Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Uvaženi gospodine Arsenoviću, dame i gospodo narodni poslanici, zaista ću jako kratko. Suština je i bitno je reći u ovoj raspravi sve ono što smo u načelu govorili, pa i ponoviti, a to je odnos Narodne banke Srbije uopšte prema osiguranju i činjenica da Narodna banka Srbije ne radi svoj posao koji je bila dužna i do sada da uradi.
Naveo sam i tada u diskusiji u načelu, a ponoviću i sada, zato što mi ovde treba da ukažemo gospodinu Krstiću na problem koji ovde postoji, koji sve to zna i iz njegovih reakcija na naše diskusije to se jasno vidi. Radi se o neradu Narodne banke Srbije, u kojoj je ogroman broj ljudi, stotine ljudi zaposlenih od 2012. godine, a i pre toga, ali pogotovo tada, a dosta u sektore normative, zastupanja. Dakle, dosta pravnika je tamo došlo. Ne priprema se ništa i ne radi se ništa.
Gospodine Mikoviću, po meni bi i manji rok trebalo dati, s obzirom da su to sve stvari koje su moguće, ako postoje određeni nacrti, ako postoji određena diskusija koja se vodila po pitanju osiguranja, da već do tada, a i ranije dođe ovde predlog zakona o osiguranju. Jednostavno, ne možemo da trpimo i tolerišemo nečiji nerad. To je ono što mi ovde moramo da istaknemo, pa makar i u ovoj raspravi o amandmanu.
Gospodine Krstiću, zaista znam da verovatno niste u mogućnosti da kritikujete guvernera i ostalo rukovodstvo Narodne banke. Čini mi se, odnosno deluje mi da vam je jasno šta se sve tamo dešava. Bilo bi u redu da vi iz vaše nadležnosti samoinicijativno uputite predlog zakona o osiguranju. Tu je zaista još mnogo stvari koje bi trebalo da se regulišu na jedan bolji i prijemčiviji način u zemlji, ali o tome ćemo kada dođe vreme.
S tim u vezi ja lično nisam podneo amandman, ne zato što nisam imao vremena, nego što se vidi kakva je sudbina svih amandmana koji ovde dolaze. Mislim da ovaj rok apsolutno treba skratiti, da ne treba dati još godinu dana, pogotovo što mi svi znamo da ti rokovi 31. decembar uglavnom služe da bi se posle opet premostili. Dakle, neophodno je što pre pristupiti tom poslu, jer dokle god odlažemo, toliko ćemo trpeti više štete. Hvala.
Hvala.
Sasvim sigurno da je ovo vreme praštanja i treba svi da pokažemo tu dozu ljudskosti. Evo, ja u tom smislu opraštam ministru, dok traje ovaj božićni post.
Ali, šalu na stranu, iako ima dosta istine u tome što smo rekli, moraćete i kao Vlada i kao Ministarstvo, u neophodnoj saradnji sa Narodnom bankom Srbije, da izdejstvujete da što brže uđe u proceduru ovaj zakon.
Zato ne mogu da podržim ove amandmane kolege Milivojevića i kolege Vučković, s obzirom da je taj rok još duži. Eventualno mogu da razmislim da podržim amandman gospodina Mikovića, iako smatram da je ovaj rok trebao da bude kraći.
Kažem vam, stotine ljudi je ušlo u Narodnu banku Srbije, stotine ljudi, to se zna. Mislim da tu može da se napravi jedan veliki tim stručnjaka, pretpostavljam, koji može da uradi i pripremi na vreme sam taj tekst i predlog zakona.
S tim u vezi, nećemo dalje kritikovati, s obzirom na sve ono što je kolega Miković rekao, imajući u vidu i božićni post, ali zaista bi trebalo ovo uzeti u obzir, jer je ovo sve jedna debata o našem sistemu, o stanju u kojem se naše institucije, pa i Narodna banka Srbije nalazi. Hvala.
Zahvaljujem.
