Hvala gospođo predsedavajuća.
Samo nešto da razjasnimo. Decentralizacija može da bude i administrativna i politička, ali ne može nikako da bude suštinska ako nije fiskalna. Opštine imaju nadležnosti. Evo, ako neko ne zna, izvodni delokrug - 35 nadležnosti. Te nadležnosti su im davno prenete, ali nije preneto dovoljno novca da te nadležnosti sprovode. Znači, možemo da pričamo o tome da u narednom koraku opštinama treba prebaciti i nove nadležnosti i nova prava i obaveze, ali ako nemaju novca, šta će oni sa tim da rade? Vi ste pomenuli životnu sredinu. Pa to spada u nadležnost opština, tu je. Evo – organizuje zaštitu od elementarnih i drugih nepogoda, uređuje i obezbeđuje obavljanje poslova, izgradnju, rehabilitaciju, stara se o zaštiti životne sredine, donosi programe korišćenja zaštite prirodnih vrednosti itd. Znači, 35 izvodnih nadležnosti bez novca, svaka opština onda maltene bira koju će od tih nadležnosti da sprovodi, jer za sve njih novca nema.
Znači, bez fiskalne decentrlizacije ta priča o suštinskoj, pravoj decentralizaciji, o istinskoj, iskrenoj, o čemu god, ostaje samo priča na papiru. Ostaje samo deo nečijeg stranačkog programa. Znam da sve stranke u ovoj Skupštini u svojim programima imaju decentralizaciju. Nema moja stranka tapiju na decentralizaciju, ali je poenta danas ne Mlađan Dinkić, ne govorimo o predlagaču, govorimo o temi.
Ako niste za fiskalnu decentralizaciju vi kažite. Ako jeste, kažite za koju ste. Ako niste za ovakvu, hajde da nađemo model koji će biti prihvatljiv za sve, ali naprosto fiskalna decentralizacija je suština svake decentralizacije. Sve ostalo je prazna priča.

Posle ovoga, možda i možemo da završimo zaista. Žao mi je gospođe Tabaković koja čeka, a žao mi je i ostalih šefova poslaničkih klubova, ali šta da radimo takva je tema.
Najpre o ovom famoznom Boru o kome najviše pričate. Šta da vam radim – pobedi se u zube ne gleda. Čekajte sledeće lokalne izbore, pobedite u Boru, to vam iskreno želim. Prošli put smo mi pobedili, možda ćete vi sledeći put ili ne znam ko već.
Vama, gospodine Nikoliću moram da kažem, kako ćete vi da izađete pred građane Šapca i da kažete – ja sam narodni poslanik koji je želeo da spreči da Šabac dobije 40% veći budžet. Da Šabac dobije 518 miliona dinara? Kako ćete vi to da objasnite svojim biračima, kažite?
Ne znam koliki je vaš rejting u Šapcu, ali ste vi ovde narodni poslanik koji je iz Šapca. Da li ćete to ikako moći da im objasnite ili ćete reći – nisam hteo to, zato što je to predložio Mlađan Dinkić? Oni će reći – šta me briga. Zašto nisi glasao za to da mi dobijemo više para? Ali, zato ćemo mi ostali i Šapcu izglasati više novca. Šabac će dobiti više novca zato što mi brinemo o svim gradovima i opštinama u Srbiji. Vi to ne možete u svom gradu. To nije u redu.

Gospodine predsedavajući, pa tačno je to gospodine Aligrudiću, niste puno puta pominjali. Zašto sad pominjete?

(Miloš Aligrudić, sa mesta: Objasnio sam.)

Niste objasnili. Ne mogu u vaše filozofske misli da ulazim niti mi pada na pamet.

Ono što moram da vas ispravim jeste to da nisu samo neki gradonačelnici iz vaše stranke potpisali našu peticiju, neki su i prešli URS a vi se zapitajte zašto. To nije naš problem. To je vaš problem.

Drugo, kažite vi konačno nama ovde, imali ste ovlašćenog predlagača od koga za 20 minuta nismo uspeli da čujemo za kakvu se vi to decentralizaciju zalažete. Isto kao i za EU, za onu pod vašim uslovima? Pa to ne biva. Kažite za kakvu. Pa, vi ste odustali od regionalizacije. Vi ste prvi dali model regionalizacije. Mi smo iz tog modela vašeg dosta uzeli, posle ste odustali. Pa, toliko od vaše doslednosti.

Kažite kakvu decentralizaciju hoćete, pod kojim uslovima? Zabrinite se zašto vam prelaze i gradonačelnici i članovi, jer ste centralistička stranka, državotvorna, ne vodite računa o srpskim opštinama, varošima i gradovima, ne izlazite, ne putujete po Srbiji, ne putujete, ne znate kako se živi.

Gospođo Čomić, želim da se osvrnem na ovo što je gospođa Tabaković rekla, pošto je brinu tragovi Mlađana Dinkića. Mene brinu vaši tragovi, još iz Vlade Mirka Marjanovića, kad ste penzionerima davali bonove umesto penzija. Sad vi kao nešto brinete za penzionere. Naprosto, to je nešto što je ostalo u sećanju penzionera i ne dao bog da ponovo tako nešto dožive.
Sigurno je da se penzije neće ni na koji način ugroziti Predlogom zakona o finansiranju lokalnim samoupravama, ni penzije ni plate i to je upravo onaj rečnik 90-ih, kad su plašili građane da ne glasaju za opoziciju jer kad oni dođu neće biti ni plata ni penzija. Hajte više da se ne vraćamo u to vreme, ako je ikako moguće.
Što se tiče akcija, vi ste glasali za to da se NIS pokloni Rusima. Šta sad hoćete? Mi smo bili za to da se NIS proda na tržištu i da svako dobije onoliko koliko je tada bilo i predviđeno. Sad nema vremena da se kajete. NIS je poklonjen. Građani su dobili koliko su dobili. A vi možete do sudnjeg dana da krivite Mlađana Dinkića što nije isplatio hiljadu evra. Isplatio bi da je NIS prodat po tržišnoj ceni. Ovako, neću odgovarati više na pitanja o besplatnim akcijama. Mislim da je to smešno. Kome fali hiljadu evra? Ja mislim da u ovoj sali ne fali nikome a da ima nekih koji bi mogli sve nas ovde zajedno da kupe.
Što se tiče "Fijata", ko je pustio tu tezu da će se automobili izvoziti u Rusiju, ja ne znam. Ali, to naprosto nije tačno. Rečeno je da će se 200 hiljada automobila izvoziti na tržište zapadne Evrope i Amerike. U Sporazumu sa Ruskom Federacijom o slobodnoj trgovini nema automobila. To bi vi trebali bolje od mene da znate, mada sad, kao novopečena evropejka, ne znam da li se bavite više Rusijom?
Što se tiče banaka, stalno kukate za bankarskim sektorom a to je najzdraviji sektor ove privrede. Privatizovan, sa stranim bankama, sa konkurencijom, sa svim živim. Domaća štednja je 7,5 milijardi evra. Kad je to bilo u vaše vreme? Stalno pominjete neku malu banku u kojoj ste vi radili. Kolika je štednja bila? Šta ste radili u toj banci? Štrikali, kao i svi ostali bankarski službenici.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, poštovani kolege i koleginice narodni poslanici, na žalost nisam vodila danas evidenciju koliko je puta izgovorena reč decentralizacija od početka rasprave. Biće da je više stotina puta. Žao mi je što to nisam radila, pošto obično vrlo precizno pričam, pa bih mogla da izađem sa preciznim podatkom. To govori da je decentralizacija ključna tema u Srbiji, da se svi time bavimo, da svi to imamo u našim stranačkim programima, ali da većina stvari koja piše u tim programima, većina deklaracija i zaklinjanja, sve to ostavlja prazno slovo na papiru ako se bar nešto iz tih programa i deklaracija ne realizuje.
Decentralizacija nije samo lepa reč koja se rimuje sa demokratizacijom, pa je zato često upotrebljavamo, doduše, i jedno i drugo, već je pitanje od suštinskog značaja za Srbiju. Da bi Srbija napredovala, Srbija mora da se decentralizuje. Za neke krajeve Srbije to nije samo pitanje od velikog značaja, već bukvalno, i pitanje opstanka. To svi oni koji dolaze iz mesta koja nisu Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac, vrlo dobro znaju i znaju to bolje i od mene. Ali, kao neko ko je iz Beograda, koji po toj istoj Srbiji putuje i znam kako se živi i znam šta su najveći problemi, i ako je ovo predizborna kampanja godinu dana pre izbora, preporučujem onda da svako ide u predizbornu kampanju i da obiđe Srbiju i da vidi na šta Srbija liči. Da ne dođe samo ovde u skupštini i da odsedi osam sati i da ne zna šta se dešava u svim delovima Srbije.
