Uvaženi gospodine Arsenoviću, dame i gospodo narodni poslanici, zaista ću jako kratko. Suština je i bitno je reći u ovoj raspravi sve ono što smo u načelu govorili, pa i ponoviti, a to je odnos Narodne banke Srbije uopšte prema osiguranju i činjenica da Narodna banka Srbije ne radi svoj posao koji je bila dužna i do sada da uradi.
Naveo sam i tada u diskusiji u načelu, a ponoviću i sada, zato što mi ovde treba da ukažemo gospodinu Krstiću na problem koji ovde postoji, koji sve to zna i iz njegovih reakcija na naše diskusije to se jasno vidi. Radi se o neradu Narodne banke Srbije, u kojoj je ogroman broj ljudi, stotine ljudi zaposlenih od 2012. godine, a i pre toga, ali pogotovo tada, a dosta u sektore normative, zastupanja. Dakle, dosta pravnika je tamo došlo. Ne priprema se ništa i ne radi se ništa.
Gospodine Mikoviću, po meni bi i manji rok trebalo dati, s obzirom da su to sve stvari koje su moguće, ako postoje određeni nacrti, ako postoji određena diskusija koja se vodila po pitanju osiguranja, da već do tada, a i ranije dođe ovde predlog zakona o osiguranju. Jednostavno, ne možemo da trpimo i tolerišemo nečiji nerad. To je ono što mi ovde moramo da istaknemo, pa makar i u ovoj raspravi o amandmanu.
Gospodine Krstiću, zaista znam da verovatno niste u mogućnosti da kritikujete guvernera i ostalo rukovodstvo Narodne banke. Čini mi se, odnosno deluje mi da vam je jasno šta se sve tamo dešava. Bilo bi u redu da vi iz vaše nadležnosti samoinicijativno uputite predlog zakona o osiguranju. Tu je zaista još mnogo stvari koje bi trebalo da se regulišu na jedan bolji i prijemčiviji način u zemlji, ali o tome ćemo kada dođe vreme.
S tim u vezi ja lično nisam podneo amandman, ne zato što nisam imao vremena, nego što se vidi kakva je sudbina svih amandmana koji ovde dolaze. Mislim da ovaj rok apsolutno treba skratiti, da ne treba dati još godinu dana, pogotovo što mi svi znamo da ti rokovi 31. decembar uglavnom služe da bi se posle opet premostili. Dakle, neophodno je što pre pristupiti tom poslu, jer dokle god odlažemo, toliko ćemo trpeti više štete. Hvala.

Hvala.
Sasvim sigurno da je ovo vreme praštanja i treba svi da pokažemo tu dozu ljudskosti. Evo, ja u tom smislu opraštam ministru, dok traje ovaj božićni post.
Ali, šalu na stranu, iako ima dosta istine u tome što smo rekli, moraćete i kao Vlada i kao Ministarstvo, u neophodnoj saradnji sa Narodnom bankom Srbije, da izdejstvujete da što brže uđe u proceduru ovaj zakon.
Zato ne mogu da podržim ove amandmane kolege Milivojevića i kolege Vučković, s obzirom da je taj rok još duži. Eventualno mogu da razmislim da podržim amandman gospodina Mikovića, iako smatram da je ovaj rok trebao da bude kraći.
Kažem vam, stotine ljudi je ušlo u Narodnu banku Srbije, stotine ljudi, to se zna. Mislim da tu može da se napravi jedan veliki tim stručnjaka, pretpostavljam, koji može da uradi i pripremi na vreme sam taj tekst i predlog zakona.
S tim u vezi, nećemo dalje kritikovati, s obzirom na sve ono što je kolega Miković rekao, imajući u vidu i božićni post, ali zaista bi trebalo ovo uzeti u obzir, jer je ovo sve jedna debata o našem sistemu, o stanju u kojem se naše institucije, pa i Narodna banka Srbije nalazi. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine Arsenoviću, dame i gospodo narodni poslanici, danas imam ličnu nedoumicu da li diskutovati na temu osiguranja i normative u Republici Srbiji po osnovu osiguranja ili se baviti onim što je suština predloženih izmena i dopuna, usled nedostatka vremena i nade da će nov zakon o osiguranju u skorije vreme doći u ovu skupštinsku proceduru. Izabrao sam ipak da se bavim onim što je danas samo po sebi predloženo.
Sama ova dopuna koja je opisana u članu 1. Predloga izmena i dopuna Zakona, koja predviđa dodavanje još jednog stava u članu 15. na temu poslova reosiguranja, sama po sebi nije sporna, s tim što je ona vezana za ovu priču životnih i neživotnih osiguranja i mogućnosti za reosiguranje, verovatno je sama po sebi mogla i da sačeka. Međutim, ono što je sasvim sigurno problem, to je vezano za ovo odlaganje roka, kada će osiguravajuće kuće da postupaju po ovom zakonu.
Sada dolazimo do jedne stvari koju ne mogu a da ne spomenem, a to je što je ispalo da se ova Vlada u suštini bavi najviše i samo datumima. Kako datumima početka pregovora sa EU, tako i datumima kad će da se primenjuju određene obaveze, kad će koji zakon da stupi na snagu.
S tim u vezi, prosto ne mogu ni da zamislim da bi predlagač napravio ovu omašku na koju je narodni poslanik Srđan Miković s pravom ukazao, a to je da ukoliko se usvoji na ovaj način predložene izmene i dopune, došlo bi do jednog vremenskog interregnuma, odnosno do nemogućnosti da se ovaj zakon primeni od onoga što je bio cilj samog zakonopisca odnosno predlagača zakona.
S tim u vezi, apelujem na sve prisutne – nemojte da poslanici opozicije predlažu amandmane kojima će da izvade ovu situaciju. Jer, šta bi se desilo? Mi bi najranije izglasali ovaj zakon u četvrtak, po onome kako je planirano. To je već 26. decembar. Jednostavno, ne bi mogla da se sprovede njegova primena i imali bi između nekoliko dana koji bi onemogućili da se sama suština i svrha zakona sprovede.
Postavlja se logično pitanje – zašto pomeramo ovaj rok za godinu dana? U obrazloženju stoji da će Narodna banka i Ministarstvo finansija, iako je ministar u svom uvodnom izlaganju naveo pre svega Narodnu banku, za šta i verujem, da će pripremiti i dati predlog da uđe u proceduru nov zakon o osiguranju. Ali, šta se desilo?
Naime, još od januara 2012. godine Srbija je postala akcionar po Sporazumu akcionara i uzela je zajam pre toga od Svetske banke od pet miliona dolara, kojim je osnovana osiguravajuća kuća za reosiguranje „Evropa RE“ i tada je po osnovu tog kredita država Srbija uplatila učešće kao akcionar u „Evropi RE“.
Podsetiću vas da su samo Srbija, Albanija i Makedonija od zemalja u regionu trenutno pristupile, a da Crna Gora i Bosna i Hercegovina, kako se navodi, razmišljaju da li će i kada pristupiti.
S tim u vezi se postavlja logičko pitanje – da li od tog momenta, uopšte ne ulazeći u to čija je krivica, a krivica je u svakom slučaju izvršne vlasti, ne ulazeći u to čija je lična krivica, da li ova država po tom osnovu trpi određene štete i kolika je šteta koju direktno ili indirektno Republika Srbija zbog ovog novog odlaganja obaveza trpi?
Interesantno je s tim u vezi i reći zašto Narodna banka nije do sada pripremila i dala nadležnima predlog novog zakona o osiguranju. Znamo svi šta se dešava u Narodnoj banci poslednjih godinu i po dana. To su ogromne količine ljudi koji su došli i počeli da rade u Narodnoj banci Srbije, u različitim sektorima – za normativu, za zastupanje, ogroman broj pravnika, nikad veći, koji su došli u Narodnu banku Srbije. Postavlja se pitanje šta svi ti ljudi, ne želeći nikoga ko radi jako dugo vremena u Narodnoj banci jer ja znam kako se radi u Narodnoj banci, znači, šta svi ti ljudi koji su zaposleni, a radi se o stotinama ljudi koji su došli u Narodnu banku, rade pa ovi svi predlozi zakona u ovom momentu kasne?
Na ovaj način, ukoliko malo uđemo u suštinu stvari, uvodi se određena liberalizacija na polju reosiguranja, što ne možemo reći da je loše za same osiguranike koji na taj način imaju dodatnu mogućnost odnosno reosiguranje svojih polisa, što samo po sebi jeste dobro, međutim, činjenica je i da na ovaj način strani reosigurači će ugroziti domaće reosigurače.
Slažem se da mi kao pojedinci, kao fizička lica, kao pravna lica koji žele da budu osigurani, ne treba da se toliko bavimo i da razmišljamo o tome kakva je sudbina osiguravajućih kuća već da naša određena potraživanja koja nastaju iz tih odnosa treba da budu maksimalno zaštićena.
