Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovana ministarko Malović, na početku svog izlaganja o predloženim zakonima koji su na dnevnom redu, želeo bih da se još jednom osvrnem i, naravno, nadovežem na svu ovu diskusiju koja je vođena po Poslovniku, a koja je osporavala poslaničko pravo parlamentarne većine da izvrši spajanje ovih tačaka dnevnog reda.
Zaista, ako želimo da poštujemo Poslovnik, konkretno, član 140. stav 2. jasno govori na koji način je moguće spajanje tačaka dnevnog reda – da su one u međusobnoj vezi. Sagledavajući ovih pet tačaka dnevnog reda o kojima zajedno raspravljamo, vidimo da pojedine tačke baš nikakve veze nemaju.
Neke, zaista, imaju i one se odnose na jednu važnu i veliku temu, koja se sada u Srbiji ponovo otvara, a u prethodnom periodu je, kada je bila na vlasti DSS, snažno započeta, to je borba protiv korupcije.
Nesporno je da je borba protiv korupcije jedan od prioriteta svake ozbiljne vlade, kao i kod građana. Sve političke stranke ovde imale su priliku da rade razna istraživanja u periodima kampanje, pa su mogle da vide da je borba protiv korupcije jedan od imperativnih zahteva građana.
Nema sumnje da su građani ti koji su nezadovoljni funkcionisanjem institucija u Republici Srbiji. Ono što je u ovom trenutku rašireno širom Srbije, ono što preovladava kod građana, jeste jedno veliko nepoverenje u državu, u državu čije institucije ne funkcionišu po jednom ključnom pitanju, a to je pitanje ostvarivanja pravde.
Kada je u pitanju pravda, građani traže jaku državu, traže red, traže da se onemogući ono što se kršenjem zakona stiče, bilo da su u pitanju materijalne koristi, bilo da je u pitanju ostvarivanje prava koja pojedinci ne bi imali po pojedinim propisima i pravnom poretku Srbije. Građane to iritira i građani od političkih stranaka i predstavnika izvršne vlasti, od narodnih poslanika, traže da država funkcioniše, da se vidi i red i zakonitost i sve ono što krasi jednu ozbiljnu i uređenu državu. Takvu državu Srbiju svi mi želimo da stvaramo.
Mi smo u najvećoj meri, kao stranka koja je u prethodne dve vlade vodila državu, započeli procese u borbi protiv korupcije, to niko u Srbiji ne može da ospori. Naravno, u tom smislu pozdravljamo svaki korak koji stremi suzbijanju korupcije u Srbiji na svim nivoima. Najvažnije je pitanje vraćanja poverenja građana u državu. U tom smislu, danas imamo kao predmet rasprave pred Narodnom skupštinom niz zakona koji treba da doprinesu efikasnosti u borbi protiv korupcije, da ožive pojedine institucije države, da se formiraju nove koje bi trebalo takav doprinos da daju.
Jedna je od institucija koja se ovde predviđa, koja se formira, a koja je definisana Nacionalnom strategijom borbe protiv korupcije iz 2005. godine, koju je ovaj parlament usvojio na predlog tadašnje vlade Republike Srbije, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica, jeste formiranje Agencije za borbu protiv korupcije.
Sećate se diskusije koja je vođena u Parlamentu, 2005. godine, kada je bila data jednodušna podrška toj nacionalnoj strategiji, prvenstveno, jedna snažna poruka da država zna šta želi kada je u pitanju borba protiv korupcije, da ima cilj i mehanizme, preko institucija, kako da se ta borba realizuje. Agencija koja je predviđena tada trebalo je da bude jedan od snažnih instrumenata.
Kada je u pitanju Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, osvrnuo bih se na niz stvari koje mogu da utiču na to da borba protiv korupcije ne bude efikasna.
Ima dosta nedorečenih pitanja, niz pitanja koja mogu stvoriti ozbiljne probleme u primeni i koja mogu da u narednom periodu u znatnoj meri umanje efekat te borbe protiv korupcije.
Prvo važno pitanje koje se postavlja jeste može li jedna osoba, bez obzira na to kakve kvalifikacije ima, koliko iskustvo ima u borbi protiv korupcije, u primeni prava, društveni ugled, da dobije tolika ovlašćenja da sve mere koje ova agencija ima, i nadležnosti, primenjuje? Govorimo ovde o organu Agencije koji se zove direktor.
