Zahvaljujem gospođo potpredsednice, poštovane kolege i koleginice, narodni poslanici, na početku želim da se zahvalim radnoj grupi koja je napravila ovaj tekst rezolucije, koji će podržati poslanički klub URS. U momentu kada sam se vratila u Narodnu skupštinu tekst je već bio maltene gotov i najveći deo posla je stvarno obavila radna grupa i to vrlo dobro.
Ovih dana očekujemo konačno tu odluku o otvaranju pregovora, o pridruživanju sa Srbijom i nadam se da nakon toga više neće biti dileme da proces pridruživanja postaje bespovratan. Pregovori jesu šansa za stvaranje uređene države i nije fraza kada kažemo i ponavljamo da reforme moraju da se urade zbog nas, a ne zbog Brisela. Naši građani zaslužuju nezavisno efikasno pravosuđe, vladina prava, funkcionalnu tržišnu privredu, stabilnu i predvidljivu budućnost.
Srbija istorijski, geografski, kulturno, ekonomski pripada Evropi i potrebno je da ta pripadnost postane politička i institucionalna. Zbog toga je važno da odluka Evropskog saveta u narednim danima bude pozitivna i da se odredi datum održavanja te prve međuvladine konferencije, koja će označiti formalni početak pregovora.
Današnja Evropa nije ista kao pre 12, 13 godina kada je Srbija zakoračila na svoj evropski put, najpre kao deo Savezne Republike Jugoslavije, pa državne zajednice Srbije i Crne Gore, a tek od 2006. godine kao nezavisna država Srbija.
Za razliku od zemalja iz istočne Evrope, bivših komunističkih zemalja koje su po ubrzanoj proceduri, ubrzanom postupku kao regata ušli, kao Ferari ušli u EU za četiri, pet godina. Srbija je svoj evropski put počela u jednim okolnostima, a otpočeće pregovore u drugim okolnostima.
Današnju Evropu sigurno ne bi prepoznali ni očevi EU, počev od Kono Dadena, Euro Degesperija, Šumana, i Evropa se danas vrlo razlikuje od one prve Evropske zajednice za ugalj i čelik iz davne 951. godine.
Na svu sreću današnja Srbija više nema dilemu kuda ide i na svu sreću postoji politički konsenzus među glavnim političkim akterima da evropska budućnost Srbije neupitna. Na svu sreću smo se i oslobodili parola i besmislica i nerealnih očekivanja od te iste EU, poput onih da EU nema alternativu i sličnih i EU shvatili kao racionalan izbor. Evropska unija je potrebna Srbiji, ali je Srbija kao centralna zemlja jugoistočne Evrope potrebna i EU.
Već nekoliko puta su moje kolege rekle da smo prvu i jedinu Rezoluciju pridruživanju Srbije EU doneli 2004. godine. Danas će poslanički klub URS glasati za ovu rezoluciju, a za onu iz 2004. godine glasala je G17 plus. Borili smo se i tada, a i danas za Evropu u Srbiji i za Srbiju u Evropi, i protiv jednog socijalnog utrnulog društva nespremnog i nevoljnog za sistemske aktivnosti i promene. Iskustvo nam pokazuje da je Srbiju teško promeniti, teško pokrenuti, a još teže promeniti. Ali, upravo je taj proces pregovaranja šansa da od Srbije stvorimo tu modernu i uređenu evropsku državu i tu šansu mi ne smemo da propustimo. Dakle, kada bude vreme za glasanje računajte na podršku URS. Hvala.

Želim samo da kažem da će u danu za glasanje poslanički klub URS podržati amandman naših dragih kolega iz SVM zato što mislimo da je zaista krajnje vreme da posle toliko natezanja između pokrajinske i republičke vlasti konačno se odobre pare za dovršetak izgradnje Narodnog pozorišta u Subotici. Ko god je bio tamo, zna da predstavlja simbol grada Subotice i sa tradicijom dugom preko 200 godina.
Molim vas, gospodine ministre, pošto do mene sedi vaš prethodnik koji je, dok je bio ministar finansija 2004-2006. godine, dao novac za izgradnju dečjeg pozorišta u Subotici. Sada vi možete ovu lepu tradiciju da nastavite i da vi odobrite novac za završetak ovog većeg Narodnog pozorišta u Subotici.

Hvala gospodine potpredsedniče.
Ovaj amandman se odnosi na rekonstrukciju, odnosno dovršetak rekonstrukcije nove zgrade Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i radi se o stvarno skromnom sumi od 100 miliona dinara, koja zaista ne bi narušila fiskalnu ravnotežu.
Ovaj projekat je dobio široku podršku javnosti, a to sve u cilju unapređenja obrazovanja mladih, povećanja broja obrazovanih mladih stručnjaka i razvoja sektora komunikacionih tehnologija.
Mi smo, samo da se setimo, strategijom razvoja industrije, kao jedan od prioriteta industrijske politike, postavili razvoj IT industrije, tako da mislimo da je razvoj IT industrije neophodan i hitan zbog zaustavljanja odliva mozgova iz naše zemlje, o čemu pričamo godinama, pa sa tim u vezi treba stvoriti uslove da mladi stručnjaci pronađu posao u svojoj zemlji, ali pre svega investirati u proširenje kapaciteta naučnih i fakultetskih ustanova i obezbediti garancije za investicije u ovoj oblasti i obezbediti opremanje tehnoloških parkova.
Da naše zalaganje za razvoj IT ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru, hajde da krenemo od ove skromne sume od 100 miliona dinara za adaptaciju Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije i vojvođanske Skupštine, evo dočekah, posle jedno sat vremena od prijave, da dobijem reč. Svake godine, koliko znam, raspravljamo na ovu temu, od donošenja Ustava do danas, i sa istim rezultatom, a to je - ista meta, isto odstojanje. Svaki put je Vlada Republike Srbije optužena da ne daje dovoljno Vojvodini, a sa ove strane idu optužbe na vojvođansku i Vladu i Skupštinu da traže previše od Srbije.
Sedam posto budžeta, koje je definisano Ustavom, nije nam reklo da li je to 7% od prihoda, od rashoda ili od ukupnog budžeta. To jeste uzrok svih naših rasprava. Ustav je donet, bila sam svedok, uz velike kompromise, natezanja i u poslednji čas je ubačeno ovih 7%, kao i one tri sedmine za kapitalne investicije, što će reći da je trebalo da idu od tada na ovamo u investicije, a ne u potrošnju. Izgleda se desilo obrnuto.
Da ne bismo stalno pričali o tome šta je bilo, kako je bilo, zašto je bilo, nameće se vrlo jednostavan zaključak. Ovih 7% ne bi trebalo da bude ustavna materija uopšte, nego bi trebalo da bude materija zakona o finansiranju Vojvodine i taj zakon čekamo godinama. Čekali smo i Statut Vojvodine godinama. Kad je konačno donet i poslat ovde u Narodnu skupštinu, 11 meseci je bilo potrebno, odnosno putovao je od Novog Sada do Beograda 11 meseci, do dana kad smo ga mi ovde u parlamentu usvojili. Sada se ispostavlja i da je 60% odredbi Statuta neustavno.
Zašto ja sve ovo pričam? Zato što još jedan zaključak proizilazi iz svega ovoga. Stvarno više nije jeres reći da nam je potreban novi Ustav, da nam je potreban drugačiji Ustav. Sigurno je da ono što je 2006. godine bilo dogovoreno ponovo može da se dogovori na sasvim drugačijim osnovama i iz drugačijih razloga. Nije ovih 7% koji idu Vojvodini jedini razlog zbog čega treba menjati Ustav. Ustav treba menjati i zbog toga što i drugi delovi Srbije zaslužuju da dobiju šansu, da dobiju vrstu autonomije kakvu ima Vojvodina, ne sa svim ingerencijama, ali šansu da se regionalno organizuju.