Međutim, i vi sami u vašem obrazloženju navodite koji su sve negativni efekti ovakvih izmena. S tim u vezi, treba uzeti u obzir prilikom donošenja novog zakona o osiguranju, sve te negativne efekte, pogotovo one koji mogu da loše utiču na postojeće četiri reosiguravajuće kompanije.
Interesantno je i treba postaviti pitanje zašto se sve ovo radi po hitnom postupku? Koji su to razlozi? Mi znamo kada su razlozi za hitan postupak predviđeni. Ovo možemo svi da kažemo da je samo problem u tome što neko nije radio na vreme svoj posao.
Ja tu ne aludiram ministre uopšte na vas, nego na nadležne državne institucije, ali vi ste predstavnik Vlade Republike Srbije i zato dozvolite da se vama uputi takva kritika. Vrlo je jasno koji su razlozi hitnosti kada se određeni zakoni ovde nađu pred poslanicima. Jedini razlog što mi ovo danas usvajamo po hitnoj proceduri i hvala bogu pa je podnet amandman gospodina Mikovića, pa ne bih usvojili nešto što samo po sebi ne bi bilo mnogo održivo, jeste nemar ljudi koji rade u administraciji ove zemlje.
Što se tiče druge tačke koja je predviđena u ovoj raspravi, a vezano je za autentično tumačenje, zaista bih na početku istakao da Narodna Skupština, izuzetno i striktno i retko pribegava autentičnim tumačenjima. Tako i treba da bude.
Međutim, mi već u poslednjih mesec dana smo imali dva autentična tumačenja. Vidimo da je neka tendencija tih autentičnih tumačenja u narednom periodu da bude još više, što može da govori o najmanje dve stvari, ili da su nam zakoni i zakonodavstvo toliko loši, da je neophodno da se često deluje na tom polju i da se utvrđuje šta je ono što je zakonodavac hteo da kaže ili druga stvar koja možda jeste u nekim slučajevima realnija, a to je što autentičnim tumačenjem želi da se pribegne na jedan perfidan i sofisticiran način, samoj izmeni samog zakona, tako što bi se određene odredbe drugačije tumačile.
Koliko se sećam 2007. godine, ova Skupština je donela autentično tumačenje po pitanju Zakona o visokom obrazovanju. To je uradila i pitanje je koliko to autentično tumačenje, tada je zaista imalo smisla sa onim što su odredbe samog zakona koji je u principu bio jasan.
Tada smo mi pokušali da rešimo problem koji se javio zbog toga što naši univerziteti u skladu sa Bolonjskim procesom nisu dostigli taj nivo i kapacitet da pružaju svojim studentima sva neophodna znanja i nisu prilagodili svoje studijske programe ovim novim okolnostima.
Mi smo tada pribegli tumačenju koje i dan danas važi i koje se primenjuje, a u međuvremenu, niko od nadležnih nije učinio ništa da se sistem obrazovanja u ovoj državi promeni.
Mi smo i u Zakonu o uređenju sudova skoro izbrisali određene odredbe po kojima se uzima u obzir prosečna ocena prilikom prijema sudijskih pripravnika, pomoćnika. Zašto? To će se urediti posebnim aktom ministra i znam šta je bila suština tada te izmene. Suština je bila što ministar želi svojim aktom da izuzme studente koji su završili određene privatne fakultete.
Mogu da se složim da je verovatno da i dan danas državni fakulteti, evo da kažem i u pravnoj struci, pošto sam pravnik, daju bolje, mogu da proizvedu pravnika nego što to mogu privatni fakulteti, ali se onda postavlja pitanje - čemu cela akreditacija koju smo sproveli? U tom slučaju mi ćemo ući u diskriminaciju prema svima onima koji su završili privatne fakultete a koji će verovatno u perspektivi nekim aktima biti diskriminisani što su to završili. Ne možemo na taj način da postupamo, to je, mogu slobodno reći - neozbiljno.
Slažem se sa koleginicom koja je pre mene govorila, zaista ne vidim zašto je bilo neophodno donositi ovo tumačenje i šta je ovde samo po sebi sporno, da bi se na ovaj način mi ovde izjašnjavali. Ako treba da svako ko je kandidat dostavi potvrdu da je poslovno sposoban, odnosno da ne postoje razlozi za eventualno njegovo lišenje poslovne sposobnosti, ili da je punoletan, onda mi zaista smo malo spali na niske grane i da je teret dokazivanja na podnosiocu prijave. Naravno, ali postoje određene pretpostavke, ukoliko bilo ko dovede u pitanje tu pretpostavku on treba da dokaže da stvari stoje drugačije.
Nije dobro da, kao Narodna skupština pribegavamo ovoliko učestalim tumačenjima određenih zakonskih odredaba, rekao sam vam, to onda pokazuje loš rad ovog doma. Ponoviću iz najmanje dva razloga, ili su nam loša zakonska rešenja, što znači da treba da predlažemo izmene i dopune zakona ili još bolje, donošenje sasvim novih zakonskih propisa, ili ono što je verovatnije, a što vrlo često se nama i u Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo čini, a to je da neka barijera treba da se premosti samim autentičnim tumačenjima.
Naravno, ako već govorimo o, a tema je autentično tumačenje određenih odredaba Zakona o javnim preduzećima, onda da govorimo i o javnim preduzećima u kakvom su stanju. Da li je nama najbitnije to što treba da se biraju direktori javnih preduzeća, pa da se razrešavaju, pa da se opet biraju, pa da tu dolaze ljudi koji ne ispunjavaju eventualno sve zakonske uslove, a što je moram reći trend, ili je suština što danas, npr, će radnici protestovati iz tih javnih preduzeća jer nisu primili osam zarada? Ministre, danas će biti taj protest ispred Vlade Republike Srbije.
Ne ulazeći u to, ja se slažem da naša javna preduzeća katastrofalno posluju zbog lošeg menadžmenta, zbog toga što su stotine i hiljade ljudi zaposleni u tim javnim preduzećima i što je sistem sam po sebi neodrživ, ali, mi smo u raspravi za ovaj budžet ogromna sredstva, ogromna sredstva izdvojili za ta javna preduzeća. Danas se mi bavimo time ko može a ko ne može da bude direktor, na posredan način. Neozbiljno je sve to. Nema sistemskih reformi u ovoj zemlji. Bavimo se odlaganjima, bavimo se autentičnim tumačenjima, prilagođavamo sve nekim drugim stvarima koje nemaju mnogo veze sa suštinom.
To su razlozi zašto poslanička grupa DSS ne može da podrži, kako Predlog izmena i dopuna Zakona o osiguranju i ako razlozi za takvu našu odluku nisu direktne prirode, koliko god mi shvatamo da je neophodno da se ovo u ovom momentu promeni, već kao znak upozorenja na sve relevantne institucije u ovoj zemlji da je vreme da počnu da rade svoj posao. Razlozi zašto nećemo podržati autentično tumačenje što smatramo da je ono samo po sebi suvišno. Zahvaljujem se

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje Vladi Republike Srbije – da li će se raspisati referendum o ukidanju sudova i tužilaštava na teritoriji AP KiM i prepuštanja istih separatističkoj vlasti Hašima Tačija.
Naime, već 24 dana je prošlo od donošenja Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Tada smo vam ukazivali, dame i gospodo narodni poslanici, da donošenje posebnog zakona kojim bi se regulisala sedišta sudova i tužilaštava na KiM je duboko protivustavno. Član 142. Ustava Republike Srbije reguliše i kazuje da je sudska vlast jedinstvena, a član 182. Ustava Republike Srbije kaže da će se suštinska autonomija KiM regulisati donošenjem zakona po proceduri za promenu Ustava.
Naime, nemoguće je unutar autonomije propisivati sudsku vlast i to je ono što je po Ustavu i pozitivnom pravnom sistemu naše zemlje nepojmljivo. Međutim, 17. juna ove godine VSS, je doneo odluku broj 06-00-25/2013, kojom je svim sudovima na KiM, dakle Višem, Osnovnom i Prekršajnom sudu u Kosovskoj Mitrovici, naloženo da odlučuje samo u predmetima, započetim od 15. jula ove godine, sa obavezom da se u tim predmetima donese odluka najkasnije do 1. septembra 2013. godine, a da se podaci o tim predmetima dostave Euleksu.
S tim u vezi, ne treba ni da čudi izjava predsednika Vlade, Ivice Dačića da je od 1. septembra uspostavljen novi sudski sistem na KiM.
Nadalje, ovom istom odlukom naloženo je da se evidentiraju i čuvaju akti kojima se pokreću postupci, posle 15. jula 2013. godine kako bi se kasnije dostavili i rešili u okviru pravosudnih organa, uspostavljenih sa prvim sporazumom o principima koji regulišu normalizaciju odnosa.
