Ovo je zaista potpuno neprimereno da jedan funkcioner Vlade dolazi u Parlament da prevaspitava poslanike i da im drži bukvicu kako će se ponašati i kako će pričati. To se zaista nikad nije desilo u Parlamentu, ni od ministara ni od premijera, a kamoli od državnih sekretara. Ovo je jedinstven slučaj, ali dobro, da ne gubim vreme na ono što je zaista toliko očigledno i neprimereno.
Dakle, da završimo priču oko prodaje Telekoma. Sve što ste danas, gospodine Cvetkoviću, govorili u prilog prodaji Telekoma je zaista toliko nerelevantno da nema razloga da se previše komentariše. Rekli ste da je, kao prvi argument Vlade zašto se prodaje Telekom, bio taj da država nigde nije dobar vlasnik i da zbog toga treba da se prodaju sva državna dobra, kako bi privatni vlasnici bolje upravljali njima.
Mi smo vam dali kontraargument, da je u mnogim zemljama Evrope u oblasti telekomunikacija država većinski vlasnik. Naveli smo Belgiju, Finsku, Švedsku, Norvešku, Italiju, Švajcarsku, Luksemburg i da ne nabrajam više. Dakle, ne stoji argument da država ne može da bude dobar menadžer u državnim kompanijama, a naročito u onim koje su najprofitabilnije.
Drugi argument vam je bio da menadžmenti u državnim kompanijama gde Vlada postavlja te menadžere nisu dobri, dakle da direktor Telekoma Srbija i njegov tim nisu dobar menadžment. To takođe nije argument. S jedne strane, taj menadžment ste postavili vi, gospodine Cvetkoviću, i vaša stranka. Dakle, ako kažete da taj menadžment nije dobar, onda ste vi krivci, što ste ga postavili kao loš menadžment.
Ako je već tako, zašto niste smenili taj menadžment, pa što niste raspisali konkurs da dobijete bolji menadžment, koji bi bolje vodio Telekom Srbija? Ne može to da bude argument da se prodaje firma. S treće strane, i tako loš menadžment je uspeo da napravi 17 milijardi profita, od kojih je dobar deo ušao kao dividenda u budžet Republike Srbije.
Treći argument vam je bio da ne treba profit da se izvlači iz državnih kompanija, nego treba da ostaje u kompanijama i da se investira u razvoj. Pa, zašto ga izvlačite?
Uslov tendera je bio da ponuđač mora da ponudi najmanje 1,4 milijarde evra za kupovinu. Telekom Austrija je ponudila 950 miliona. Radna grupa nije proglasila ponuđača nerelevantnim, da nije ispunio uslove tendera, već je odobrio pregovore. Na osnovu čega ste odobrili dalje pregovore s Telekomom Austrija, ako nisu ispunili uslove tendera?

Kada postavite niz aksioma i sami sebi dajete argumente za jedan zaključak, onda ćete naravno izvesti šta god hoćete kao zaključak.
Naravno, država treba da bude većinski vlasnik u svim onim kompanijama gde ima profita, gospodine Cvetkoviću, a dokazali smo danas i pričali više puta koliki profit Telekom Srbija ima i koliko puni budžet Republike Srbije. Takvo jedno nacionalno dobro nijedna normalna vlada neće prodati, naročito ne moliti jedinog ponuđača da popravi ponudu. I to ne jednom, nego dva puta vi molite Telekom Austrija da popravi svoju ponudu. Pa čak i kad ne traži da produžite rok, vi produžite rok da bi oni navodno popravili svoju ponudu.
Uslov tendera je bio jasan – 1,4 milijarde evra za kupovinu 51% Telekoma Srbije plus investicije. Nijedan od ponuđača, čak ni ovaj koji se javio, Telekom Austrija, nije ispunio uslove tendera, nije dao ponudu od 1,4 milijarde. Kako je moguće da se prihvate dalji pregovori i da se produžava rok? Na osnovu čega?
Da je to stajalo u tadašnjoj dokumentaciji, svi bi se javili. Svih sedam kompanija koje su bile zainteresovane bi se javile i dale bi ponudu od sto miliona evra, pa bi se onda cenkale s Vladom da li će biti 300, 400, 500 ili milijardu. Apsolutno je imalo razloga da se poništi tender i da se odbije i ponuda Telekoma Austrija jer je nepotpuna, apsolutno nepotpuna, i ne ispunjava uslove tendera.
S druge strane, šta ćemo ako se druge kompanije jave pa kažu – izvinite, mi nismo hteli da damo 1,4 milijarde, a možda bismo dali milijardu? Prosto, nije nigde pisalo da to može tako. Može se desiti da te kompanije tuže državu Srbiju zbog obmane. S treće strane ste vi najavili da će biti prihvaćena ponuda ako iznosi 1,4 milijarde evra, a "Novosti" saznaju da će Austrijanci popraviti svoju ponudu, ali insistiraju da u tu ponudu uđu i investicije. Dakle, to je na mala vrata ulaženje Telekoma Austrije u Telekom Srbije.

Gospođo Čomić, poštovani gospodine ministre, nadam se da mi nećete zameriti ovo što želim da kažem, staće u dva minuta, a verujem da je vrlo važna tema, nije direktno vezana za ovaj amandman, ali prosto mislim da treba da iskoristimo prisustvo ministra Mrkonjića da ukažemo na jedan poprilično veliki problem, koji već duže vreme traje. To je registracija automobila u policijskoj upravi Niš.
Dakle, od kada je stupio novi zakon na snagu, to je kraj 2009. godine, godinu dana su sve policijske uprave imale vremena da se prilagode novom načinu registracije automobila. Međutim, u policijskoj upravi u Nišu to nekako ide prilično traljavo, tako da su ogromni redovi i ljudi prosto danima ne mogu da dođu na red da predaju dokumentaciju za registraciju automobila, a čekanje na tablice i na potrebnu dokumentaciju je više od tri do četiri nedelje.
Za to vreme ne mogu da koriste svoj automobil, tako da vas molim da, obzirom da je i vaš partijski šef ministar policije i da je vezano za program saobraćaja, tu je pomoćnik ministra, vaš pomoćnik za saobraćaj, da prosto imate ovo u vidu i da nešto preduzmete.
Ogromni su redovi, maltretiranje građana, prosto jedna velika nervoza, čak je stvorena jedna grupa ljudi koja prosto je ukazala na ovaj problem, a kako im se niko nije obratio, bojim se da ne dođe do nekakvih i protesta i neželjenih efekata.
Mislim da to može da se reši angažovanjem mnogo većeg broja ljudi na registraciji automobila. Prosto nije prijatno kada treba da čekate ceo dan da bi predali dokumentaciju, pa onda da uzmete tu istu dokumentaciju treba da čekate opet ceo dan. Zaista jedno nepotrebno maltretiranje građana koje može da se jednostavno reši. Hvala.

Poštovano predsedništvo, na član 12. podneli smo amandman kojim se stav 4. postojećeg zakona briše. Obzirom da postoji supremacija međunarodnog prava i ukoliko je tim međunarodnim ugovorom o izbegavanju dvostrukog oporezivanja uređeno da nerezident ne plaća porez po osnovu obavljenog posla, onda nema poreskog zaduženja, te su odredbe člana 4. kojim se ova materija reguliše potpuno bez ikakvog pravnog značaja.
Naime, ako nerezident pokuša da prebaci sredstva sa računa u Republici Srbiji i država mu traži da dostavi dokaz o plaćanju poreza, on će se pozvati na odredbe ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, čime će naravno ostvariti to svoje pravo. Prema tome, apsolutno nema razloga da postoji ovaj stav 4.
Mi smo u ovom parlamentu ratifikovali na desetine raznih međunarodnih ugovora kojima se izbegava dvostruko oporezivanja onih firmi koje posluju u Srbiji i inostranstvu, te mislimo da je ovakav amandman apsolutno smislen i da ga treba prihvatiti.
S druge strane, rekao bih još nekoliko reči kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe u vezi ovih zakona. Naime, potpuno je nerazumljivo kakva se ekonomska politika vodi u ovoj našoj zemlji?
Juče je državni sekretar u Ministarstvu finansija Vuk Đoković izjavio da je punjenje budžeta Republike Srbije bolje od projektovanog, odnosno planiranog, za 5% je veće nego što je bilo u prethodnoj godini, a opet čujemo ovih dana na vestima da je premijer na zasedanju MMF i Svetske banke u Vašingtonu izdejstvovao novo zaduživanje Srbije za nekih 800 miliona dolara, od kojih će 400 miliona dolara ići za pokrivanje budžetskog deficita.
Pre dva meseca smo ratifikovali ugovor kod komercijalnih banaka, konkretnog kod Sosiet ženeral banke, za isto 400 miliona dolara za pokrivanje budžetskog deficita. Praktično ispada da svaka dva meseca za otprilike oko pola milijarde dolara se Srbija zaduži samo da bi pokrila budžetski deficit. Kažite mi – koja to zemlja može da funkcioniše tako što će svaka dva meseca uzimati tolike sume novca da bi pokrila budžetski deficit i da bi pokrila ogromnu javnu potrošnju.
Sada smo nekakvim volšebnim, potpuno protivzakonitim odlukama tenderske komisije za prodaju Telekoma produžili dodatno još 15 dana Telekomu Austrija da svoju ponudi poboljša, da ih nekako namolimo da dođe do tih projektovanih 1,4 milijarde evra da bi prodali taj Telekom, ne bi li smo i te pare pošto-poto ubacili u budžet Republike Srbije, pokrili nekakve rupe i pripremili izbore.