Decentralizacija može da bude i politička, normativna i administrativna, ali ne može da bude suštinska ako nije fiskalna. To sam već rekla. Možete sve da prenesete – i nadležnosti prava i obaveze opštinama, ali ako im ne date dovoljno novca da one to sprovode, ništa niste uradili. Do sada su naše opštine imale koliko toliko novca da sprovode svoje nadležnosti. Ima 35 izvornih nadležnosti, prenetih ima još više, ali od početka izbijanja ekonomske krize, od smanjenja transfera, opštine i gradovi nemaju, koji su takođe jedinice lokalne samouprave, ništa više maltene od opština, samo je bila bitka, ako se sećate kada smo donosili Zakon o teritorijalnoj organizaciji, da se neka opština nazove grad, da je to jako važno, a nadležnosti i razlika u nadležnostima između opština i grada je u suštini minimalna..
Najteže je u stvari izbaciti centralizam iz glave. To je moj zaključak današnje rasprave. Ako neko razmišlja, ako damo opštinama pare, ako im vratimo imovinu, postaće mnogo jaki. Neka bude mnogo jaki Srbija treba da bude ponosna na svoju tradiciju jakih lokalnih samouprava, koja je, na žalost, više puta prekidana u istoriji. Sada jeste prilika da se pruži otpor centralizmu, da ljudi na lokalu postanu svesni svojih prava i obaveza, da se pitaju za nešto, da postanu odgovorni, ne samo sebi već i građanima oko njih, građanima koji su ih birali i koji ih podržavaju.
Mi smo, nažalost, ukinuli sve direktne izbore u ovoj zemlji. Jedina institucija, jedini čovek koga direktno biramo je predsednik Republike. Ukinuli smo i direktan izbor gradonačelnika. Taj zakon je imao manjkavosti, ali ako se te manjkavosti otklone, nema boljeg načina da jedan grad, jedna opština biraju svog prvog čoveka, nego direktno, a ne da to bude dogovor neke opštinske ili gradske većine.
Iskustva iz fiskalne decentralizacije zemalja EU su različita. Nije ih Brisel naterao da urade fiskalnu decentralizaciju. Svaki poreski sistem je suvereno pravo svake zemlje, osim nekih univerzalnih stvari. Naterali su ih građani, odnosno slušali su potrebe i zahteve svojih građana. Ali, kada pogledate sve te poreske sisteme svih zemalja, uočite jedno pravilo koje važi i koje je univerzalno – zemlje koje su više decentralizovane, u njima se lokalne samouprave više oslanjaju na prihod od poreza na dohodak, na zaradu, a zemlje koje su manje decentralizovane, kod njih se lokalne samouprave više oslanjaju na porez na imovinu, na slične poreze, a naročito na grantove i donacije koji dolaze sa centralnog nivoa.
Ovim predlogom o kojem danas raspravljamo, da 80% od poreza na plate ostane lokalnim samoupravama, udeo poreza na plate u ukupnim prihodima lokalnih samouprava će doći na nivo od 37%. Više od toga, veći procenat imaju sve ove razvijene skandinavske zemlje koje su to prve uradile, ali Srbija tako može da stane rame uz rame sa njima sa 37% i rame uz rame sa onima sa kojima možemo da se uporedimo, sa Slovačkom, sa Hrvatskom, sa Mađarskom, sa nekima koji su, na njihovu sreću, a na našu žalost, brže prošli kroz ovu tranziciju.
Naravno da pri predlaganju ovakvog modela finansiranja lokalnih samouprava se vodilo računa o tome da se ne naruši budžetska ravnoteža i ne poveća budžetski deficit. Nije Mlađan Dinkić po zanimanju šloser. Bio je ministar finansija koji je donosio ovaj zakon, zajedno sa Stalnom konferencijom gradova i opština 2006. godine. Sigurno je da ne bi, kao ministar finansija koji je u novijoj srpskoj istoriji jedini ostavio suficit u javnim finansijama od preko dve milijarde evra, predlagao da se budžetski deficit poveća iznad zakonskog nivoa.
Meni je samo žao što su i Fiskalni savet i MMF prerano izašli sa analizom, doduše, MMF ne sa analizom, nego ponavljajući ono što je Fiskalni savet dao nama, narodnim poslanicima, kao analizu. Zašto kažem – prerano? Zato što nisu uradili strukturu budžeta, zato što tu rashodnu stranu nisu pogledali. Rashodnu stranu i uopšte strukturu budžeta može da im da samo Ministarstvo finansija, ne može predlagač Mlađan Dinkić da da, ne može moja poslanička grupa. Znači, oni nisu imali uvida u rashodnu strukturu budžeta, u to da danas u preko 11 ministarstava i organa Republike stoji novac namenjen lokalnim projektima koji oni ne moraju da rade.
Često ste ovde pominjali NIP, četiri milijarde dinara na razdelu NIP. To ne treba da radi NIP, to treba da rade lokalne samouprave. Od ovog novca koji ide, četiri milijarde će ići iz NIP-a sigurno.
Druga ključna stvar je da, naravno, i ono što se provlačilo kroz debatu da će biti oštećen Republički penzioni fond i da se neće deliti plate, neko će biti uskraćen za plate. To je toliko besmisleno, da to ne moram čak ni da pominjem. Jer, čija intencija je da bilo kome uskrati penzije ili plate i da zamenjuje teze i da penzioneri i oni koji su u javnom sektoru, koji primaju plate, počnu da mrze lokalnu samoupravu? To ne znam, ali u to ne želim da se upuštam, osim što je besmisleno, to je i nečasno.
U današnjoj raspravi videće se kada se bude glasalo i kada se bude završilo ko je protiv ovog predloga i iz kojih razloga i taj će morati da objasni građanima i sredinama iz kojih dolazi zašto je protiv toga. Ta nemušta objašnjenja, te moglo je ovako, bilo je ovako, to građani shvatiti neće. Kažite vi njima jednostavno, kada se vratite u svoja mesta, što ste bili protiv toga da se vašem gradu ili opštini da više para nego što sada imaju. Videće se i ko je sve vreme govorio da ovakva Srbija kakva jeste, najcentralizovanija država u Evropi, nije dobra i da nešto mora da se promeni. Ne može se dobra država sastojati od bogate prestonice i siromašne i u korov zarasle provincije iz koje bi svi da pobegnu. U ovakvoj državi se samo može vladati. U ovakvoj državi se ne može dobro upravljati.
Mislim da svi znamo da je dobra uprava jedan od stubova demokratskog društva za koje se svi zalažemo. Najvidljivija posledica ovako decentralizovane države jeste to da svi putevi vode u Beograd, nešto malo manje u Novi Sad, Niš i Kragujevac. Još se u komunizmu govorilo da ćemo jednog dana svi živeti u Beogradu. Na svu sreću i bogu hvala te je komunizam propao, ali izgleda da se ovaj trend nije zaustavio i da nismo mnogo toga uradili da ovaj negativni trend zaustavimo.
Oni koji se na rečima samo zalažu za ulazak Srbije u EU treba da kažu da je EU danas jedno decentralizovano društvo, da je čine države i regije, a da će u budućnosti EU svakako biti i federacija lokalnih samouprava i da u EU treba da uđe cela Srbija, sa svim svojim gradovima, osiromašenim varošima, napuštenim selima, da u EU ne može da uđe samo Beograd.
Ako ovaj predlog doprinese da se život u Srpskoj Crnji, u Vlasotincu, u Crnoj Travi, u Lebanu, u Alibunaru makar malo popravi, onda će ovo biti velika pobeda onih koji se zalažu za istinsku decentralizaciju. Takvih je, verujem, ne samo u ovoj sali, nego i u čitavoj Srbiji, ogromna većina. Hvala vam.

Draga koleginice Mićić, mi institucije ne potcenjujemo, to nikada nismo radili niti ćemo raditi. Vi potcenjujete više od pola miliona građana koji su potpisali ovu narodnu peticiju, a što je još gore od toga, potcenjujete više od 10.000 vaših sugrađana, Užičana koji su ovo podržali, pa vi njima dugujete neke odgovore, a nama ne morate da odgovarate.