Dakle, odlukom VSS, mi smo derogirali naš pravni sistem, naše zakone i naš Ustav. Ovaj nalog podrazumeva i dostavljanje svih predmeta koji su formirani nakon 15. jula ove godine pravosudnim organima, uspostavljenim u skladu sa sporazumom, a u saradnji sa Euleksom.
Ovakav efekat odluke Visokog saveta sudstva je takav da je u sudovima, sudskim jedinicama i odeljenjima na teritoriji AP KiM praktično obustavljen rad na svim predmetima koji su zaprimljeni nakon 15. jula 2013. godine. Jasno je da je na ovaj način Visoki savet sudstva zloupotrebio svoja ovlašćenja kada je doneo odluku kojom je naložio sudovima na teritoriji AP KiM, da prestanu da postupaju po predmetima zaprimljenim nakon 15. jula, uz najavu predaje tih predmeta, subjektima i sudovima koji nisu sastavni deo našeg ustavno-pravnog sistema i sudske mreže u Republici Srbiji.
VSS po zakonu nema takvo ovlašćenje, nikada ga nije imao, ni po novim zakonima ne može imati bilo kakvo ovlašćenje.
Ovom odlukom VSS je načinio prvi korak ka gašenju sudske vlasti, odnosno pripremio je teren i postavio put izvršnoj vlasti ka realizaciji odredbe tzv. Briselskog sporazuma. Podsećam vas još jednom da je 24 dana prošlo od donošenja Zakona o sedištima i područjima sudova, a po tom zakonu je predviđeno da do 31. decembra treba da se donese poseban zakon kojim će se regulisati sedišta i područja sudova.
Kakve su prave i krajnje namere predlagača zakona, može se vrlo lako zaključiti na osnovu odredaba tzv. Briselskog sporazuma čiju smo ocenu ustavnosti mi tražili, a koji predviđa da sudovi koji će raditi u okviru pravnog sistema Kosova, što znači da će na teritoriji Kosova, više neće ni biti sudova i tužilaštava kao dela jedinstvene mreže Republike Srbije u skladu sa odredbom 142. Ustava Srbije.
S tim ciljem i VSS i Državno veće tužilaca, odnosno republički javni tužilac, doneli su obavezujuće odluke kojima bi se građanima Republike Srbije uskratilo pravo na pristup sudovima svoje države i koji će u narednom periodu morati da se obraćaju sudovima i tužilaštvima države Kosovo. Mogu reći samo – sramno.
Na sledećim pregovorima Kosova i Srbije na stolu će biti samo kosovska verzija predloga Statuta zajednice srpskih opština. I to se pojavljuje danas u prištinskoj štampi. A nacrt daje asocijacija, a inače Kosovo naziva ovu zajednicu asocijacijom a Beograd zajednicom, ovlašćenja da formira fondove, otvara predstavničke kancelarije i otvara javne institucije. Izvor ovih listova je rekao da se očekuje da konačna verzija bude usvojena na sledećem sastanku premijera Dačića i Hašima Tačija. Pravni osnov za usvajanje statuta su zakoni Kosova i Evropska povelja o lokalnoj samoupravi.
Postavljam pitanje – kada će predsednik Vlade, prvi potpredsednik ili predsednik Vlade i Vlada u celini prestati da obmanjuju javnost i građane o velikoj briselskoj pobedi i priznati da je Kosovu i Metohiji i svoje građane na Kosovu i Metohiji isporučila na upravljanje Vladi Hašima Tačija?

Uvaženi predsedavajući, gospodine Arsenoviću, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo ovaj amandman podneli jer smatramo da…
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da omogućimo narodnom poslaniku da može da govori. Izvolite.)
Mi smo ovaj amandman podneli jer smatramo da izdavanje garancija u ovom predloženom iznosu od 200 miliona evra za stend baj liniju za Agenciju za osiguranje depozita nije u ovom momentu najprihvatljivije. Naravno, nama jeste jasno da su ova sredstva Agenciji za osiguranje depozita potrošena prethodnih godina raznim intervencijama, u sanacijama loših banaka, pre svega kroz isplatu ovih osiguranih i neosiguranih depozita.
Međutim, zaista mislimo da sa takvom praksom mora da se prekine i da se mora uvesti određena odgovornost bankarskog sektora. Otkad su strane banke, ali i otkad je upravljačka struktura u bankama u kojim većinski udeo ima država, poslednjih 13 godina građani su i te kako osetili pre svega po svojoj koži sve ono što je loše od tog bankarskog sektora, i kroz visine kamata koje imaju vezano za svoje kredite.
Odlični primeri onoga gde je država na kraju morala da odgovara jesu primeri „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“, gde je zbog nedostatka adekvatnih sredstava obezbeđenja država morala da reaguje preko Agencije za osiguranje depozita.
Zaista je neophodno rešiti ovaj problem u bankarskom sektoru tako što bi se pojačala odgovornost banaka i mi mislimo da je ovaj budžet i ove sistemske zakone trebalo da prate određeni sistemski zakoni iz područja samog bankarskog sektora.
Naravno, mi smo svesni da je u 2014. godini takođe moguće da se dođe do novih kriza u ovom sektoru, nekih banaka, pretpostavljamo, i zato ne predlažemo potpuno ukidanje ovih sredstava nego njihovo smanjivanje na 100 miliona. Smatramo da je ostatak možda bolje utrošiti u poljoprivredu, kako bi sprečili prodor genetski modifikovane hrane.
Zašto mi kao poslanička grupa imamo određeno nepoverenje prema Vladi i Ministarstvu, iako o ministru Krstiću lično ne mislim ništa loše, čak mislim da se dosta i trudi u svom resoru. Međutim, ministre, ove neophodne mere štednje za koje vi smatrate da su neophodne, ne utiču na to da se troškovi u ovom budžetu, pre svega ministarstava, smanje, nego se oni uvećavaju a javnim preduzećima nastavljamo i dalje da dajemo ogromne sume novca, pre svega „Srbijagasu“ i mnogim drugima, u kojima svi znamo šta se dešava. Zahvaljujem se.

Drago mi je, ministre, ako se tako razmišlja. Nažalost, ubeđeni smo da će vrlo brzo doći do rebalansa samog budžeta, u skladu i sa nekim obrazloženjima prethodnih mandata, eto prilike jako brzo da se tu uvede određeni red, pre svega zakonodavnom inicijativom.
Ono što je činjenica jeste da je 2012. godine, uključujući sada i 2014. godinu po ovom predlogu, država će u ovom bankarskom sektoru, odnosno njena intervencija će biti oko 800 miliona evra. To je zaista veliki izdatak države u tom nekom periodu. S tim u vezi to je dodatna argumentacija u smislu onoga što sam ja rekao, vi potvrdili, da treba uvesti što veću kontrolu i banaka u ovom sektoru, kako se ne bi sve ono dešavalo što se u prethodnom periodu dešavalo. Pomenuo sam vam primer „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodina“. Tu je veliki upliv bio politike, političkih stranaka. Svi znamo šta se desilo. Na kraju je država morala da odgovara iz svojih sredstva, ne bi li rešila sve ono što je nastalo tom krizom. Jednostavno sistemski moramo da reagujemo. Ukoliko je to vaše opredeljenje, ja vam se na tome zahvaljujem i nadamo se da će što pre da se uvede red u bankarskom sektoru. Hvala.

Smatram da je povređen član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine iz prostog razloga što ste vi gospodine predsedniče, ne naravno svojom krivicom ovde u planirano vreme u 16,00 časova kada je trebalo da se nastavi sednica, obavestili da će planirani nastavak biti u 17,00 časova s obzirom da je ministar sprečen, jer prisustvuje sednici Vlade Srbije. Sada je 17,15 časova, što je manje bitno.
Ako mi sami ne počnemo da poštujemo instituciju u ovoj zemlji. Ako ne počnemo da poštujemo Skupštinu Republike Srbije kao najviši zakonodavni organ u ovoj zemlji koja je uostalom i birala tu istu Vladu, a to poštovanje datira, pre svega iznutra, odnosno to je naš odnos iznutra kako se ophodimo na sednicama Narodne skupštine.
Ako mogu da dodam, primetili ste da poslanička grupa DSS se isključivo drži dnevnog reda, isključivo učestvuje u raspravama s obzirom na vreme koje ima na raspolaganju i naravno u replikama sa ministrom. Ne koristimo vreme ni u replikama, ni po Poslovniku da se politički prepucavamo iako bi to i te kako mogli da radimo. S druge strane jako je bitno da bi građani imali percepciju i poštovanje prema Narodnoj skupštini, to je da i drugi državni organi imaju to poštovanje.
Nikada ne može sednica Vlade Republike Srbije da bude podređena održavanju sednice nacionalnog parlamenta i tu nema izgovora vezano za prisustvo ministra. Na toj sednici je mogao da prisustvuje državni sekretar, osim ako nema preglasavanja unutar same Vlade. Tako da mislim da je nedopustivo da se odlaže početak rada Narodne skupštine za sat vremena iz prostog razloga što traje sednica republičke Vlade.
