre više od dvadesetak godina, Skupština u ondašnjem sazivu, Skupština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, raspravljala je, pre svega, o onome što se dešava na prostoru Kosova i Metohije.
Raspravljala je, pre svega, o povratku Srba. Donosila je jugoslovenski program za povratak Srba na prostor Kosova i Metohije i to radila počev od Vlade Milke Planinc do Vlade Ante Markovića.
U to vreme, da vas podsetim, da je Đorđe Balašević pevao pesmu ''Ne lomite mi bagremove'', upravo sve iz razloga i cilja da je i tada bila nasilja nad Srbima na prostoru Kosova i Metohije, da je više od 150 hiljada, onda po merilima ondašnjih zvaničnika, od 1974. godine, napustilo prostor Kosova i Metohije. Šta to govori? Govori jasno i glasno da etničko čišćenje i zločini nad Srbima jako dugo traju.
Odavde, na samo stotinu metara, u jednoj drugoj zgradi, pre stotinu godina Je kraljevina Srbije raspravljala o Arnautskim zločinima nad Srbima na prostoru ondašnje stare Srbije. Ubijanje Srba nije novijeg datuma. Ono što Srbi kao narod doživljavaju i preživljavaju, u ime stvaranja još jedne albanske države na Balkanu, protkano je i prožeto zločinima koji traju više od 300 godina. Setimo se samo vremena kada Hadži Serafim Ristić, iguman manastira Dečani, opisuje da je to vreme iz 1850. godine vreme kada su živi zavideli mrtvima.
Dame i gospodo, mi dole na prostoru Kosova i Metohije imamo borbu dva naroda za prostor, kako god to mi govorili, želeli i pričali. I danas, albanska politička vrhuška govori o nasilju, ako ne dobiju još jednu albansku državu na Balkanu, i dalje govore i prete da će da ubijaju Srbe ako zaboga ne dobiju još jednu svoju državu.
Pre neku godinu je bivši kanadski ambasador u Beogradu izjavio da danas u svetu postoji veliki broj, skoro stotinu separatističkih pokreta, ali jedino od svih njih, Albanci sa prostora Kosova i Metohije nemaju pravo da dobiju svoju državu, jer sve i što su radili i što danas rade, rade ubijajući i proterujući svoje komšije sa svog vekovnog ognjišta.
Nažalost, i za vreme prisustva međunarodne zajednice od 1999. godine taj egzodus Srba se nastavlja.
Ono što je važno i bitno jeste da smo na početku visokim predstavnicima, gospodinu Kušneru i svima govorili i pokazivali planove karti i način na koji treba da se zaštite Srbi. Čudili smo se kako oni ne mogu da shvate, kako ne mogu da razumeju način na koji treba da zaštite Srbe. Posle toga smo shvatili da oni uopšte i ne žele da zaštite Srbe.
Nažalost, na prostoru Kosova i Metohije ovih osam godina dešavao se takozvani projektovani egzodus. Više od 200.000 naših sunarodnika napustilo je svoje prostore i onda se dešava po receptu iz Hrvatske – sve proterati, a onda ih vraćati na kašičicu.
I zato nemoj da se čudimo što povratka Srba na te prostore nema, jer Albanci da su želeli da Srbi ostanu tu, oni ih ne bi proterali. I 2004. godina jasno i glasno govori o takozvanom projektovanom egzodusu Srba, jer se uvek polazi od jedne činjenice – što manje Srba dole, mnogo lakše se pravi još jedna albanska država na Balkanu.
Nažalost, ti zločinci do dana današnjeg, i ono što se dešava na tom prostoru počev od 2004. godine, niti je ko uhvaćen, niti je ko kažnjen, što sve rečito, jasno i glasno govori da je na delu, pre svega, sve ono što miriše na državu Srbiju, demontaža svih institucija srpske države, faktički mora da nestane sa tog prostora.
Mislili smo da će svrgavanjem Slobodana Miloševića sa vlasti da se položaj Srba na prostoru Kosova i Metohije popravi. Nažalost, nije se to desilo i nije se dešavalo. Oni su naše institucije počeli da nazivaju paralelnim strukturama.
