Poštovani ministre, poštovano predsedništvo, verujem da se svi slažemo danas u ovoj sali, da je nepodeljeno mišljenje da raspravljamo o setu zakona koji su jedni od najvažnijih za jedno društvo. Siguran sam da ova rasprava koja se vodila juče i danas ovde ne treba da se shvati kao oponiranje zakonu, nekim odredbama zakona, već prosto jedan razgovor i razmena mišljenja o tome kako da učinimo to obrazovanje što boljim, što kvalitetnijim, upravo iz činjenice da obrazovanje jeste temelj društva i da jedini resurs koji jedno društvo i jedan narod imaju, naravno i Srbija, jesu ljudi i to oni najobrazovaniji i najpametniji.
Jedino obrazovani i pametni ljudi, kvalitetni ljudi mogu da napravi neki kvalitativan pomak u društvu, neki kvalitativan uspeh, promenu razmišljanja, promenu svesti, neki tehnološku revoluciju, nešto što će doprineti da čitavo društvo krene napred. U skladu sa time, interes nam je verovatno svima da obrazovni sistem koji imamo u našoj državi bude što kvalitetniji, što podređeniji onima koji ga pohađaju i da iz tog sistema izađu što je moguće obrazovaniji ljudi, usmereni prema onim znanjima koji ih interesuju i da u tim oblastima daju što veći rezultat.
Iz ovih napred navedenih ciljeva koje bi trebao da postigne jedan obrazovni sistem se nameću i druga pitanja. Da li mi zaista imamo danas kvalitetno obrazovanje u našoj zemlji i da li sistem koji funkcioniše u predškolskom obrazovanju, osnovnim školama, srednjim školama, da li je na najbolji način organizovan i da li su deca koja danas izlaze iz škola kao svršeni učenici, da li osnovnih, da li srednjih škola, kvalitativno bolja, da li imaju više znanja nego što smo imali mi pre 20, 25 ili 30 godina? To je zaista suštinsko pitanje kada razgovaramo o ovim zakonima.
Siguran sam da i vi delite mišljenje i da ste čuli neki opšti stav u društvu da su nam malo popustili kriterijumi u školama i da danas deca, iako se trudimo da im pružimo što više znanja, što više nekih novih dostignuća, nažalost, ti kriterijumi su takvi da deca koja izlaze iz osnovnih i srednjih škola nemaju onakva strukturno kvalitetna znanja kakva su možda imale generacije pre 20 ili 30 godina. To je činjenica, nažalost, koja nam ne daje za pravo da budemo zadovoljni time, već da se trudimo da nešto promenimo.
Pre petnaestak godina smo krenuli u reformu sistema obrazovanja i to je sasvim dovoljna vremenska distanca da danas izmerimo ili da godinama merimo šta smo to uradili za tih 15 godina, da vidimo da li smo postigli neke boljitke i da li dobijamo te nove generacije pametnije i obrazovanije, koje mogu upravo da budu neki novi naučnici, neki novi bolji profesori koji će čitavo društvo podići iz ove prilično teške situacije.
Siguran sam da delimo mišljenje da ima puno problema u školama i da taj nastavni proces nije onakav kakav bi možda trebao da bude. Pomenuću jedan segment koji je meni kao roditelju koji ima dvoje dece poprilično zasmetao, nešto što bih ja nazvao, bez želje da bilo koga uvredim, za sebe sam to nazvao jednim vidom komercijalizacije obrazovanja. Pre 20, 30 ili 50 godina, nebitan je vremenski period, a svi smo otprilike tu negde, pet do deset godina razlike je među nama, pohađali smo škole i ne sećam se da je iko ili je veoma mali procenat tadašnjih đaka imao potrebe da ide da pohađa neku dodatnu nastavu ili da ide kod drugog profesora, nastavnika, učitelja da uzima dodatne časove. Da li je to slučaj danas? Da, i vrlo raširen.