Nas kao narodne poslanike, ovu Skupštine to ne treba uopšte da zanima. Dakle, dužnost ministra je da se pojavi pogotovo kada su ovako bitne stvari na dnevnom redu, ovako bitni finansijski zakoni, ono što je uvertira za budžet.
Samo želim da apelujem na sve članove Vlade, na sve druge predstavnike predlagača koji dolaze u ovaj cenjeni dom da se ubuduće sa više poštovanja ophode prema Narodnoj skupštini, prema narodnim poslanicima. Lično ne učestvujem danas u raspravi, ali i te kako volim da čujem šta će se ovde razgovarati i s tim u vezi apelujem i na predsednika Narodne skupštine, čija nije ovog puta krivica, ali da i te kako utiče na sve druge ministre i članove Vlade da se pridržavaju vremena i učestvovanja u raspravi. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, verujem da je došlo sada do nesporazuma ovde u polemici. Dakle, ne možemo govoriti o daljoj negi deteta ukoliko se radi o mrtvorođenčetu. U tom roku posle tri meseca neće biti prava na ovu zdravstvenu zaštitu porodilje. To je ono što smo vam pričali. To je ono što doktori verovatno bolje znaju u kakvom je psihofizičkom stanju ne samo porodilja koja je rodila mrtvo dete već i oni koji su živu decu rodili, u kakvom se psihofizičkom stanju, pogotovo, nakon porođaja nalaze.
Ali, u kakvom se stanju psihičkom može nalaziti porodilja koja je rodila mrtvo dete i koliki je period tog nekog psihičkog pre svega oporavka i koja je bitnost toga upravo u nameri da se kasnije opet upusti u svoju trudnoću i mogućnost da se opet porodi i da se rodi dete. To je izuzetno po nama bitno s obzirom da je i po nama, kao i po drugim nadam se narodnim poslanicima, porodica osnovna ćelija društva. Znači zaštite i u ovom aspektu mislimo da bi bilo bolje da umesto tri meseca stoji šest meseci. Pri tome ako to izglasamo to će biti lex specialis koji bi se primenjivao u odnosu na osnovni zakon koji važi i reguliše ovu oblast. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što uđemo u samu suštinu stvari ovog predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji je podnela poslanička grupa SNS, milim da treba ipak da kažemo, a što su moje cenjene kolege rekle, par činjenica.
Dakle, na početku treba podvući da raduje da u Skupštini Srbije osim toga što je ona uvek taj protočni bojler i neki filter onoga što predlaže Vlada Srbije, koja je u najčešćem broju slučajeva predlagač kako celovitih zakona, tako i izmena i dopuna zakona, da u ovom slučaju narodni poslanici su inicijatori donošenja izmena i dopuna određenog teksta zakona i to je ono što je pohvalno, to je ono što treba da nas u narednom period, po mom dubokom uverenju i mišljenju, prati.
S tim u vezi, mislim da i predsedavajući, predsednik Narodne skupštine treba da ima mnogo više sluha za određene predloge, zakonske predloge koje su podnele i druge poslaničke grupe.
Već je ovde pomenuto, postoji više predloga, izmena i intervencija unutar krivičnog zakonodavstva koje su druge poslaničke grupe u prethodnom periodu podnosile.
Danas imamo mogućnost da raspravljamo samo o jednom, ali duboko verujem i želim da verujem da je ovo samo početak tog boljeg rada parlamenta u smislu pretresanja zakonskih predloga koji su potekli od strane narodnih poslanika. U značenju toga, pozdravljam ovu inicijativu SNS.
Međutim, takođe je činjenica da smo mi intervencije u krivičnom zakonodavstvu, kako materijalnom tako i procesnom, od 2009. godine, zaista imali nebrojeno dosta, mogu tako reći, za tako kratak vremenski period, a moramo uzeti u obzir činjenicu da je krivično, kako materijalno, tako i procesno zakonodavstvo ipak na neki način sistemsko zakonodavstvo ne samo od države nego i društva. Dakle, određena pravila ponašanja koja treba da budu univerzalna i po kojima će se građani u Srbiji ponašati.
To naravno ne znači da to zakonodavstvo ne treba da prati trend onoga što se u jednom momentu u državi dešava. S tim u vezi, ja ne mogu da kažem i ne može niko da kaže da ovo što ste vi identifikovali kao problem nije zaista realnost i nije nešto što zaista predstavlja određeni problem zbog kojeg trpe ne samo država, ne samo javna preduzeća, nego što se direktno odražava i na građane Srbije, jer kad neko podigne šaht, neko će verovatno tu nastradati, povrediti se, oštetiti svoje vozilo ili na bilo koji drugi način imati problem sa tim.
Naravno, postavlja se isto logičko pitanje zašto, a već je postavljeno ovde, Ministarstvo pravde i državne uprave nije iniciralo promene Krivičnog zakonika na ovaj način? Ovo ne govorim u nameri da omalovažavam predstavnika predlagača, niti sam predlog, već zato što Ministarstvo pravde i državne uprave najviše poseduje određene podatke o potrebama za novim inkriminacijama, za uvođenje novih kvalifikatornih oblika određenih krivičnih dela. Mislim da je po prirodi stvari možda i najpozvanije, jer ima najveće mogućnosti da takve neke stvari predlaže.
Zašto sveobuhvatno treba pristupiti izmenama u krivičnom zakonodavstvu? Problem jeste, iako to nije stav Ministarstva i resornog ministra, da se u izmene ide parcijalno. Mislim da kada se steknu određeni uslovi, a mislim da su se u Srbiji stekli iz više razloga, o tome ćemo konkretno pričati, moglo bi da se sveobuhvatnije priđe izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, konkretno i ovih krivičnih dela. Imali smo u prethodnoj raspravi priliku da diskutujemo o izmenama i dopunama seta zakona o pravosuđu.
Na primer, tada nije ovde stigao predlog izmena i dopuna aktuelnih zakona, na primer o sudijama, a vezano je za jednu, po mom ličnom ubeđenju, diskriminatorsku odredbu, a vezano je za odlazak sudije u penziju, gde se drugačije postavlja stvar u odnosu na druge građane i sasvim sigurno da sudije nemaju pravo koje imaju drugi građani zaposleni u drugim sektorima za odlazak u penziju. To je vezano za one godine staža, ministar me razume, i 65 godina starosti, tako da na taj način sudije nemaju istu mogućnost odlaska u penziju.
Zato je potrebno celokupno sagledati manjkavosti našeg krivičnog zakonodavstva, kako materijalnog, tako i procesnog i pristupiti možda šire ovim celim izmenama. S tim u vezi, raduje me inicijativa Kolegijuma Narodne skupštine, gde su se, pretpostavljam, svi složili oko toga, u narednom periodu poslat je i dopis, koliko čujem, Ministarstvu pravde, da se interveniše, kako u Krivični zakonik, tako i Zakon o krivičnom postupku.
Nas su u prošlom periodu, ovu skupštinu, dakle Narodnu skupštinu, bez obzira u kom sazivu, uglavnom vodili trenuci i javnost u izmene krivičnog zakonodavstva. Ako se sećate, u onom momentu kada je bilo pojačanog nasilja na sportskim manifestacijama, došlo je do određenih izmena krivičnog zakonodavstva. Sada je i ovo nešto što nas inicira i vodi ka tim nekim izmenama. Opet te izmene, ako uzmemo u obzir da je prošao određeni vremenski period, možemo konstatovati da nisu dale baš najbolje efekte, pogotovo u smislu generalne prevencije, ali, da pređemo konkretno o predlogu.
Predstavnik predlagača je po meni dobro obrazložio razloge zašto postoji društvena opasnost za inkriminisanje ovih stvari, zašto postoji društvena neprihvatljivost ponašanja potencijalnih, moramo tako reći, učinioca ovih krivičnih dela, ukoliko ovaj predlog bude usvojen, i to je zaista nesporno.
Ono što vidim lično kao problem i moja poslanička grupa, što zaista nije ni zlonamerno, niti kritički, ali nas uvek iniciraju neke stvari van ovog parlamenta da predlažemo neke izmene i dopune zakona. Na primer, ova problematika u energetici je aktuelna u poslednjih nekoliko nedelja. Neću da kažem da ste vi podneli predlog ovih izmena i dopuna zbog toga, ali to je jednostavno jedna činjenica i nastupi ministarke energetike i nastupi direktora javnih preduzeća i „Železnica Srbije“ su dokaz za to.
Mislim da će način na koji ste pokušali da promenite odredbu člana 204, kojim je regulisana teška krađa, nažalost ugroziti pravu jednakost, s obzirom na ove nove kvalifikatorne okolnosti, a u kontekstu onoga što sam rekao u uvodnom izlaganju. Pod istim tim osnovom i pod istim razlozima, mi možemo da nabrojimo mnogo drugih razloga zbog kojih bih mogli da opišemo te kvalifikatorne okolnosti. Na primer, evo neko je pomenuo zašto se ne uplaćuju doprinosi ili socijalno osiguranje. To je isto, po meni, podjednako društveno neprihvatljivo, kao ono što je tema i predmet ovih izmena i dopuna.
