Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle jučerašnje rasprave o nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, jednom od najvažnijih dokumenata sa kojim je izašlo Ministarstvo pravde, upravo danas imamo na dnevnom redu dva od predložena tri zakona koja su direktna implementacija odredaba nacionalne strategije.
Jedan od njih jeste Predlog zakonika o krivičnom postupku, a drugi Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Nema sumnje da je u današnjoj raspravi dominirala rasprava o Predlogu zakonika o krivičnom postupku i da su ova dva predložena zakona, o kojima se vodi objedinjena rasprava, bila malo u senci, jer sasvim sigurno zakonik o krivičnom postupku jeste jedan od najvažnijih, fundamentalnih zakona koje jedna država donosi i sasvim sigurno da zaslužuje ovoliku pažnju koja je danas posvećena njemu u ovoj raspravi.
Ono što je sasvim sigurno na zadovoljstvo ovoj Narodnoj skupštini jeste činjenica da se vodila stručna rasprava i polemika oko dve koncepcije i dva viđenja krivičnog postupka, od kojih se jedna nastavlja na ono što jeste sadašnje pozitivno zakonodavstvo tj. ona koncepcija koju kritikuje predloženi zakon i ona rešenja koja su predložena novim zakonikom o krivičnom postupku, koja jesu na tragu onog načela koje je predloženo nacionalnoj strategiji, a to je između ostalog i načelo efikasnosti.
Kada se analizira Predlog zakonika o krivičnom postupku i nova rešenja koja su ovde predviđena jasno je da upravo sada one ključne subjekte krivičnog postupka imamo vrlo precizno definisane i njihove nadležnosti definisane, bez onih određenih problema koji su postojali u sada još uvek važećem zakoniku kada je u pitanju položaj sudija.
Ovde sada imamo situaciju da je tužilac organ gonjenja i on goni za krivična dela, sudija sudi, a okrivljeni dokazuje svoju nevinost u krivičnom postupku, sa svim onim instrumentima koje mu obezbeđuje krivični postupak.
Po nama u DSS upravo ona rešenja i koncept ovog zakona predstavlja najbolju ravnotežu između potrebe države da efikasno goni počinioce krivičnih dela i time se bori protiv vršenja krivičnih dela i kriminala i zaštite i obezbeđenja jemstva osnovnih ljudskih prava i sloboda koje su zajemčene kako u našem Ustavu, tako i u ratifikovanim međunarodnim dokumentima.
Upravo na taj način ovaj zakon te stvari postavlja i po nama je on apsolutno prihvatljiv.
Ono što jeste bila osnovna intencija zakonopisca jeste činjenica kako postupak maksimalno ubrzati a da se obezbede sva procesna prava učesnicima u postupku, da se zajamčena prava građana obezbede i potvrde i da se na taj način obezbedi ključna prevencija i poruka da nije dobro u državi Srbiji vršiti krivična dela i da svako onaj ko posegne za tim biće brzo i efikasno, ali po zakonu osuđen.
Upravo diskusija koja je danas ovde bila jeste u dobroj meri plod iskustva narodnih poslanika, kolega advokata, koji su imali priliku, braneći pojedine okrivljene ili su bili punomoćnici na strani oštećenih u krivičnom postupku, da vide sve manjkavosti sadašnjih rešenja i na koji način dolazi do glavnog pretresa, kako se odvija istraga, ko su ključni ljudi u istražnom postupku i kakva je bila uloga tužioca do sada u istražnom postupku.
Složio bih se sa tom konstatacijom da je uloga tužioca bila izuzetno pasivna i veliki deo istražnog postupka tužilac je zaista bio u jednoj pasivnoj ulozi i posmatrao je kako drugi organi svojom aktivnošću, što policija, što istražni sudija, prikupljaju određene dokaze i time pripremaju optuženje.
Naravno, to je tužioce stavilo u pasivnu ulogu i na samom glavnom pretresu, kao što je jedan kolega moj rekao, imamo u velikom broju slučajeva činjenicu da tužilac dolazi na glavni pretres a da ne postavi nijedno pitanje, sem završne reči.
Upravo sada u ovom predlogu zakona neka rešenja, koja su ovde sasvim nova i koja mi pozdravljamo, utiču na to da se krivični postupak odvija efikasno i brzo završi, tj. oni instrumenti i one mere koje su ovde predviđene na najbolji mogući način sprečavaju zloupotrebu procesnih ovlašćenja subjekata u krivičnom postupku.
To je ono što je bio najveći problem do sada, kako kada je u pitanju odvijanje samog glavnog pretresa, pozivanje, učešće na glavnom pretresu, mogućnost odlaganja, mogućnost opstrukcije izvođenja pojedinih dokaza, tako i činjenica da su pojedini subjekti, pa i na strani odbrane, imali veliku i široku mogućnost da krivični postupak odugovlače i time jačaju svoju poziciju u toku samog krivičnog postupka.
Mogu da kažem da sva ova restriktivna rešenja, koja su na tragu toga da se ograniči ova zloupotreba procesnih ovlašćenja i na strani odbrane, mi pozdravljamo. Naravno tu vidim i da je nov koncept i proširena mogućnost kada je u pitanju izuzeće, s tim što moram da iznesem jednu primedbu. Lično moje mišljenje je da, iako je dobro da se suzi mogućnost zloupotreba procesnih ovlašćenja, nije dobro da se neke stvari potpuno, na neki način ili se može pojaviti u praksi, dezavuišu. Ovde govorim o izuzeću u tački 7) u zakonu, gde se kaže da o predlogu za izuzeće predsednika suda odlučuje zamenik predsednika suda.