Ujedinjeni regioni Srbije predlažu da Srbija ima sedam regiona, da to budu: Vojvodina, Beograd, istočna i zapadna Srbija, Šumadija, Pomoravlje i Kosovo i Metohija, kako bi svi dobili jednake uslove, šanse da se ravnomerno razvijaju.
Kakvu autonomiju želimo za Vojvodinu? Vojvodina jeste istorijska autonomija i autonomija Vojvodine je neupitna i mislim da o tome ne treba trošiti reči. Ali, autonomija Vojvodine je ostala centralizovana i Vojvodina je ostala centralizovana pokrajina. Da nije tako, ne bi upravo te najsiromašnije opštine u Srbiji dolazile iz Vojvodine. Ne idu svi novci u Beograd, kako se često optužuje po Vojvodini, već dosta tog novca ide u Novi Sad, a ne ide u delove Vojvodine koji takođe zaslužuju šansu da se razviju baš kao i grad Novi Sad.
Zato mi kao državotvorna stranka predlažemo stvaranje oblasti u Vojvodini. Predlažemo višeslojnu autonomiju Vojvodine. Srem, Banat i Bačka treba da postanu vojvođanske oblasti, a da grad Novi Sad zadrži poseban status, jer to je jedini način da se i Vojvodina unutar sebe ravnomerno razvija, a regionalizacija Srbije je jedini način da se svi delovi Srbije ravnomerno razvijaju. Za tako nešto potrebna nam je promena Ustava i debata o promeni Ustava treba da postane legitimna, prisutna i da rezultira dogovorom svih političkih stranaka, baš onako kako je dogovorom donet Ustav iz 2006. godine.

Hvala, gospodine potpredsedniče.         
Poštovani članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mnogo toga je juče rečeno u ovoj načelnoj raspravi o budžetu, tako da ne verujem da ćete čuti nešto novo i epohalno od mene, ali posao narodnog poslanika je da učestvuje u raspravi o ovom najvažnijem dokumentu, u stvari o ličnoj karti jedne države.
Ono što smo juče mogli da čujemo jeste da je ovaj budžet realan i da mu je to najveća vrednost. Realan budžet u ovoj nerealnoj ili nadrealnoj državi stvarno ima veliku vrednost, to moram i ja da priznam. Najavljivali ste veliki zaokret, gazdovanje javnim novcem, godinu velike štednje, krupinih reformi, uz obrazloženje da se ovako više ne može. Mogu da se složim sa tom konstatacijom, ali ničega od toga što ste najavljivali nema u ovom dokumentu, a danas je tačno 100 dana od kada je rekonstruisana Vlada Republike Srbije. To je neki mali jubilej, pa se sumiraju rezultati, predstavljaju rezultati, a ja mislim da rezultata, makar na polju finansija i ekonomije, nema baš previše da biste mogli da se pohvalite.
Ovde se u budžetu, u pratećim dokumentima, u fiskalnoj strategiji i u ekonomskoj politici ne vide efekti nekih krupnih promena. Jedino pozitivno, i za to vam odajem priznanje kao ministru finansija, je to što ste stavili iznad crte državne garancije za zaduživanje javnog sektora i ove druge prikrivene troškove. Ali, svi se mi pitamo kako je moguće da, kada realno smanjujete plate i penzije, povećavate PDV na osnovne životne namirnice, na kompjutere, u zemlji u kojoj je IT sektor proglašen za jedan od strateških, deficit bude čak 7,1% BDP? Moguće je jer očigledno ni ovaj put nema političke snage da se stvarno smanjuju rashodi.
Kada kažem da ni ovaj put nema političke snage, političku podršku nije imao ni vaš prethodnik, ni onaj pre njega, a vidim da je nemate ni vi da zađete u javna preduzeća, to je ono što je ključno, u „Srbijagas“ i u ostale. Da nije tako, zašto bi u ovoj Skupštini došao zahtev za davanje garancija „Srbijagasu“ od 200 miliona evra za održavanje tekuće likvidnosti, a onda vi to amandmanom promenite, ali ne namenu, nego samo valutu, pa nije više 200 miliona evra nego 200 miliona dolara. Ili, zašto će se dati garancija „Elektropirivredi Srbije“ za 100 miliona dolara, opet sada uz promenjenu namenu, a nije za održavanje tekuće likvidnosti?
Razumem da PDV jeste deo rešenja, ali mogli ste iz iskustva vašeg prethodnika da vidite da povećanje stope ne daje očekivane rezultate i mogli ste da izbegnete to nešto loše što se pokazalo, a to je da povećanje opšte stope ne daje efekte koji su projektovani. Po kojoj logici će povećanje ove niže stope dati efekte koji su projektovani? Vi vrlo dobro znate da je to kratkoročno rešenje, koje će se iscrpeti ako se ne urade suštinske stvari na strani rashoda.
Ovde glavni problem nije onako kako mi mislimo – sam deficit od 7,1% koji je projektovan, nego struktura deficita, odnosno da se ovaj deficit može finansirati samo kreditima iz inostranstva, da stare kredite možemo da vraćamo novim jeftinijim kreditima.
Naš predlog je da vi to radite agresivnije nego do sada, da uz jeftinije kredite dodate i tu neproduktivnu državnu imovinu, kako kamate na te kredite ne bi sledeće godine pojele više od jedne trećine budžeta.
Smanjivanje javne potrošnje neće moći da reši ovaj budžetski problem. Smanjiće se rashodi otpuštanjem viška zaposlenih, bez obzira na demantije koji stižu. Juče ste demantovali da će biti otpušteno 50.000 ljudi, biće verovatno i više iz ovog prenapregnutog javnog sektora, smanjivaće se plate, zamrzavaće se penzije, ali na taj način će se smanjiti i budžetski prihodi. Biće manje novca za privatnu potrošnju, a taj manjak tražnje teško da ko može da nadomesti.
U stvari ništa od ovih predloženih mera i to je glavna zamerka budžetu, neće dovesti do rasta zaposlenosti u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti oko 25%, a stopa nezaposlenosti među mlađim stanovništvom i do 50%. Bez predloženih mera za povećanje zaposlenosti neće biti napretka. Nikome nigde do sada nije uspelo da iz recesije izađe samo smanjenjem javne potrošnje, a pogotovu ne kad postoje realno visoke kamatne stope.
Što se tiče smanjenja plata, odnosno prihoda na sve plate koje su preko 60.000 dinara, ovaj zakon o platama može lako da padne na Ustavnom sudu, jer pravosuđe nije izuzeto iz usklađivanja zarada. Plate se smanjuju i profesorima i lekarima, ali i sudijama i tužiocima. Pitanje je dana kada će neko pokrenuti postupak za utvrđivanje ustavnosti ovakve odredbe. Da bi plate kao rashod bile stavljene pod kontrolu, potrebno je doneti dva zakona. Jedan koji bi važio za javni sektor bez javnih preduzeća, a drugi samo za javna preduzeća. To je jedini način da imate plate pod kontrolom. Dakle, dva zakona, a ne ovaj jedan koji ste predložili.
Htela sam nešto da vas pitam povodom vaših izjava, mislim na vas, ministre finansija. Rekli ste 11. oktobra sledeće i sada je moje pitanje kada ćete da pređete sa reči na dela. Rekli ste 11. oktobra ovako – državni funkcioneri neće više moći da sede na nekoliko stolica i primaju po pet punih plata iz budžeta. Drugo, njihova dodatna primanja neće biti oporezovana, ali će biti preispitana i sasečena, bićemo vrlo agresivni, pa ćemo naknade sa druge, treće ili pete funkcije smanjiti ili ukidati. Treće, uz penziju će biti nemoguće primati platu iz budžeta.
Da li vi još uvek stojite kod ovih stavova i kada ćemo moći da vidimo prve efekte tih preduzetih mera da iz budžeta možete da primate samo jedno primanje, da svako drugo, treće, četvrto, peto, neće biti dozvoljeno i da neće moći da se uz penziju prima i plata iz budžeta? Juče smo imali jednu, blago rečeno, neprijatnu, na momente čak i patetičnu raspravu o tome da li je neko zaslužio ili nije da uz penziju dobija i platu. Pa vas molim da tu dilemu razrešimo.