Mi smo u prethodnom periodu imali jedno vrlo važno telo, to je republički Odbor za sprečavanje sukoba interesa, koji je formiran na osnovu Zakona donetog 2004. godine.
Samo donošenje Zakona i formiranje Odbora jeste snažan iskorak u borbi protiv korupcije i suzbijanju sukoba interesa. Taj odbor je bio kolektivno telo i taj odbor je imao važnu, pionirsku ulogu, i dao je veoma veliki rezultat u ovom pitanju, u skladu sa nadležnostima koje je imao, prema Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija.
Ne možemo da ne kažemo da je on kao kolektivno telo dobro funkcionisao, više ljudi, sa više iskustava, iz više institucija, moglo je da da određene sugestije za predlog pojedinih mera kada je dolazilo do sukoba interesa. Sada, Agencija ima dva organa, od kojih je o onom koje je kolektivno telo ovde bilo diskusije, da li tako treba da bude formirano. Mi mislimo da ne treba.
Od svih tih institucija koje predlažu pojedine članove, sve se svodi na organ koji rešava u drugostepenom postupku po žalbi, a ona inicijativa o utvrđivanju činjenica kada je došlo do korupcije, do sukoba interesa, svodi se na direktora, na jednu osobu i na službu koju on formira. Smatramo da jedan čovek ovako važan i krupan zakon ne može da stavi u život. Prva principijelna primedba.
Naravno, pojavljuje se tu niz stvari koje u praksi mogu dovesti do problema. Ako je već Vlada predložila da se direktor bira na konkursu i ako to rešenje dobije većinu, zašto se zamenik direktora ne bira na konkursu, ako ima ista ovlašćenja kao i direktor, u slučaju njegove sprečenosti?
Videli smo danas, Zaštitnik građana je predložio svoje zamenike, koji su birani ovde, u Narodnoj skupštini, a sada čovek koji ima tako velika ovlašćenja da zadire u krupna pitanja i ljudska prava, svog zamenika direktno imenuje, a taj, u slučaju njegove sprečenosti, ima sva ta ovlašćenja. Narodna skupština treba da bira tog čoveka ili, u krajnjoj liniji, da se bira na javnom konkursu.
Ovde ima nekoliko stvari koje nisu jasne.
Član 30 – vršenje funkcija u političkoj stranci, kaže: ''Funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci i da učestvuje u njenim aktivnostima u meri u kojoj to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno'', a onda, u poslednjem stavu: ''Funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke''.
S obzirom na to da se u zakonu ne razdvaja pozicija narodnih poslanika, ako na jedan politički skup dolazi narodni poslanik, po ovom zakonu, on bi trebalo da kaže koji je stav Narodne skupštine o nekom pitanju. Možda Narodna skupština nije zauzela stav o ovom pitanju i on bi, striktno tumačeći ovu odredbu, mogao da konstatuje da ne može da govori u ime Narodne skupštine, da ne zna kakav je stav Narodne skupštine. Možda se nije ni složio s tim stavom kada je bilo glasanje. Time bi on prekršio ovu odredbu predloženog zakona.
Drugo, smatramo da ima nekih odredaba zakona koje poprilično stavljaju u neravnopravan položaj pojedine funkcionere. Navešću član 49: ''Agencija proverava blagovremenost podnošenja Izveštaja i tačnost i potpunost podataka''. Stav 2: ''Agencija obavezno proverava tačnost podataka iz Izveštaja prema godišnjem planu provere za određeni broj funkcionera i kategorije funkcionera''.
Zašto ne za sve funkcionere? Zašto direktor pravi selekciju funkcionera kojima će se vršiti provera podataka? To je njegova nadležnost. Zašto se ovakva odredba definiše i dolazi u poziciju da direktor bira funkcionere koje će da kontroliše, a pojedine funkcionere, po ovoj odredbi člana 49, ne mora da kontroliše?
To su neke stvari koje je potrebno razjasniti. Verujem da će uvažena ministarka Malović izaći i dati odgovor na ta pitanja.