Takođe, mi ćemo ovde imati Zakon o robnim rezervama, o kojem ćemo diskutovati. Postavlja se pitanje - koliko su društveno prihvatljive i određene krađe, koje se u robnim rezervama sprovode? Znate, sve su to životne situacije. To ne znači da vi niste u pravu kada ste ovo predložili. Ali, jednostavno dug je spisak stvari koje je potrebno, tih kvalifikatornih oblika, kako mi to u pravu zovemo, propisati da bi se uspostavio neki balans unutar društva.
Postavlja se pitanje, pošto kao kvalifikatorna okolnost, kao kvalifikovani oblik krivičnog dela ostaje taj imovinski cenzus od 450.000 dinara. Znate, nekada nekome podjednako vredi zlato koje je uzeto, a ne prelazi iznos od 450.000 dinara. Sada je to sve stvar i subjektivnog doživljaja, vrlo često i objektivnog.
Zatim, vaša intervencija u članu 290, to je krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja opasnom radnjom i opasnim sredstvom. Naravno, postavljamo pitanje – zašto se i druge vrste saobraćajnica, osim železničkog, na neki način nisu pojavile u ovom zakonu? Vi kažete, vašom intervencijom, zaustavljanjem prevoznog sredstva u železničkom saobraćaju protivno je propisima. Prethodnici su rekli, izneću vam svoj direktan stav, po meni, ne bi nikad smelo da dođe do prekida železničkog saobraćaja, koji je izuzetno bitan, što zbog transporta ljudi, ali i zbog transporta roba, ali takođe ne bi smelo da se isto dešava ni u drugim vrstama saobraćaja.
Naravno, kada obrazlažemo i diskutujemo o tome da li je neophodne ove izmene usvojiti, a koje sasvim sigurno jesu neka potreba ovog društva, zanima nas da li postoji statistika koliko je identifikovano do sada učinioca ovih ili sličnih dela, bilo da se njihove radnje mogu podvesti pod neko krivično delo, ili pod neki prekršaj?
Ovo vam kažem iz prostog razloga što je to jako bitno da bi se opravdala inkriminacija svega ovoga i onda tu dolazimo na polje generalne prevencije. Dakle, da li ćemo mi, a to je sigurno intencija vas kao predlagača, koliko sam ja shvatio, kroz generalnu prevenciju da pokušamo da učinimo da se učinioci ovih dela, nazvali ih krivičnim sada, ili nazvali iz prekršajnim, udalje od postupanja u tim istim stvarima. Dakle, da ne čine isto, jer krivične sankcije, kao što znate, mogu biti preventivne, ili mogu biti represivne. Dakle, tu se postavlja i pitanje kapaciteta države, da li ona ima sve neophodne kapacitete da dođe do tih učinioca koji će ovim svojim radnjama sada činiti krivično delo i kvalifikovane oblike određenih krivičnih dela.
Vidite, to su već stvari koje su mnogo šire od ove teme o kojoj mi raspravljamo, drago mi je što je tu prisutan ministar pravde. I kriminalistika, kao nauka, i penologija moraju da daju danas odgovore na mnoga pitanja, s obzirom na stvari koje se menjaju u društvu.
Imali primer amnestije. Ova narodna skupština je donela Zakon o amnetstiji, sudovi su postupili po njemu, veliki broj ljudi je pre vremena izašao sa izdržavanja svoje, odnosno skraćeno je vreme izdržavanja krivične sankcije. U praksi, mi koji radimo u pravosuđu znamo koliki je povrat, nažalost, tih ljudi koji su iz zatvora izašli. Dakle, na njih više ni represija, ni ta neka generalna prevencija ne deluje, kao što je nekada delovala na učinioce krivičnih dela. To je zaista mnogo šira tematika kojom treba da se bavimo. Ne kažem da danas mogu da vam ponudim rešenje, ali mislim da bi u narednom periodu trebali da vidimo koji su to alternativni vidovi kako da postignemo isti zajednički cilj.
Naravno, kolega Babić je pomenuo spomenike kao zaštitne objekte ovih izmena i dopuna. Oni su i po sada važećem zakonu isto bili na podjednak način zaštićeni. Naravno da treba osuditi svako nasilje prema bilo kom spomeniku, kao i onom spomeniku na severu AP Vojvodine, kojim su oskrnavljeni spomenici u znak sećanja na žrtve mađarske nacionalnosti.
Javnost zna, građani znaju ko su u najvećem broju slučajeva učinioci onih krivičnih dela o kojima danas pričamo. S tim u vezi je izuzetno bitno da država mnogo više reaguje pre svega u sprečavanju onoga što je danas trend u Srbiji – narastanje broja nehigijenskih naselja i onoga svega što se dešava u tim naseljima, a ponekad reći da se tu vrši samo kriminal je možda i jako slaba reč.
Evo, mogu da vam dam primere, npr. samo u Beogradu u naselju Čukarička Padina od ljudi koji žive u tim nehigijenskim naseljima. To je problem koji je mnogo širi od onoga o čemu danas diskutujemo, a što je problem ovog društva, ove države i tek će sve više i više biti problem ukoliko država svim svojim kapacitetima, počevši od lokalnih samouprava, ali nisu dovoljne samo lokalne samouprave, već i državna intervencija sa najvišeg mogućeg nivoa, dati određene rezultate.
Vi na ovaj način u odredbi 290, zaista verujem da niste imali nikakvu nameru, niti mislite da će doći do povrede Ustavom i zakonom garantovanog prava na štrajk od strane radnika, ali je vrlo moguće da će do njega zaista doći, iako znam i verujem, pričali smo i pre ove rasprave da vaša namera nije da se ljudima onemogući pravo na štrajk, ali ukoliko ovo bude usvojeno, do toga realno zaista može i doći. Šta je činjenica? Radnici u Priboju su blokirali železničku prugu. Njima su juče ili prekjuče uplaćeni doprinosi i socijalno osiguranje, zdravstveno osiguranje. Dakle, vid pritiska je uspeo.
Opet ponavljam, smatram da nikada ne treba blokirati železnicu i bilo koju drugu javnu saobraćajnicu da bi se postigao taj cilj, ali taj cilj je postignut. Oni, bez obzira da li su najavili štrajk ili ne, ukoliko ovo sledeći put urade, učiniće krivično delo. To ne može da derogira odredba Zakona o štrajku. Proverio sam, analizirao sam. Nažalost, izvršiće određene radnje koje ulaze u biće ovog krivičnog dela.
Znam da to nije bila vaša namera. Znam da se možda u praksi neće posezati za tim da oni budu i označeni kao učinioci krivičnog dela, ali za to postoji realna opasnost.
Da zaključim, shvatite da mi suštinski nemamo ništa protiv ovih izmena. U skladu sa tim jeste moja diskusija. One zaista jesu nešto što je problem u našem društvu i što je pokušaj ove Narodne skupštine, a i vas kao predlagača da te stvari pokušamo da otklonimo, da se manje dešavaju u našem društvu i sistemu.
Mislim da treba, i dobro je što je ministar tu, da sveobuhvatnije pristupimo izmenama i dopunama krivičnog zakonodavstva, da na jedan apstraktniji način podvedemo sva ova devijantna ponašanja koja se u našem društvu dešavaju, kao što sam vam nabrojao, u mnogo sektora su stvari iste, a isto su od velikog društvenog značaja i remete red u ovoj zemlji. To je moja najdobronamernija molba i vama kao ministru, ministarstvu, a nadam se da gospodin Babić nije ovo shvatio na bilo koji drugi način. Ovo je zaista u dobroj veri i u konstruktivnoj raspravi sve izrečeno.

Razumem mog uvaženog kolegu narodnog poslanika da je nemoguće tokom celog dana imati istu pažnju kada vršimo diskusiju, ali da je sada neko upalio televizor i slušao ovu polemiku koju mi vodimo, mislio bi da ja imam ne znam kakva bitna neslaganja sa onim što ste vi rekli, a vi da ste možda malo više slušali šta sam ja pričao, ne biste imali ni potrebe za pola stvari koje ste rekli, ali dobro.
Nijednog trenutka nisam rekao da vi ovde na bilo koji način prikupljate političke poene. To je jedna neistina. Sve vreme sam pričao kako razumem potrebu za ovim.
Što se tiče amandmana na član 204, pa ne znam koliki bi bio taj amandman kada bismo sada krenuli da nabrajamo sve i svašta. Ja vam o tome pričam.