Sledeće što sam htela da pitam jeste – do kada će se koristiti termin „pljačkaška privatizacija“? Naprosto je neverovatno da sve privatizacije od 2000. godine do danas karakteriše kao pljačkaške. To, naprosto, nije tačno. Da li je neko u Vladi protiv samog koncepta privatizacije to je jedno pitanje, ali govoriti o pljačkaškim privatizacijama je sasvim nešto drugo. Jedna trećina samo privatizacije u Srbiji je raskinuta zato što je bila neuspešna. Druge dve trećine su bile i dobre i potrebne i uspešne.
Naprosto, ne znam gde je ko bio 90-ih godina i kako je posmatrao Srbiju i kako se tada u Srbiji živelo i kako se radilo i kako se privatizovalo i ko je tada zarađivao po prvi, drugi, treći i ostali milion tadašnje omiljene valute, marke, na ovim prostorima.
Pošteno je reći da je društveni bruto proizvod za ovih 12 godina uvećan četiri puta, a da su plate i penzije uvećane 10 puta i to je rezultat za ovih 12 godina, koji se često gura pod tepih, ali se zato stalno ističe da je ovde bila pljačkaška privatizacija. Naprosto, te stvari ne stoje i nisu tačne.
Imam još jedno pitanje za vas. Juče je predsednik Vlade rekao da nas ovaj budžet približava EU. Da li možete, molim vas, da mi objasnite na koji način? Pokušala sam da shvatim tu izjavu da osim što je politička, nema uporišta u realnosti, ali, evo, u kom delu nas to ovaj budžet približava EU, kad već popodne stiže demanti da smo sad malo dalje od EU, pošto se prva međuvladina konferencija, po svim nagoveštajima, odlaže za mart, a ja mislim da bi neko rado hteo da odloži te izbore najavljene za mart, ali dobro? To je moj politički stav. Ne mora svako sa njim da se složi.
Opet da se vratim na javni sektor, kad god se svi žalimo na njega, a sad smo evo dobili konačno brojke koliko to ljudi radi u javnom sektoru, ipak je on deo koncepta obezbeđivanja egzistencije i to ne treba da izgubimo iz vida. Kao što je juče moj kolega narodni poslanik Bojan Đurić rekao da je loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, ja se sa tim u potpunosti slažem. To je ekonomski loše, politički štetno, a društveno vrlo, vrlo loše, da ne kažem katastrofalno, baš kao što je i loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih i penzionera, tako nam ni ova druga vrsta konfrontacije između javnog i privatnog sektora sigurno nije potrebna.
Mi u danu za glasanje, kao što ste čuli, za ovaj budžet nećemo glasati, a ovom prilikom neću postaviti nijedno pitanje ministru privrede Raduloviću, sačekaću da u proceduru uđe zakon o stečaju, pa ćemo imati o čemu da pričamo. Hvala.

Pozivam se na član 101. koji kaže da predsednik Narodne skupštine može da prekine sednicu Narodne skupštine radi održavanja nove sednice, uz obavezu da obrazloži prekid.
Ne znam da li znate šta se dešava ispred Narodne skupštine? Ispred Narodne skupštine su radnici, sindikati, blokirali su Narodnu skupštinu, ne može da se priđe, ni da se izađe. Oni protestuju protiv najavljenih donošenja zakona o radu.
Molim vas da nas obavestite, dužni ste da nas obavestite šta se dešava i oko zgrade Narodne skupštine, da bismo ovde mogli normalno da funkcionišemo.
To nije ni čudo, zato što se na pravi način ne odvija dijalog sa predstavnicima sindikata i predstavnicima radnika. Ovde je lakoća otpuštanja proglašena za sistemsku vrlinu, a fleksibilnost rada i radnog mesta je postala neka nova mantra.
Molim vas da zajednički, koliko god možemo, utičemo na rešavanje tog problema, pogotovo što zakon o radu ne radi ministarstvo koje je za to nadležno, kome je to u opisu posla.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, već dve nedelje sam postavljala poslanička pitanja u skladu sa članom 287. Poslovnika Narodne skupštine i pitanja sam upućivala na razne adrese i mogu da sa zadovoljstvom kažem da sam dobila odgovore i od Agencije za borbu protiv korupcije, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Saveta za borbu protiv korupcije i Poreske uprave, ali iz Ministarstva privrede sam dobila odgovor od nameštenika Vlade, državnog sekretara Radojka Srbljanovića.
Zaista ne znam kako da ovaj odgovor kvalifikujem, da li je skandalozno ili nije. Ja sam narodni poslanik od 2004. godine i nikada se nije desilo od kada smo uveli ovaj institut poslaničkih pitanja utorkom i četvrtkom da ministar ne odgovori nego da na pitanja odgovori nameštenik Vlade. Taj dotični nameštenik Vlade kaže – postavljena pitanja, konstatacije i mogući zaključci nisu u skladu sa ovlašćenjem narodnog poslanika iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine.
Zaista želim ovom prilikom da upitam predsednika Vlade ili makar generalnog sekretara Vlade – kakve će mere biti preduzete protiv ovog nameštenika Vlade koji sebi dozvoljava to da ruši ustavni poredak ove zemlje koji jasno kaže da je vlast podeljena na tri grane, izvršnu, sudsku i zakonodavnu? Odakle njemu pravo da narodnom poslaniku spočitava da li je narodni poslanik postavio pitanje u skladu sa Poslovnikom ili nije?
Zaista ne znam kako drugačije ovo da protumačim nego kao bahatost i bezobrazluk, a to je očigledno u tom ministarstvu prelazno. Prelazi sa ministra na njegove saradnike.
Drugo, pitanja nisam uputila ovom namešteniku Vlade. Pitanja sam uputila ministru Saši Raduloviću i pitanja su bila – da li je tačno, a odgovor je mogao da bude – da, tačno je ili ne, nije tačno. Ništa više od toga nije bilo važno.
Dalje kaže ovaj nameštenik Vlade – pojedina pitanja kao što su ona koja se odnose na prenos upravljačkih prava u privrednom društvu, imovinsku kartu i članstvo u Savezu udruženja stečajnih upravnika zasnivaju se na zlonamernoj pogrešnoj interpretaciji Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Ta ista Agencija za borbu protiv korupcije je na moje poslaničko pitanje odgovorila tako što je rekla da je ministar Radulović preneo upravljačka prava iz svoje firme „Market kapital“ na svoju suprugu.
Sada vi meni kažite – da li ja zlonamerno tumačim član 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ako ga citiram, koji kaže – povezano lice je supružnik ili vanbračni partner funkcionera, krvni srodnik funkcionera u pravoj liniji, odnosno u pobočnoj liniji, zaključno sa drugim stepenom srodstva, usvojitelj ili usvojenik funkcionera, kao i svako drugo pravno ili fizičko lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa funkcionerom. Dakle, prenošenje upravljačkih prava na suprugu ne može funkcioner da uradi, jer je supruga povezano lice. Ako je ovo zlonamerno, ja sam spremna da se izvinim i ministru i Agenciji za borbu protiv korupcije.
Još jednom molim ministra Sašu Radulovića da odgovori na postavljena pitanja, a ovog nameštenika Vlade molim da pomogne ministru da mu prikupi odgovore na ta postavljena pitanja, ali da mu ne pada više na pamet da odgovara narodnom poslaniku, jer ovde, u ovoj sali ni jedan nameštenik Vlade, osim ministra, nema pravo da dobije reč i nema pravo da ulazi u raspravu sa narodnim poslanikom.
Kao što sam rekla, ove druge institucije kojima sam uputila poslanička pitanja su na njih odgovorili, ali gle čuda, ministar je na lični zahtev smenio direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i na njegovo mesto doveo osobu koja vodi upravni spor protiv Agencije. To znači da će isto lice biti i na strani tuženog i na strani tužioca.