Imali smo velike muke i nevolje da sačuvamo naše škole, koje su posle skoro hiljadu godina od Svetog Save postale paralelne strukture. To su nam, da tako kažem, oni koji su došli 99. godine da naprave red i mir prikazali i pokazali i u startu, na samom kraju, videli da je njihova želja bila pre svega da naprave još jednu albansku državu na Balkanu.
Albanci su na Kosovu, u Prištini, formirali takozvani tim jedinstva. Tim jedinstva jednostavno treba da napravi još jednu albansku državu na Balkanu. U istom timu su i Čeku, i Haradinaj, i Tači, i svi oni drugi. Mi znamo da njihove partijske milicije stalno vode borbu, uz međusobna ubijanja i obračun. Ali, kada je u pitanju stvaranje još jedne albanske države, tu postoji apsolutno jedinstvo. Mislim da od njih, da od svega toga možemo puno toga da naučimo.
S druge strane, imajmo u vidu i samu poziciju odakle takva i tolika želja za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu, pre svega od Amerike i pojedinih zemalja EU. To je cena ratnog savezništva tokom bombardovanja Srbije iz 99. godine, to su obaveze, jer dok su nas oni bombardovali iz vazduha, ovi su ratovali na zemlji ne bi li trupe NATO pakta došle na prostor Kosova i Metohije.
Iz još mnogih drugih razloga albanska politička vrhuška želi za sebe još jednu svoju državu. Pre svega, stvaranjem još jedne albanske države na Balkanu, albanska politička vrhuška, koja je činila zločine, bila bi oslobođena tih zločina. Inače, nalaze se, i svi mi to znamo, na poternicama MUP-a Srbije.
Takođe, u ovih osam godina, ponavljam, uzeli su sve ono što je država Srbija gradila na tom prostoru, dočepali su se više od 100.000 hektara zemlje, koja je pre svega u vlasništvu crkve i u vlasništvu Srba, i između sebe podelili tu zemlju. Ako bude još jedne albanska država, oni tu zemlju neće vratiti. Ako je nema, sve što su uzeli, moraće da vrate, uz jednu samo opasku da takvu, toliku privatizaciju, nažalost, vrši Evropska agencija za rekonstrukciju.
Dame i gospodo, braćo i sestre, na samom kraju mislim da nezavisno Kosovo nikada neće biti i nikada se neće stvoriti ako budemo snažni, složni, jedinstveni.
U interesu ponosa, dostojanstva, mi moramo da branimo Kosovo u sastavu države Srbije; moramo, ne iz epskih, ne iz lirskih razloga.
Priznavanjem Albancima prava na još jednu državu, mi ćemo faktički ubicama dati za pravo, zločince amnestirati, jer ćemo kazati da su bili u pravu jer su ubijali u cilju stvaranja još jedne albanske države. Progoniteljima takođe ćemo dati za pravo da su bili u pravu što su toliko Srba prognali i proterali, jer su ostvarili svoj cilj stvaranjem još jedne albanske države.
Zbog ponosa, zbog dostojanstva, zbog nas samih, zbog budućih generacija ne smemo da pristanemo niti da dozvolimo zločincima i zlikovcima da formiraju još jednu svoju državu. Mislim da u timu jedinstva ne smeju da budu predstavnici Beograda, iz bilo kakvih i bilo kojih političkih struktura. Jer, gubitkom Kosova neće biti isto kao što je bilo pre. Nećemo biti više narod, bićemo samo jedna amorfna masa bez mirisa, boje i ukusa, jer ćemo priznati da se zločinima mogu ostvariti politički ciljevi.
U smislu toga i u svetlu toga, apelujem i očekujem da ćemo svi ovde skupa, složno i glasno, glasati za Rezoluciju i opstanak Kosova u okviru države Srbije.

Dame i gospodo, kada je u pitanju sama deklaracija, mogao bih da je podržim.

Ono što mi smeta, u odnosu na prethodnu deklaraciju ili rezoluciju, to je ono što jedan isti organ - Koordinacioni centar, treba da je sprovodi. Čini mi se da onu prethodnu Koordinacioni centar nije sprovodio na valjan način. Zašto je nije sprovodio na valjan način? Kako je nije sprovodio na valjan način?