Pohvalio sam zakonodavnu inicijativu koja je došla unutar Narodne skupštine. Pozvao sam da je bude što više, a ne da neki budu privilegovani, da nekom dođe na dnevni red predlog njegovog zakona o izmenama i dopunama zakona ili novog zakona, a nekom ne. To niste vi uveli. To je ovde uvedeno mnogo ranije. To se slažem. Svi treba da imamo podjednaki pristup zakonodavnoj inicijativi.
I mi smo kao poslanička grupa predložili i zakon o GMO i mnoge druge zakone. U svakom slučaju, više zakonskih predloga smo u poslednje vreme predložili.
Što se tiče FAP, ja sam na FAP ukazao ne da bi na bilo koji način vas kao političku opciju prizvao, najblaže rečeno, na repliku. On je najnoviji primer pojava u našem društvu. Dakle, nebitno, možemo da nabrojimo bilo koju drugu, on je najaktuelniji. Zato pričam, da bi građani razumeli o čemu govorim.
Jednostavno, činjenica je da su ti ljudi izašli i blokirali prugu, da je to izazvalo pritisak na organe rukovođenja preduzeća i na državu i da su njima isplaćeni određeni doprinosi.
Opet vam kažem, ni na jedan način se ne može opravdati blokada nijedne jedine saobraćajnice. To je moj lični stav i to je stav moje poslaničke grupe, a vidim da je i većine narodnih poslanika. Zato nema potrebe da diskutujemo o stvarima oko kojih se svi slažemo.

Hvala.
Predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uz svo dužno poštovanje prema svim svojim kolegama, ne bih želeo da se današnja rasprava pretvori u jednu uopštenu raspravu koja podrazumeva ili hvalospeve o današnjem pravosuđu ili pokude bez bilo kakve osnovanosti, a pogotovo nakon onoga što je, nažalost, bilo za vreme mandata prethodne Vlade, prethodnih saziva Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca kada su načinjene ogromne greške i problemi koji će dugoročno pratiti srpsko pravosuđe.
Dakle, danas kada raspravljamo o setu ovih pravosudnih zakona treba da znamo da predložene izmene i dopune zakonskih rešenja možemo svrstati u tri kategorije. Prva kategorija jeste tehničko usaglašavanje sa aktuelnim zakonodavstvom i u međusobnoj uvezanosti ova četiri zakona. Druga kategorija jeste nešto što, sasvim sigurno, predstavlja napredak u odnosu na aktuelne važeće zakone, pre svega o uređenju sudova i o sudijama. Naravno, u treću kategoriju treba da svrstamo one stvari koje su od fundamentalnog značaja, a koje će po mom dubokom uverenju i moje poslaničke grupe negativno isključivo uticati na pravosuđe u narednom periodu.
Počeo bih od Zakona o uređenju sudova i prvo je predložen novi institut suđenja u razumnom roku. Iako duboko verujem da je namera zakonopisca bila isključivo dobra, isključivo u korist građana, mislim, ubeđen sam, a to čini mi se da misli i struka, da se na ovaj način neće postići efekat. Moj prethodni govornik je rekao da namera i cilj zakona treba da nas vodi, a cilj svakako treba da bude efikasnost u suđenju, zajedno i u istoj meri kao i pravičnost u suđenju i zakonitost odluka koje sudovi donose.
Mislim da se ne može ovaj pristup uvođenja na ovaj način u Zakon o uređenju sudova suđenja u razumnom roku i te definicije opravdati argumentom da odluke Suda u Strazburu protiv Srbije se, navodno, prvenstveno odnose zbog nepoštovanja prava na suđenje u razumnom roku. Juče je ministar i rekao u svojoj raspravi da se samo možda četvrtina svih pritužbi odnosi na povredu suđenja u razumnom roku, dok u tri četvrtine predmeta je upravo iz drugih razloga i to, pre svega, povrede prava zbog problema sa kvalitetom pravne zaštite, odnosno zbog stručnosti i zbog uslova u kojima sudije rade. U 20% slučajeva utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, dok se u 54% slučajeva tih pritužba radi o povredama ostalih prava.
Upravo zato duboko verujem da bi ova rešenja trebalo brisati, jer je za očekivati da će se na ovaj način samo povećati broj predmeta u sudovima u Republici Srbiji i građani koji se nalaze već pred ovako preopterećenim sudovima će nove tužbe da upućuju pred više sudove, stvaraće se povratni efekat. Verujte mi, vreme će pokazati ko je bio danas u pravu, da li će na ovaj način da se preoptereti ili ne sudsko pravosuđe.
Iskreno mislim da smanjenje broja predmeta, odnosno efikasnost u postupanju rada sudova se može obezbediti na druge načine. Uskoro ćemo imati i raspravu o Zakonu o medijaciji, odnosno izmenama i dopunama zakona. To je isto jedan vid kako možemo da ubrzamo i da učinimo sudski sistem efikasnijim.
Takođe, možemo u zakonski da se složimo da sudijski pomoćnici, kojih zaista ima dosta danas na radu u sudovima u Srbiji, mogu da dobiju određene nadležnosti za postupanja u određenim pravnim postupcima, pre svega, u parničnom postupku, u sporovima male vrednosti, u krivičnom postupku za neka krivična dela gde je propisana kazna zatvora do pet ili do osam godina.
Zašto sve ovo kažem? Novi Zakonik o krivičnom postupku u jednoj svojoj odredbi je predvideo da tužilački pomoćnici, po ovlašćenju tužioca, mogu da preduzimaju određene radnje u vođenju postupka i to sudijski pomoćnici ukoliko je propisana kazna zatvora do pet godina a viši sudijski pomoćnici ukoliko je propisana kazna do osam godina. Mislim da je na taj način celishodnije stvoriti odgovarajuće uslove da sudije sude u razumnom roku, već će se isključivo uvođenjem ovog instituta pokušati da se pravda i dostupnost pravde građanima učini efikasnijim.
Sledeća kritika jeste vezano za nadležnost Višeg suda u Beogradu. Vi ste sad predvideli da zloupotreba položaja odgovornog lica bude krivično delo i u isključivoj nadležnosti višeg suda. Tačno u momentu kada nakon izmena Krivičnog zakonika je to krivično delo potpalo u nadležnost osnovnih sudova i kada su se viši sudovi u Republici oslobodili tih predmeta i prepustili ih osnovnim sudovima da ih sude, mi ćemo sada da vratimo to u nadležnost viših sudova, na koji način će samo opet da se uspori ceo krivični postupak u tom delu.
Takođe, vi ste definisali u drugostepenoj nadležnosti višeg suda da će on odlučivati po odlukama prvostepenih, odnosno osnovnih sudova za krivična dela gde je propisana novčana kazna i kazna zatvora do pet godina. Prvo, mislim da vam ta formulacija nije adekvatna iz prostog razloga što se pretpostavlja da je to za dela gde je propisana kumulativno novčana i kazna zatvora do pet godina, a pri tom, ne znam da li vam je intencija bila da viši sudovi rešavaju za skraćene postupke pred osnovnim sudovima. Ukoliko vam je to bila intencija, onda ste trebali u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku da propišete da je to do osam godina, ali to ćemo kada dođemo do rasprave u pojedinostima.
Ono što je najveći i fundamentalni problem i o čemu treba da pričamo, a vezano je za Zakon o sudijama, jeste implementacija odredbe člana 40. stav 8. Zakona o Pravosudnoj akademiji u Zakonu o sudijama i javnim tužiocima, pogotovo u momentu kada je pokrenut postupak ocene ustavnosti takve odredbe zakona.
Citiraću vam sentencu Ustavnog suda koja je navedena prilika odluke da se pokrene postupak za ocenu ustavnosti. „Sporno je da li se na ovaj način ustanovljava poseban uslov za vrednovanje stručne osposobljenosti kandidata kao jednog od opštih uslova za izbor propisanih kako Zakonom o sudijama, tako i Zakonom o javnom tužilaštvu. Za Ustavni sud se kao sporno postavlja pitanje – da li početna obuka na Pravosudnoj akademiji može biti presudan uslov za vrednovanje stručnosti i osposobljenosti prilikom predlaganja kandidata za prvi izbor za sudiju prekršajnog i osnovnog suda i zamenike u osnovnom tužilaštvu? Ustavni sud ocenjuje da se osnovano može postaviti pitanje da li se osporenim odredbama krši načelo jednakosti građana koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji iz člana 21. Ustava i povređuju Ustavom zajemčeno pravo na stupanja na javne funkcije pod jednakim uslovima iz člana 53. Ustava.“
Imali smo priliku da na prethodnoj sednici za sudije biramo sve do jednog kandidate koji dolaze iz redova sudijskih pomoćnika, i to za upravni sud, koji je sud republičkog ranga i za privredne sudove. S tim u vezi, mene zanima, kada je Pravosudna akademija institucija od takvog integriteta i kredibiliteta, zašto onda ne omogućimo da svi koji su završili početnu obuku u Pravosudnoj akademiji mogu da budu birani za sudove i republičkog ranga i za više sudove, za apelacione sudove? Zašto se ograničiti samo na prekršajne i osnovne sudove?