Na moje pitanje o javnoj raspravi o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, meni je ovaj vladin nameštenik odgovorio da javna rasprava traje do 30. novembra. Inače je počela 21. novembra, a traje do 30. i održana je samo jedna javna rasprava.
Skrećem pažnju Vladi da pogleda mišljenje o proceni rizika korupcije u odredbama Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, koji je uradila Agencija za borbu protiv korupcije i stavila na svoj sajt. U tom mišljenju, koje ima desetak i više strana, većina članova ima koruptivne elemente. Nadam se da Vlada neće bez ovog mišljenja dopustiti da taj Zakon o stečaju …
(Predsedavajući: Vreme.)
… koji legalizuje stečajnu mafiju, dođe u Narodnu skupštinu.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, tražiti ću obaveštenje i postaviti pitanja ministru privrede Saši Raduloviću koji je, da ponovimo, rekao da nije političar i da govori istinu. Pa hajde da konačno i čujemo tu istinu.
Dakle, prvo pitanje – ko vas je preporučio na mesto ministra privrede, da li je to bio Savez udruženja stečajnih upravnika Srbije i da li ste i dalje član tog Saveza? Da li su vas kolege stečajni upravnici zadužili da pripremite novi zakon o stečaju?
Prema nacrtu zakona koji predlažete država više ne bi imala pravo da daje licence stečajnim upravnicima već bi to radili sami stečajni upravnici udruženi u Komoru.
Zašto niste pokrenuli postupak javne rasprave? Tek danas ste stavili na sajt Ministarstva privrede da je sutra okrugli sto u Agenciji za privatizaciju, pri tom ste stavili datum 13. novembar, objavili danas 19. novembra. Dakle, nema roka u kome se sprovodi javna rasprava, informacije o aktivnostima koje se planiraju u okviru javne rasprave, nema rokova za dostavljanje predloga, sugestija, inicijativa i komentara kao i drugih podataka od značaja za njeno sprovođenje.
Da li znate da je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika napravljena po Kanadskom modelu, a vi ste jedan deo života proveli u Kanadi. Godine 2004. je formiranje te agencije podržala Svetska banka EBRD i USAID. Ko podržava vaš predlog stvaranja komore stečajnih upravnika i u kojim zemljama postoji takav sistem?
Da li je tačno da je vaša privatna firma „E Market kapital“ koju ste nakon stupanja na funkciju ministra privrede preveli na suprugu, pružala usluge u firmama u kojima ste vi bili stečajni upravnik? Da li osećate moralnu odgovornost prema prevarenim kupcima stanova Delta Legala, pošto disciplinsko veće Agencije za licenciranje stečajnih upravnika protiv vas vodi postupak zbog sumnje da ste prikrivanjem imovine Delta Legala učinili uslugu lažnim investitorima koji su direktno oštetili građane koji svoj novac i dan danas potražuju od te firme?
Zašto uporno izbegavate raspravu pred disciplinskim većem Agencije za licenciranje stečajnih upravnika? Da li ste zbog toga, samo tri dana po stupanju na funkciju ministra privrede, tražili od direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika da podnese ostavku? Da li je to razlog zbog koga tražite ukidanje Agencije za licenciranje stečajnih upravnika?
Zbog čega vas je i Privredni sud u Beogradu presudom donetom 15. decembra 2011. godine, razrešio sa mesta stečajnog upravnika preduzeća novi autoput?
Na kraju, prošli put vas nismo pitali da li ste po stupanju na dužnost ministra privrede prijavili imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije, to ste uradili, već smo vas pitali kako je moguće da sa prihodima koje ste ostvarivali kao stečajni upravnik u 15 firmi, vaša imovinska karta bude prazna? Kada pogledate tu imovinsku kartu zapitate se da li ste vi filantrop ili kockar, ili ste dali netačne podatke, kada nakon tako bogate karijere stečajnog upravnika nemate ni pokretnu ni nepokretnu imovinu.
Pošto sam postavila ova pitanja, takođe od vas, gospodine predsedniče Narodne skupštine očekujem da odgovori stignu u roku predviđenom za odgovore, a to je 15 dana, i nadam se da će pitanja koja sam prošli put postavila raznim institucijama takođe u roku od 15 dana biti dostavljena narodnom poslaniku. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, postaviću pitanje i tražiti obaveštenja od Agencije za borbu protiv korupcije, Poreske uprave, Ministarstva pravde, odnosno Privrednog suda, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Saveta za borbu protiv korupcije i predsednika Vlade.
Povod za postavljanje ovih pitanja i traženje objašnjenja je mejl koji je stigao u našu poslaničku grupu. Koliko vidim sa ovog obimnog spiska primalaca mejla, stigao je u sve poslaničke grupe ovde. Ne bih da idem dalje kome je sve poslat.
Dakle, pitanje je vrlo jednostavno – da li su ovi navodi, koje smo dobili, tačni?
Da li je tačno da je Saša Radulović, sadašnji ministar privrede, vodio u periodu od 2007. godine do danas 15 stečajnih postupaka i da je od tih 15 okončao samo dva? Da li je tačno da je Saša Radulović sve vreme dobio nadoknadu kao stečajni upravnik za angažovanje u svakoj od ovih firmi ponaosob? Ako je to tačno, kako je moguće da je njegova imovinska karta prazna, jer kada odete na sajt Agencije za borbu protiv korupcije vidite da on nema nikakvu ni pokretnu, ni nepokretnu imovinu?
Ako je tačno da je prosečna nadoknada 100.000 dinara mesečno po stečajnom upravniku i onda pogledate da se radi o periodu od šest godina i 15 firmi, dođete do cifre od oko 49,5 miliona dinara.
Da li je tačno da je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika pokrenula postupke protiv Saše Radulovića po tri osnova? Da li je tačno da je jedan postupak okončan i Saši Raduloviću izrečena kazna od 100.000 dinara i javna opomena zbog nepravilnosti u vođenju stečaja preduzeća „Novi autoput“? Da li je tačno da je shodno tome Privredni sud u Beogradu dana 15. decembra 2011. godine razrešio Radulovića sa mesta stečajnog upravnika ove firme? Da li je tačno da je razlog za izricanje kazne i činjenica je Radulović bio u drastičnom sukobu interesa?
Iako je bio plaćen kao stečajni upravnik, Radulović je zaključivao ugovore o knjigovodstvenim uslugama sa sopstvenom firmom „E market kapital“. Dakle, faktički sve računovodstvene i knjigovodstvene usluge u postupcima stečaja vodila je njegova firma „E market kapital“.
Da li je tačno da je, nakon njegovog stupanja na funkciju ministra privrede, vlasništvo nad ovom firmom preneo na suprugu, koja je nastavila sa ovim poslom?
Da li je tačno da su pred disciplinskim većem agencije za licenciranje stečajnih upravnika u toku još dva postupka protiv Saše Radulovića i to jedan zbog odugovlačenja stečajeva i drugi zbog prikrivanja imovine „Delta legala“? Prikrivanjem imovine „Delta legala“ učinjena je usluga lažnim investitorima koji su prevarili kupce stanova i time direktno oštetili građane koji svoj novac i dan danas potražuju od ove firme.
Da li je tačno da je u ovim postupcima Radulović šest meseci izbegavao da primi poziv na raspravu pred disciplinskim većem Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, pravdajući se da je bio na odmoru, bolovanju i službenim putovanjima? Da li je tačno da se do danas nije pojavio pred ovim većem, iako mu je poziv na kraju uručen preko suda?
Da li je tačno da Savet za borbu protiv korupcije ne može ništa da uradi po ovom pitanju? Da li je tačno da je član Saveta Dušan Slijepčević istovremeno i advokat Saše Radulovića? Da li je tačno da je članica Saveta Miroslava Milenović angažovana od strane Saše Radulovića kao savetnik u Ministarstvu privrede? Da li je tačno da je 11. aprila 2011. godine na pitanje o kralju stečaja Saši Raduloviću, Jelisaveta Vasilić, članica Saveta, rekla – po zakonu može da ima firmu, ali ni u kom slučaju ne može da je angažuje za poslove u kompanijama u kojima je stečajni upravnik?