Kada je u pitanju prijavljivanje imovine i vanredno prijavljivanje imovine, u članu 46. se kaže da pojedine kategorije funkcionera nisu u obavezi da podnose izveštaj o imovini koja je definisana u članu 45. Govorim o vanrednom podnošenju izveštaja. Zašto se pravi ta razlika, nije jasno. Bez obzira na to što nemaju naknadu u pojedinim institucijama u kojima su funkcioneri, nije potrebno unositi u startu tu razliku između funkcionera i stvarati sumnju da postoje funkcioneri koji su privilegovani i funkcioneri koji to nisu.
Pored ovih ključnih i načelnih pitanja, smatramo da nisu dobro definisane, prosto se vidi da to može stvoriti probleme u praksi, one odredbe koje regulišu pitanje obavljanja pojedinih poslova funkcionera. To je definisano u članu 31 – Obavljanje drugog posla i delatnosti. Veliko se ovlašćenje daje direktoru da on određuje da li pojedini funkcioneri mogu ili ne mogu da obavljaju pojedine delatnosti.
Zašto se takvo diskreciono pravo daje direktoru, a da on nema neku veliku obavezu da obrazloži jednu takvu svoju odluku?
Bez obzira na to što je predloženom nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije predviđeno formiranje Agencije i mi smo, kao stranka, podržali to, smatramo da pojedina rešenja u Predlogu zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije nisu dobra i da mogu stvoriti ozbiljne probleme u primeni ako amandmanski ne poprave.
Poslanička grupa DSS-a je podnela niz amandmana i verujem da će predstavnici Vlade, u diskusiji o amandmanima, imati volju da sagledaju ono što smo izneli, a naši poslanici će vrlo konstruktivno diskutovati o tim pitanjima.
Što se tiče ostalih zakona, moje kolege će u načelnoj diskusiji nešto više o njima reći. Samo bih želeo da kažem da ostaje jedna dilema u pravnoj teoriji – o zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Prosto, ima se utisak da krivično-pravna teorija tu materiju nije dovoljno raspravila. Svi koji su pravnici imali su prilike da se sretnu sa kolegama koji ovu ozbiljnu temu razmatraju, koja je novina u našem pravnom sistemu, a koju uvodimo kroz jedan zakon, koji jeste važan, jeste antikorupcijski, ali se ima utisak da se to nije u dovoljnoj meri pretreslo u pravnoj teoriji.
Imamo nekih podataka da se u pojedinim zemljama, npr. u Francuskoj, mnogi postupci nisu završili i da primena ovog zakona nije dala efekte.
Postavlja se pitanje, zar nije bilo jednostavnije da odgovorno lice u pravnom licu odgovara za krivično delo, ako je ono učinjeno, bez obzira na to što je imovinski efekat prešao i na samo pravno lice? Time bi to bilo jasnije i konkretnije. Ta vrsta odgovornosti uvek je bila u srpskom pravnom sistemu personalizovana. Sama namera nije loša, ali prebrzo je došla, bez ozbiljnije i duže javne rasprave.
Što se tiče zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nesporno je da je to antikorupcijski zakon, ali ima tu nekih tema za koje pretpostavljam da će cenjena ministarka dati odgovor, a to je da se u više odredaba spominje da se rasprava o pokrenutim postupcima, bilo za privremeno, bilo za trajno oduzimanje, vodi na ročištima.
Da li je to parnični postupak? Prosto, pitanje vrste postupka ostaje nešto što visi.
To je ono što su neke načelne primedbe. Moje kolege će više o tome govoriti u načelnoj diskusiji. Glavna intencija, glavna tema je borba protiv korupcije, koju smo mi kao stranka započeli, koja treba da bude osnovni moto svih političkih stranaka.
Verujemo da će svim merama i svim mehanizmima, pravnim sistemom koji stvaramo u Srbiji, donošenjem novog zakona, jačanjem i efikasnošću institucija, Srbija postati pravedno društvo, društvo od poverenja za građane, kako bi sve ono što građani smatraju da treba da dobiju od države dobili kroz institucije u koje veruju.
Pored borbe za državu kada je u pitanju teritorijalni integritet, potrebno je da se borimo za državu i za red kroz jake i efikasne institucije, i to je obaveza svih političkih stranaka i svake vlade.
Pozivam vas da podržite naše amandmane, naše predloge za popravku ovih zakona kako bi ta borba protiv korupcije bila efikasnija i jača.