Sve ono što sam ja učio pre 20 godina na časovima, bilo mi je potrebno možda sat ili dva kući da doučim i nisam imao nikakvih problema da dobijem najbolju ocenu, da idem dalje i da to znanje koje sam stekao primenim. Danas moja deca dolaze iz škole i ja moram sa njima da radim nekoliko sati nakon te škole da bi oni utvrdili ono što su radili u školi. Sada se postavlja pitanje da li zaista prosvetni radnici u školama pružaju dovoljno znanja toj deci, da li na pravi način pružaju ili tu ima nečeg drugog? Dolazimo čak i do onih ekstremnih situacija. Izvinjavam se najvećem delu prosvetnih radnika koji časno i pošteno obavlja svoj posao, ali ima i onih koji otaljavaju taj posao na časovima, a onda kažu – idi, uzmi časove kod mog kolege, a ja ću dati onima koje ti učiš.
Drugi deo komercijalizacije obrazovanja se tiče udžbenika. Jedan od velikih problema poslednjih 10-ak godina je taj što, bio sam na jednom roditeljskom sastanku pre mesec dana i dolazi jedna žena koja je samohrana majka i ima troje dece, recimo, sedmi, peti i četvrti razred i kaže – za ovih sedam godina imam troje dece koja idu jedno za drugim u školu i nije se desilo da jedno dete ima isti udžbenik kao ovo pre njega. Svake godine svaka nova generacija ima nove udžbenike. Ja znam kada sam pohađao školu, kupujem udžbenike od onog koji je prethodno završio razred i prodajem onom koji ide iza mene. Ne kažem da je to bio idealan sistem, ali, da li je moguće da za 10 godina svake godine menjamo set udžbenika koji uopšte nisu jeftini? Na primer, set udžbenika za četvrti ili treći razred je oko 15 hiljada dinara. Pomnožite to sa dvoje ili troje dece koji pohađaju školu, plus ekskurzije ili nastave u prirodi, razne učeničke dinare, školsko obezbeđenje, doći ćete do prilično ozbiljnih cifara koje opterećuju obične porodice koje imaju jednog zaposlenog ili nijednog.
Sledeći problem koji je uočljiv u današnjim školama jeste disciplina. Koliko prostora zakon, podzakonska akta, akta škola, pružaju prostor nastavnom osoblju da tu disciplinu drže pod kontrolom? Razumemo da su današnje generacije i aktivnije, dinamičnije, to vaspitanje koje ne dolazi samo u školi, koje je prouzrokovalo da i ta disciplina u školi popusti, ali danas praktično imate problem da sputate ili da stavite pod kontrolu dete koje vam pravi nered na času, pa ne smete čak ni da podviknete na njega jer će se odmah žaliti školskom psihologu, tužiće vas i onda nastavnici imaju problem da bilo šta rade na polju discipline i imate haos u razredu. To ide dotle, ne znam da li imate tu informaciju ali neki od vas su možda došli do nje, pre par godina je na jednom času u jednoj niškoj gimnaziji ušlo dete, inače dete jednog od viđenijih i bogatijih ljudi, sa motorom u razred. Imate taj snimak na "Ju tubu", sva su deca aplaudirala, bila u delirijumu, a nastavnica je bila šokirana i zamislite da nije to smela ni da prijavi direktoru. Zamislite do kog nivoa smo mi došli.
U zakonu se o pravima i obavezama učenika u srednjoj školi govori u čl. 45, 46. i 47. O obavezama samo u članu 47. i to jednim pasusom – redovan učenik je dužan da pohađa nastavu i izvršava druge obaveze. A šta ako ne izvršava? Šta ako ne pohađa? Bojim se da bez ozbiljne discipline i ozbiljnijeg pristupa rada na časovima nećemo daleko stići.