Da li je tačno da je i dan danas Saša Radulović član Saveza udruženja stečajnih upravnika i da je u ime tih svojih kolega predložio novi nacrt zakona o stečaju, po kome će ubuduće stečajni upravnici udruženi u komoru licencirati sami sebe i da taj posao više neće raditi ni država preko svoje agencije ili preko Ministarstva pravde?
Na kraju, pošto je ministar Saša Radulović juče rekao da nije političar i da govori istinu, najmanje što od njega možemo da očekuje je da nam i ovog puta kaže istinu.
Pitanje predsedniku Vlade je da li je sve ovo znao pre nego što je Sašu Radulovića predložio za ministra u Vladi Republike Srbije?

Hvala, gospodine potpredsedniče.         
Poštovani članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mnogo toga je juče rečeno u ovoj načelnoj raspravi o budžetu, tako da ne verujem da ćete čuti nešto novo i epohalno od mene, ali posao narodnog poslanika je da učestvuje u raspravi o ovom najvažnijem dokumentu, u stvari o ličnoj karti jedne države.
Ono što smo juče mogli da čujemo jeste da je ovaj budžet realan i da mu je to najveća vrednost. Realan budžet u ovoj nerealnoj ili nadrealnoj državi stvarno ima veliku vrednost, to moram i ja da priznam. Najavljivali ste veliki zaokret, gazdovanje javnim novcem, godinu velike štednje, krupinih reformi, uz obrazloženje da se ovako više ne može. Mogu da se složim sa tom konstatacijom, ali ničega od toga što ste najavljivali nema u ovom dokumentu, a danas je tačno 100 dana od kada je rekonstruisana Vlada Republike Srbije. To je neki mali jubilej, pa se sumiraju rezultati, predstavljaju rezultati, a ja mislim da rezultata, makar na polju finansija i ekonomije, nema baš previše da biste mogli da se pohvalite.
Ovde se u budžetu, u pratećim dokumentima, u fiskalnoj strategiji i u ekonomskoj politici ne vide efekti nekih krupnih promena. Jedino pozitivno, i za to vam odajem priznanje kao ministru finansija, je to što ste stavili iznad crte državne garancije za zaduživanje javnog sektora i ove druge prikrivene troškove. Ali, svi se mi pitamo kako je moguće da, kada realno smanjujete plate i penzije, povećavate PDV na osnovne životne namirnice, na kompjutere, u zemlji u kojoj je IT sektor proglašen za jedan od strateških, deficit bude čak 7,1% BDP? Moguće je jer očigledno ni ovaj put nema političke snage da se stvarno smanjuju rashodi.
Kada kažem da ni ovaj put nema političke snage, političku podršku nije imao ni vaš prethodnik, ni onaj pre njega, a vidim da je nemate ni vi da zađete u javna preduzeća, to je ono što je ključno, u „Srbijagas“ i u ostale. Da nije tako, zašto bi u ovoj Skupštini došao zahtev za davanje garancija „Srbijagasu“ od 200 miliona evra za održavanje tekuće likvidnosti, a onda vi to amandmanom promenite, ali ne namenu, nego samo valutu, pa nije više 200 miliona evra nego 200 miliona dolara. Ili, zašto će se dati garancija „Elektropirivredi Srbije“ za 100 miliona dolara, opet sada uz promenjenu namenu, a nije za održavanje tekuće likvidnosti?
Razumem da PDV jeste deo rešenja, ali mogli ste iz iskustva vašeg prethodnika da vidite da povećanje stope ne daje očekivane rezultate i mogli ste da izbegnete to nešto loše što se pokazalo, a to je da povećanje opšte stope ne daje efekte koji su projektovani. Po kojoj logici će povećanje ove niže stope dati efekte koji su projektovani? Vi vrlo dobro znate da je to kratkoročno rešenje, koje će se iscrpeti ako se ne urade suštinske stvari na strani rashoda.
Ovde glavni problem nije onako kako mi mislimo – sam deficit od 7,1% koji je projektovan, nego struktura deficita, odnosno da se ovaj deficit može finansirati samo kreditima iz inostranstva, da stare kredite možemo da vraćamo novim jeftinijim kreditima.
Naš predlog je da vi to radite agresivnije nego do sada, da uz jeftinije kredite dodate i tu neproduktivnu državnu imovinu, kako kamate na te kredite ne bi sledeće godine pojele više od jedne trećine budžeta.
Smanjivanje javne potrošnje neće moći da reši ovaj budžetski problem. Smanjiće se rashodi otpuštanjem viška zaposlenih, bez obzira na demantije koji stižu. Juče ste demantovali da će biti otpušteno 50.000 ljudi, biće verovatno i više iz ovog prenapregnutog javnog sektora, smanjivaće se plate, zamrzavaće se penzije, ali na taj način će se smanjiti i budžetski prihodi. Biće manje novca za privatnu potrošnju, a taj manjak tražnje teško da ko može da nadomesti.
U stvari ništa od ovih predloženih mera i to je glavna zamerka budžetu, neće dovesti do rasta zaposlenosti u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti oko 25%, a stopa nezaposlenosti među mlađim stanovništvom i do 50%. Bez predloženih mera za povećanje zaposlenosti neće biti napretka. Nikome nigde do sada nije uspelo da iz recesije izađe samo smanjenjem javne potrošnje, a pogotovu ne kad postoje realno visoke kamatne stope.
Što se tiče smanjenja plata, odnosno prihoda na sve plate koje su preko 60.000 dinara, ovaj zakon o platama može lako da padne na Ustavnom sudu, jer pravosuđe nije izuzeto iz usklađivanja zarada. Plate se smanjuju i profesorima i lekarima, ali i sudijama i tužiocima. Pitanje je dana kada će neko pokrenuti postupak za utvrđivanje ustavnosti ovakve odredbe. Da bi plate kao rashod bile stavljene pod kontrolu, potrebno je doneti dva zakona. Jedan koji bi važio za javni sektor bez javnih preduzeća, a drugi samo za javna preduzeća. To je jedini način da imate plate pod kontrolom. Dakle, dva zakona, a ne ovaj jedan koji ste predložili.
Htela sam nešto da vas pitam povodom vaših izjava, mislim na vas, ministre finansija. Rekli ste 11. oktobra sledeće i sada je moje pitanje kada ćete da pređete sa reči na dela. Rekli ste 11. oktobra ovako – državni funkcioneri neće više moći da sede na nekoliko stolica i primaju po pet punih plata iz budžeta. Drugo, njihova dodatna primanja neće biti oporezovana, ali će biti preispitana i sasečena, bićemo vrlo agresivni, pa ćemo naknade sa druge, treće ili pete funkcije smanjiti ili ukidati. Treće, uz penziju će biti nemoguće primati platu iz budžeta.
Da li vi još uvek stojite kod ovih stavova i kada ćemo moći da vidimo prve efekte tih preduzetih mera da iz budžeta možete da primate samo jedno primanje, da svako drugo, treće, četvrto, peto, neće biti dozvoljeno i da neće moći da se uz penziju prima i plata iz budžeta? Juče smo imali jednu, blago rečeno, neprijatnu, na momente čak i patetičnu raspravu o tome da li je neko zaslužio ili nije da uz penziju dobija i platu. Pa vas molim da tu dilemu razrešimo.
Sledeće što sam htela da pitam jeste – do kada će se koristiti termin „pljačkaška privatizacija“? Naprosto je neverovatno da sve privatizacije od 2000. godine do danas karakteriše kao pljačkaške. To, naprosto, nije tačno. Da li je neko u Vladi protiv samog koncepta privatizacije to je jedno pitanje, ali govoriti o pljačkaškim privatizacijama je sasvim nešto drugo. Jedna trećina samo privatizacije u Srbiji je raskinuta zato što je bila neuspešna. Druge dve trećine su bile i dobre i potrebne i uspešne.