Uostalom, Venecijanska komisija u svom mišljenju smatra da je u redu da postoji Pravosudna akademija, ali da ona nije dostigla kapacitet koji odgovara da mogu ljudi koji su završili, odnosno polaznici Pravosudne akademije po automatizmu budu birani za sudije. Mislim da je potrebno obaviti dijalog unutar struke, unutar sudija, tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika, ono što se nije, nažalost, desilo u prethodnom periodu, i to je ono što zameram ministarstvu u ovom slučaju.
Takođe, rekao bih vezano za Zakon o sedištima i područjima javnih sudova, član 142. Ustava Republike Srbije kaže da je sudski sistem jedinstven. Član 143. stav 3. Ustava kaže da se ne mogu osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi. Iz tog razloga je nemoguće i ne može da opstane u našem pravnom sistemu odredba po kojoj će se posebnim zakonom regulisati sudovi na teritoriji Kosova i Metohije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Javljam se zato što sam pogrešno ovde interpretiran kada je koleginica pomenula – za razliku od prethodnog govornika.
Dakle, koleginice, nije da ja smatram da osnovni sudovi treba dalje da se zatrpavaju. Sudijski sam pomoćnik Višeg suda u Beogradu i trenutno sam ovde narodni poslanik. Ovo vam pričam…
(Biljana Pantić Pilja, s mesta: Nemate pravo da mi se obraćate direktno.)

Izvinite, moja greška.
Dakle, upravo kao neko ko dolazi iz prakse i ko se bavi ovim u krivičnom odeljenju Višeg suda, kažem vam da je ovo loš trenutak da mi vratimo u nadležnost višeg suda, zloupotrebu položaja odgovornog lica, kada su upravo viši sudovi sve preneli zato što su se oglasili zaista nenadležnim osnovnim sudovima.
Naravno da ne treba da zatrpavamo osnovne sudove novim predmetima, ali u ovom slučaju će postupci duže trajati. Znači, nećemo doći do pravde. Dakle, neće oni koji su okrivljeni moći da iskoriste svoje pravo da potvrde svoju nevinost ili neće moći javna optužba da dokaže njihovu krivicu i to je ono što sam ja rekao.
Znate kako, jedno je čitanje obrazloženja svih ovih zakona, koji naravno da će biti pozitivni, da će zakonopisac to na pozitivan način da iznese, a drugo je sasvim u praksi. Ni na jedan način u ovoj diskusiji nisam hteo da budem zlonameran, nego upravo da ukažem na sve ono što možda može da doprinese da imamo bolji i uređeniji sudski sistem. Hvala.

Nijednog trenutka kada sam rekao – čitati obrazloženje, nisam mislio na koleginicu, nego sam mislio uopšteno, zaista.
Kao sudijski pomoćnik imam status državnog službenika, što je ministar juče u svom izlaganju i rekao. Imam pravo. Nisam nosilac sudijske ili javnotužilačke funkcije pa da ne mogu da budem narodni poslanik, već sam državni službenik i tu nema one nespojivosti tih funkcija. Ja sam na mirovanju u Višem sudu u Beogradu i kada mi prestane ovaj mandat mogu da se vratim. To je apropo onoga što zakon omogućava i dopušta i dalje važeći zakoni. Toliko o tome.
Ni jednog trenutka nikog nisam hteo da uvredim, niti smatram da zato što sam sudijski pomoćnik se razumem možda u advokaturu toliko mnogo. Ovo sam samo izneo kao nešto što je utisak i ono što se konkretno dešavalo u praksi, bez bilo kakve loše namere, upravo i jedino samo u cilju da naše pravosuđe bude što efikasnije, a ne da se ti krivični postupci dalje odugovlače i razvlače.
Svako ko je hteo lepo da me sasluša, mogao je da vidi da nema nikakve zle namere, već da samo želim da ukažem na jednu stvar koja naravno da dolazi iz prakse i to je moje obrazloženje toga zašto smatram da je bilo bolje. Priznajem, nisam stigao, nisam podneo amandman na taj deo. Podneo sam amandman vezano za drugostepenu nadležnost višeg suda. Nadam se da će svakome u ovoj Skupštini biti dopušteno da ukaže i da da neku kritiku iz najbolje moguće namere. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni dome, gospodine Tomiću zadovoljstvo mi je što ispred poslaničke grupe DSS i svoje lično ime danas na dnevnom redu imamo predložene tačke i to najmanje iz dva razloga. Prvo, upravo kao što su i prethodni govornici rekli, što najzad nakon više od tri ili četiri godine izlazimo iz tzv. vefe stanja u koje smo uvedeni od 1. januara 2010. godine. Kao narodni poslanici pojedinačno, kao Narodna skupština u celosti, kao prva grana vlasti treba da imamo svest o značaju koji sudska grana vlasti treba da ima u jednom uređenom državnom sistemu i zato stanje koje je do sada bilo, stanje koje je poprilično sklono zloupotrebama baš zbog toga što nisu predsednici sudova birani, već su bili vršioci funkcija kako republičkog ranga tako i nižestepenih sudova, posebno nas raduje što ovo uvodi i uspostavljanje konačnog redovnog stanja u smislu rukovođenja sudovima u Srbiji, te da će nakon donošenja novog zakona o sedištima i područjima sudova i javnim tužilaštvima biti izabrani i svi predsednici nižestepenih sudova.
Dobro je što danas počinjemo od Vrhovnog kasacionog suda, od suda republičke nadležnosti i od apelacionih sudova.
Druga stvar koja me lično raduje jeste današnja tačka dnevnog reda vezanog za izbor sudija u Upravni sud i u privredne sudove, iz tog razloga što sam i ja neko ko dolazi, ko je po svojoj struci diplomirani pravnik, iz pravosuđa, neko ko dolazi u ovaj dom sa pozicije sudijskog pomoćnika, nekoga ko, mogu slobodno reći, razume sistem pravosuđa u Srbiji kako on iznutra funkcioniše.
Baš zbog toga me raduje što danas imamo priliku da danas biramo sudijske pomoćnike za sudije Upravnog suda i privrednih sudova. Zašto ovo sve kažem? Zato što svi mi koji smo u tom pravosudnom sistemu znamo koliko sudijski i tužilački pomoćnici, a u ovom slučaju pričamo konkretno o sudijskim pomoćnicima koji treba da budu birani na mesta sudija, rade i doprinose funkcionisanju celokupnog pravosudnog sistema u Republici Srbiji. Do donošenja novog zakonika o krivičnom postupku svima koji su direktno ili indirektno učestvovali u radu pravosuđa je bilo poznato koliko je posla palo na pleća sudijskih pomoćnika u prethodnom, odnosno istražnom postupku i koliko su oni samostalno preduzimali određene istražne radnje po ovlašćenju svoji ovlašćenih sudija principala.
Takođe znamo koja je uloga sudijskog pomoćnika u vanpretresnim većima, koji praktično pripremaju odluke i predlažu donošenje odluka svojim nadređenim sudijama, kako sudijski pomoćnici u krivičnom i parničnom odeljenju pišu skice odluka, šta je ono što predlažu u donošenju odluka svojim prinicpalima i sve u svemu koliki uticaj na efikasnost rada pravosuđa u tom sistemu imaju. Ne treba ne pomenuti značaj koji sudijski pomoćnici su imali u vanparničnom, pre svega ostavinskom postupku u smislu samog vođenja postupka.
Dakle, sve su to stvari koje govore koliko sudijski pomoćnici, osobe koje iz samog tog sistema dolaze i znaju kako taj sistem funkcioniše i ono što je još bitnije, ne samo teoretski nego i praktično, je da su stekli sva neophodna znanja koja ih kvalifikuju da sutradan budu, nadam se, sudije, pre svega zbog toga što imaju iskustvo u radu u sudu na jedan drugi način i imaju iskustvo već u samom sudijskom postupanju na ovaj indirektni način, kako sam ga do sada opisao.
Raduje me što u biografijama predloženih kandidata se vidi da su to mahom iskusni sudijski pomoćnici sa višegodišnjim radom u sudovima i to, mislim i na savetnika u Vrhovnom kasacionom sudu i na pomoćnike u nižim sudovima koji su sigurno 10 i više od 10 godina zaposleni na pozicijama sudijskih pomoćnika. Utoliko pre i po odluci, odnosno predlogu Visokog saveta sudstva, po mom ličnom ubeđenju ne stoji ona izjava ministra pravde koju je izneo pre nekolik meseci, možda u afektu, hoću da verujem da je tako, kada su sudijski pomoćnici negodovali za izbor raniji za izbor sudija, da sudijski pomoćnici uglavnom služe da nose sudijama burek.