Zaista je potpuno nerazumna ovakva ekonomska politika čiji rezultati očigledno mogu da se vide u svakodnevnom životu građana, gde su plate pale za preko 100 evra, gde je inflacija najveća u Evropi i gde se svakog meseca ili svaka dva meseca Srbija zadužuje da bi pokrila taj budžetski deficit. Nisam čuo da postoji perpetum mobile da vi stalno uzimate neke kredite i da to ne vraćate.
Prema tom istom državnom sekretaru, Srbija je krajem 2010. godine imala zaduženje od 41,2% BDP. Prema nekim ekonomskim stručnjacima, to zaduženje prelazi 43% BDP, a sa ova dva zaduženja u 2011. godini od dva puta 400 miliona dolara i sa dogovorenim zajmom od Rusije od 800 miliona dolara sigurno da prelazimo onu magičnu brojku od 45% BDP, kada zemlja ulazi u dužničku krizu i da joj praktično preti bankrot.
Ako se ovako nastavi kako ste vi krenuli, zaista nikakva priča o prevremenim izborima, niti o bilo kakvoj promeni neće imati efekta jer kada potpuno uništite zemlju, onda ne može ni čarobnjak da je izvuče iz takve propasti.

U članu 7. smo predložili da se stav 1. briše iz razloga pojednostavljenja teksta ovog zakona, jer je već u narednom članu predloga ovog zakona određena pravna forma koju davalac lizinga može da ima – DOO ili AD. Stoga je sasvim jasno da se i na njih primenjuju odredbe zakona o privrednim društvima kojima se reguliše njihovo osnivanje, pravna odgovornost i poslovanje.
Kako je ovaj tekst zakona obiman, smatramo neophodnim da se on pojednostavi u onim delovima gde nema potrebe da se te formulacije ponavljaju. Mislim da je najjednostavnije da se ovakav amandman usvoji, jer nema razloga da se duplira u različitim članovima jedna te ista forma.

U članu 9, kojim se menja član 10d postojećeg zakona, u stavu 6. reči "dobra poslovna reputacija" smatramo da treba brisati.
Šta znači to "dobra poslovna reputacija"? Kako ćemo da izmerimo tu opisnu osobinu "dobra poslovna reputacija"? Da li je to negde definisano, firma je imala toliko prometa, nije bila u blokadi, da li imaju neki parametri koji definišu pojam "dobra poslovna reputacija"? Nema.
Ako nema, ne znam kako ćemo onda meriti, kako ćemo ocenjivati nekoga da li on spada u tu kategoriju "dobra poslovna reputacija" i da li će moći da ispuni te kriterijume ili ne.
Recimo, u odredbama člana 13v je predviđeno nešto što je suprotno od ovoga što ste ovde napisali, da član upravnog odbora ima potrebne stručne kvalifikacije, najmanje dve godine radnog iskustva na vodećem položaju u finansijskom sektoru, da nije osuđivan itd, da bude podoban za obavljanje člana upravnog i nadzornog odbora itd.
Dakle, ovde imate konkretne podatke o tome šta nešto znači, kako treba definisati određeni član, kakve kriterijume treba da ispuni neko ko hoće da bude član upravnog odbora, dok recimo, formulacija "dobra poslovna reputacija" u principu ne znači ništa.
Ako nema bliže definicije, dobra poslovna reputacija treba da bude izbrisana i da bude zamenjena nekim konkretnim obrazloženjem, konkretnim merama šta to firma treba da ispuni da bi mogla da ispuni ove kriterijume i da uđe u finansijski lizing.
Mislimo da se na ovaj način ne doprinosi poboljšanju poslovne klime u državi, jer i ovi zakoni treba da doprinesu da bude što više investicija i da se BDP poboljša i poveća, kako bismo bili sposobni da vraćamo silne kredite koji su uzeti prethodnih godina i koji najviše opterećuju i našu privredu i naše firme, koje zbog velikih poreza, velikih procedura, ne mogu da posluju pozitivno i da finansiraju državu.
Malopre sam govorio o tome koliko je država ušla prethodnih godina u ogromno zaduživanje i iako je državni sekretar naveo da je punjenje budžeta znatno bolje nego što je bilo prošle godine, bez obzira na to imali smo dva nova zaduživanja u visini od 400 miliona evra od Sosiet ženeral banke krajem februara i sada najavljeno od Svetske banke od 800 miliona dolara, od kojih će opet polovina sredstava, 400 miliona, ući u pokrivanje budžetskog deficita. Tu se ne vidi kraj.
Albert Jeger kaže da Srbija ništa nije učinila na strukturnim reformama i da i pored toga što smo pre tri godine zaključili ugovor sa MMF o stendbaj-aranžmanu, kojim smo se obavezali da ćemo smanjiti javnu potrošnju, da ćemo smanjiti broj zaposlenih u državnoj administraciji, ušli u taj posao, obavezali se. Sećate se, naša obaveza je bila da donesemo zakon o ograničavanju broja zaposlenih u državnoj administraciji.
Na velika zvona smo objavljivali kako je taj zakon donet, kako smo rešili da smanjimo broj zaposlenih u lokalnim samouprava i u državnoj administraciji na nekih 29.000, slavodobitno pričali kako država konačno kreće da smanjuje svoju javnu potrošnju, da bi se to samo završilo praznom pričom i da bi broj ljudi bio kao smanjen u lokalnim samouprava za jednu izvesnu cifru, da bi krajem ove godine Vlada odobrila zapošljavanje 760 novih ljudi.
Da ne nabrajam da je tamo odobreno 150 novih ljudi za Železnicu, 70 novih ljudi u Ministarstvu finansija, a pri tom je samo šest meseci pre toga to isto Ministarstvo finansija dalo visoke otpremnine za 40 ljudi koji su otišli iz Ministarstva finansija, pa sada zapošljavamo novih 70. To je primer neodgovornog ponašanja države i trošenja para, da se to zaista graniči sa zdravim razumom.
Danas sam pročitao podatak da je 66.000 firmi u blokadi i da su međusobna dugovanja 288 milijardi dinara i da je u toj strukturi dugova država motor, pokretač tih dugovanja i da ona duguje firmama, pa onda ciklično firme jedna drugoj duguju i da se ne vidi kraj tom začaranom krugu.
Vaš direktor Srbijagasa, Bajatović, kaže da država treba da nađe 500 do 600 miliona evra novih kredita kako bi pokrila svoja dugovanja i kako bi se tobože sprečio kolaps i gubitak još 200.000 postojećih radnih mesta, pored onih 400.000 koje smo imali nesreću da nam poklonite kao nova vlast.
Izgleda da će još 200.000 ljudi otići na biro rada i da će izgubiti svoj posao zbog ogromne javne potrošnje, koju pre svega država pravi, i zbog ogromnog deficita u budžetu Republike Srbije, koji je narastao od nekadašnjih 14 milijardi 2008. godine, na preko 120 milijardi koliko će biti ove godine.
Kamate za uzete kredite su porasle za tri godine od 16 milijardi na 55 milijardi dinara. Znači, samo za kamate ova država godišnje izdvaja 550 miliona evra. To je nešto što čini mi se ni mnogo bogatije zemlje ne mogu da izdrže, toliku javnu potrošnju i tolike kamate na uzete kredite, a već iz najava se može nazreti da tome nije kraj, bez obzira što smo prešli 41,5% zaduženosti zemlje u odnosu na BDP, kako reče Vuk Đoković, krajem 2010. godine, uzeli smo u 2011. godini 400 miliona dolara u februaru.
Sada ćemo uzeti još 800 miliona, što čini negde oko 3% BDP. Dakle, već udaramo u tih 45% kada se smatra da država praktično ne može više da finansira vraćanje svojih dugova i kamata i gde joj preti bankrot.
Interesantna stvar je kako je država ažurna u povlačenju odobrenih kredita od međunarodnih finansijskih organizacija. Po pravilu se krediti povlače, ekspresno i bez ikakvih problema, za punjenje deficita budžeta, odnosno za pokrivanje deficita budžeta, a vrlo teško ili skoro u beznačajni procentima za projektne finansijske aranžmane. Tako, recimo, imamo još pre dve godine odobren, navodno odobren kredit od Kine, robni kredit za finansiranje određenih poslova u Srbiji. Naravno, nismo ga povukli zato što nemamo projekte.
Imamo dogovoreno sa Rusijom milijardu dolara za projektno finansiranje određenih projekata u Srbiji, videli smo pre mesec dana dolazio je premijer Putin i kaže – dajte da vidimo projekte i krenućemo u realizaciju tog dogovorenog aranžmana.
Dakle, kada treba da povučemo pare za određene projekte, za Koridor 10, za sređivanje železnice, mostova, uzgred budi rečeno, ti projekti se po pravilu dogovaraju i prave za prestonicu, za nešto oko prestonice, opet i to je prazno slovo na papiru.
Pričamo o tome da želimo da nešto izgradimo, da imamo projekte, da želimo da se zadužimo, da uradimo neku konkretnu stvar, a kad treba tu konkretnu stvar da realizujemo dolazimo do saznanja da projekta u stvari uopšte nema.
To je jedna poražavajuća činjenica za ovu vladu, koja je slavodobitno prikazivana kao vlada ekonomskih eksperata, jakih ekonomskih stručnjaka, koja će doneti boljitak ovoj zemlji baš zato što okuplja ekonomske stručnjake, pa ćemo po tom osnovu imati i bolju organizaciju u smislu ekonomije, racionalniju potrošnju države i veći društveni standard, više zapošljavanja, a ekonomija je glavni problem.