Ja bih vas pitala, iz cele današnje rasprave nisam mogla da shvatim za šta se vi to zalažete, za kakvu decentralizaciju, šta je za vas suštinska decentralizacija i znate li šta to znači. Ako nema fiskalne decentralizacije, ona nije suštinska.
Sećam se, bili ste i protiv izmeštanja sedišta institucija po Srbiji i to je isto decentralizacija, zove se dekoncentracija. Znači, protiv dve vrste decentralizacije ste. Sada na kraju, nakon ovolike rasprave mogli bi da objasnite u dva minuta kakva je to suštinska decentralizacija za koju se vi zalažete.
Drugo, vama je smetalo dok je Mlađan Dinkić bio ministar, što dolazi ovde u Skupštinu kao ministar, a sada kada je poslanik, zašto dolazi kao poslanik, a sada vam nedostaju ministri iz G 17 plus, hajde opredelite se, šta vam odgovara. Sve vam smeta, i naprosto, kad bi ste mogli da kažete za šta ste, a da to nisu fraze i floskule, pošto je za vas decentralizacija očigledno fraza i prazna priča, bez ikakvog sadržaja, jer toliko puta ste danas upotrebili, da se stvarno izlizala od upotrebe.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, predstavnici Vlade, odnosno predstavniče Vlade, moram najpre da ispravim mog dragog kolegu Srđana Milivojevića – nismo 2003. godine doneli prvi zakon o finansiranju stranaka. Prvi je donet 1991. godine i zvao se Zakon o učešću Republike u finansiranju političkih stranaka. Onda 1992. godine – Zakon o finansiranju političkih organizacija. Godine 1997. zvao se Zakon o finansiranju političkih stranaka. Ovaj, sada važeći zakon Narodna skupština je donela, mnogi se toga sećaju jer su učestvovali u tome, 17. jula 2003. godine, a stupio je na snagu 1. januara 2004. godine i traje do danas.
Neću se preterano osvrtati na ovaj važeći zakon, ali ne delim oduševljenje njegovih kreatora i optimizam, jer kad je donošen, bilo je reči o tome da je odličan, da je usklađen sa evropskim normama i standardima, da će smanjiti korupciju u Srbiji itd. Nažalost, to se nije desilo, bez obzira na dobre namere predlagača, zato što je imao velike nedostatke kojih smo svi svesni. Pre svega, najslabija karika mu je kontrola, jer, po sadašnjem zakonu, Agencija za borbu protiv korupcije to je relativno skoro preuzela, kontrolu stranačkih finansija radio je nadležni Odbor za finansije, kampanje RIK-a, gde sede predstavnici stranaka, oni su sami sebe tada kontrolisali. To je bila ključna zamerka ovom zakonu, svih koji se bave ovom tematikom.
Sa druge strane, ograničio je sredstva iz privatnih izvora na 20%, tako da su stranke bile pred izborom – ili da se uklapaju u zakonske norme i predstavljaju izveštaje koji su za neke bili neverovatni, što se pokazalo u toku ovih poslednjih kampanja za lokalne izbore, kad smo prikazivali onoliko koliko smo smeli da potrošimo, a ne onoliko koliko smo zaista potrošili. Nažalost, tako je kad se pridržavate zakona. Ako prikažete koliko ste zaista potrošili, onda nadležni organ, u ovom slučaju Agencija za borbu protiv korupcije, može da vas kazni zato što se niste pridržavali zakona.
Ali, toliko o sadašnjem zakonu. Upravo svi ti nedostaci koji su uočeni bili su razlog da se krene da se radi na donošenju novog zakona. Stvarno moram da izrazim zadovoljstvo zbog načina kako je ovaj zakon rađen, od početka do današnjeg dana. Žao mi je što predstavnici mnogih stranaka nisu iskoristili priliku da pošalju svoje predstavnike u tu širu radnu grupu, u kojoj su sedeli predstavnici stranaka, jer bi mnoge stvari o kojima su danas govorili i mnoge zamerke koje su danas imali mogle da budu iznete na tim sastancima, pa su mogle da budu rešene.
Svaka od stranaka je imala izvesne primedbe, ali su te primedbe razrešene u jednoj stvarno otvorenoj diskusiji sa predstavnicima i Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv korupcije, kao i još nekih nevladinih organizacija. Mislim da smo svi dali, i stranke i Ministarstvo pravde i Agencija za borbu protiv korupcije, neki konstruktivni doprinos da danas imamo pristojan zakonski tekst, na koji, sve i koliko god želite, ne možete da date suštinske primedbe. Možete samo tehničke.
Nadam se da će u toku rasprave o amandmanima predlagač zakona imati sluha da uvaži neke amandmane koje su podnele kolege narodni poslanici, pre svega što se tiče jemstva i još možda poneke, nisam ni stigla da ih sve pregledam, to su tehničke stvari koje stvarno ne diraju duh zakona i ne menjaju suštinu i intenciju predlagača zakona, a i nas koji ćemo taj zakon podržati.
Nema idealnog zakona koji može da suzbije korupciju u Srbiji. Pitali su me novinari da li će ovaj zakon dovesti do toga da u Srbiji nestane korupcija. Naprosto, ne mogu da verujem da neko može takvo pitanje da postavi, a sa druge strane, realno je očekivati da kada imate dobar zakon, ali je još važnije kada imate dobre institucije koje će vršiti kontrolu stranačkih finansija, vi onda imate i realne šanse da korupciju svedete na najmanju moguću meru, jer mi doskora nismo imali institucije, sada imamo dve, dva nezavisna regulatorna tela koja mogu i treba da se bave finansiranjem stranaka, imamo Agenciju za borbu protiv korupcije i DRI, i verujem da će se time baviti njihovim zajedničkim naporom, i naporom stranaka da svoje finansije učine javnim, dostupnim svima, jer nije sramota finansirati stranke. Nije sramota da stranka prima pare od nekog.
Ono što ne treba da čini jeste da to krije. Treba sve objaviti, baš onako kako to rade sve stranke u razvijenim zemljama i onda će se smanjiti i sumnja, što građana, što nekih nezavisnih analitičara, da su sve stranke, ama, baš, sve iste, i da su sve leglo korupcije. U ovom partnerstvu stranaka sa nezavisnim regulatornim telima mislim da ćemo dati dobar rezultat.
Ovoj temi finansiranja stranaka nikad ne želim da prilazim senzacionalistički, ko je koga finansirao. To nije moj posao, to nije posao narodnih poslanika, to je posao upravo ovih nezavisnih institucija čije smo osnivanje podržali i čiji rad podržavamo. Njihov posao je da odgovore na ta pitanja ko je koga i zašto finansirao, da li je to bilo u skladu zakonom ili nije. Ali, senzacionalizma ima, ima ga svuda, nažalost, i taj senzacionalizam je, naprosto, i primoravao stranke da ne prikažu možda sve što su prikupili u toku redovnog rada i u toku kampanje. Iskreno se nadam da ćemo uz ovaj zakon i uz podršku koju će, nažalost, dati ipak samo vladajuća većina, imati i steći sve preduslove da stranačke finansije ne budu ni tabu-tema, ali da ne budu više ni senzacija, nego nešto normalno, što se dešava u svakoj normalnoj zemlji, pa tako i u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Poštovane kolege narodni poslanici, nadam se da će i ovlašćeni predlagač uskoro doći, želela bih da kažem nekoliko stvari o ovome o čemu danas raspravljamo, o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, jer sam imala prilike juče popodne i danas u ovom kratkom vremenu pre pauze da čujem argumente kolega narodnih poslanika i za i protiv ovih izmena.
Sve nas ću podsetiti na to da su još ranije i Evropska komisija a i Evropski parlament ukazali na to da blanko ostavke nisu u skladu sa evropskim standardima, da je Evropska komisija na to ukazala u godišnjem izveštaju o napretku Srbije za 2010. godinu, a da je Evropski parlament to stavio u rezoluciju o Srbiji koja je doneta u januaru ove godine.