Za to vreme, skoro dve godine, imali smo demontiranje institucija srpske države na prostoru Kosova i Metohije, pod firmom ukidanja paralelnih struktura, a sve to novcem srpskih poreskih obveznika. Nemojte da zaboravite da smo od tada formirali UNMIK-ovo sudstvo, koje sada prelazi u ruke Albanaca, da su Srbi ušli u kosovsku policiju sa jedinim nejasnim stavom, na našu bruku i sramotu, imamo i Srbe u Kosovskom zaštitnom korpusu, a taj isti Kosovski zaštititni korpus sada ubija naše stanovništvo. Mislim da je to za sve nas i bruka i sramota.

Zbog svega toga, otvoreno, jasno i glasno kažem da smo vršili demontiranje institucija srpske države na prostoru Kosova i Metohije i da smo učestvovali u stvaranju UNMIK-ovih parastruktura, buduće monstrum države. Mislim da to nije trebalo da radimo, niti smo to morali da radimo.

Takođe, moramo da znamo da nam je i železnica prešla u UNMIK-ovu železnicu. Imamo nešto što su Krađorđevići, pre Drugog svetskog rata, stvarali i gradili, a onda smo se toga lako odrekli i učestvovali u formiranju tuđe, jedne nama protivničke i strane kompanije. Iz tih razloga, skeptik sam u pogledu ove nove rezolucije i da je jedan ovakav organ, kao što je to Koordinacioni centar, sprovodi.

Još u januaru ove godine, 19-og, na Bogojavljanje, išao sam kod patrijarha, zajedno sa delegacijom Srpskog nacionalnog veća. Tražili smo od patrijarha da posreduje u sukobu između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Želeli smo da stvori jedno srpsko jedinstvo. Čini mi se da će to srpsko jedinstvo moći da se ostvari samo ako imamo ministarstvo za Kosovo, jer prema svecu i tropar. Ovako koncipiran, projektovan u liku ili u vidu jednog čoveka ili jedne sitne partije, čini mi se da neće moći da zadovolji ono što nas čeka u budućnosti. To ministarstvo, uz državno veće koje bi obuhvatalo i poziciju i opoziciju, moglo bi da uradi nešto više.

Ako govorimo o nacionalnom konsenzusu, mislim da je potrebno da u tom radu učestvuju i pozicija i opozicija, jer tek onda možemo da očekuemo da ćemo stanje na Kosovu promeniti na jedan valjan način. Ovako, za ove dve godine, čini mi se, mogli smo da učinimo mnogo više od ovog što je urađeno. Čini mi se da smo mogli da napravimo mnogo više. Sada je stanje za nijansu gore nego što je bilo pre dve godine i nezavisno Kosovo je mnogo bliže u odnosu na period od pre dve godine.

Ovo govorim na samom kraju, jer smo za dve godine gradili i stvarali nešto, otvorili smo vrata državi Srbiji da se pojavi, preko severa Kosova, držali smo više od 50 protesta, nenaoružani, kada se povlačila vojska i svi ostali, pa smo pokazali rezultate i napravili smo tada nešto da Srbija može da uđe tamo, da može tamo da se vrati, ali na drukčije koncipiran način, tj. preko ministarstva.

Dame i gospodo, mislio sam da ćemo danas, umesto ovog poslovnika koji nam je dat i o kome treba da pričamo, da donesemo rezoluciju, deklaraciju ili bilo šta drugo shodno tome, s obzirom da ima više od dva meseca kako Srbi iz Kosovske Mitrovice demonstriraju, kako se bore za osnovna ljudska i građanska prava. Nažalost, umesto deklaracije podrške ili rezolucije matične države, koja bi njima išla u prilog, mi smo dobili jedan novi poslovnik koji treba da sve ono što je osvedočeno u srpskom parlamentu godinama na neki način smanji i redukuje.
Sa druge strane, imali smo priliku da tražimo više od tri meseca da se formira odbor za Kosovo u Skupštini Srbije. Čak sam predsednicu Skupštine Srbije pre tri meseca molio da ta tačka obavezno nađe na dnevnom redu. Nažalost, nije se našla, navodno iz tehničkih razloga, jer nisu dati predlozi za odbor. Da bismo mogli da pomognemo svom narodu, Srbima dole, koji su nažalost dole jedini narod, koji pati i koji živi kao u logoru, da bismo mogli da pomognemo tim mučenicima, kojih ima više od 100 hiljada, mislim da bi odbor za Kosovo morao da se formira i definiše našu politiku na Kosovu.