Naprosto, ne znam gde je ko bio 90-ih godina i kako je posmatrao Srbiju i kako se tada u Srbiji živelo i kako se radilo i kako se privatizovalo i ko je tada zarađivao po prvi, drugi, treći i ostali milion tadašnje omiljene valute, marke, na ovim prostorima.
Pošteno je reći da je društveni bruto proizvod za ovih 12 godina uvećan četiri puta, a da su plate i penzije uvećane 10 puta i to je rezultat za ovih 12 godina, koji se često gura pod tepih, ali se zato stalno ističe da je ovde bila pljačkaška privatizacija. Naprosto, te stvari ne stoje i nisu tačne.
Imam još jedno pitanje za vas. Juče je predsednik Vlade rekao da nas ovaj budžet približava EU. Da li možete, molim vas, da mi objasnite na koji način? Pokušala sam da shvatim tu izjavu da osim što je politička, nema uporišta u realnosti, ali, evo, u kom delu nas to ovaj budžet približava EU, kad već popodne stiže demanti da smo sad malo dalje od EU, pošto se prva međuvladina konferencija, po svim nagoveštajima, odlaže za mart, a ja mislim da bi neko rado hteo da odloži te izbore najavljene za mart, ali dobro? To je moj politički stav. Ne mora svako sa njim da se složi.
Opet da se vratim na javni sektor, kad god se svi žalimo na njega, a sad smo evo dobili konačno brojke koliko to ljudi radi u javnom sektoru, ipak je on deo koncepta obezbeđivanja egzistencije i to ne treba da izgubimo iz vida. Kao što je juče moj kolega narodni poslanik Bojan Đurić rekao da je loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, ja se sa tim u potpunosti slažem. To je ekonomski loše, politički štetno, a društveno vrlo, vrlo loše, da ne kažem katastrofalno, baš kao što je i loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih i penzionera, tako nam ni ova druga vrsta konfrontacije između javnog i privatnog sektora sigurno nije potrebna.
Mi u danu za glasanje, kao što ste čuli, za ovaj budžet nećemo glasati, a ovom prilikom neću postaviti nijedno pitanje ministru privrede Raduloviću, sačekaću da u proceduru uđe zakon o stečaju, pa ćemo imati o čemu da pričamo. Hvala.

Pozivam se na član 101. koji kaže da predsednik Narodne skupštine može da prekine sednicu Narodne skupštine radi održavanja nove sednice, uz obavezu da obrazloži prekid.
Ne znam da li znate šta se dešava ispred Narodne skupštine? Ispred Narodne skupštine su radnici, sindikati, blokirali su Narodnu skupštinu, ne može da se priđe, ni da se izađe. Oni protestuju protiv najavljenih donošenja zakona o radu.
Molim vas da nas obavestite, dužni ste da nas obavestite šta se dešava i oko zgrade Narodne skupštine, da bismo ovde mogli normalno da funkcionišemo.
To nije ni čudo, zato što se na pravi način ne odvija dijalog sa predstavnicima sindikata i predstavnicima radnika. Ovde je lakoća otpuštanja proglašena za sistemsku vrlinu, a fleksibilnost rada i radnog mesta je postala neka nova mantra.
Molim vas da zajednički, koliko god možemo, utičemo na rešavanje tog problema, pogotovo što zakon o radu ne radi ministarstvo koje je za to nadležno, kome je to u opisu posla.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice.
Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moram odmah da se ogradim da zaista nisam stručna za poslove bezbednosti, ali sam slušala i impresionirana sam znanjem pojedinih mojih kolega koliko su obavešteni i koliko znaju šta piše, ne samo šta piše, ne ulazim, o BIA, nego do detalja sve poslove koje ta agencija obavlja.
Vidim da je izvesno da će se akademija za nacionalnu bezbednost formirati, ali ako se već ta akademija uvodi u prosvetni sistem Srbije, moje pitanje je – zašto onda Ministarstvo nema upravni nadzor nad tom institucijom.? Po kojoj logici taj posao ne pripada Ministarstvu prosvete? Jer, upravni nadzor nad medicinskim fakultetima nemaju ni bolnice niti Ministarstvo zdravlja, već Ministarstvo prosvete, pa bi Ministarstvo prosvete zaista trebalo pred ovom naučnom institucijom da ima makar upravni nadzor, jer to jeste obrazovanje za poslove bezbednosti, ali ipak obrazovanje.
Šta ovo može da ima za posledicu? To da nastavu na akademiji izvode lica koja nemaju akademsko zvanje, jer se ne precizira koji su to stručni, aplikativno stručni predmeti i onda se postavlja pitanje, odnosno postoji opasnost da se zbog toga neki predmeti koji spadaju u naučne preimenuju u stručne ili u aplikativne. To se već dešavalo. Imamo primer, to vi ministre sigurno znate, sa filoloških fakulteta, gde su zapošljavali lektore koji nemaju zvanje magistra ili doktora nauka za predmete veštine, ali kada im zafali nastavnik onda odjednom to postaju, recimo, za sintaksu ili za prevođenje, odjednom to više nisu naučni predmeti, nego predmeti veština. Tako da ta opasnost postoji i za ovu akademiju, da se neki predmeti koji su stručni ili naučni prebace u predmete veština. Jasno mi je da doktor nauka ne mora da predaje predmet bacanja noža, ali neku borbenu taktiku, očekivalo bi se da predavač ima neko akademsko zvanje.
Zato, ja mislim da u nekom podzakonskom aktu, pošto već danas nije moguće, raspravljamo o amandmanima, bi trebalo da nađete rešenje da Komisija za akreditaciju ili Nacionalni savet za visoko obrazovanje treba da odobravaju spisak predmeta veština, da je to nešto što je minimum da bi ova nova akademska ustanova zaživela u našem prosvetnom sistemu. Hvala.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, poštovani ministre, dame i gospodo, poštovani kolege narodni poslanici.
Evo, ministre, vi ste novi, tek ste stupili na dužnost. Pre par dana ste rekli, možda je to bilo čak i juče, da citiram: „Još nismo spremni da prihvatimo ili da ostvarimo zadate ciljeve koji se pokazuju nerealnim.“. Moje pitanje je – šta je tu nerealno? Da li ono što smo pre sedam godina rekli da ćemo uraditi, a to znači tih 60 kredita ili bodova i četiri ispitna roka i da li mi svake godine prisustvujemo ovde u Skupštini nečemu što smo viđali prethodnih godina? Ovo podseća na one scene iz filma „Dežavi“, svake godine isto. Već sedam godina mi odlažemo, glasovima narodnih poslanika, na predlog Vlade, mi u stvari odlažemo reformu visokog obrazovanja.
Šta mi odavde radimo? Poručujemo studentima da su u pravu. To im je poručivao i drug Tito – studenti su uvek u pravu. Tačno je, ali mi tim studentima isto ne poručujemo da oni moraju da izvrše pritisak na fakultete, da se reformišu, da reformišu svoje programe, već im šaljemo poruku da je dovoljno da se nekoliko njih ili nekoliko hiljada okupi, da izvrše pritisak na Vladu i da onda Ministarstvo prosvete opet izađe sa predlozima izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Kažite mi – kada ćete predložiti opet izmene Zakona o visokom obrazovanju, pošto ovo što ste ovde predložili, ova izmena rešava samo tekuće pitanje za ovu godinu? Šta je sa sledećom školskom godinom, mislim na 2014-2015. godinu?