Dalje, u upitniku na osnovu koga će Evropska komisija procenjivati da li je Srbija spremna da dobije status kandidata za članstvo postavljeno je pitanje na koji način će se rešiti problem blanko ostavki. U odgovoru je navedeno da blanko ostavke nisu uređene zakonom, već da je reč o praksi koju su same stranke uvele. Evo, citiraću jednu rečenicu iz odgovora. Onaj ko je čitao odgovore na upitnik i članovi Odbora za evropske integracije mogli su u to i sami da se uvere. Kaže se: „Kako blanko ostavke nisu zakonska kategorija, njihovo ukidanje nije pitanje revidiranja zakonodavstva i ukidanja odredaba koje to regulišu, jer iste ne postoje“. Navodi se i da je Ustavom Srbije predviđeno da poslanik može pod uslovima predviđenim zakonom da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci čiji je poslanik. Ti uslovi, međutim, nisu definisani zakonom. Nisu bili definisani ni kada smo donosili Ustav, nisu definisani ni do dana današnjeg.
Dalje, u Akcionom planu za sticanje statusa kandidata za članstvo, koji je donela naša vlada, ne govori se o blanko ostavkama, već o kontroli stranaka nad mandatima.
Zašto sam sve ovo rekla? Bilo je nejasnoća kako ukinuti nešto što ne postoji. Blanko ostavke nikada nisu stavljene ni u jedan zakon; stavljene su samo u Ustav, i to ne pod tim imenom, već u član 102. Ustava – pravo poslanika da stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci sa čije je liste izabran. Onda smo svi bili u dilemi kako taj institut, koji ne postoji, ukinuti. Jedno od rešenja, koje je primenjeno u ovom sazivu parlamenta, jeste da se prekine sa tom lošom praksom, pa tako nijedna blanko ostavka nije aktivirana. To je imalo i dobre i loše posledice: za neke stranke je to bilo loše, za neke novonastale stranke je to bilo dobro jer su bez izbora zadržale svoje poslaničke mandate.
Bilo je nedoumica i dilema i među onima koje nazivamo nezavisnim analitičarima, čuvarima našeg morala. Citirala bih samo dvojicu. Recimo, Vladimir Goati kaže da je ukidanje blanko ostavki od posebnog značaja za borbu protiv korupcije, jer blanko ostavke postoje u Kini, Indiji, Nigeriji, Vijetnamu i sličnim zemljama. S druge strane, Milan Nikolić kaže da će nakon ukidanja blanko ostavki parlament postati buvlja pijaca na kojoj će se poslanici kupovati, prodavati, šta god, i navodi primer parlamenta Češke u kome se to redovno dešava.
Kad imate ovako suprotstavljene stavove naše stručne javnosti, koja generalno misli da su političke stranke izvor svih zala u društvu i da bi ih, ako je ikako moguće, trebalo ukinuti, šta će nam političke stranke, i ako imate, s druge strane, Evropsku komisiju i Evropski parlament koji kažu da mandat ne treba da pripada političkim strankama, već poslanicima, a s treće strane, ako imate proporcionalni sistem u Srbiji, koja je jedna izborna jedinica, gde na izbore izlaze stranke ili koalicije, izlaze liste, gde građani na izborima glasaju ne za pojedince nego za stranke ili za liste, onda smo svi mi bili u dilemi kako ovaj problem rešiti.
Ova rešenja koja su ponuđena u izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika jesu usklađena sa primedbama koje nam je upućivala, i koje će prestati posle ovoga da upućuje, Evropska komisija. To je tačno. Kakve će to posledice imati na politički život u Srbiji, to ćemo tek videti.
Neki kažu da stranke treba da se potrude da pošalju svoje najbolje ljude u parlament. Svaka stranka se trudi da to uradi, ali to nije garancija da će ti najbolji ljudi, koji su tu i koje je stranka poslala u parlament, ostati u toj poslaničkoj grupi. Činjenica je da će sada biti mnogo lakše da bez ikakvih sankcija prelaze u drugu poslaničku grupu, da budu nezavisni poslanici, a bilo bi moralno – a o moralu i politici ne treba pričati, to je jedna druga i dugačka priča – bilo bi pošteno, recimo, da taj mandat vrate stranci preko koje su ušli u parlament. Mislim da se to neće dešavati, jer i kada smo pokušali da se nekim rešenjima ograniči poslaniku koji napusti jednu poslaničku grupu mogućnost da postane nezavisan, da pređe u drugu poslaničku grupu, da formira sa sličnim nezavisnim poslanicima svoju poslaničku grupu, rečeno nam je opet da to nije u skladu sa evropskim standardima.
Zaista ne znam koji je to evropski standard koji to definiše, jer se i u samom materijalu koji smo dobili na kraju kaže da ne postoji evropski propis kojim se ovo usklađuje. Postoji samo dobra i loša praksa.
Koju praksu smo mi do sada primenjivali, opet će to vreme pokazati. Da li je bila dobra praksa to što su nekada aktivirane blanko ostavke i da li će biti dobra praksa to što ih sada, makar formalno, na ovaj način ukidamo, što definišemo način na koji poslanik može da podnese ostavku, a da to niko drugi umesto njega ne može da uradi, pokazaće vreme. Ne mislim da će sve teći glatko i da treba da čekamo četiri godine da bi birači kaznili nekog poslanika koji je iz jedne političke stranke, iz jednog poslaničkog kluba prešao u drugi. Sve opet ostaje na strankama, na tome kako će one urediti, koje ljude će poslati u parlament.
Setite se da nekima nije bila dovoljna ni zakletva u crkvi. Kod nas u Ujedinjenim regionima Srbije, u G17 plus i u „Zajedno za Šumadiju“ neće biti, ni u drugim partnerima koji će se priključiti Ujedinjenim regionima Srbije, zakletvi u crkvi, ali opet neće biti garancija da će svi najbolji ljudi biti u parlamentu i da svi ti najbolji mogu da ostanu u jednoj poslaničkoj grupi. Mislim da to važi i za druge stranke. Nije se do sada u parlamentarnoj praksi od 2000. godine do danas desilo da baš ni iz jedne stranke neko ne pređe u drugi poslanički klub.
Slažem se sa kolegom Aligrudićem koji je govorio o razlozima zbog kojih su blanko ostavke uvedene. Da li su tajkuni pokušali da kupe neke poslanike? To je tačno. U slučaju moje stranke nisu bili u pitanju tajkuni, bio je bivši predsednik stranke koji je sa svojom bivšom strankom pokušao da napravi poslanički klub. Znači, razlozi su različiti. Te blanko ostavke su uvedene u iznudici, sada ih u iznudici ovim ukidamo. Koliko će to, kao što rekoh, uticati na dalji politički život u Srbiji, videćemo. U svakom slučaju, podržaćemo ukidanje blanko ostavki. Mislimo da ih je vreme pregazilo i da sa tom lošom praksom treba prekinuti.
Drugo na šta se odnose izmene i dopune ovog Zakona o izboru narodnih poslanika jesu te zatvorene liste. Do sada su te liste, liste koje se predaju za izbore, bile otvorene za stranke, a zatvorene za birače. Sada je stvar okrenuta: sada su liste zatvorene za stranke, a kobajagi su otvorene za birače. Mene takođe niko ne može da ubedi da će baš svaki birač uzeti spisak od 250 ljudi, pogledati redosled i reći – da, to je to, to su ti ljudi za koje glasamo. Neće, obično se glasa za lidera, za nosioca liste, za stranku. Za pojedince se retko glasa. U stvari, u ovoj zemlji jedina osoba za koju građani direktno glasaju i koja ima glasove građana jeste predsednik Republike. Nikoga više građani direktno ne biraju, ni na lokalu ni na republičkom nivou.
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je ova izmena kozmetička, da nije suštinska, ali da će opet napraviti problem nikome drugome nego strankama. Pitanje motivacije je ozbiljno pitanje za svaku političku stranku. Niti će biti motivisani, recimo, ako cenimo da ćemo osvojiti, da ne preteram, trideset mesta na sledećim izborima, tih prvih trideset. Koji će im biti motiv kada su sigurni? Oni ostali, koji će njima biti motiv da učestvuju, da se bore za glasove, kada znaju da neće imati šanse da uđu u parlament? To znači, opet se svaljuje sve na stranke, koje su jedine ovde koje artikulišu političke interese građana i jedine koje izlaze, učestvuju na izborima, preko kojih građani imaju svoje predstavnike u parlamentu.
Rešenje jeste u narednim koracima. Ovo shvatam kao međurešenje upravo zato što jeste međurešenje. Mi ćemo ovo međurešenje podržati, ali nama je potreban dogovor o tome da li ćemo menjati izborni zakon, da li ćemo menjati izborni sistem, da li ćemo menjati politički sistem, da li ćemo menjati Ustav.