Od svega toga smo dobili sve ono suprotno, umesto 200 hiljada novozaposlenih, evo, izgubili smo 400 hiljada, a verovatno još 200 hiljada, znači 600 hiljada će biti u minusu po broju zaposlenih, pa će i broj penzionera preći broj zaposlenih i to je zaista vrzino kolo, ne nazire mu se kraj.
Nova i nova zaduživanja, kamate rastu, deficit u budžetu raste, a nijedna konkretna mera da se privredi pomogne, da se izvuče iz nelikvidnosti i da nešto konkretno proizvodi.
Naša pokrivenost uvoza izvozom je poražavajuće niska i zaista u ovakvim okolnostima svaka odgovorna vlast bi morala da jednostavno kaže da nema rešenja za ogromne probleme i da jednostavno vraća mandat građanima, pa neka odluče ko će da ih vodi.
Znate, kad imate s jedne strane predizborna obećanja, naravno koja su uvek veća nego što su realno ostvariva, pa kada i to umanjite i za nekih 50%, recimo, pa i od toga odstupite još minus 200% ili 300%, onda zaista ne vidimo šta može da se desi da jedna vlast kaže - e ljudi mi ne znamo više kako da rešimo ove probleme, dajte da ne uništavamo zemlju zbog nas samih da bi ostali na vlasti, da pustimo nekog ko će umeti da to bolje radi od nas.
Da imate malo moralnosti i da mi imate malo odgovornosti prema državi i prema budućnosti ove zemlje, to biste zaista i uradili.

Član 13j stav 3. reč "obezbedi" zamenjuje se rečju "sprovodi". Tumačenje značenja reči "obezbedi" može biti višeznačno, tako da može dovesti do nedoslednosti u primeni namere zakonodavca da obaveže davaoca lizinga da sprovede postupke interne revizije radi utvrđivanja slabosti u poslovanju, tačnosti podataka u finansijskim i drugim izveštajima i kontrole rizika.
Dvoznačnost ovog termina omogućuje davaocu lizinga da ne sprovede internu reviziju poslovanja, tako spreči efikasnost sistema internih kontrola, što direktno utiče i na kvalitet usluga odnosno pruža mogućnost za oštećenje primaoca lizinga.
Očigledno je da ovaj termin može da bude zloupotrebljen i da bude tumačen na više različitih načina, te smatramo da je neophodno da se promeni drugačijim konkretnim terminom, što mislim da neće ni na koji način ugroziti suštinu zakona, čak naprotiv doneće u smislu kvaliteta određena poboljšanja. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uputiću pitanje Ministarstvu finansija, da mi odgovori kakva je naša ekonomska politika i kako Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije planiraju da održe stabilnost u zemlji, u smislu inflacije i u smislu održivog zaduživanja zemlje?
Naime, u prethodnoj godini država Srbija je bila lider u Evropi po visini inflacije, koja je iznosila 11,6 posto. U prva tri meseca ove godine inflacija je iznosila 5,5%, što će, po procenama stručnjaka, biti preko 14% na godišnjem nivou. U svakoj normalnoj zemlji, kad inflacija pređe 3%, podiže se stepen uzbune na najviši mogući nivo, jer to znači da će se potpuno poremetiti odnosi u državi i da će privreda pretrpeti najveće štete i ukoliko inflacija bude iznad tog nivoa.
U prethodne tri godine smo imali rapidno povećanje deficita u republičkom budžetu, sa nekadašnjih 14 milijardi, koliko je bilo 2008. godine, popelo se na 50 milijardi 2009. godine, a 107 milijardi, 2010. godine, da bi za 2011. godinu planirani deficit u budžetu dostigao 120 milijardi dinara.
U prethodnih nekoliko meseci hrana je poskupela za više od 11%, a potrošačka korpa je skočila za preko 30%. Cena naftnih derivata je među najvećima u regionu i trenutno iznosi oko 1,30 evra za litar bilo benzina, bilo evro dizela, što je sigurno jedna od najvećih cena u Evropi, i u toj strukturi cene, akcize i porezi su daleko najveći u odnosu na sve države u regionu.
U takvoj situaciji, pored realne inflacije koja je u prva tri meseca veća od 5,5%, evro je pao sa 107 dinara, koliko je bio u decembru, na 101 dinar, koliko je danas. Prosto je neverovatno da inflacija raste, da cene rastu, da su cene hrane daleko više nego što su bile prošle godine, a da, s druge strane, evro pada.
Državi zvaničnici na to kažu da je to dobar signal i da je to u stvari signal da raste poverenje stranih investitora u državu Srbiju i da će se to odraziti, u pozitivnom smislu, i na zaduživanje građana, što sigurno kratkoročno jeste tačno, ali je pitanje da li je to održivo stanje i dokle će to ići?
Ako imamo u vidu da, od planiranih četiri milijarde evra direktnih stranih investicija, do dana današnjeg nije ušao nijedan evro, postavlja se opravdano pitanje – na koji način država utiče da evro pada, a da s druge strane cene nezadrživo rastu?
Što se tiče ekonomista, odgovor je očigledan i jasan, da je država Srbija u prethodnih nekoliko meseci prodala ogromne količine državnih obveznica i na taj način, kroz upumpavanje strane valute kroz banke, pala je potražnja za dinarima i logično je da će biti i pad evra.
Međutim, ako se ima u vidu da će te državne obveznice doći na naplatu, za tri, šest meseci ili godinu dana, logično je očekivati da će evro tada znatno skočiti i da će država Srbija doživeti ekonomski krah.
Moje pitanje je konkretno Ministarstvu finansija – koliko je država Srbija prodala državnih zapisa u prethodna tri meseca? Ko su bili najveći kupci i koliko će po tom osnovu državni budžet morati da plati kamata na te državne zapise, što će direktno biti trošak u budžetu, a podneće ga građani Republike Srbije?

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nema ministra Mrkonjića, jer očigledno da mu ne prija ova rasprava u Skupštini. Dosta činjenica je izneto koje nisu prijatne, ali šta da radimo, takve su kakve su.
Pre dve godine, maja 2009. godine, imali smo sednicu posebnu na kojoj su postavljana poslanička pitanja. Postavio sam tada jedno od poslaničkih pitanja gospodinu Mrkonjiću, upravo je bilo vezano za sve ove teme koje su jutros dominirale u radu parlamenta, a vezane su bile za izgradnju Koridora 10 i te čuvene projekte koje je vladajuća koalicija najavljivala da će uraditi za vreme svoga mandata.
Tada je bila ta rasprava prilično neprijatna, na momente i žučna od strane gospodina Mrkonjića, gde me je čak nazivao i neznalicom, da će on da me nauči kako treba, šta znači Koridor 10 i kako će se to uraditi, završiti itd. Međutim, posle dve godine, evo, ponovo se srećemo u parlamentu i ono što smo tada pričali, nažalost, pokazuje se kao potpuno istinito.
Dve godine funkcionisanja i rada na izgradnji Koridora 10, silni krediti su u ovoj skupštini ratifikovani, a nažalost od činjeničnog stanja na terenu skoro da nemamo za šta da se uhvatimo. Počeli su radovi na obilaznici oko Dimitrovgrada još početkom prošle godine. Koliko znam, bio sam pre mesec dana u Dimitrovgradu, traju, nešto se dešava, ali tek toliko. Kada će biti završeni, to bog jaki zna. Onaj ostali deo prema Beloj Palanci, prema Nišu još uvek nije ni započet. Kada će, ne zna se.
Deonica od Preševa prema Nišu, odnosno od granice prema Preševu i dalje prema Grdeličkoj klisuri, 2007. je urađena jedna traka, započeta druga. U vreme ministrovanja gospodina Mrkonjića ta druga traka je dovršena i, naravno, bilo je obećanja, već nekoliko puta najavljivano na televiziji otvaranje te deonice. Bio sam i tamo pre dva meseca. Idete dva-tri kilometra, pa naiđete na neizgrađen most, pa pređete u drugu traku, pa opet zaobiđete i tako. Dakle, ni to nije ni završeno, a kamoli pušteno. Tako da je ta priča o Koridoru potpuno sumorna.
Radi se, naravno, na deonici u Vojvodini i to je, da kažem, jedina svetla tačka koja može da opravda rad čitave Vlade na izgradnji Koridora 10. Deonica i važan strateški pravac od Beograda prema Požegi, tzv. Ibarska magistrala, ništa se nije desilo na tom polju. Koncesija je raskinuta, a gužve su neverovatne. Putovanja od Beograda do Lazarevca je bar sat vremena.
Toliko o tome koliko su nam potrebni putevi, a koliko smo uradili. Ta velika priča o razvojnoj šansi Koridora 10 ne može nikako da se prekrije galamom, podizanjem tona i sličnim stvarima. Mislim da to, na kraju, pre ili kasnije se izmeri i vidi ko je šta uradio i dokle smo stigli.
Koliko se sećam u ovom parlamentu smo u više navrata ratifikovali razne međunarodne kredite i nikada niko nije iz poslaničke grupe DSS govorio ništa protiv tih kredita, jer su ti krediti potrebni Srbiji i potrebni su da bi se izgradio konačno taj koridor. Koridor je nešto što je potrebno i ovoj zemlji i kao transportni i tranzitni koridor, koridor koji donosi mnogo sredstava našoj zemlji. Uvek smo podržavali takve kredite.