Koja je naša politika na Kosovu? Za godinu dana faktički mi smo doneli samo jednu rezoluciju. Imamo, primera radi, da Miroljub Labus kaže da treba da se ukinu paralelne strukture na Kosovu, da treba da se strukture države Srbije, bolnice, škole i sve drugo što je oličenje srpske države dole, ukine.

To su takve paralelne strukture o kojima govore gospodin Redžepi i gospodin Štajner. Prema tome, ovaj parlament treba da se bavi tim poslom, umesto ovakvog i ovog poslovnika koji nam je dat da se bavi tim problemom i tim problemima, oko toga da li smo za opstanak srpske države dole ili nismo.
Što se tiče samog poslovnika, kaže se da treba da posluži reformi srpske države i reformi srpske republike. Koje republike? One republike, recimo gde se na jugu Srbije diže spomenik teroristima i dižu zastave tuđe države, gde predsednik Vlade Srbije u Novom Pazaru ne može da priča u Domu kulture, koji je ova država i ova vlada napravila, gde nam se amputira deo Kosova. Je lÄ to takva samostalna, da ne kažem osakaćena, da ne kažem, obrezana Srbija. Mislim da pre toga moramo da rešimo neke druge stvari da bismo mogli da dođemo do same reforme.
Na samom kraju, kada smo već kod svega toga, imao sam prilike da pročitam da je Presedništvo DOS-a donelo odluku da se, što se mene i gospodina Antonijevića tiče, faktički umilostivi i da nam neće oduzeti mandate. Mislim da posle svega što se desilo, posle tolikog pljuvanja i onoga po novinama, da je sve previše degutantno. Nama takva milost ne treba i mi ćemo deliti sudbinu ostalih poslanika. Mi smo ipak pravljeni od neke druge fele, imali smo mnogo finijih i boljih ponuda od UNMIK-a, pa nismo pristali.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe ću govoriti, s obzirom da nismo iskoristili to vreme. Ovo pitanje Kosova i Metohije je oduvek bilo aktuelno, a za sve nas je bitno i značajno. Mnoga koplja su se oko svega toga lomila, međutim, mi ovde, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nemamo strategiju, nemamo cilj, nemamo taktiku i čini mi se da ne znamo šta hoćemo tamo.
Utisak je moj da polako, kako vreme ide, bez obzira koliko to možda grubo delovalo, lutamo kao guske u magli. Mi nemamo koncepciju dole. Imamo s jedne strane stav, recept juga Srbije, recept Preševske doline, da prebacimo to dole na prostor Kosova i Metohije, a imamo pak jedan drugi stav koji je dijametralno suprotan, da bude jedna zemlja a dva sistema.
Morate da priznate da su to dva sasvim suprotna i oprečna stava u okviru jedne te iste vlade. Zašto ovo govorim? Ako Srbima oduzmemo državne strukture, to je kao kad dete odvojite od dojke. Srbi se vezuju za svoje škole, Srbi se vezuju za ono što imaju dole, vezuju se za domove zdravlja, vezuju se za one ostatke državne strukture koje na prostoru Kosova i Metohije imaju. Zato svi pozivi da Srbi koji dole žive uzmu razne aplikacije i prestanu da poštuju zdravstvo i prosvetu Srbije, čini mi se da na neki način vode ka tome da učestvujemo u formiranju jedne nove, druge, tuđe države. Da li će to biti široka regionalna samouprava ili pak nešto drugo, jer ne postoje UNMIK-ove strukture, postoje samo albanske strukture.
Mi nemamo pravo u ime svih nas da te strukture, da ono što je još ostalo od države Srbije, izručimo i damo na tacni UNMIK-u, tj. da damo na tacni Albancima. Čini mi se da se iz tih razloga borimo da jedan takav recept, recept juga Srbije, ne preselimo na Kosovo. Mi možemo da pričamo o multietničkoj policiji u Preševu, ali je sedište te policije u Beogradu. Ako učestvujemo u formiranju kosovske policije, njeno sedište je u Prištini. Mi danas imamo, nažalost, pojavu da pojedini Srbi recimo, iz Kosovskog Pomoravlja, učestvuju u Kosovskom zaštitnom korpusu. Mi dolazimo dotle da naši Srbi idu u dve uniforme, učestvuju u gradnji albanske armije na prostoru Kosova i Metohije. Imamo Srbe u dve vojske, faktički.