Naravno, Ustav ne treba menjati samo zbog člana 102. ili ne znam kog beše člana koji se odnosi na broj poslanika. U ustavne promene se ne ulazi zbog takvih pitanja, u ustavne promene se ulazi kada se postigne konsenzus među strankama o mnogo krupnijim stvarima koje su se ispostavile kao nedovoljno dobre u postojećem Ustavu.
To su sve neka pitanja i dileme koje ostaju za neko buduće vreme. Zaista duboko verujem da je nama potrebna promena izbornog sistema, da nam je potrebna personalizacija kandidata, da je potrebno da se građani identifikuju i sa kandidatima, ne samo sa politikom koju neka stranka zastupa, i da je to nešto što nas, hteli ne hteli, u budućnosti sigurno čeka.
Da ponovim, poslanički klub Ujedinjenih regiona Srbije će u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo Dragutinović, posle ovog pokušaja generacijskog dogovora, ja ću da nastavim da pričam malo o zakonu o penzijama, pošto je moj kolega Senić pričao o budžetu, a ima još kolega iz mog poslaničkog kluba koji će govoriti o nekim drugim aspektima budžeta.
Postoje brojni razlozi, ekonomski i demografski, koji opravdavaju ne samo izmene sadašnjeg zakona o penzijama, već nalažu i celovitu reformu penzijskog sistema. Promene su neophodne, a one bi trebalo da obezbede i fiskalnu održivost sistema i održanje, ako već ne i poboljšanje, životnog standarda sadašnjih i budućih penzionera.
Ne postoji, ili je bar ja ne vidim, nijedna racionalna alternativa reformi penzionog sistema u Srbiji. Trenutno je deficit penzionog fonda skoro 6% BDP i jedan je od najvećih, ne samo u Evropi već i šire. To je ogroman novac. Iz ovogodišnjeg budžeta izdvajamo 230,9 milijardi dinara kao dotaciju Fondu PIO za redovnu isplatu penzija.
Kada se govori o penzijama, penzionerima, PIO fondu u Srbiji, primetan je i cinizam i jeftina demagogija i lažna solidarnost i šta god hoćete. Postoji i neka zabrinutost u koju ne mogu da poverujem. To smo sve videli prilikom donošenja ovog zakona, odnosno prilikom kreiranja izmena i dopuna ovog zakona. To da se Vlada i sindikati ne slažu oko mnogih stvari, to je donekle i razumljivo. Jer, koliko vidimo, nema pravog socijalno-ekonomskog dijaloga.
Ali, naši sindikati povremeno očekuju čuda od ove vlade koja je, s jedne strane, u obavezama prema MMF, a s druge strane, što je još bitnije, jedina je Vlada u okruženju koja u doba krize nije smanjivala ni plate ni penzije. To se vrlo često gubi iz vida u mnoštvu neumerenih i neprimerenih kritika na račun ove vlade koje dolaze sa raznih strana, i to ne samo od opozicije, od koje se to i očekuje, već i od velikog broja interesnih grupa koje zarad ostvarenja sopstvenih ciljeva često zanemare opštu sliku.
Nama je izgleda ovde propuštanje prilika postalo način života. Jer, propustili smo priliku da makar u ovih deset godina uradimo temeljnu reformu penzionog sistema, a o vremenu pre toga ne želim da govorim, jer među poslanicima ima i ministara iz jedne vlade koja je penzionerima umesto penzije delila bonove za struju. Oni su danas i najglasniji u kritikama ovih minimalnih izmena zakona.
U dosadašnjem toku reformi u Srbiji odlučeno je da se penzijski sistem oslanja na dve komponente, na tekuće finansiranje penzija iz doprinosa i opštih poreza, to je sistem "pay as you go", organizovanog u okviru državnog fonda, i to je taj prvi stub, i na razvoj dobrovoljne štednje za starost u privatnim penzijskim fondovima, to je treći stub.
Odbačena ideja da se pored ove dve komponente u penzijski sistem uključi i obavezna štednja u privatnim penzijskim fondovima, a to je tzv. drugi stub. Zaključeno je da uvođenje drugog stuba u Srbiji nije preporučljivo. Sprovedene analize su pokazale da u Srbiji još uvek nema ni uslova ni opravdanja za uvođenje drugog stuba. Nedostatak uslova se ogleda u nerazvijenom finansijskom tržištu, nedovoljnom administrativnom kapacitetu za njegovu regulaciju.
U ovom trenutku ne postoji fiskalni prostor koji bi dopustio uvođenje drugog stuba, jer usvajanje takvog sistem znači da bi neki doprinosi sadašnjih radnika bili preusmereni iz sadašnjeg Vladinog sistema na pojedinačne štedne račune osiguranika, a da bi ovo preusmeravanje imalo za posledicu smanjenje prihoda koji bi odlazili u državni sistem. S obzirom na već postojeći pozamašni deficit državnog penzijskog sistema, Vlada sebi ne može da priušti da usvaja mere politike koje bi taj deficit dodatno povećavale.
Pošto je ta opcija za sada odbačena, šta je onda rešenje i kako da od ovakvog sistema koji je stvarao i stvara deficit, napravimo sistem koji stvara suficit. Najpre treba poći od činjenice koju svi u nekom žaru političke borbe zaboravimo, a to je da je ovakvo stanje penzijskog sistema posledica neefikasne privrede.
Neophodnost pomeranja granica za ostvarivanje prava na penziju ogleda se u nepovoljnom odnosu radnog i izdržavanog stanovništva, budući da jednog penzionera finansira tek jedan i po radnik.
Da bi se ispunila projekcija u kojoj izdvajanje za penzije ne premašuje 10% BDP do 2015. godine, a trenutno je to skoro 14% ako se uračunaju u vojne penzije, potrebno je promeniti odnos broja zaposlenih i broja penzionera. Sigurno je da rešenje ne može da bude povećanje doprinosa na zarade, koji su ionako prilično visoki, jer bi dodatno smanjili konkurentnost radne snage.
Znači, da bi sadašnji i budući penzioneri mogli da računaju na relativno stabilnu i relativno pristojno penziju treba poći od podizanja efikasnosti privrede i povećanja zaposlenosti.
Prema jednom od novih istraživanja radne snage zaposlenost populacije u radnom dobu od 15. do 64. godine dostigla je istorijski minimum – 2.450.000 radnika, a stopa zaposlenosti je opala na nešto ispod 50%, što znači da je jedna od dve osobe u radnom dobu zaposlena.
Povećanje stope zaposlenosti je moguće samo uz priliv stranih direktnih investicija, ali i promene sistema obrazovanje koje treba da forsira i edukaciju onih profila koji su potrebni privredi, koji mogu da podignu efikasnost privrede i poboljšaju njenu stopu rasta.
Mlade ljude treba edukovati da se samozapošljavaju, da stvaraju nove vrednosti, angažujući postojeća sredstva i tako povećavajući uplate u penzijski fond. Ti mladi ljudi koji se sada samozapošljavaju biće za 30-35 godina u situaciji da budu korisnici nekog penzijskog fonda ili fondova.
Da su se bolje uskladile potrebe privrede i obrazovnog sistema ne bi bilo ovoliko nezaposlenih, makar ne među mladom i srednjom generacijom. Umesto toga, u situaciji smo da ljudi čekaju da im neko otvori radna mesta, da im neko uradi posao umesto njih. Nije se ni sistematski radilo na razvijanju preduzetništva, preduzetničkog duha, da ljudi shvate da obaveza države jeste da stvori stabilno pravno i poslovno okruženje, ali ne i da zaposli svakog radno sposobnog pojedinca. Država treba da pomaže starima, bolesnima i nemoćnima, a ne da bude glavni poslodavac.
Ova intervencija države u privredu je vremenski oročena i trajaće samo dok traje kriza i njene posledice.
Dakle, održivog penzionog sistema nema bez obrazovnog sistema koji je usklađen sa potrebama tržišta rada.
S druge strane, tu su negativni, alarmantni, demografski i trendovi i starenje društva, koji nisu samo naša specifičnost. To se dešava na celom evropskom kontinentu, uz činjenicu da je ljudski vek produžen svuda, pa i ovde u Srbiji.
U budućnosti će biti sve više starih ljudi bez prava na penziju. Dok penzijski sistem trenutno obezbeđuje davanja za 53% populacije sa navršenih 65 godina i preko toga, trenutno samo 34% radno aktivnog stanovništva uplaćuje doprinos, što navodi na to da će u budućnosti samo malo više od jedne trećine stare populacije ostvarivati pravo na penziju.