Ministar Mrkonjić je tražio podršku poslanika i parlamenta da se pomogne u izgradnji koridora. Naša pomoć se ogleda upravo u tome da ti zakoni dođu u parlament što pre, da ih ratifikujemo, a mislimo zakonima o kreditima, i da se onda krene dalje u operacionalizaciju. Nažalost, toga nema.
Cenim napore gospodina Mrkonjića i njegovu energiju da vrlo žustro priča o Koridoru, o važnosti, o izgradnji, o tome da ima puno energije i da ode na teren i da pohvali izvođače, da ih natera da rade što brže. Međutim, ono što mu ne valja, to je što uvek izlazi s nekim poprilično neodmerenim ili neozbiljnim izjavama u smislu rokova. Završićemo Koridor kompletan do 2012. godine. Jedva je godinu dana do 2012. godine, a ne možemo da završimo ono što je započeto pre četiri godine.
Kada imate tu kompletnu sliku, onda vam je jasno da smo mi poprilično neozbiljna zemlja. Zamislite jednu zemlju koja ima 7,5 – 8 miliona ljudi, koja ne može za četiri godine da završi više od 30 do 40 kilometara auto-puta, uz te silne kredite. To znači da nešto nije u redu. Ili, onaj ko organizuje taj posao ne radi to kako treba, ili ova zemlja nema dovoljno kapaciteta da to uradi – nema dovoljno inženjera, nema dovoljno projektanata, nema dovoljno dobrih izvođača radova.
Sećam se, 2005. godine sam putova kroz Hrvatsku prema Sloveniji. Tada su počeli radovi na deonici od naše granice prema Osijeku, do onog dela prema Brodu, do onog dela dokle nije bio urađen auto-put. To je bilo nekih 30 kilometara kroz slavonske šume. Za godinu i po dana su se Hrvati organizovali, izbacili su svu mehanizaciju koju su imali u zemlji i završili su taj deo puta.
Tako ćemo i mi samo treba da počnemo. Počećemo onda kada prođu ti vanredni ili redovni parlamentarni izbori, kada ova koalicija ode sa vlasti i kada se ozbiljno zasuku rukavi i taj posao organizuje onako kako treba, kada uključimo svu građansku operativu u ovoj državi da radi na tom koridoru. Nadam se da će u nekom razumnom i realnom roku, a to sigurno neće biti ispod tri do četiri godine završiti taj koridor i početi da ubiramo velike prihode od tranzita.
Neću više pričati o tome, jer ministar nije tu i ne može da odgovori. Zaista pohvaljujem njegovu predusretljivost kada su neke druge stvari u pitanju, a imali smo neke sporne stvari oko štrajkova u preduzećima koja rade sa železnicom. On je tu izašao u susret, primio je ljude na razgovor i rešio problem. Dakle, ne treba da se ljuti na ovakve činjenične podatke. Ono što je istina, nažalost, mora da izađe na videlo.
Želim samo da kažem još dve stvari u vezi ovih zakona. Ne znam kako je dozvolio kao ozbiljan čovek da prođe krajem prošle godine povećanje taksi na kombi vozila, gde su mnogi ljudi pogođeni ogromnim taksama za registraciju, gde su kombi vozila izjednačena sa džipovima. Sada ljudi koji se bave nekim svojim privatnim poslom, imaju neke svoje radnje i prodavnice, imaju ta dostavna vozila, moraju da plaćaju ogromne takse, odnosno registracije koje se kreću od 80 do 100 hiljada dinara. To je još jedan udar i na njihov džep, a i na pomoć, pod znacima navoda, preduzetništvu i prevazilaženju krize.
Koliko se sećam, bilo je razgovora sa predstavnicima udruženja, obećanja da će se to vratiti nazad. Kroz više meseci i ništa se ne dešava. Pretpostavljam da će to uskoro doći u parlament i da će ljudima biti skinuti ti ogromni nameti.
Što se tiče ratifikacije ugovora o kreditu za izmenu brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke, Srbija ima zastareli sistem očitavanja utroška električne energije. Sigurno da je potrebno da se na tom planu nešto uradi. Potrebno je da uvede modernije, tačnije sisteme, da očitavanje bude daljinsko, da isključivanje bude daljinsko.
Moram da postavim jedno logično pitanje. Mi uzimamo kredit od Evropske investicione banke, država je sklopila ugovor sa firmom "Sažem" iz Francuske da se u Nišu otvori fabrika za proizvodnju brojila. Za to će država dati podsticaj firmi "Sažem" osam ili deset hiljada evra po novozaposlenom. Dakle, mi ćemo iz budžeta davati određene pare da bi se ljudi zaposlili. To je pohvalno, jer tamo ogroman broj ljudi ne radi, ali pitam samo - šta je tu logika?
Uzećemo kredit, daćemo pare da firma otvori predstavništvo da proizvodi brojila, a onda taj kredit koji smo uzeli ćemo dati da kupujemo ta ista brojila koja će oni proizvoditi i ugrađivaćemo to u domaćinstva ili industrijske pogone. Pri tom smo imali, i dan-danas imamo domaće proizvođače koji mogu da proizvode slična brojila i da podmire potrebe industrije i elektroprivrede.
Mislim da je mnogo logičnije bilo da smo taj kredit utrošili da raspišemo tender i da damo posao domaćim proizvođačima, da podignemo domaću industriju, jer se valjda tako može stvoriti višak dohotka i unaprediti nešto u ovoj zemlji. Ako sve što se proizvodi u ovoj zemlji, ako sve što se investira iz ovog budžeta ili iz svih kredita ode na potrošnju prema strancima, onda zaista ne vidim kako ćemo mi kao zemlja moći da se izvučemo iz ovako velike krize.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo sedam finansijskih zakona o tržištu kapitala, deviznom poslovanju, investicionim fondovima, finansijskom lizingu, dopunama zakona o visini stope zateznih kamata, dobrovoljnih penzijskih fondova i platnom prometu.
Naravno, ovoliko zakona u jednoj raspravi onemogućava da o svima kvalitetno govorimo za predviđenih 20 minuta. Ograničiću se samo na dva aspekta. To su izmene Zakona o visini zateznih kamata i izmene Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima.
U zakonu kojim se menjaju stope zatezne kamate, to su više tehničke stvari, da se visina stope zatezne kamate više ne određuje na osnovu rasta cena na malo, već na osnovu potrošačkih cena zbog drugačijeg njihovog vođenja. Kaže se da će se stope zatezne kamate ubuduće utvrđivati na mesečnom nivou u iznosu koji je za 0,5% veći od stepena potrošačkih cena. Ako se ima u vidu da su te potrošačke cene, naročito zadnjih nekoliko meseci, toliko otišle u nebo, ne piše se dobro građanima Srbije.
Tu je jedan vrlo interesantan nastup, gde država pokušava, odnosno zakonskim rešenjima obavezuje građane da sve ono što oni duguju prema državi moraju da plate u određenom roku. Odnosno, za svako kašnjenje moraju da plaćaju dodatne kamate sa zateznim kamatama, što u nemalom broju slučajeva, gotovo po pravilu, dugovanja koja u početku budu realno mala za nekoliko meseci narastu u astronomske cifre, da praktično građane dovedu u jedno dužničko ropstvo koje se provlači godinama i koje građani apsolutno ne mogu da isplate.
Bezbroj je takvih primera. Jedan od karakterističnih primera je i dugovanje za utrošenu električnu energiju. Tu je karakterističan primer grada Niša i okoline, koji zbog ranijih političkih izleta i nepromišljenih izjava vuče problem sa ogromnim dugovanjima za električnu energiju koja su tokom deset do 15 godina toliko narasla da je praktično ogroman broj ljudi zapao u dužničko ropstvo i skoro nema načina da ogromna dugovanja može da isplati, jer su prvobitna dugovanja za potrošenu električnu energiju, kroz valorizaciju i primenu zateznih kamata, otišla u nebesa, udesetostručila su se.
Praktično, sada za područje niške elektrodistibucije građanstvo duguje više od sedam milijardi dinara. Preko pet milijardi dinara od tih sedam milijardi spada u kamate, bilo one redovne, bilo one zatezne, što dovodi nemali broj građana u bezizlaznu situaciju, da ne mogu da isplate ogromna dugovanja koja se nekada kreću i do više stotina hiljada dinara, pa i preko milion dinara.
Za prosečnu porodicu, koja i ako ima nekog zaposlenog sa primanjima od 40.000 dinara, skoro je nemoguća misija da redovno finansira obaveze koje ima, da se plaćaju komunalni troškovi i ono što se duguje za struju. U tim dugovanjima, rekao sam, skoro 80% otpada na kamate.
Taj problem je toliko nerešiv da je nemoguće, niti je realno da će ta dugovanja biti skoro naplaćena, prosto, ekonomska situacija je toliko teška da ne postoji način sem realnog pretvaranja kilovata i plaćanja po nekim normalnim, po sadašnjim cenama, bez zateznih kamata. Drugačije rešenje je neodrživo.
S druge strane, imamo primere, bezbroj, opet koji govore suprotno, koji ne važe za građane, ali za to država ne plaća penale. Pre neki dan, odnosno juče je navodno završen štrajk putara koji su štrajkovali zato što im država duguje ogromne pare za izvedene radove. Tu se postavlja pitanje – da li će država platiti kamate za ta dugovanja? Koliko su ta dugovanja obezvređena u međuvremenu?