Poštovani gospodine Arsenoviću, dame i gospodo narodni poslanici, danas imam ličnu nedoumicu da li diskutovati na temu osiguranja i normative u Republici Srbiji po osnovu osiguranja ili se baviti onim što je suština predloženih izmena i dopuna, usled nedostatka vremena i nade da će nov zakon o osiguranju u skorije vreme doći u ovu skupštinsku proceduru. Izabrao sam ipak da se bavim onim što je danas samo po sebi predloženo.
Sama ova dopuna koja je opisana u članu 1. Predloga izmena i dopuna Zakona, koja predviđa dodavanje još jednog stava u članu 15. na temu poslova reosiguranja, sama po sebi nije sporna, s tim što je ona vezana za ovu priču životnih i neživotnih osiguranja i mogućnosti za reosiguranje, verovatno je sama po sebi mogla i da sačeka. Međutim, ono što je sasvim sigurno problem, to je vezano za ovo odlaganje roka, kada će osiguravajuće kuće da postupaju po ovom zakonu.
Sada dolazimo do jedne stvari koju ne mogu a da ne spomenem, a to je što je ispalo da se ova Vlada u suštini bavi najviše i samo datumima. Kako datumima početka pregovora sa EU, tako i datumima kad će da se primenjuju određene obaveze, kad će koji zakon da stupi na snagu.
S tim u vezi, prosto ne mogu ni da zamislim da bi predlagač napravio ovu omašku na koju je narodni poslanik Srđan Miković s pravom ukazao, a to je da ukoliko se usvoji na ovaj način predložene izmene i dopune, došlo bi do jednog vremenskog interregnuma, odnosno do nemogućnosti da se ovaj zakon primeni od onoga što je bio cilj samog zakonopisca odnosno predlagača zakona.
S tim u vezi, apelujem na sve prisutne – nemojte da poslanici opozicije predlažu amandmane kojima će da izvade ovu situaciju. Jer, šta bi se desilo? Mi bi najranije izglasali ovaj zakon u četvrtak, po onome kako je planirano. To je već 26. decembar. Jednostavno, ne bi mogla da se sprovede njegova primena i imali bi između nekoliko dana koji bi onemogućili da se sama suština i svrha zakona sprovede.
Postavlja se logično pitanje – zašto pomeramo ovaj rok za godinu dana? U obrazloženju stoji da će Narodna banka i Ministarstvo finansija, iako je ministar u svom uvodnom izlaganju naveo pre svega Narodnu banku, za šta i verujem, da će pripremiti i dati predlog da uđe u proceduru nov zakon o osiguranju. Ali, šta se desilo?
Naime, još od januara 2012. godine Srbija je postala akcionar po Sporazumu akcionara i uzela je zajam pre toga od Svetske banke od pet miliona dolara, kojim je osnovana osiguravajuća kuća za reosiguranje „Evropa RE“ i tada je po osnovu tog kredita država Srbija uplatila učešće kao akcionar u „Evropi RE“.
Podsetiću vas da su samo Srbija, Albanija i Makedonija od zemalja u regionu trenutno pristupile, a da Crna Gora i Bosna i Hercegovina, kako se navodi, razmišljaju da li će i kada pristupiti.
S tim u vezi se postavlja logičko pitanje – da li od tog momenta, uopšte ne ulazeći u to čija je krivica, a krivica je u svakom slučaju izvršne vlasti, ne ulazeći u to čija je lična krivica, da li ova država po tom osnovu trpi određene štete i kolika je šteta koju direktno ili indirektno Republika Srbija zbog ovog novog odlaganja obaveza trpi?
Interesantno je s tim u vezi i reći zašto Narodna banka nije do sada pripremila i dala nadležnima predlog novog zakona o osiguranju. Znamo svi šta se dešava u Narodnoj banci poslednjih godinu i po dana. To su ogromne količine ljudi koji su došli i počeli da rade u Narodnoj banci Srbije, u različitim sektorima – za normativu, za zastupanje, ogroman broj pravnika, nikad veći, koji su došli u Narodnu banku Srbije. Postavlja se pitanje šta svi ti ljudi, ne želeći nikoga ko radi jako dugo vremena u Narodnoj banci jer ja znam kako se radi u Narodnoj banci, znači, šta svi ti ljudi koji su zaposleni, a radi se o stotinama ljudi koji su došli u Narodnu banku, rade pa ovi svi predlozi zakona u ovom momentu kasne?