Zato treba razmotriti i još jedan aspekt, a to je da li je sadašnji sistem socijalne pomoći adekvatan, tj. da li može da obezbedi davanja za one koji će činiti većinu stare populacije koja će se penzionisati bez pristupa jednom ili bilo kom drugom obliku državnih davanja.
Takođe, privatni penzijski sektor će morati dodatno da se razvija. Kako stanovništvo bude starilo, tako državni sistem neće moći da obezbedi velikodušna davanja penzionerima. Ljudi koji žele u starosti nešto više od onoga što država može da im ponudi i obezbedi, moraće dodatno da štede. Država može da pomogne, obezbeđujući instrumente za takvu štednju, kao što je uradila i u slučaju privatnih penzijskih sistema, kao i putem regulacije i nadgledanja te štednje, kako bi poboljšala njenu sigurnost.
Ove izmene zakona, o kojima danas govorimo, nisu niti ambiciozne, niti onakve kakve bi trebalo da budu, ali jesu korak u pravom smeru. Jasno je da je u Srbiji tema penzija izrazito politički atraktivna i često korišćena, obzirom da penzioneri predstavljaju veliki deo biračkog tela, zato i nema preteranog entuzijazma za neke radikalne poteze u ovoj oblasti.
Ove izmene zakona jesu bezbolnije i manje restriktivne, ne samo u odnosu na predloge koje je imao Međunarodni monetarni fond, već i u odnosu na druge države u regionu koje su pribegle i smanjenju penzija i podizanju starosne granice negde čak na 67 godina.
Kod nas će se starosna granica povećati postepeno 2011. do 2023, a godine staža osiguranja za žene, koliko čujem, od 2013. do 2019. godine. Penzije će se usklađivati na način kao što se usklađuju zarade u javnom sektoru u 2011. i 2012. godini, što će omogućiti da penzije prate rast zarada. Dakle i za zaposlene i za penzionere ključan je oporavak privrede, povećanje investicija, povećanje zaposlenosti. Ponoviću da doprinose ne treba povećavati već poboljšavati njihovu naplatu.
Poslanički klub G17 plus će dati podršku ovim izmenama Zakona u nadi da će ove promene uspeti, jer ako se to kojim slučajem ne desi sledeće promene će morati da budu mnogo radikalnije od ovih.

Poštovani predstavnici Vlade, ministarko, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko reči o izmenama i dopunama zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu, samo bih htela da uvaženoj koleginici Mićić, dopustiću joj priliku da može da mi replicira, kažem da je Mlađan Dinkić predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj po funkciji.
Ne, pre nego što krenete da mi objašnjavate, vi ćete mi reći kako je to po funkciji tadašnji potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović bio predsednik Upravnog odbora Veterinarskog zavoda, na primer? Kakve je on veze imao sa Veterinarskim zavodom? Ministar ekonomije i regionalnog razvoja jeste po funkciji predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj. Da li tu nešto ima čudno? Ima samo vama. Nikome drugom nisu te stvari čudne.
Druga stvar, s vama se apsolutno slažem da DRI, da treba da je zaposlimo malo više, da zađe i u javna preduzeća, da zađe i u Fond za razvoj, ali zaći će i u političke stranke.
Državna revizorska institucija, prema novom zakonu o finansiranju političkih stranaka, kontrolisaće stranačke izveštaje, neće se više dešavati da mi sami sebe kontrolišemo, da smo svi vezani nekim zavetom ćutnje, da se o tome ne govori.
Iskreno se nadam, pošto sam bila u Radnoj grupi za izradu zakona, da će zakon doći u skupštinsku proceduru u najskorije vreme, da ćemo ga usvojiti, pa ćemo onda da vidimo kako se to finansira.
Što se tiče Bora i povezivanja sa finansiranjem Ujedinjenih regiona Srbije, mogu samo da kažem da ko izgubi može da se ljuti. Toliko smo isfinansirali da smo osvojili 25%.
Vaš je problem što ste našli grupu građana, što ste sa Radmilom Gerom išli na izbore u Bor, niste mogli da pobedite nikako. Da nismo osvojili toliko glasova koliko jesmo, zar bi razlika bila od drugoplasiranog 7%. To bi možda bila tesna pobeda. Ovako je razlika i pobeda čista kao suza.
I sada i pre neki dan je vaš kolega poslanik pričao o Boru. Zašto vam taj Bor toliko smeta? Pokazali smo da možemo da pobedimo. I vama želim pobedu svuda u Srbiji, gde god možete, bez ikakvih problema, jer se radujem vašim pobedama i prelazima cenzusa, jer znam da smo na zajedničkom poslu, koliko god vi pričali o Dinkiću, a evo, sprema se i gospođa Pešić.
Pričajte vi slobodno, ukazujte na probleme, ali nemojte da govorite o stvarima koje ne stoje. Kao da je on birao da li će biti predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj. Nije, stavljen je tamo. Da je mogao da bira, verovatno bi izabrao nešto drugo što mu donosi višestranačke i ostale koristi.
Da se vratimo na ovo zbog čega smo danas tu. Radi se o tri izmene zakona, uslovno rečeno, zakona o institucijama, o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza i izmene i dopune zakona o Fondu za razvoj.
Pošto je ministarka objasnila koje su to još izmene osim promene sedišta, želeo bih da kažem da ono što ste pominjali Zaječar, da je nacionalna Agencija za regionalni razvoj već izmeštena u Zaječar, da je njeno sedište u istom tom Zaječaru, ali da zbog toga nismo morali da menjamo Zakon o regionalnom razvoju, jer u samom zakonu nije određeno sedište. Pošto u ovim zakonima i fondovima sedište je bilo određeno zakonom, tako da jedino kroz izmenu i dopunu to sedište možemo da promenimo.
Inače i za ubuduće, mislim da nije dobro u zakone stavljati gde će biti sedišta, već da se to može urediti što internim aktom same agencije ili fonda, što nekim podzakonskim aktom, kao što je to urađeno u slučaju premeštanja centrale Agencije za regionalni razvoj.
Pričali smo o tome i ovde da je Srbiji potrebna decentralizacija i regionalizacija, ali potrebna je za početak i dekoncentracija. Dekoncentracija jeste jedan oblik decentralizacije i nije jedini. Postoji još devolucija, i ta dekoncentracija jeste oblik decentralizacije, međutim, nije njena suština. Planovi u dislociranju ove četiri institucije iz Beograda imaju izvesnu simboliku. Kako ko vidi tu simboliku, a ja je vidim na sledeći način.
Centrala Nacionalne službe za zapošljavanje seli se u Kragujevac, u grad koji je nakon dolaska "Fijata" doživeo ekonomski progres, ali isto tako i grad koji je 2007. godine proglašen za grad budućnosti, za najboljeg domaćina u Srbiji i koji je 2008. godine dobio sertifikat kao dobro poslovno udruženje, jedan od tri grada u Srbiji koji su to dobili, nažalost, samo tri grada, ali se nadamo da će sledeće godine
biti više gradova u Srbiji i da će svako mesto u Srbiji postati dobro okruženje. Svi znamo da bez omogućavanja dobrih uslova investitorima, mi ne možemo da krenemo napred, ma koliko institucija selili širom Srbije.
Drugo, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza se seli u Užice, u pravu ste i vi i ministarka, Užice jeste grad izvoznik, 13% srpskog izvoza dolazi iz Užica zbog bakra, aluminijuma, vojne opreme. Logično je da agencija koja se bavi izvozom ima sedište u Užicu.
Fond za razvoj simbolički ide u Niš. Zašto? Zato što je upravo Niš jedan od gradova koji je pogođen ekonomskom krizom, grad u kome nema ni malih ni srednjih preduzeća, doskora nije bilo investicija, a potpisano je osam ugovora sa južnokorejskim i ostalim investitorima, grad gde je stopa nezaposlenosti skoro 30%.
Zašto je Zaječar izabran kao grad za sedište Nacionalne agencije za regionalni razvoj? Upravo kao primer devastiranog grada do koga ne dolaze ni investitori zbog slabe infrastrukture i slabe putne povezanosti sa Koridorom 10.
Iskreno se nadam da je ovo tek početak seobe institucija iz Beograda ka svim delovima Srbije i sigurna sam da će i ova, a i naredna Vlada koja bude, raditi na tome da upravo agencije za koje bi bilo logično da im centrale budu van Beograda, da budu razmeštene po unutrašnjosti.