Država naruči određeni posao i krene u određenu investiciju, raspiše tender. Naravno, jave se privatne firme da to rade, ponude određene ponude za taj posao. Kada se dobije posao, ta firma mora da uzme kredit da bi počela da radi taj posao. Nakon završetka tog posla, nakon četiri, pet, šest meseci, zavisi od toga kakav je posao u pitanju, ispostave se fakture prema državi.
Istog trenutka mora da se plati PDV, jer ako se ne plati PDV, ulazi se u krivično delo. Takođe, onaj ko je radio mora da uzme kredit da bi platio PDV državi, a država će mu platiti onda kada bude imala para.
Nije bio mali broj slučajeva da su ta dugovanja isplaćivana nakon šest meseci ili godinu dana, a onda vi vidite koliko su ta potraživanja obezvređena, ili rastom evra ili kamatama koje su pojele banke, jer je onaj koji je tražio kredit da bi platio PDV državi ili da bi uradio posao za državu morao da se zaduži kod banke i da plaća ogromne kamate po tom osnovu.
S suprotne strane ne važi to da je firma naplatila ta svoja potraživanja s kamatama. Onaj ko se tuži s državom, obično sebe diskvalifikuje da sutra može da radi neki drugi posao kod te iste države. Nažalost, u ovoj državi je jedini poslodavac upravo budžet i državne ustanove.
Ljudi su praktično dovedeni u jednu bezizlaznu situaciju, da moraju da rade poslove za državu i da pri tome u nemalom broju slučajeva trpe štetu, a da ovakve zakonske regulative za njih, iako su teoretski moguće, praktično su neprimenljive. Ljudi će sebe time diskvalifikovati, ukoliko budu primenili rešenja i tužili državu da traže odštetu i zatezne kamate za dugovanja.
Što se tiče Zakona o izmenama Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, Srbiji je zaista potrebna temeljna reforma penzijskog sistema. U tom smislu, ove izmene zakona nude određena rešenja, ali ta rešenja sigurno neće rešiti ogromne probleme koji se nalaze u ovom sektoru.
Stvaranjem sadašnje vladajuće koalicije pre tri godine, zahtev jedne koalicije unutar vladajuće koalicije je bio da prosečne penzije budu minimum 70% od prosečne plate, što se naravno, nakon ove tri godine nije desilo. Naprotiv, nekada su prosečne penzije realno iznosile oko 240 evra, a danas su one oko 210 evra. Ako se na to doda da su potrošačke cene i kurs evra, potrošačka korpa, visina cena komunalija otišle daleko iznad onoga što je bilo pre tri godine, jasno je u kom su položaju danas penzioneri i kako oni preživljavaju.
Nažalost, Srbija je stara zemlja. Prosečna starost je preko 42 godine. Ono što je najveći problem je to što je broj zaposlenih i broj penzionera skoro isti. U Srbiji ima, prema zadnjim podacima, milion i 623.000 penzionera, a jedva nešto više od milion i 730.000 zaposlenih.
Dakle, na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Kad se tome doda činjenica da je među tih 1.730.000 zaposlenih otprilike oko 450 hiljada ljudi koji rade u državnom sektoru, na raznim mestima, da li je to državna uprava ili je to sudstvo, policija, vojska, zdravstvo, prosveta, svejedno, dakle, oni korisnici, oni zaposleni koji primaju plate iz budžeta, onda se jasno može videti koliko je opterećenje ljudi koji rade u realnom sektoru.
Oni moraju da svojim radom zarade sopstvenu platu, da plate dažbine državi, da zarade penziju za po jednog penzionera i da zarade plate za one koji rade u državnom sektoru. To je zaista ogromno opterećenje za realni sektor i prosto je neodrživo ovakvo stanje na duže staze.
Iz državnog budžeta ukupnom penzijskom fondu dotira se 40%, što sigurno ne može da bude održivo na duže staze i temeljna reforma penzijskog sistema je nešto što je neophodno, usklađivanje najmanjih i najviših penzija je preko potrebno, jer je danas slučaj da imate najviše penzije u iznosu od preko 100 hiljada dinara i najniže koje se kreću oko osam hiljada dinara, a u principu svi imaju iste ili slične potrebe.
Prosečna potrošačka korpa, prema podacima sindikata, kreće se oko 50 hiljada dinara. Sada zamislite jednog penzionera koji treba da plati sve komunalije i da preživi sa tih osam ili prosečnom penzijom od 20-tak hiljada dinara, to je prosto nemoguća misija.
Zato nije ni čudo što se, nažalost, u Srbiji u 21. veku nemali broj ljudi odlučuje, naročito među penzionerima, da sebi prekrati život jer ne žive onakav život kakav je dostojan čoveka, a nažalost u zadnje vreme smo svedoci da čujemo u medijima da ljudi umiru od gladi zato što su im primanja takva ili nemaju nikakva ili su im takva primanja da ne mogu da obezbede sebi ni osnovnu egzistenciju.
Juče je bila jedna potresna priča iz mog grada, gde je čovek, nemajući posao koji je izgubio pre desetak godina, već 40 dana svoju mrtvu majku morao da drži u kapeli jer nema para da je sahrani, a traži pomoć države da je sahrani. Prosto, kao ilustracija jednog teškog socijalnog stanja u Srbiji.
Pored ovih stvari, koje su toliko očigledne, treba pomenuti i to da dobrovoljni penzijski fondovi jesu način da ljudi na duge staze razmišljaju o svojoj starosti i da od zarade koju imaju izdvajaju deo novca ne bi li uplaćivali u dobrovoljne penzijske fondove, međutim, ako se ima u vidu da su prosečne plate za preko 100 evra manje nego što su bile 2008. godine i da su među najnižim u Evropi, pitanje je koliko ovaj zakon može da pomogne ljudima koji danas rade da odvajaju i mogu da odvajaju da bi eventualno sutra dočekali mirnu starost i odvajali deo novca da dostojno završe svoj vek.
S druge strane, država na sve moguće načine pokušava da uvede neke nove poreze i nove takse, pa je prošle godine uvedena tzv. ekološka taksa ili ekološki porez koji plaćaju svi proizvođači i trgovci, odnosno uvoznici bele tehnike. Obrazloženje za to je bilo da se ta taksa mora plaćati jer imamo ogroman problem sa reciklažom starih aparata bele tehnike i ta taksa iznosi u proseku oko 10% od cene proizvoda.
Pre petnaestak dana je Vlada povećala tu taksu za nekih 12%, a pouzdan je podatak da velika većina onih koji treba da plaćaju te takse to ne rade, pa bi bilo jako dobro saznati podatak i čuti od predstavnika Vlade - ko plaća te poreze, da li imamo strukturu prihoda od te takse, za šta se troše te pare i ko od uvoznika, odnosno proizvođača izbegava da plaća ove takse.
Dokle ćemo više da pričamo o tome da su jedni povlašćeni, imaju dobre odnose s Vladom i s vlastima i ne moraju da plaćaju ono što propisuje država, a oni drugi koji nisu po volji moraju da plaćaju i, naravno, da njihove cene proizvoda budu veće, da budu manje konkurentni i da, naravno, propadaju na tržištu?
Na kraju opet sve to građani moraju da plate, bilo preko cena, bilo preko poreza, što je još jedna sličica u nizu opšte slike stanja u državi i opterećenja koje građani moraju da podnose, ne bi li izdržavali ovako skupu državu. Država nam je previše skupa. Privreda nam je previše slaba.
Za ovolike troškove jako mali broj ljudi radi u realnom sektoru da bi mogao da izdržava i preskupu administraciju i ovoliki broj penzionera, te je potrebno, bez obzira da li će se izbori desiti za mesec, dva ili za godinu dana, svako ko bude sutra bio u prilici da formira novu vlast moraće da se ozbiljno suoči sa ovim problemima i da realno kaže ljudima kakvo je stanje u državi, da ih više ne zamajava time da će prebroditi probleme time što će se zaduživati svaki put kad imaju rupu u budžetu, već će morati neke stvari da se jasno iznesu na videlo i da se napravi presek.
Da se prestane s besomučnim zaduživanjem budućih generacija jer to ničemu ne vodi i da se zateže kaiš, da se državna administracija smanjuje, a da se podstiče realni sektor, kako bismo mogli u nekom doglednom periodu da imamo i rast opšteg standarda i realne penzije koje će se isplaćivati iz realnih fondova, a ne da budu podsticane ogromnim zahvatanjem iz državnog budžeta.
Demokratska stranka Srbije ima mnogo primedbi na sva ova predložena rešenja i, naravno, nema razloga da podržava ovakve zakone, ali ukazuje da ima još puno problema na kojima treba raditi, kako bismo kao država i kao narod mogli da živimo dostojanstveno i da možda sutra, kada uredimo svoje odnose, možemo da hladne glave razmišljamo da li nam je EU prioritet par ekselans i i da ćemo u nju ući ili ne, zavisno od svojih interesa.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, da se vratimo na priču o skandaloznoj prodaji "Telekoma" i da tu stvari isteramo na čistac. Čuli smo šta je leva strana rekla o tome šta misli o prodaji "Telekoma" i kako je tekao čitav proces, a mene interesuje šta će reći desna strana ovde u sali, od prisutnih ministara.
Čitava stvar oko prodaje "Telekoma" je počela pre otprilike dve godine, kada je nesposobna vlast, koja je dovela Srbiju do enormnog zaduživanja i praktično do bankrota, odlučila da najprofitabilniju kompaniju u Srbiji proda pošto-poto, ne bi li se izvukla pred izbore dobijajući nešto malo novca da produži svoju vladavinu.