Na ovaj način, ukoliko malo uđemo u suštinu stvari, uvodi se određena liberalizacija na polju reosiguranja, što ne možemo reći da je loše za same osiguranike koji na taj način imaju dodatnu mogućnost odnosno reosiguranje svojih polisa, što samo po sebi jeste dobro, međutim, činjenica je i da na ovaj način strani reosigurači će ugroziti domaće reosigurače.
Slažem se da mi kao pojedinci, kao fizička lica, kao pravna lica koji žele da budu osigurani, ne treba da se toliko bavimo i da razmišljamo o tome kakva je sudbina osiguravajućih kuća već da naša određena potraživanja koja nastaju iz tih odnosa treba da budu maksimalno zaštićena.
Međutim, i vi sami u vašem obrazloženju navodite koji su sve negativni efekti ovakvih izmena. S tim u vezi, treba uzeti u obzir prilikom donošenja novog zakona o osiguranju, sve te negativne efekte, pogotovo one koji mogu da loše utiču na postojeće četiri reosiguravajuće kompanije.
Interesantno je i treba postaviti pitanje zašto se sve ovo radi po hitnom postupku? Koji su to razlozi? Mi znamo kada su razlozi za hitan postupak predviđeni. Ovo možemo svi da kažemo da je samo problem u tome što neko nije radio na vreme svoj posao.
Ja tu ne aludiram ministre uopšte na vas, nego na nadležne državne institucije, ali vi ste predstavnik Vlade Republike Srbije i zato dozvolite da se vama uputi takva kritika. Vrlo je jasno koji su razlozi hitnosti kada se određeni zakoni ovde nađu pred poslanicima. Jedini razlog što mi ovo danas usvajamo po hitnoj proceduri i hvala bogu pa je podnet amandman gospodina Mikovića, pa ne bih usvojili nešto što samo po sebi ne bi bilo mnogo održivo, jeste nemar ljudi koji rade u administraciji ove zemlje.
Što se tiče druge tačke koja je predviđena u ovoj raspravi, a vezano je za autentično tumačenje, zaista bih na početku istakao da Narodna Skupština, izuzetno i striktno i retko pribegava autentičnim tumačenjima. Tako i treba da bude.
Međutim, mi već u poslednjih mesec dana smo imali dva autentična tumačenja. Vidimo da je neka tendencija tih autentičnih tumačenja u narednom periodu da bude još više, što može da govori o najmanje dve stvari, ili da su nam zakoni i zakonodavstvo toliko loši, da je neophodno da se često deluje na tom polju i da se utvrđuje šta je ono što je zakonodavac hteo da kaže ili druga stvar koja možda jeste u nekim slučajevima realnija, a to je što autentičnim tumačenjem želi da se pribegne na jedan perfidan i sofisticiran način, samoj izmeni samog zakona, tako što bi se određene odredbe drugačije tumačile.
Koliko se sećam 2007. godine, ova Skupština je donela autentično tumačenje po pitanju Zakona o visokom obrazovanju. To je uradila i pitanje je koliko to autentično tumačenje, tada je zaista imalo smisla sa onim što su odredbe samog zakona koji je u principu bio jasan.
Tada smo mi pokušali da rešimo problem koji se javio zbog toga što naši univerziteti u skladu sa Bolonjskim procesom nisu dostigli taj nivo i kapacitet da pružaju svojim studentima sva neophodna znanja i nisu prilagodili svoje studijske programe ovim novim okolnostima.
Mi smo tada pribegli tumačenju koje i dan danas važi i koje se primenjuje, a u međuvremenu, niko od nadležnih nije učinio ništa da se sistem obrazovanja u ovoj državi promeni.