Recimo, novoosnovana Uprava za agrarno plaćanje pri Ministarstvu poljoprivrede je sada smeštena u Šabac. Naravno, postoji i inicijativa koja jeste potekla od G 17 plus i koja nema stranačko obeležje, već će biti prihvaćena od pokrajinskih vlasti, da deo Sekretarijata iz Novog Sada premesti u druge delove Vojvodine.
Mogli bi za prvo vreme da budu izmešteni sekretarijati za poljoprivredu, delovi javnih preduzeća "Vode Vojvodine", "Vojvodinašume", agencije i zavodi koji tek treba da se osnuju, znači da osnovni cilj svega ovoga bude da institucije budu bliže građanima i da država dođe do kuća svakog građanina, ali ne samo u svojoj najčistijoj formi, već kroz seljenje institucija, agencija i fondova i približavanje korisnicima usluga.
Ovi razlozi za izmeštanje treba da budu ekonomski, jer institucije ne treba da budu koncentrisane u jednom centru, ne treba da bude sve u Beogradu, i ja kao neko ko dolazi iz Beograda, to mogu slobodno da kažem bez da me neko optuži da navijam za svoje mesto, da ću sada da tražim da se neka institucija preseli u neki grad.
Ne, ja sam iz Beograda, živim u Srbiji, ali želim da Srbija živi i izvan Beograda. Podaci koje smo čuli, ne samo od ministarke, nego ono što svi znamo, da se Srbija prazni i da se gasi, i da se svi sele u Beograd, ne odgovara ni Srbiji kao državi, ni Beogradu gradu u kome ja živim. Nadam se da oko toga nema spora.
U važnost ove dislokacije izmeštanja sedišta institucija ne treba uvek sumnjati, treba je podsticati, jer seljenje tih centrala, daće podršku i podsticaj sredinama u one koje se sele, te sredine dobijaju afirmaciju, institucije postaju generatori raznih sadržaja. Ne treba zanemariti ni troškove, četiri do pet puta su niži troškovi što rentiranja prostorija, što ostalih pratećih troškova nego što jedna institucija ima u Beogradu.
U Beogradu je najskuplji poslovni prostor, uglavnom većina i ovih institucija i drugih o kojima sam pričala taj prostor rentiraju i plaćaju velike troškove zakupa.
Povećaće se zaposlenost lokalnog življa, a ne mogu unapred da znam iz koje će stranke neko da bude zaposlen. Valjda će se zaposliti lokalno stanovništvo, biće svih stranaka, valjda će se zaposliti oni kojima je posao potreban i oni koji nešto znaju. Valjda će doći vreme da pobeđuje znanje partijsku pripadnost. Možda sam utopista, ali u to iskreno verujem. Mislim da se slažem s mnogima od vas.
Kao što sam rekla, dekoncentracija jeste jedan oblik decentralizacije, ali ima pretežno administrativno značenje i njome se samo ublažava centralističko uređenje jedne unitarne države.
Ono što Srbiji treba jeste suštinska decentralizacija i regionalizacija. Držeći se iskustava razvijenih zemalja, nesporno je da treba da usvojimo stav da se većoj jedinici ne poverava ono što može da uradi manja jedinica, da ono što može da se učini u kvartu ne treba prebacivati na nivo opštine, ono što može da se učini u opštini ne treba prebacivati na nivo regiona, ono što može da se učini u regionu ne treba da se prebacuje na nivo centralnih vlasti.
Ukoliko verujemo u to načelo, onda neće imati nikakvih prepreka da Srbija postane i decentralizovana i regionalizovana država u kojoj će svi njeni građani imati i šansu i mogućnost da se i lokalno i regionalno organizuju i ujedinjuju, jer dobro upravljanje je moguće samo izbliza, a izdaleka iz centrala se može samo vladati. Mi ne želimo Srbiju kojom se vlada, mi želimo Srbiju kojom se dobro upravlja. Iz tog razloga ćemo podržati izmene ovih zakona.

Izvinjavam se, nisam bila precizna, Čedomir Jovanović je bio predsednik tenderske komisije pri privatizaciji Veterinarskog zavoda.
Samo da vas podsetim, vi bar znate, učestvovali ste u tome, ko je bio na čelu Upravnog odbora Fonda za razvoj, prvo Zoran Đinđić, pa Aleksandar Vlahović, pa Predrag Bubalo. Bilo im je u opisu posla da to obavljaju. To je funkcija koja se obavlja bez naknade. Da li je na tom mestu Mlađan Dinkić ili Mirko Cvetković, to je nebitno, ali prosto po funkciji se ta pozicija uzima i obavlja bez nadoknade.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moralo je, čini mi se, da prođe 10 godina od raspada bivše Jugoslavije da se Srbija koliko-toliko vrati u normalnost, pa da se postavi i pitanje zločina nad srpskim civilima i nad ratnim zarobljenicima srpske nacionalnosti.
Tek u poslednjih 10-ak godina Srbija je dobila pravo da oplakuje svoje žrtve na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Stradanja Srba su ili mistifikovana, jer se insistira samo na licitiranju broja stradalih, a ne i na poštovanju prema konkretnim žrtvama koje imaju ime i prezime ili se odabranom i doziranom istoriografijom utvrđuje monopol nad istinom prošlosti.
Pravilan odnos prema sopstvenoj istoriji je nešto što je svih ovih godina nedostajalo, ali ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu. To je nešto što tek treba da se uradi, ali ne treba da imamo iluzija i da se zavaravamo da će se to desiti uskoro. Uvek nekome odgovara da preuveličava svoje, a nipodaštava tuđe žrtve. Ili se dešava čak i obrnuto, da uvek neko krivi više svoj narod za zločine, a da opravdava druge.
Takmičenje u političkoj korektnosti i zaklanjanje iza ili zaklinjanje u evropske vrednosti ne mogu da budu recept za uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti u ovom našem regionu. Bez primene krivičnog zakona nema mira i saradnje u regionu. Pravosuđa u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne mogu da nađu izgovor za nepokretanje istraga i suđenje za ratne zločine počinjene nad Srbima. Ostali su nekažnjeni mnogi zločini počinjeni nad Srbima jer su bili, a i danas su, na dnu liste prioriteta u pravosudnim institucijama Hrvatske i BiH.
Međutim, sređivanje ratnih računa i proces pomirenja ne zavisi samo od suđenja ratnim zločincima.
Ključne uloge moraju da odigraju političari i kreatori politike, kroz obrazovanje i kulturu i kroz stalno unapređivanje dijaloga među narodima koji od 90-ih godina prošlog veka žive u zasebnim, novim državama, a Srbija ima poseban interes za normalizacijom odnosa u regionu, jer izvan Srbije žive naši sunarodnici sa različitim stepenom političkih i drugih prava.
Istovremeno, u Srbiji žive izbeglice i raseljena lica iz skoro svih krajeva bivše Jugoslavije i raseljena lica sa KiM. Po broju izbeglica i raseljenih lica Srbija je na prvom mestu u Evropi.
Od Srbije se traži i očekuje suočavanje sa prošlošću. Moram da kažem da je to jedan difuzan koncept kome nedostaje jasna definicija i zbog toga je teško reći da li se to suočavanje odvija ili ne. Sam termin ima i jednu jaku ideološku konotaciju, jer se pretpostavlja da onaj ko govori o tome jedini zna istinu o prošlosti i da svi drugi treba da se sa tom istinom saglase, odnosno suoče.
Istina ima uvek više strana. Naša znanja iz prošlosti ograničena su samo prošlošću, jer nismo svi istoričari i ne možemo sve rekonstruisati na osnovu izvora. Pri tom postoji i prošlost koja je kreirana i od strane medija, prosvete, kolektivnih uspomena, ali i potrebe određenog trenutka.
Suočavanje sa prošlošću nije trgovačko licitiranje i ne uspeva ako je nametnuto. Baš kao i izvinjenje, i suočavanje treba da bude iskreno, da se obavi bez uvijanja, prenemaganja i svakojakih drugih trikova, i to ne zato što to neko od nas traži, što nas neko time uslovljava, nego što smo mi na to spremni, i to ne samo mi nego i svi ostali narodi iz bivše Jugoslavije.