Čitav proces je tekao na jedan skandalozan način, pod velom tajne, pun nezakonitih postupaka, pun kontroverzi i, praktično, predstavlja bruku za državu. Da se može pričati o čistoj nameštaljci, govori i sam tok postupka privatizacije "Telekoma".
Naime, aprila prošle godine Vlada je raspisala javnu nabavku ili tender za privatizacionog savetnika za prodaju 51% "Telekoma Srbije". Na taj tender se javila jedino "Siti grupa", sa svojom nepotpunom ponudom, koja nije bila ispravna, a pritom je bila i u debelom sukobu interesa, s obzirom da radi za jednog od najzainteresovanijih potencijalnih kupaca "Dojče Telekom", i Komisija za javne nabavke je na svojoj sednici odlučila da predloži Vladi da se ponuda odbije i da se ne sklapa ugovor sa jedinom kompanijom koja je podnela zahtev.
Vlada je na volšeban način odlučila drugačije i sklopila ugovor sa "Siti grupom". Oktobra je raspisan tender. Najavljivane su brojne kompanije, najveće na svetu, da će učestvovati na tom tenderu. Licitiralo se ciframa. Došli smo do kraja godine, kada nije bilo nijednog ponuđača, i produžen je rok za još dva meseca. U tom produženom roku dobili smo jednu jedinu ponudu, koja je od svih označena kao nepristojna, ponižavajuća i skandalozna.
Dobili smo izjave zvaničnika da "Telekom" neće biti prodavan ispod cene, pa vas pitam, gospodine Ćiriću, s obzirom da ste bili član radne grupe – zašto je radna grupa odlučila da se da dodatni rok i na osnovu kojih to pravila je dat dodatni rok jedinom ponuđaču da ispravi svoju ponudu? Ako je u tenderu pisalo da minimalna cena mora da bude 1,4 milijarde, a "Telekom Austrija" je ponudio 950 miliona, čime nije ispunio osnovne uslove tendera, na osnovu čega je radna grupa odlučila da prihvati ponudu i da dodatni rok za dopunu ponude?

Evo par komentara na ovo što ste rekli. Prvo, priča oko produžetka roka i OTE. Dakle, OTE je ovde vlasnik 20% ''Telekoma Srbije'' od 1996. godine, koliko se sećam. Da li je moguće da je Vlada, koja je većinski vlasnik, ušla u prodaju ''Telekoma'' ne razgovarajući sa svojim partnerom, koji ima velika prava u toj kompaniji, pre uopšte bilo kog tendera? Znači, vi ste ušli u prodaju 51%, a niste razgovarali sa partnerom. To je potpuno neozbiljno.
Što se tiče priče o minimalnoj ceni – ako ''Telekom Austrija'' hoće, neka dopuni tu minimalnu cenu – kakva je to sreća kada prodajete zlatnu koku koja puni budžet Republike Srbije za minimalnu cenu? Da li očekujete da će dati više od 1,4 milijarde? Kakvo će to nadmetanje biti sa jednim partnerom koji će dopuniti ponudu do 1,4 milijarde, do minimalne cene? To je potpuno besmisleno.
Jasno sam vas pitao na osnovu čega, ako u tenderu piše, u javnom pozivu, da su uslovi da ima udeo na tržištu, da je u toj oblasti lider, da ima toliki promet itd. i da daje minimalnu cenu od 1,4 milijarde ili više – ako ''Telekom Austrija'' nije dao 1,4 milijarde, kako ste mogli da prihvatite tu ponudu kao važeću? Zašto nije odbijena?
Zašto nije odbačena ta ponuda? Kako može da se produžava rok? Šta ćemo sa drugim ponuđačima, koji su bili zainteresovani ali su rekli – mi ne možemo da ponudimo to? Hoćemo li i njih pozvati, da i oni sad razmisle o tome da dopune do 1,4 milijarde? Kakav je to način?
Dakle, vi se od početka, od ''Siti grupe'', od popunjavanja ponuda ''Siti grupe'', produžetka roka, sada dopune roka za dopunjavanje dokumentacije, odnosno ispunjavanje uslova tendera za 1,4 milijarde, sve vreme fokusirate na jednog kupca. Bukvalno tražite i molite sada ''Telekom Austrija'' da dopuni cenu do minimalne cene.
Pa, kakva je to sreća kad prodajete tržište od 51% ili 70% učešća u prilivu, odnosno u broju korisnika, za minimalnu cenu od 1,4 milijarde, koja je, pri tome, jako diskutabilna?

Ja vas pitam jedno, a vi odgovarate drugo. Evo da citiram šta ste rekli. Ministar Ćirić – odbiti ponudu za ''Telekom''; ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić najavio je vraćanje novca privredi i izrazio mišljenje da ne bi trebalo prihvatiti ponudu Austrijanaca za kupovinu većinskog paketa ''Telekoma Srbije'' jer ona ni formalno ne ispunjava uslove tendera. Samo je to trebalo da kažete, gospodine Ćiriću, kada sam vas pitao, ništa drugo.
Vaš stranački lider je rekao sledeće – ceo proces za prodaju ''Telekoma Srbije'' je loše vođen od strane radne grupe i zbog toga je potrebno poništiti ga. Dinkić je takođe za novinare rekao da se na tender javila samo jedna kompanija i to je dovoljan pokazatelj da je ceo postupak prodaje ''Telekoma'' loše vođen. On je ocenio da ''Telekom Srbija'' ne treba prodavati po uslovima koje je ponudio austrijski ''Telekom'', odnosno ispod cene koja je niža od one koju je utvrdila Vlada Republike Srbije.
A čitava priča oko ''Telekoma'' i tendera je bila valjda kao i u slučaju ''Mobtela'', da se na tu ponudu, na taj javni poziv javi više firmi, pa kada daju minimalnu cenu od 1,4, da se ide na aukcijsku prodaju da bi se cena povećala na dve, dve i po ili ne znam ni ja već koliko milijardi evra. Ovako se borimo kao država, molimo Austrijance da nam dopune do minimalne cene. Kao što reče vaš ministar Marković, pa ne prodajemo mi ''mocart kugle", pa tražimo minimalnu cenu od 1,4 milijarde.
DSS smatra da je ponižavajuće, da je apsolutno nepotrebno prodavati "Telekom Srbije", zato što je to najveća profitabilna kompanija, zato što održava naš sport i kulturu, zato što ima 150 miliona evra godišnje profita, zato što puni budžet Republike Srbije i zato što je "Telekom" zlatna koka ove države. Sto hiljada građana ove zemlje je podržalo peticiju protiv prodaje "Telekoma", deset puta više građana ove zemlje smatra da to ne treba uraditi i molim vas da ispoštujete taj zahtev.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, predloženo je da se u članu 7. doda stav 2, koji glasi: „Skupština jedinice lokalne samouprave svojom odlukom može smanjiti stope poreza na imovinu samo linearno, odnosno u istom procentu za sve poreske obveznike“.
Činjenica da se poreskim obveznicima koji imaju određena imovinska prava u različitim jedinicama lokalne samouprave po različitim stopama obračunavaju visine poreza može imati značaja za donošenje odluka o lokaciji ulaganja u određene oblike imovine. Međutim, promene poreskih stopa na osnovu odluka jedinica lokalnih samouprava koje bi bile nelinearne mogu dovesti do nesrazmernih opterećenja za obveznike koji imaju prava na imovinu različitih vrednosti, što može imati nepredvidive posledice.
Kada se zakonodavac već odlučio da napravi razlike u stopama u određenoj srazmeri, neophodno je da se zakonom obezbedi očuvanje te srazmere i nakon odluka jedinica lokalnih samouprava o smanjivanju stopa. U tom smislu smatramo da nema potrebe da se lokalnim samoupravama prepusti na slobodnu volju odlučivanje o tome kako će smanjivati poreske stope, odnosno da one u određenim slučajevima mogu biti nelinearne, jer bi moglo da dođe i do određenih zloupotreba u smanjivanju tih poreskih stopa, odnosno većeg opterećenja pojedinih kategorija, a manjeg drugih, u skladu sa trenutnim ili dnevnim političkim interesima. To je što se tiče amandmana.
Nešto više bih sada rekao o izmenama zakona, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Dakle, čitava suština ove izmene zakona jeste, u stvari, peglanje štete koju je Vlada Republike Srbije nanela jedinicama lokalne samouprave i na neki način izlaženje u susret svim opštinama i gradovima u Srbiji, s obzirom na to da su tokom dve godine, odnosno prethodne tri godine, od kada funkcioniše ova Vlada Republike Srbije, u značajnoj meri svi gradovi i opštine u Srbiji, a naročito oni koji su najsiromašniji, pretrpeli ogromne štete u smislu umanjenih transfera prema lokalnim samoupravama.
Podsetiću samo da se u toku 2010. godine Stalna konferencija gradova i opština u više navrata obraćala Vladi Republike Srbije, premijeru, ministru finansija, ministru za lokalnu samoupravu, sa željom i ciljem da skrene pažu na neravnopravan položaj lokalnih samouprava i na veliku štetu koju lokalne samouprave trpe po osnovu smanjivanja transfera sa nivoa Republike.