Sledeći problem koji imamo jeste vrednovanje kvaliteta nastave. Danas imamo opštu pomamu, ili da kažem opštu eksploziju, ekspanziju privatnih škola, što osnovnih, što srednjih i privatnih univerziteta i fakulteta. Prošle godine kada smo raspravljali u parlamentu o Zakonu o visokom školstvu smo pričali na tu temu i ministar je imao argument da bi trebalo da u stvari tržište diriguje time da li je neko kvalitetno obrazovan ili nije i da ne možemo apriori da kažemo da neko ko je završio beogradski ekonomski fakultet više zna nego neko ko je završio "Megatrend" ili neki "Fabus" ili neku drugu privatnu instituciju. Nažalost, u našoj zemlji ne postoji tržište privrede i privrednih subjekata, da bi moglo da pegla te varijacije u kvalitetu obrazovanja, niti u osnovnim niti u srednjim školama. Mislim da tu problem jeste veoma dubok.
Danas imate liniju manjeg otpora kod đaka koji žele da dođu do diplome, upisuju uglavnom, ograđujem se, ovo nije usmereno ni protiv koga lično, neke manje poznate privatne fakultete, dobijaju diplome tako što plaćaju školarinu, izlaze na ispite ili kvazi-ispite i na diplomama piše ono što vi hoćete. Ako hoćete da budete najlepši, napisaće vam – vi ste najlepši, evo vam diploma. Sa tom diplomom se sutra ravnopravno konkuriše za bilo koju ustanovu, uglavnom državnu, pošto u privatnom sektoru, nažalost, odavno nema posla.
Da bismo izbegli taj problem koji jeste raširen i koji je sve veći i veći, mislim da je potrebno da se vrednuje kvalitet onog što se proizvodi, odnosno kvalitet ljudi i njihovog znanja kad izađu sa tih fakulteta. Na primer svake godine, na kraju godine za jednu struku na primer ekonomsku, pravnu ili tehničku, pozovete sve svršene studente sa svih fakulteta, što privatnih što državnih, da urade jedan te isti test ocenite, napravite srednju ocenu, pa kažete – sa Beogradsko, ili sa Niškog pravnog fakulteta su osvojili 95 poena prosečno, a sa nekog privatnog su osvojili 70. Pa će, ako se to desi dve tri godine zaredom taj privatni fakultet izgubiti licencu.
Dakle, to je jedini način da se spreči ovakva komercijalizacija obrazovanja, odnosno dobijanja diplome za pare. Posle se naravno, ta diploma unovči tako što se opet na vezu neko primi u državnu ustanovu, jer ima potpuno isti status kao i svaki drugi, a nema instituta provere znanja da li nešto znate ili ne znate kad dođete da radite tamo.
Ima još puno stvari koje vredi pomenuti u ovom zakonu. Samo ću taksativno par stvari, možda ću malo probiti vreme, verujem da će predsedavajuća imati za to razumevanja, to je problem zdravstvenog stanja naše dece u školama.
Prema raznim ispitivanjima koja su radili eminentne institucije za zdravlje "Milan Jovanović Batut", domovi zdravlja, Institut za sport itd, dolazi se do frapantnih podataka da čak i do 70% dece, osnovno školske, do četvrtog razreda ima neke od problema zdravstvenih, da li je to deformitet kičme, stopala, gojaznost, motoričke sposobnosti itd, što je poražavajući podatak.
Mi smo nacija koja je negovala i danas neguje kult sporta. Imamo da kažem, izgrađen brend u tom delu, dičimo se našim sportistima, a imamo poražavajuću činjenicu da 70% ili 50% naše dece u osnovnim i srednjim školama ne ume da potrči, ne ume da uhvati loptu, gojazno je, nema motoričke sposobnosti.
Dakle, mislim da ministarstvo mora ozbiljno da razmatra ovu problematiku i da uvede obaveznost i povećanje broja časova čak i u nižim razredima, trećem i četvrtom, da bismo sprečili ove probleme koje kasnije mnogo veći problem prave kod zdravstvenog stanja u odrastanju.
Još jedna stvar koja se tuče povećanja broja.