Mislim da, iako je u obrazloženju zakona rečeno da će to da neosnovane zahteve za izuzeće smanji, u slučaju da se po tom zahtevu koji se odnosi na činjenicu ako postoji osnov sumnje u objektivnost sudije ili predsednika suda nikada izuzeće neće odrediti. Ne mogu da zamislim da će zamenik predsednika suda da donese rešenje o izuzeću predsednika suda. Mislim da je to jedno rešenje koje po meni nije dobro.
Što se tiče novih instituta o kojima se ovde najviše diskutovalo, mislim da je dobro što je izmenjena koncepcija učešća i mogućnosti određivanja svedoka-saradnika, i njegove uloge i posledice imenovanja njega za svedoka-saradnika, i mislim da je dobro da se način na koji će on biti imenovan, činjenica da će on biti na kraju osuđen za krivično delo koje mu se stavlja na teret, jeste nešto što mi pozdravljamo.
Naravno, vidi se intencija zakonopisca da se u velikoj meri prošire ovlašćenja javnog tužioca kako bi kvalitetno upravljao istražnim postupkom i neke mogućnosti, koje po njegovoj proceni mogu da dovedu do optuženja, a ukoliko nisu osnovane ili ukoliko bi bilo nepotrebno da opterećuju sud, on otkloni, kao što je oproštaj krivičnog gonjenja ili necelishodnost gonjenja zbog stvarnog kajanja osumnjičenog.
To su neke mogućnosti koje se daju i sporazumom o priznanju krivice. To je dobro što je predviđeno u zakonu, da ipak takav sporazum na kraju na neki način verifikuje i veće koje vodi pretres.
To su neke mogućnosti koje su date tužilaštvu i to je dobro. Jednostavno tužilaštvo time dobija veliki manevarski prostor da adekvatno sprovodi istragu i prosto neke slučajeve, koji nema potrebe da se nađu na glavnom pretresu, na neki način eliminiše, da se ne bi opterećivao sud suđenjem, a da mu se ostavi prostor da sudi za mnogo važnija dela.
Naravno, ovde je dosta diskutovano o činjenici neposrednog optuženja. Vrlo jasno u zakonu je ta mogućnost koncipirana.
Imamo prethodnu istragu, gde kroz angažovanje drugih državnih organa, konkretno mislim policije, postoji mogućnost da se prikupi dovoljno dokaza, koje jednostavno ne moraju da tužioca nateraju da donosi rešenje o sprovođenju istrage i da ide u istragu, jednostavno postoje takva krivična dela gde se sa malim brojem prikupljenih dokaza može odmah ići na optuženje.
Naravno, zaštita okrivljenog kroz preispitivanje optužnice svega onoga što ide ovde, da ne bih o tome govorio, o tome ću verovatno više govoriti u raspravi o pojedinostima, pruža mogućnost da se prava okrivljenog ili optuženog, okrivljeni je generički pojam, zaštite.
Ono što jeste dobro ovde, to bih pozdravio kao neko ko se bavi u praksi ovim poslom, jeste uvođenje da se kroz audio i videozapise na neki način utvrđuje sadržina iskazana na samom glavnom pretresu.
Mi svi koji smo u praksi bili znamo koliki je to bio problem i kolike su brojne primedbe na sadržinu zapisnika na kraju glavnog pretresa i kakva je to mogućnost da se opstruiše ceo postupak.
Upravo sada, činjenicom da se ta mogućnost uvodi i da se nameće obaveza sudu da posle 72 sata to jednostavno prekuca, napravi se adekvatan zapisnik saglasno onome što je zabeleženo na traci ili vođeno stenografski, omogućuje jednostavno da se otkloni svaka dilema šta je ko od učesnika u postupku, bilo okrivljeni, bilo svedok, veštak, iskazao, i to je nešto što apsolutno treba pozdraviti i što više praktikovati.
Naravno, tu je obaveza Ministarstva pravde da te mogućnosti materijalne obezbedi svakom sudu, kako bi se i ova mogućnost zloupotrebe procesnih ovlašćenja potpuno eliminisala.
U svakom slučaju, mi u DSS podržavamo ovaj koncept. Mislimo da sudijama treba prepustiti isključivo mogućnost da sude, da jednostavno istragu i odgovornost za krivično gonjenje treba da preuzmu tužioci, i jednostavno ovo je dobar način da i ono što je predviđeno u Nacionalnoj strategiji, kada se vidi kako je predviđen položaj tužioca, kada se vidi položaj sudija, adekvatno realizuje kroz ovaj zakon.
I dobro je što je ostavljen ovoliko dug period za početak primene zakona, da se svi ovi materijalni resursi na adekvatan način obezbede, kako bi sud i tužilaštvo bili spremni da preuzmu ovu veliku odgovornost.
Naravno, u međuvremenu će verovatno biti implementirana i Nacionalna strategija i ona rešenja koja su tamo predviđena, i kroz Visoki savet sudstva, i kroz državno veće tužilaca, i verovatno i novi tužioci koji budu birani sasvim sigurno uzimaće se u obzir činjenica u kojoj meri mogu oni sami da preuzmu odmah ovu veliku odgovornost koja im se daje Predlogom zakonika o krivičnom postupku.
Na kraju ovog izlaganja predlažem Narodnoj skupštini da usvoji predloženi zakon, a naravno i zakon o obuci sudija, o kojem sam juče nešto više govorio i o kome je govorilo dosta poslanika.
To je jednostavno jedna nužnost, jedna permanentna edukacija nosilaca pravosudnih funkcija, koja podrazumeva da u svakom trenutku budu upoznati sa onim zakonima koji se usvajaju, sa rešenjima, da prate uporedno pravo i da na taj način odgovaraju izazovima koje podrazumeva njihov poziv i da u pravom trenutku znaju da pruže adekvatnu sudsku zaštitu svakom građaninu koji se kod njih pojavi. Hvala vam.