Transfer prema lokalnim samoupravama je zakonom definisan, Zakonom o lokalnoj samoupravi, odnosno o finansiranju lokalne samouprave, na 1,7% BDP-a, što se svih godina računajući od 2000. pa nadalje uglavnom poštovalo, u manjoj ili većoj meri, da li je to bilo 1,7 ili nešto manje od toga, ali se taj procenat, 1,7% BDP-a, poštovao, i u svim budžetima od 2000. do 2009. godine su predviđene sume za transfere prema lokalnim samoupravama upravo u tom iznosu ili približno tom iznosu.
Do drastične razlike u finansiranju i odstupanju od ovog zakona i predviđenog, obavezujućeg procenta u budžetu Republike Srbije je došlo 2009. godine, gde je sa predviđenih 40,8 milijardi dinara, koliko je trebalo da bude namenjeno jedinicama lokalne samouprave, smanjeno na 25,6 ili za čitavih 40%, što nijedan drugi sektor, nijednu javnu instituciju koju pokriva budžetsko finansiranje, nije pogodilo kao lokalne samouprave.
Tada je bio izgovor, pri rebalansu budžeta aprila 2009. godine, da je svetska ekonomska kriza, uprkos našem supermenu predsedniku, koji je govorio da je to šansa za Srbiju, pogodila Srbiju i da zbog toga moraju svi budžetski korisnici da podnesu teret smanjenih prihoda u budžetu RS, pa će po tom osnovu biti smanjeni transferi lokalnim samoupravama sa 40,5 na 25,6 milijardi, što je više od 15 milijardi dinara, kako sam već rekao.
Lokalne samouprave su tada to nevoljno prihvatile i unapred, znajući da će smanjeni transferi dovesti do znatnog poremećaja u funkcionisanju lokalnih samouprava, naročito u onim oblastima koje su osnovne ingerencije lokalnih samouprava, a to je briga o lokalnoj infrastrukturi, vrtićima, školama, finansiranju predškolskih ustanova, ustanova kulture, što se pokazalo istinitim u ove dve godine od kada su ti transferi značajno smanjeni.
Zanimljivo je reći da, bez obzira na to što su tada lokalne samouprave prihvatile takvo obrazloženje, nijedan druga oblast, nijedna druga institucija nema smanjene transfere iz budžeta, sem lokalnih samouprava.
Šta je, u stvari, uradila Vlada Republike Srbije? U prihodima od 2008. do 2011. godine i rashodima u budžetu te cifre su se stalno povećavale – od 640 milijardi koliko je bilo 2008. do predviđenih prihoda za 2011. godinu od 820 milijardi. To je razlika od preko 150 milijardi dinara. S druge strane, smanjivanje transfera za ove tri godine je bilo od 40 milijardi, koliko je bilo 2009. godine, a za 2011. godinu je predviđeno 32 milijarde.
S jedne strane, imate povećanje budžeta Republike Srbije za više od 150.000.000.000 dinara, a s druge strane smanjenje lokalnim samoupravama za više od deset milijardi dinara ili za oko 30%, što je apsolutni apsurd.
Ispada tako da je trebalo da jedino lokalne samouprave u Republici Srbiji podnesu teret krize, jedino su se njima smanjivali transferi i finansiranje iz republičkog budžeta, kao da je samo lokalnu samoupravu pogodila kriza, a da Vlada Republike Srbije nema potrebe da smanjuje sopstvene troškove kako bi bila solidarna sa svim institucijama. Naprotiv, Vlada Republike Srbije ni na koji način, nijednim korakom ni gestom, makar simboličnim, nije učinila ništa da smanji sopstvene troškove i izdatke, nikakvo smanjivanje ministarstva, ne računajući ovo sada, pro forme rekonstruisanu Vladu, niti smanjivanje budžeta pojedinih ministarstava, kabineta, državnih sekretara, više od stotina agencija i stalnog rasipanja, u nedogled, budžetskih sredstava, čak i u onim ministarstvima koja su izmišljena i apsolutno nepotrebna.
Kada to kažem smatram da je Ministarstvo za NIP, koje je sada kroz ovu rekonstruisanu vladu pripojeno kao resor Ministarstvu ekonomije, apsolutno izmišljeno ministarstvo. Ono je imalo smisla 2005, 2006. i 2007. godine kada smo imali vanredne prihode u budžetu po osnovu prodaje velikih kompanija poput „Telenora“, „Vojvođanske banke“ i sličnih, ali apsolutno je besmisleno da postoji Ministarstvo za NIP 2009. ili 2010. godine, koje pri tom raspolaže sredstvima, koja koristi za finansiranje izgradnje lokalne infrastrukture po opštinama, što je u prevedenom značenju osnovna ingerencija lokalnih samouprava.
Lokalne samouprave, pored snabdevanja vodom, toplotnom energijom i brige o sličnim potrebama građana u pojedinim opštinama, imaju ingerencije da brinu o lokalnoj infrastrukturi, o izgradnji ulica, prilaznih puteva prema gradovima i opštinama, vodi, kanalizaciji. Te osnovne ingerencije (sportska infrastruktura, finansiranje vrtića, predškolskog i školskog obrazovanja), osnovne funkcije kojima je trebalo da se bave opštine i gradovi širom Srbije odjednom je preuzelo Ministarstvo za NIP. Zašto? Zato što je bilo potrebno da se ingerencije lokalnih samouprava, a po tom osnovu i zavisnost lokalnih samouprava od same Vlade, povećaju.
Umesto da opštine imaju svoj novac, da taj novac koji se ubira na lokalnom nivou kroz razne poreze, PDV i ostale dažbine koje država propisuje, umesto da se te pare slivaju u lokalnu samoupravu da bi se koristile za njen razvoj, one su odlazile u budžet Republike Srbije i u umanjenom iznosu transferisale nazad, a jedan deo sredstava zadržavao se u budžetu da bi se davao izmišljenom Ministarstvu za NIP, da bi to ministarstvo gradilo lokalnu infrastrukturu. Kažite mi, gde je tu logika, oduzimate osnovne ingerencije lokalnim samoupravama, oduzimate im sredstva i dajete izmišljenom ministarstvu da gradi ulice, puteve, vodovod, kanalizaciju? Imali smo nebrojeno primera kako ministarka ide od jednog do drugog mesta, slika se, daje izjave kako će zahvaljujući velikodušnoj podršci Ministarstva građani dobiti parče ulice ili parče kanalizacije, nešto što je osnovna ingerencija određene opštine.
Dakle, apsolutno jedan nedomaćinski odnos, ponašanje koje je dovelo lokalne samouprave u podređeni položaj, da moraju svakodnevno da idu i kukaju i mole da bi se neki od životnih problema rešio, zahvaljujući tome što pare nisu prenete sa republičkog nivoa.
Pošto je Vlada odustala od toga da poštuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave i umesto predviđenih 48.000.000.000, koliko je 1,7% BDP-a, namenila lokalnim samoupravama jedva 32.000.000.000, smislila je „genijalan“ plan da kroz izmene Zakona o porezu kaže – mi ne možemo da prebacimo, pošto nam treba mnogo para na republičkom nivou da bismo radili sopstvenu političku promociju, pa ćemo vam dati mogućnost da vi podignete stope poreza na imovinu i da naplaćujete u opštinama i na taj način nadomestite onaj manjak koji ste pretrpeli po osnovu nepoštovanja Zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Zaista, jedan „genijalno“ smišljen plan da se građani na još jedan način opterete i da opet čitavu štetu koju proizvodite ponesu na svojim leđima. S jedne strane, moraju da plaćaju ogromne dažbine koje država nameće, a s druge strane će morati sada i ono što je država otela od lokalnih samouprava da plate kroz dodatne poreze, povećane poreze na imovinu. Tako će se, u svakom slučaju, ukupna šteta svaliti na građane zbog toga što je vlast potpuno bahata, ni na koji način ne želi da sagleda realno stanje u privredi, smanjene prihode, sopstvenu nesposobnost da smanji sopstvene troškove, već želi da kroz ovakve izmišljene promene zakona zadrži sve ingerencije za sebe, sve privilegije, a da se, s druge strane, ne zameri lokalnim samoupravama, već da im kaže da ono što nisu dobile od države, što im po zakonu pripada, naplaćuju od građana. Građani će plaćati dokle god mogu, do iznemoglosti, bez obzira na to što sama država ne poštuje ni one zakone koje je donela.
Šta ćete bolji primer od onog kada predsednik države kaže – eto, Vlada Republike Srbije, razna ministarstva i državne ustanove duguju silne milione dinara javnim komunalnim preduzećima za struju, za grejanje, za gradsko građevinsko zemljište i slične stvari, znate, manji su prihodi u budžetu, Vlada to ne može da plaća. On je razumeo kada je čuo da Vlada nije plaćala te troškove. Samo niko ne razume građane kada oni duguju za iste potrebe, da li oni imaju da plaćaju i da li mogu da plaćaju.
Dakle, nemate goreg primera od ovog koji sam naveo: s jedne strane, država ne plaća svoje obaveze ni prema korisnicima budžeta, ni prema javnim preduzećima, a s druge strane tera građane da to rade; ako ne rade onda im seče struju, utužuje, pleni imovinu itd.
Potpuno pogrešan koncept. Umesto da se bavi jačanjem domaće privrede, smanjivanjem poreza, poboljšanjem uslova za veće prihode u budžetu, Vlada pokušava da na ovaj način zadrži sve privilegije za sebe, da između sebe i građana ubaci lokalnu samoupravu koja će ih dodatno oporezovati i skidati kožu sa leđa, a da opštine moraju po tom osnovu, pošto nemaju dovoljno para, ili da se zadužuju, kao što se zadužuju, ili da ulaze u ogromne deficite. Tako se, na primer, gradski budžet grada Niša u poslednje dve godine zadužio za više desetina miliona evra za razne infrastrukturne projekte baš zato što je republička vlast ukinula više od pola milijarde dinara godišnjeg transfera gradu Nišu.