Današnji predlog Visokog saveta sudstva je taj dokaz o svim kvalifikacijama koje po mom dubokom uverenju, a vidim i uverenju Visokog saveta sudstva, a nadam se i ovde prisutnih narodnih poslanika govore o svim tim kvalifikacijama koje sudijski pomoćnici imaju da bi bili izabrani za sudije.
Zaista lično želim da pohvalim ovaj predlog Visokog saveta sudstva. Gospodin Tomić je, osim što je zamenik predsednik Visokog saveta sudstva, i predsednik Nacionalne komisije za sprovođenje Strategije reforme pravosuđa. Znam da gospodin Tomić odlično zna o čemu govorim i želeo bih ovu priliku da iskoristim da ovu raspravu uvežemo sa nečim što je bilo i sa nečim što nas tek eventualno čeka. Nas u narednom periodu očekuje, koliko već na sledećoj sednici set izmena i dopuna zakona vezanih za pravosuđe.
U novom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, u njegovom članu 18, a koji govori da se član 5. stav 3. menja i glasi: „Visoki savet sudstva predlaže Narodnoj skupštini jednog kandidata za izbor na jedno sudijsko mesto. Visoki savet sudstva dužan je da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije Prekršajnog ili Osnovnog suda predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji u skladu sa posebnim zakonom.“. To praktično znači da će odredba iz Zakona o Pravosudnoj akademiji biti preneta u Zakon o sudijama, u zakon po osnovu kojeg se danas i biraju sudije Upravnog i Privrednog suda i to na neki način predstavlja odstupnicu izvršne vlasti koja predlaže ovakav zakon, kako ne bi upala verovatno nesvesno u klopku u koju je tada upala, prilikom izbora koji smo imali prilike ovde da sprovodimo pre nekoliko meseci.
Prvo, ta odredba Zakona o Pravosudnoj akademiji, odredbe čl. 26. i 40. su osporene pred Ustavnim sudom. Ustavni sud je možda i simbolično, na dan izbora polaznika prve generacije početne obuke Pravosudne akademije za sudije, pokrenuo postupak ocene ustavnosti odredbe Zakona o Pravosudnoj akademiji, koju ćemo mi, po ovom predlogu zakona, prepisati u Zakon o sudijama. Tada u postupku predlaganja kandidata za izbor, to se vidi iz zapisnika sa sednice Visokog saveta sudstva, izneta je dilema više članova Visokog saveta sudstva – da li ima mesta primeni takve odredbe Zakona o Pravosudnoj akademiji, odnosno da li je ona ustavna ili ne. Sreću imamo pa će Ustavni sud, nadamo se, želimo da verujemo, u skorije vreme po ovom predlogu, odnosno u toku trajanja ovog postupka ocene ustavnosti, i odlučiti o toj dilemi koja nesumnjivo postoji u stručnoj i pravosudnoj javnosti.
Tada je, u toj diskusiji, a kada je predsednik tada formirane komisije Visokog saveta sudstva, vezano za predlaganje sudija, iznela svoje mišljenje da, ukoliko se primeni Zakon o sudijama, po kome je konkurs i raspisan, eventualno nekoliko kandidata koji su završili početnu obuku Pravosudne akademije mogu da budu predloženi za sudije, dok velika većina bi bila predložena verovatno, ne želim da govorim u tuđe ime, iz redova preostalih kandidata, od kojih su skoro svi bili iz redova sudijskih pomoćnika. Tada je pomenuto da je uslov daljih evropskih integracija Srbije i potpuna primena Zakona o Pravosudnoj akademiji.
Odmah da se razumemo, niti ja, niti bilo ko iz poslaničke grupe DSS ima išta protiv ijednog kandidata koji je završio početnu obuku Pravosudne akademije, već današnja rasprava je rasprava o sistemu u kojem treba da funkcioniše u budućnosti srpsko pravosuđe. Dakle, svesni smo da će u budućnosti verovatno biti samo jedan način ulaska u pravosuđe, verovatno preko Pravosudne akademije, ali u mišljenju Venecijanske komisije, koje imate po pitanju Pravosudne akademije, stoji da i Venecijanska komisija smatra da je to jedini način ulaska u pravosuđe, za biranje na poziciju sudije i tužioca, ali da Pravosudna akademija nije još dostigla planiran i bitan stepen osposobljenosti, da programi koje je trebalo do sada da donese nisu usvojeni, te da ne ispunjava u celosti svoje zakonske obaveze i neki način rada koji je, kao sama ideja, predviđao.
Naravno, dolazimo do još jedne diskutabilne stvari prilikom ondašnjeg izbora, što me raduje da nema prilikom ovog sadašnjeg izbora, a to su rang liste. Imali smo, sticajem okolnosti, situaciju gde je ovde, u Narodnoj skupštini, prošli put predložen jedan kandidat koji nije bio iz redova ljudi koji su završili početnu obuku Pravosudne akademije. Tada je ovde, u biografijama koje su narodni poslanici imali priliku da vide, stajalo da Visoki savet sudstva predlaže kandidatkinju, u tom slučaju, kao prvoplasiranu na rang listi koju je utvrdio. Da bi naknadno, kada se tražila od strane zainteresovanih lica rang lista, Visoki savet sudstva odgovorio da rang lista ne postoji, jer nikad nije ni utvrđivana. Meni nije ni cilj, niti interes da urušavam na bilo koji način instituciju Visokog saveta sudstva, ali to su stvari koje zaista, u najmanju ruku ne smeju da se dešavaju.
Među predloženim današnjim kandidatima za predsednike sudova su ljudi koje ja sa stručnog aspekta izuzetno cenim, kao vrhunske krivičare. Pričam o osobama koje poznajem, što direktno, što indirektno, preko rada svojih pretpostavljenih sudija i čije znanje i stručnost izuzetno cenim i poštujem i to zaista ne kažem reda radi, nego duboko verujući u ovo što pričam. Oni bi možda mogli da procene da li tu ima i nešto više od toga što ja kažem da ne bi smelo da se desi.
Te rang liste su nam izuzetno bitne jer se kroz njih vidi ono što je danas vidljivo u ovom predlogu, a to je koliko zapravo sudijski pomoćnici, pogotovo oni sa više iskustva, sa ocenama koje imaju, sa podrškom svog kolektiva, odnosno svojih pretpostavljenih sudija sa svojih sednica imaju, odnosno koliko Srbija već sada ima školovanog kadra koji može da preuzme dužnost vršenja sudijske dužnosti, odnosno sudijske funkcije.
Pitam vas ovde – zar nije paradoksalno da mi danas za sudije Upravnog suda i privrednih sudova, Upravnog suda koji je sud republičkog ranga, biramo za sudije kandidate koji su došli iz reda sudijskih pomoćnika, a da ćemo biti u obavezi sutra ako se, nadam se da neće biti izglasana ova odredba u Zakonu o sudijama, gde ćemo za prednost da damo za sudije osnovnih i prekršajnih sudova polaznicima Pravosudne akademije? Zar to samo po sebi nije paradoksalno? Ako ispunjavaju uslove i ako su dobri i po ovom konkursu, a prijavljena su 224 kandidata, iz onoga što proizilazi iz teksta pretpostavljam da je bilo kandidata koji ne dolaze iz redova sudijskih pomoćnika, ako su oni toliko kvalitetni da danas budu birani za sudije upravnih sudova, zašto ne bi bili kvalitetniji da budu birani za sudije osnovnih i prekršajnih sudova?
Još jedanput apelujem na Visoki savet sudstva, na Komisiju o sprovođenju reforme pravosuđa. Potreban nam je period tranzicije, ako mogu da ga nazovem, po pitanju funkcionisanja Pravosudne akademije i po pitanju izbora za sudije. Ne treba uvek da silimo neke stvari, a da sve vreme pričamo kako je to uslov evropskih integracija. A ja vam odgovorno tvrdim da to nije uslov evropskih integracija, niti da se postavlja u nekoj bližoj perspektivi kao bilo kakav uslov. Na stranu to što ja, kao i moja poslanička grupa, nismo za dalje evropske integracije Srbije.
Dakle, da ponovim, mi principijelno podržavamo i raduju nas ovi predlozi koji danas dolaze, ali zaista je izuzetno bitno da Visoki savet sudstva, da narodni poslanici, da cela stručna javnost shvati da je današnja tema mnogo šira problematika od one o kojoj danas konkretno glasamo. U perspektivi, veliki broj sudijskih pomoćnika i tužilačkih pomoćnika, mogu slobodno analogno da pričam, izaći će iz pravosuđa ukoliko ne vidi bilo kakvu perspektivu izbora, a onim što vi planirate da promenite u Zakonu o sudijama, odnosno da prepišete odredbu iz Zakona o Pravosudnoj akademiji, sasvim sigurno neće nikoga zadržati u struci. Pri tom, već danas se dešava da veliki broj njih, vi to vrlo dobro znate, gospodine Tomiću, napušta profesiju, jer ne vidi bilo kakvu perspektivu za kasnije izborom.
Zahvaljujem vam se.