Danas imamo pojavu da, primera radi, predstavnike kosovske policije, Srbe koji rade u tim uniformama, Srbi doživljavaju kao tuđe vojnike, da ne kažem kao izdajnike. Zato se i desilo da u Leposaviću, recimo, ustane narod protiv te tzv. kosovske policije, tj. protiv Srba u tuđim uniformama, pa se na kraju desi da KFOR dođe i počne da štiti te Srbe u tuđim uniformama i ubije dva Srbina, sasvim nedužna, u Leposaviću. Nema potrebe ni da pričam kako Srbi doživljavaju te pripadnike kosovske policije, recimo, kad dođu na lečenje, a Srbi su. Recimo, neće sestre da im daju terapiju. Imamo puno problema, jer smatraju da oni ne rade za našu stvar.
Šta UNMIK na Kosovu želi? Pre svega, UNMIK na Kosovu želi da Albancima da na tacnu državu. Imali smo prilike da gledamo da su mirno posmatrali dok su paljene srpske kuće na celom prostoru Kosova i Metohije. Imali smo prilike da gledamo kako su padali u Klinički centar, pre svega, pripadnici KFOR i UNMIK-a, koji su trasirali put za ulazak UČK u te insticucije. Mi u Mitrovici smo gledali kako su danima, na 20 metara od UNMIK-ove i KFOR-ove administracije, gorele ciganske kuće u naselju koje ima više od 7.000 duša. Oni obavljaju posao za Albance. Oni imaju nameru i cilj da sve ostatke državne strukture na prostoru Kosova i Metohije proteraju i najure, pod firmom proterivanja paralelnih struktura.
Iskreno sam se radovao, kao čovek koji se godinama borio protiv režima Slobodana Miloševića, posle njegovog pada sam smatrao da će UNMIK-ova administracija da ima drugačiji pristup prema Srbima koji dole žive. Nažalost, mi smo se drugačije shvatili i razumeli. Mi Srbi smo smatrali da će odlaskom Slobodana Miloševića sa vlasti da se poboljša položaj Srba na Kosovu. Nažalost, nije. Oni su smatrali da će odlaskom režima Slobodana Miloševića lakše moći da proteraju ostatke države Srbije sa tog prostora. Oni to jasno i glasno nazivaju "zahtevom za kooperaciju". Oni žele saradnju, ali koju saradnju? Saradnju u svemu tome da se sve ono što pomalo miriše na ostatke države Srbije polako izruči i protera.
Prošle godine smo imali problema po pitanju školstva. Jedva smo uspeli da sačuvamo srpsko školstvo, da bude pod jurisdikcijom Ministarstva prosvete Srbije. Recimo, pre mesec dana u jednom pomoravskom selu UNMIK i dalje nastoji da što više, što žešće opet pokupi škole po Kosovu i udene u albansko školstvo. Srbi koji rade u tim školama, kad kažu da su oni prosvetni radnici, radnici Ministarstva prosvete Srbije, gospodin Dekster, koji je zadužen za školstvo na Kosovu, kaže - ako hoćete da znate, mi Ministarstvo prosvete Srbije plaćamo iz naših para i Ministarstvo prosvete Srbije će da vam zabrani da više budete njihovi radnici, nego morate da budete naši radnici. Na neki način, to je čitava njihova priča i njihova istina. Prošle godine su nam uveli carinu. Sada pokušavaju da naprave jedinstvenu registraciju. Oni, braćo i sestre, prave posebnu državu. Oni Srbe ne mogu da zaštite, nemaju ni mehanizma, ni načina, a i neće. Da bi to uradili, oni moraju da se sukobe sa Albancima, moraju da imaju žrtve, a oni to ne žele.