Profit iz čitave ove priče će izvući samo banke, koje će uzimati ogromne kamate na te kredite, a čitava šteta će biti raspodeljena na sve građane u Srbiji. No, nadamo se da ni ovo neće ići u nedogled i da će vrlo brzo kroz vanredne parlamentarne izbore građani dati poslednju reč i presuditi ovako nesposobnoj vlasti i oterati je u istoriju, tamo gde joj je i mesto. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, reč je o jednom amandmanu koji je sasvim smislen i ne vidim zašto nije usvojen. Ali, suština čitave priče ovde je, između ostalog, način na koji će se vršiti legalizacija bespravno podignutih objekata.
Pre godinu i po dana, kada je donošen ovaj zakon, negde jula 2009. godine, u tadašnjem izlaganju ministar je obrazložio da su suštinski razlozi da se uvede red u oblasti građenja, da se planski pokrije čitava zemlja kako bi se stvorili uslovi za dalje legalno građenje i, naravno, da se skrati procedura, da se ubrza proces dobijanja potrebnih dozvola za gradnju, kao i da se omogući legalizacija bespravno podignutih objekata, kojih ima veoma mnogo po evidenciji koju ima Ministarstvo. Radi se uglavnom o ljudima koji su te objekte gradili dugi niz godina unazad i koji nisu imali mogućnosti, zbog svog socijalnog statusa, da plate određene naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Prosto su morali, da bi obezbedili sebi i svojoj porodici krov nad glavom, da više ulažu novac u izgradnju samog objekta, a nisu imali novaca da reše probleme papirologije i naknade koje se plaćaju, bilo lokalnim, bilo republičkim organima vlasti.
Tada je data preporuka da lokalne samouprave donesu posebne propise, gde će se legalizacija omogućiti na takav način da se uz minimalnu papirologiju i uz simboličnu cenu izvrši legalizacija svih mogućih objekata, legalizacija svuda gde je moguće. Taj proces je otpočeo, dakle, primenom zakona, od septembra 2009. godine, pa nadalje.
Prema podacima koje posedujem, u Beogradu je primljeno oko 250.000 zahteva za legalizaciju objekata, a od toga je obrađeno jedva oko 5% tih zahteva. Dakle, ako je za godinu ili godinu i po dana bilo potrebno da se obradi 5% zahteva, otprilike nam treba 20 godina da obradimo sve zahteve za legalizaciju koji su do sada podneti. U Nišu je sličan slučaj. Otprilike se tu kreće između 5% i 10%. Dakle, trebaće nam dugi niz godina da se samo obrade predmeti koji su predmet legalizacije.
Posle godinu i po dana primene ovog zakona koji smo doneli 2009. godine, mi danas menjamo ovaj zakon u nekim bitnim stvarima. Ministar Dulić nam reče, krajem decembra prošle godine, da će se sada dodatno umanjiti naknade za legalizaciju objekata, da će praktično biti skoro potpuno besplatne. Na pitanje da li to znači da će novac biti vraćen onima koji su se u međuvremenu, u tih godinu i po dana, prijavili za legalizaciju objekata i platili naknade, koje su daleko niže od onih koje su stvarne, rečeno je – ne, neće biti, naravno. onaj ko je platio, platio je, a ovi koji nisu do sada platili, koji ulaze u novi postupak, oni će dobiti besplatnu legalizaciju.
Sad se tu postavlja pitanje – šta je suština jednog zakona koji se donosi u Narodnoj skupštini? Da li je suština da se on izvrgava ruglu ili da na podjednak način tretira sve građane ove zemlje? Imate jednu kategoriju ljudi koji su savesni i koji su gradili sve svoje objekte onako kako predviđa zakon, uz svu predviđenu proceduru i papirologiju, plaćali naknade koje su u redovnoj proceduri daleko veće nego što su ove za legalizaciju. Takvih je verovatno, ne možemo da se igramo procentima, ali sigurno preko 70-80%, oni koji su gradili i koji poseduju objekte. Oni su plaćali naknade.
Evo, uzeću jedan primer: moj komšija, koji je gradio objekat potpuno legalno, sa svim papirima, plaćao je naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta u Nišu. Platio je oko 5.000 evra naknadu za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Dvadesetak metara od njega je gradio čovek bez i jednog papira, na divlje. Građevinska inspekcija i nadležni organi nisu, naravno, sprečavali to. Čovek je podneo zahtev, po Zakonu o legalizaciji, da mu se legalizuje objekat i platio je oko 600 evra. Gradili su u razmaku od jedne godine.
Sad mi vi recite koju poruku šalje ovakav zakon i ovakav pristup ljudima koji, s jedne strane, grade legalno, po slovu zakona i onima koji ne poštuju zakon? Šalje se jasna poruka da ćete vi koji ne poštujete zakon mnogo bolje proći. Pa, i oni koji su okasnili, ili su u poslednjem trenutku predali dokumentaciju za legalizaciju po ovom zakonu od pretprošle godine, nisu platili tu naknadu, sada će ponovo biti nagrađeni, pa neće platiti ni onih simboličnih 10-15% od redovne cene, nego će biti potpuno nagrađeni pa neće platiti ništa.
To je zaista apsolutno neprihvatljiva praksa, koja neće uneti red u ovu oblast, nego će, naprotiv, dalje degradirati oblast stanogradnje u Srbiji i poslati jednu ružnu poruku – da su ljudi koji poštuju zakon diskriminisani u odnosu na one koji ne poštuju zakon.
S druge strane, red je reći par reči i o samom ministarstvu i o njegovoj ulozi u čitavoj priči. Prošle nedelje smo imali raspravu o Vladi. Vi ste kao ministar po drugi put izabrani da vodite resor urbanizma, prostornog planiranja, zaštite životne sredine, a sada vam je pridodato i rudarstvo, ne znam zaista po kom osnovu i po kom kriterijumu. Tada je bilo prilike i očekivao sam da će premijer, predlažući vas i druge ministre u Vladi, reći koju reč o tome kako su pojedini ministri vodili određena ministarstva i na osnovu čega su se ministri koji su ponovo predloženi kvalifikovali da budu predloženi da nastave posao u određenom ministarstvu i u novoj vladi. Logično bi bilo zaključiti da su oni koji su vodili određene resore u prethodne tri godine u Vladi Republike Srbije tu oblast vodili kako treba, da su poboljšali stanje u tim resorima, da imaju određene uspehe i da, naravno, zbog toga treba da nastave da vode ta ministarstva, kako bi dali još bolje rezultate.
Koje rezultate je dalo ministarstvo koje vi vodite, gospodine Duliću? Nisam siguran da je dalo bilo koji dobar rezultat, ako samo posle godinu i po dana menjamo zakon. Nisam siguran da je dalo rezultate ni u oblasti bržih i kraćih procedura za izdavanje građevinskih dozvola…
(Predsedavajući: Gospodine Lapčeviću, izvinjavam se, moram da vas prekinem. Zamolio bih vas da povežete tu vašu generalizovanu diskusiju sa amandmanom narodnog poslanika Radiše Ilića, o kojem raspravljamo. Budite ljubazni.)
Ako ste pažljivo pratili, sve vreme sam do sada pričao o legalizaciji i načinu legalizacije objekata. Završiću za minut, ako vam smeta ta priča. Znam da istina vrlo često boli, ali prosto, činjenice su takve da se nagrađuju ministri koji ne da nisu ništa uradili, nego su napravili haos u određenim oblastima. To se može slobodno reći i za ovo ministarstvo, jer po broju izdatih dozvola u prethodnih godinu i po dana jasno se može zaključiti da su procedure znatno duže i da je građenje u Srbiji zastalo.
Izmišljanje predizbornog zakona, a ne zakona za smanjenje posledica ekonomske krize, o gradnji objekata i pomoći građevinskoj industriji Srbije jeste još jedan način na koji će novac građana Srbije biti vrlo loše upotrebljen, da ne kažem zloupotrebljen, jer će samo podobna preduzeća, koja su bliska određenim partijama na vlasti, moći da grade po tom zakonu, bez tenderskih procedura, procedura javnih nabavki. Jasno je da su takav zakon i takva procedura potpuno protivustavni. U prošloj godini uopšte nije ni bilo efekata te pomoći građevinskoj industriji, jer skoro da nije počet nijedan objekat da se gradi po tom zakonu. Gle čuda, počeće uglavnom u toku ove godine, sa velikim investicijama, i to slučajno pred predstojeće izbore. Dakle, zato je taj zakon predizborni i zato su sve one stvari koje su se dešavale u vezi s ovim ministarstvom apsolutno neprihvatljive. Ovaj zakon neće ništa dobro doneti.
Da ne pominjem 400.000.0000 dinara, ili koliko već, potrošenih za kampanju „Očistimo Srbiju“; da ne pominjem da je preko milion evra dato samo za bilborde za tu kampanju; da ne pominjem 25.000 evra koji su dati za izradu sajta Ministarstva itd. Apsolutno je sve pod velom tajne. Niti će ovaj zakon, niti vaša skupština većina, koja će verovatno to podržati, doprineti da se građevinska industrija pokrene, a ona je pokretač mnogih drugih, niti će se uvesti red u ove oblasti. Hvala.