Ova izmena, to vi znate bolje od mene, je zakasnela, školska godina je već počela i studenti bi trebalo valjda već da budu upisani, ali onoliko koliko znam, a imam i prijatelje i poznanike i decu prijatelja i poznanika na fakultetima, fakultetska administracija je poprilično u haosu. Oni će se sada naknadno baviti upisom, studenti neće ići na nastavu, pa čak ni vi, kao ministar, odnosno Vlada, još uvek neće znati koje su finansijske inplikacije jedne ovakve odluke. Ova izmena je nepotpuna, rešava samo tekuće pitanje za ovu školsku godinu, uz svesno razumevanje da će nova izmena ovog zakona doći uskoro.
Mislim da je krajnje vreme da se zaista uradi ta kompletna reforma, onako kako je predviđeno Zakonom o visokom obrazovanju koji je donet pre sedam godina. Naprosto, ta primena ne može da se odlaže u nedogled. Svake godine je odlažemo, ne znam kada ćemo se zaustaviti sa odlaganjem. Da li je moguće da sedam godina nakon donošenja Zakona o visokom obrazovanju je još uvek neprimenjivo to da se postigne 60 bodova ili 60 kredita i četiri ispitna roka?
Kao zemlja koja očekuje da otpočne pristupne pregovore sa EU u januaru, mislim da dužnu pažnju treba da posvetimo nečemu o čemu nije bilo mnogo reči u našoj stručnoj javnosti. Onoliko koliko sam ja pratila, bilo je samo dva, tri okrugla stola, a to je nova obrazovna strategija EU koja je predstavljena javnosti 20. novembra prošle godine pod nazivom „Rethinking education“ – „Promišljanje obrazovanja“, koja bi zemljama članicama trebalo da posluži kao smernica, kako da obrazovne sisteme prilagode realnim potrebama tržišta rada, kako da kod studenata dominiraju kritičko mišljenje, preuzimanje inicijative, rešavanje problema. Kažu neki da je ovaj dokument Evropske komisije predstavljen kao fundamentalni zaokret u obrazovanju. Moje pitanje je – kada će Srbija da napravi taj fundamentalni zaokret u obrazovanju, kada će naše obrazovanje doći u sklad sa potrebama tržišta rada? Jer, ovako kako je danas, ono je sigurno u ogromnoj disproporciji sa realnim potrebama sa tržištem rada. Zašto? Zato što nema u našem obrazovnom sistemu, ni u srednjoškolskom, a još manje u visokoškolskom, nema naglaska na preduzetništvu, na „IT“ veštinama, nema naglaska na učenju stranih jezika, na standardizaciji, da svaki student zna bar dva strana jezika, jer mi, kao što rekoh, pripremamo se za članstvo u EU.
Doduše, vaš prethodnik je rekao, da citiram: „ Po onome što smo postigli u toj oblasti, mi smo već članica EU, samo što nema ko to formalno da potvrdi.“. Nema, nažalost, ko formalno da potvrdi, ali potvrđuje statistika da smo na 26. mestu po broju visokoobrazovanih ljudi u zemlji, bez obzira na ovoliko privatnih fakulteta. Bez obzira na hiperprodukciju diploma, mastera, doktorata, mi smo i dalje na neslavnom 26. mestu u Evropi, odnosno u poređenju sa zemljama EU. Kaže se da naš obrazovni sistem odlikuje neprimenjivost znanja i metoda koje se stiču.
Htela bih još da vašu pažnju zadržim na nečemu što je sada postalo aktuelno, poslednjih dana, ta tema je uvek aktuelna, ali poslednjih dana je aktuelizovana od strane našeg novog ministra finansija, gospodina Lazara Krstića, a to je nostrifikacija diploma. Tako mi koji se ubismo od poziva da naši ljudi koji su otišli, naša deca, što se kaže popularno, koja su otišla u inostranstvo, koja u inostranstvu stiču diplome, mastere, doktorate, zovemo ih da dođu, da ovde u Srbiji pronađu posao, a onda se ispred njih ispreči nešto što se zove – nostrifikacija diploma. Evo, ta ista Evropska komisija u Izveštaju napretku za 2012. godinu, neću govoriti o narednom izveštaju koji će za par dana izaći, kaže da Srbija nije napredovala u priznanju stranih diploma i to se navodi kao jedan od uslova koji će se pojaviti u samom toku pregovora i u procesu pristupanja.
Koliko treba meseci da bi se neka diploma nostrifikovala, koliko treba novca? Da li je moguće da Beogradski univerzitet, koji je, kako kažu, na nekom petstotom mestu na Šangajskoj listi, nema sluha za to da nostrifikuje brže diplomu sa Harvarda, Jejla, sa nekog od univerziteta koji su među prvih pedeset na istoj toj Šangajskoj listi? Neki kažu da je potrebno nekoliko meseci i nekoliko hiljada evra. Da li je moguće da Ministarstvo prosvete, odnosno država ne može da preuzme taj proces od fakulteta? Jesu fakulteti autonomni, univerzitet je autonoman, sve to znamo, ali država bi trebala, upravo zbog naše želje da se svi ti mladi, obrazovani ljudi vrate u Srbiju i da pomognu Srbiji, da preuzme ovaj proces, da on traje, recimo, dve-tri nedelje, da košta nekoliko hiljada dinara. Mislim da bi to imalo značajnog efekta u ovom, za sada ipak samo pozivu na rečima svim tim mladim ljudima da se vrate u Srbiju.
Želela sam još nešto da vas pitam, što nema možda direktne veze sa ovim izmenama zakona, a to je - šta se dešava sa našim učešćem u PISA testovima? Da li mi imamo novca, tih 122.000 evra, da obnovimo taj program za 2015. godinu, ili smo svi bili nezadovoljni rezultatima iz 2006. godine, pa ko velimo - bolje i da se ne testiramo kad su rezultati takvi kakvi su? Ja mislim da, pored svih ovih troškova koje ovih dana gledamo, od kojih će mnogi biti srezani u cilju ispunjenja politike stezanja kaiša, bolnih reformskih mera, mora da se nađe i tih stotinak hiljada evra za Srbiju, da nastavi ovaj projekat, koji je OECD pokrenuo i sa kojim radimo već četiri godine. Jesu poražavajuća saznanja i rezultati koje naša deca postižu, ali što pre i što više se suočavamo sa takvim pojavama, tim ćemo se, nadam se, što pre i prilagoditi novim obrazovnim izazovima, koji su svuda oko nas. Pre svega i ovim evropskim izazovima, jer mi smo zemlja koja treba ubrzano da pređe put pregovora i da pristupi članstvu EU.
Nije samo tu u pitanju Bolonja. Bolonju su smislili evropski univerziteti, koji bi trebalo da postanu konkurentni sa američkim, to znamo, da omoguće da studenti iz klupa budu spremni nešto da rade, da to svoje znanje odmah primene, da postignu neki realni nivo stručnosti, a ne formalno akademsko obrazovanje. Ja sa ovim mogu u potpunosti da se složim, ali, složićete se i vi, naša priprema predugo traje. Sedma je godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju, a mi još uvek ne možemo da se držimo onoga što smo napisali u originalnom zakonu, koga smo svi tada podržali. Svake godine se ovde, ne samo sa vama kao ministrom prosvete od pre mesec dana, nego sa svima koji su bili na vašem mestu, susrećemo sa istim pitanjem – šta da radimo? Opet ćemo studentima dati šansu, nećemo se držati zakona, menjaćemo ga svake godine, pa tako, kao što sam rekla, očekujem da i ovaj zakon uskoro pretrpi izmene, jer će rešiti problem samo za ovu tekuću školsku godinu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, nekad je bolje oćutati i saslušati. Želim svima vama da se zahvalim na današnjoj raspravi jer sam mnogo stvari i ja danas saznala od vas upravo. Zašto sam oćutala? Zato što ne mislim da sam stručnjak za putnu privredu i ne bih se upuštala u detalje u koje ste se vi upuštali. Neki od vas se mnogo bolje od mene razumeju i u putnu privredu i kako je to nekada izgledalo, kako danas izgleda, koliko puteva je izgrađeno, u kom kraju je koliko puteva asfaltirano. Zaista sam zahvalna na svim tim podacima koje ste dali.