Sa druge strane, nema ni povratka Srba, niti će ga ubrzo biti, ne na ovaj način i ne ovom politikom. Prošle godine se vratilo samo negde 80 Srba i ništa više. Ove godine predviđaju da se vrate u sela Siga, Brestovik kod Peći, a to su srpska selca koja nemaju ni po 30-40 domova. Takođe, predviđaju da se vrate i u sela Viča, Drenovčić, Grabat, opet sa po 50-tak kuća. To je ceo povratak Srba koji oni planiraju, a znamo svi da su Srbi najvećim delom živeli u gradovima. Oni ne žale i neće da vrate Srbe. Njima je stalo da naprave jedno fiktivno multietničko društvo, da opravdaju svoju misiju da su, navodno, oni uspeli, da je ta njihova politika dala rezultate, a što toliki broj Srba doživljava svaki dan nesreću, sukobe, patnje, što nas ubijaju na svakom koraku, što nasilje traje, njih mnogo i ne brine. To je politika koju UNMIK na svoj način dole vodi i sprovodi.
Da li smo mi u odnosu na čitav problem i u odnosu na sve stvari mogli i možemo više toga da uradimo? Sigurno možemo. Moramo uvek da imamo jednu tačnu granicu između kooperacije i kolaboracije. Bez obzira na njihove zahteve i njihove priče o saradnji, moramo da znamo šta nam je i dokle granica. Ne mogu Srbi da potpisuju nikakve tzv. aplikacije, jer time se odriču svojih ministarstava, i zdravstva i prosvete, i postaju radnici neke tuđe, nama protivničke i neprijateljske države.
Mi smo se za sve ovo vreme ovde, za ovih godinu i nešto više dana, mučili sa formiranjem odbora za Kosovo. Mislim da smo to puno ranije morali i možemo još da uradimo. Čujem sada da Ženska mreža hoće da formira odbor za zaštitu svojih prava.
Mislim da nam je ovo najpreči zadatak, da mora da postoji odbor za Kosovo koji će tim problemom da se bavi. Mora Narodna skupština da najmanje u tri meseca stavi pitanje položaja našeg naroda na dnevni red. Moraju mas mediji da se uključe da jasno i glasno kažu kako Srbi trpe i kakve sve nevolje doživljavaju. Čini mi se da ćete malo voditi našu državnu televizuju dole, recimo do bilo kog sela da odu do Slatine, Miroča, da vide kako po tri-četiri srpske kuće žive. I da imaju jednak pristup za sve: i za saopštenja UNMIK-a i za saopštenja srpske strane. Stavili su znak jednakosti.
Mi smo primera radi imali protest u Mitrovici pre par dana, tj. pre nedelju dana gde je bilo više od 5.000 ljudi, a to je isto kao kada dođe u Beograd 500.000 ljudi. Govorili su, zaboga, svi oni koji simbolizuju srpstvo i jedinstvo, da tako kažem. Bio je potpredsednik Skupštine Srbije, gospodin Ljubiša Maravić, bio je gospodin Momčilo Trajković kao predsednik SPOT-a i bio je gospodin Goran Lazović kao predstavnik Koalicije "Povratak". Međutim, državna televizija i sve druge televizije, o tom osnovnom i fundamentalnom pitanju opstanka srpske opštine, nije dala ni reči, a da ne kažem rečenicu.
Bio sam svedok 1990. godine, imao sam prilike da u Mitrovici dočekam gospodina Mićunovića, gospodina Koštunicu i gospodina Đoga. Na kraju te posećene tribine, a seća se gospodin Ljubomir Kragović, nestalo je svetlo. Nije bilo struje. Ako onda to nije bilo dobro, nije dobro ni ovo sada što predstavniku, a da ne kažem potpredsedniku Skupštine Srbije ne damo ni minut prostora i nema ga bukvalno ni u jednim novinama. Mi Srbi dole na Kosovu moramo da prevaziđemo te podele. Pokazali smo UNMIK-u da smo složni, a bukvalno nas nema na državnoj televiziji, ili je neko blizak da li Koordinacionom centru ili nekom trećem, zabranio da li zbog Trajkovića ili Maravića da se ceo izveštaj pojavi.