Mi smo i u Zakonu o uređenju sudova skoro izbrisali određene odredbe po kojima se uzima u obzir prosečna ocena prilikom prijema sudijskih pripravnika, pomoćnika. Zašto? To će se urediti posebnim aktom ministra i znam šta je bila suština tada te izmene. Suština je bila što ministar želi svojim aktom da izuzme studente koji su završili određene privatne fakultete.
Mogu da se složim da je verovatno da i dan danas državni fakulteti, evo da kažem i u pravnoj struci, pošto sam pravnik, daju bolje, mogu da proizvedu pravnika nego što to mogu privatni fakulteti, ali se onda postavlja pitanje - čemu cela akreditacija koju smo sproveli? U tom slučaju mi ćemo ući u diskriminaciju prema svima onima koji su završili privatne fakultete a koji će verovatno u perspektivi nekim aktima biti diskriminisani što su to završili. Ne možemo na taj način da postupamo, to je, mogu slobodno reći - neozbiljno.
Slažem se sa koleginicom koja je pre mene govorila, zaista ne vidim zašto je bilo neophodno donositi ovo tumačenje i šta je ovde samo po sebi sporno, da bi se na ovaj način mi ovde izjašnjavali. Ako treba da svako ko je kandidat dostavi potvrdu da je poslovno sposoban, odnosno da ne postoje razlozi za eventualno njegovo lišenje poslovne sposobnosti, ili da je punoletan, onda mi zaista smo malo spali na niske grane i da je teret dokazivanja na podnosiocu prijave. Naravno, ali postoje određene pretpostavke, ukoliko bilo ko dovede u pitanje tu pretpostavku on treba da dokaže da stvari stoje drugačije.
Nije dobro da, kao Narodna skupština pribegavamo ovoliko učestalim tumačenjima određenih zakonskih odredaba, rekao sam vam, to onda pokazuje loš rad ovog doma. Ponoviću iz najmanje dva razloga, ili su nam loša zakonska rešenja, što znači da treba da predlažemo izmene i dopune zakona ili još bolje, donošenje sasvim novih zakonskih propisa, ili ono što je verovatnije, a što vrlo često se nama i u Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo čini, a to je da neka barijera treba da se premosti samim autentičnim tumačenjima.
Naravno, ako već govorimo o, a tema je autentično tumačenje određenih odredaba Zakona o javnim preduzećima, onda da govorimo i o javnim preduzećima u kakvom su stanju. Da li je nama najbitnije to što treba da se biraju direktori javnih preduzeća, pa da se razrešavaju, pa da se opet biraju, pa da tu dolaze ljudi koji ne ispunjavaju eventualno sve zakonske uslove, a što je moram reći trend, ili je suština što danas, npr, će radnici protestovati iz tih javnih preduzeća jer nisu primili osam zarada? Ministre, danas će biti taj protest ispred Vlade Republike Srbije.
Ne ulazeći u to, ja se slažem da naša javna preduzeća katastrofalno posluju zbog lošeg menadžmenta, zbog toga što su stotine i hiljade ljudi zaposleni u tim javnim preduzećima i što je sistem sam po sebi neodrživ, ali, mi smo u raspravi za ovaj budžet ogromna sredstva, ogromna sredstva izdvojili za ta javna preduzeća. Danas se mi bavimo time ko može a ko ne može da bude direktor, na posredan način. Neozbiljno je sve to. Nema sistemskih reformi u ovoj zemlji. Bavimo se odlaganjima, bavimo se autentičnim tumačenjima, prilagođavamo sve nekim drugim stvarima koje nemaju mnogo veze sa suštinom.
To su razlozi zašto poslanička grupa DSS ne može da podrži, kako Predlog izmena i dopuna Zakona o osiguranju i ako razlozi za takvu našu odluku nisu direktne prirode, koliko god mi shvatamo da je neophodno da se ovo u ovom momentu promeni, već kao znak upozorenja na sve relevantne institucije u ovoj zemlji da je vreme da počnu da rade svoj posao. Razlozi zašto nećemo podržati autentično tumačenje što smatramo da je ono samo po sebi suvišno. Zahvaljujem se