Ne želeći da opravdam svoje prisustvo danas ovde i nečije odsustvo, reći ću samo da je danas zajednička sednica dveju vlada – Republike Srbije i Vlade Republike Srpske u Banjaluci i da je većina, ako ne i svi, ministri, na čelu sa premijerom, danas u Banjaluci, a da sam ja danas ostala ovde zato što ne bih imala priliku ni sa kim tamo da bilateralno razgovaram o procesu evropskih integracija.
Kada smo kod procesa evropskih integracija, reći ću nešto iz struke, a što se odnosi na materiju o kojoj danas govorimo. Sada je već izvesno da će Srbija otpočeti pregovore o pristupanju do kraja januara, a da bismo bili uspešni u tome, mislim da ćemo morati da prevaziđemo mnoge teškoće u, recimo, tri poglavlja koja se direktno odnose na današnju raspravu, a to su: Poglavlje VIII – Konkurencija, Poglavlje XIV – Saobraćajna politika i Poglavlje XVII – Ekonomska i monetarna politika.
Mi sa ovakvim zakonima, ne sa ovakvim zakonima kao što je ovaj danas, nego sa ovakvim stanjem u našem javnom sektoru i u javnim preduzećima, nećemo moći ni da otvorimo ni da zatvorimo Poglavlje VIII, koje se odnosi na konkurenciju, na politiku nadzora državne pomoći, odnosno na sprečavanje vlada da dodeljuju državnu pomoć koja ograničava konkurenciju na unutrašnjem tržištu.
Svesni smo i vi i mi, ja koja sam do juče sedela ovde sa vama, kakvo je stanje u javnim preduzećima, da su većina njih gubitaši, da su monopolska, neefikasna i da je javnim preduzećima preko potrebno restrukturiranje. O tome govorimo ne od juče, ne od formiranje ove vlade, o tome govorimo, koliko se sećam, poslednjih 10–12 godina, ali retko koje javno preduzeće je do sada u potpunosti restrukturirano. To je proces koji će izgleda trajati, evo, možda baš do otvaranja ovog Poglavlja VIII, kada će neke radikalne mere morati da se preduzmu, makar i nevoljno, ali ukoliko Srbija bude i tada želela da jednog dana postane članica EU, moraće svoje zakonodavstvo, a još više praksu da prilagodi najboljim standardima koji postoje na tržištu EU, a monopoli i nedostatak konkurencije sigurno nisu standardi sa kojima Srbija može da bude i postane jednog dana članica EU.
Apsolutno se slažem sa vama, nekoliko narodnih poslanika je pomenulo, da se u javnim preduzećima posluje nedomaćinski. Tačno je. Ne zna se u mnogima koliki je tačan broj zaposlenih, koliki je tačan iznos duga, ali to se ne zna ne od juče. Neka preduzeća te podatke uspešno prikrivaju u poslednjih 20-ak godina, pa tako i neki dugovi javnih preduzeća potiču još iz 90-ih godina i sada pristižu na naplatu.
Što se tiče nedomaćinskog poslovanja, da, primetili smo svi da se baš gubitaši najčešće oglašavaju da isplaćuju bonuse, da isplaćuju 13. platu, i to sve u zemlji Srbiji, sa ovolikim brojem nezaposlenih, sa ovolikim brojem siromašnih. Međutim, kada ćemo konačno uspeti da od ovakvih neefikasnih monopolskih javnih preduzeća napravimo efikasna preduzeća, ne mogu na to pitanje da odgovorim.
Mi, kao političari i kao članovi političkih stranaka, vrlo dobro znamo da je partijsko upravljanje u preduzećima dovelo do ove situacije u kojoj su javna preduzeća danas. To treba otvoreno reći i priznati. Tu ne treba niko da se izgovara - moja stranka nema veze sa ovim, moja stranka u ovome nije učestvovala.
Konkretno, kada govorimo danas o "Putevima Srbije", čuli ste i znate, direktor je postavljen još 2007. godine, znači punih šest godina je direktor ovog javnog preduzeća. Resorni ministar je ministar, evo, u drugoj vladi, pa ne može biti aboliran za ono što je prethodna vlada radila, odnosno vodeća stranka u prethodnoj vladi, ali dobro. Ponekad je najlakše trenutno oboleti od političke amnezije i prebaciti sve na nekog drugog. Znate, nekad dođe kraj prebacivanju. Nekad neke stvari ne možete da prebacujete jedni drugima. Nekad neke odluke moraju da se donesu, jer povremeno teške reči koje se izgovore ne mogu da popune prazninu koja postoji, a praznina jesu upravo ovakva naša javna preduzeća, čijoj se transformaciji i restrukturiranju za sada ne vidi kraj, ali se vidi početak. Početak se vidi i kod "Puteva Srbije".
Vlada Republike Srbije je 30. juna raspisala konkurs za direktora JP "Putevi Srbije". Dana 30. juna je, u skladu sa Zakonom o preduzećima, formiran i nadzorni odbor ovog preduzeća, a naplata PDV je počela od 1. jula. U načelnoj raspravi smo govorili o tome da preporuku ili obavezu prethodnog Ministarstva finansija iz 2008. godine "Putevi Srbije" su jednostavno ignorisali i prolazili bez ikakve sankcije. Sada to više neće biti slučaj.
Kakvo je stanje naših puteva, to svi dobro znamo. Onog trenutka kada izađemo već u Mađarsku, zemlju članicu EU, vidimo kako put može da bude savršen, kako može da bude jeftiniji i kako može da se uradi za kratko vreme.
Sada sam otvorila previše tema, da bi o njima mogli da raspravljamo danas ili ovih dana. Ono što je neumitno i ono što mora da se uradi jeste zaista restrukturiranje i reformisanje javnih preduzeća, da ona postanu, koliko god je to moguće, efikasna, da im se obezbedi konkurencija, da se broj zaposlenih svede na onu meru koja odgovara nekom javnom preduzeću, da prestane partijsko zapošljavanje, da prestane partijsko upravljanje i da konačno profesionalni menadžment počne da donosi odluke, ali i da odgovara za poslovanje bilo kog, pa i javnih preduzeća u Srbiji.

Da ne bude da ja sa vama razgovaram ovako odavde sa ovog mesta, ali rekla sam da je 30. juna raspisan konkurs za izbor direktora JP "Puteva Srbije" i raspisano je desetine konkursa za izbor direktora javnih preduzeća. Apsolutno će se Zakon o javnim preduzećima poštovati, što se tiče ove Vlade.
Ono čega ranije nije bilo, a nije bilo ni Zakona o javnim preduzećima, nije bilo raspisivanja konkursa za direktore javnih preduzeća, osim ukoliko se ne računaju neki konkursi koji su se dešavali na lokalnom nivou, recimo, u nekim lokalnim samoupravama. Od toga je napravljen kult da su urađene profesionalizacije i departizacija samo tu i nigde više, i samo se to desilo.
Nažalost, nije. Nažalost, u Srbiji u mnogim lokalnim samoupravama se upravo stranke dogovore, sve stranke, ne izuzimajući moju, vašu, bilo čiju, dogovore ko će biti na čelu kog komunalnog javnog preduzeća. Ukoliko i sa tom praksom nastavimo, pogledaćete koliki su dugovi javnih komunalnih preduzeća iz lokalnih sredina i kako ti dugovi utiču na kvalitet života ljudi u lokalnim zajednicama.
Dakle, Vlada Republike Srbije je 30. juna raspisala konkurs za direktora JP "Putevi Srbije" i još desetine konkursa, ne istog dana, nego i pre i posle tog za izbore direktora ostalih javnih preduzeća. Između ostalog, u procesu je, odnosno još uvek traje konkurs za izbor direktora EPS, na primer, pa ćemo videti, pošto je i do sada bio nestranački kadar, profesionalac, da li će to tako biti ubuduće. Sigurna sam da hoće, da će se poštovati svi kriterijumi koji su dati u konkursu.