Tako se ne brani ni srpska pozicija, ni srpska stvar. Sa druge strane, imali smo jednu drugu priču. Imali smo negde posle izbora 17. novembra čitavu jednu hajku na Srbe koji nisu izašli na izbore. Proglašavali su nas izdajicama, da ne mislimo dobro o svom narodu i da ne radimo za interese svog naroda. To mogu da kažem, jer sam ostao na braniku te otadžbine, tih mostova, a pričao sam negde na više od 90 protesta u Mitrovici; i odjedanput sam postao izdajnik, jer navodno nisam hteo da izađem na izbore; protiv mene i nas nekoliko pokrenuta je čitava haranga; smenjeni smo, najureni faktički, popljuvani. Bolnica koja je bila simbol srpske odbrane i koja je spasila grad, iz Koordinacionog centra je proglašena za leglo kriminala i korupcije. Bile su tri finansijske policije, na kraju nije bilo ništa, ali to vam je kao kada uzmete jastuk, pa istresete i više nikada ne možete da skupite perje.
To vam je jedan naš deo političke priče. Mi smo tog 17. hteli samo da pokažemo da na jednom delu srpskog prostora misija međunarodne zajednice nije uspela. Nismo bili ludi da stopiramo cele izbore, izlazak Srba na čitavom prostoru, jer bismo preuzeli odgovornost za sudbinu, nedaće i nevolje svih Srba. I to smo znali. Nije bilo ni korektno ni fer da se na takav način razbija jedan bedem srpske odbrane, da se među pocepanim i podeljenim Srbima obračunava na tako vulgaran, na jedan tako zlurad i nemilosrdan način. No, sve to u krajnjem slučaju, i nije toliko mnogo ni važno ni bitno.
Važno je, dame i gospodo narodni poslanici, da moramo da mobilišemo Srbe za opstanak dole; da oni koji dole žive budu složni, jedinstveni, bez podela, da imaju maksimalnu podršku, a da ne gledamo politički i partijski, da li je recimo neko iz Demokratske alternative, pa treba da dobije sve moguće funkcije ili ne znam šta više. Moramo da guramo i moramo da favorizujemo najbolje. Moramo koristiti potencijal Srba koji je izbegao i koji živi u Srbiji, da negativnu energiju naroda koja još stoji po Srbiji usmerimo tamo gde treba.
Naši protivnici ovde na prostoru Kosova i Metohije, bez obzira kako to ko mislio, čak su možda manje Albanci, nego što je recimo UNMIK administracija. Moramo da je usmerimo ka onima koji su bili dužni da garantuju svima bezbednost, opstanak, da spreče genocid i nasilje koje se dešava nad Srbima. Tu narodnu i pozitivnu energiju Srba moramo da iskoristimo za opstanak Srba.
Moramo pitanje Kosova da postavljamo svaka tri meseca. Moramo raditi na tome, po sistemu dok dete ne počne da plače majka nikada neće da ga uzme. Moramo da iznesemo problem srpskih izbeglica koji spavaju po kolektivnim smeštajima. Zašto ne preseliti te kolektivne smeštaje ako treba i pred strane ambasade. Moramo da skrenemo pažnju na lošu situaciju i na loše prilike. Moramo da iznesemo istinu o našim kidnapovanim i nestalim.
Imamo prilike da sada, recimo, stranci pričaju i iz KFOR-a traže mudžahedine, one koji su ubijali Srbe. Oni moraju da kažu gde su nestali, gde su kidnapovani Srbi. Ne može ova skupština to da kaže. To su dužni bili oni koji su došli juna 1999. godine da brinu o Srbima. Oni su dužni da kažu gde su kidnapovani Srbi, gde su nestali Srbi i šta se dešavalo za to i za ovo vreme. Ne mogu da budu samo u pitanju puke kolateralne štete.
Još jednom ponavljam, mislim, da to i ne košta puno, da moramo da formiramo odbor za Kosovo, a već smo dužni da to uradimo, jer to je jedini odbor koji za ovo vreme nismo formirali, za ovih godinu dana. Moramo odgovornu politiku da vodimo, da pitanje Kosova bude ovde na dnevnom redu svaka tri meseca, da se aktivno uključimo u sve to: pripadnici svih političkih stranaka, i DOS-a, i SPS-a, i SRS, i SSJ i DSS-a. Čini mi se da je ovo najvažnije nadionalno pitanje danas. Hvala. (Aplauz.)