Postoje i nepobitne činjenice: država Srbija i ova Narodna skupština pružile su ruku pomirenja donošenjem Deklaracije o Srebrenici. Nema većeg poštovanja prema sopstvenim žrtvama nego kad se izvinite onim drugim, tuđim. Ne možemo da utičemo na to kada će i da li će i drugi ukazati poštovanje prema srpskim žrtvama, ali možemo da ih pozovemo da to učine. Isto tako, ne možemo ni očekivati da neko drugi ima razumevanje, pijetet za naše žrtve, ako mi sami ne razvijemo poštovanje i trajno sećanje.
Srpski narod je u 20. veku i ginuo i stradao, a u 21. veku treba da nauči da živi. Ova deklaracija je korak u tom pravcu i zato ćemo danas glasati za nju.

Poštovane kolege dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri i predsedniče, kao što je profesor Bataković rekao u uvodu, još od jeseni 2008. godine je Međunarodni sud pravde proučavao da li je Deklaracija kosovske skupštine o proglašenju nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom.
Epilog tog skoro dvogodišnjeg proučavanja mi smo čuli u četvrtak 22. jula. Deklaracija ne krši norme međunarodnog prava. Mi smo ovde u Narodnoj skupštini tu kosovsku deklaraciju poništili samo dan nakon što je ona doneta u kosovskoj skupštini i tako potvrdili odluku Vlade Republike Srbije kojom se poništavaju svi akti i radnje kojima Privremeni organi samouprave na Kosovu proglašavaju jednostranu nezavisnost.
Mišljenje Međunarodnog suda pravde je, bez obzira na sve jezičke i pravne akrobacije, nepovoljno za Srbiju. Izjašnjavanje na kraju jednoipočasovnog izlaganja to potvrđuje. Deset na prema četiri u korist stava da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Tačno je da Sud nije dao odgovor na suštinsko pitanje legalnosti prava na secesiju kosovskih Albanaca, ali to isto tako ne znači da mišljenje Suda nije važno. Ne sećam se da je iko to od zvaničnika Republike Srbije rekao i da to mišljenje neće imati posledica na međunarodni položaj Srbije.
S druge strane, to nije ni odluka, ni presuda, već mišljenje. Mišljenje suda ne obavezuje ni Generalnu skupštinu UN. Nigde nije rečeno da su Albanci bilo u pravu kada su doneli Deklaraciju o nezavisnosti, ali nije nam mišljenje Međunarodnog suda pravde otelo KiM ili nam oduzelo pravo da nastavimo sa političkom i diplomatskom borbom za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje. Sve je nas podsetilo na to da je međunarodno pravo promenjiva kategorija, da je izraz konsenzusa moćnih i da vrlo često biva poraženo od politike.
Sud nije zalazio u traženje odgovora na neka ključna pitanja koja su mnogi od nas učili na društvenim fakultetima, a to je šta je jače i šta je važnije, da li pravo naroda na samoopredeljenje ili pravo države na odbranu integriteta, ali ovako izrečeno mišljenje može da postane i opravdanje i ohrabrenje svima onima koji se u raznim delovima sveta bore za otcepljenje. Ma koliko se neki trudili da to predstave, Kosovo nije jedinstven slučaj, već samo presedan. Nema ničeg jedinstvenog u slučaju Kosova.
Pitanje koje se postavlja je šta dalje i šta nam je činiti? Da li smo mi u stanju da ovde u Narodnoj skupštini vodimo jednu odgovornu političku raspravu? Možemo li da izađemo iz svojih stranačkih rovova i pošteno odgovorimo na pitanje: koliko nas to uopšte interesuje KiM? Ne samo kao teritorija, nego koliko nas interesuju ljudi koji su, uprkos svemu, ostali da žive na KiM. Šta mi možemo da im ponudimo, osim raznih parola i raznovrsnih stranačkih stavova?
Prošlo je 11 godina otkad su NATO i UN stavile Kosovo i Metohiju pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo, niti da uspostave vladavinu prava. Na Kosovu i Metohiji živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element, koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost.
Slično je stanje i sa odnosom Srba na Kosovu i Metohiji prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da, osim zahteva za simboličkom suverenošću, mi moramo da otvorimo put i za traženje novih rešenja. Taj put treba da vodi do krajnjeg cilja, a to je postizanje istorijskog kompromisa i pomirenja između srpskog i albanskog naroda.
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ne obavezuje Generalnu skupštinu i stoga su napori da se u Generalnoj skupštini potraži mišljenje, odnosno potraži rešenje prihvatljivo za Srbiju, sasvim opravdani.
Mi naprosto nemamo prava i nismo dobili mandat od građana da odustanemo od traženja tog prihvatljivog rešenja. Svesni i svoje snage, i svog položaja i svog strateškog opredeljenja za evropske integracije, danas treba da izrazimo podršku i damo ovlašćenje Vladi da podnese rezoluciju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i da učini sve diplomatske i političke napore da ta rezolucija bude usvojena, da otvori put ka traženju kompromisa, jer kompromis je u politici pobeda, a ne poraz.
Šta bi to bio kompromis? Svako rešenje kojim Srbija ni eksplicitno ni implicitno ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije. Ali, da bismo stigli do tog rešenja potrebni su nam saveznici i to ne bilo koji, već najjači. Potrebna nam je i Evropska unija i potrebne su nam Sjedinjene Američke Države. Bez njihove podrške samo ćemo se udaljiti od željenog kompromisnog rešenja.
Kao što nemamo prava da dignemo ruke, odustanemo od diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju, isto tako nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa Evropskom unijom. Uz usaglašavanje sa Evropskom unijom mogli bismo da dođemo do rezultata u korist interesa kako Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, tako i države Srbije. To je u stvari politika zbog koje je moja stranka G17 plus i ušla u koaliciju Za evropsku Srbiju, i zbog nastavka te politike danas ćemo podržati ovu odluku.

Dame i gospodo, potpredsednice, poštovani narodni poslanici, podstaknuta sam da se javim i da govorim, ako već nisam u načelu o ovom zakon, pošto nisam bila prisutna, o pojedinostima, jednom kampanjom koja se vodi protiv Narodne skupštine i protiv narodnih poslanika, a kampanju vodi deo javnosti, deo medija, deo nevladinog sektora. To bih vrlo razumela da se ne radi o institucijama koje je ova Narodna skupština birala: o Zaštitniku građana i o Povereniku za informacije od javnog značaja.
Ne mislim da je dobar način komunikacije preko nečijeg veb-sajta ili bloga, već da smo, Skupština kao najotvorenija institucija i mi kao narodni poslanici, uvek spremni za dijalog i raspravu i o stvarima sa kojima se, možda, ne slažemo, ali komunikacija ima dva kraja, uvek je dvostrana. Ne mislim da je dobro da se ja o stavovima Ombudsmana i o stavovima gospodina Šabića obaveštavam na njihovim veb-stranicama. Zašto nisu tražili sastanak sa poslaničkim klubovima i zašto ove nedoumice nismo raspravili pre nego što se njima pozabavio deo medija, koji, zaista mislim da vodi kampanju. Jer, ako ovo nije kampanja, pa, pogledajte naslove – Vlada radi za BIA, Skupština radi za BIA?! Izvinite, ja za BIA ne radim! Radim kao narodni poslanik i štitim interese građana koji su glasali za listu na kojoj sam se nalazila.
S druge strane, želim da kažem da podržavam inicijativu Ombudsmana da se obrati Ustavnom sudu i da zatraži od Ustavnog suda mišljenje o tome da li je ovaj zakon u sladu sa Ustavom ili nije, jer se ne osećam dovoljno kvalifikovanom da to kažem. Misli da je Ustavni sud jedina instanca u ovoj zemlji koja može da nam objasni i da nam kaže da li je ovaj zakon o elektronskim komunikacijama u skladu sa Ustavom ili nije.
Što se tiče samog zakona i samog toka kako je ovaj zakon donet, ne znam da li treba da se podsetimo svi kako se jedan zakon pravi. A pravi se tako što se napravi radna grupu, a radnu grupu je formiralo Ministarstvo za telekomunikacije, pa, između ostalih, u toj radnoj grupi su bili, osim ljudi koji su zaposleni u Ministarstvu, i prof. dr Vladimir Vodinelić, dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta ''Union'', Slobodan Kremenjak, advokat i to upravo advokat nezavisnih medija nevladinog sektora, Dušan Stojković, advokat, Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, dr Miroljub Radojković, profesor na Fakultetu političkih nauka. Ne mislim da su oni, baš, žmureći prešli preko teksta zakona i da su pustili da se kasnije razne nepravilnosti ispostave u ovom zakonu.
Javna rasprava o ovom zakonu otvorena je još 2. oktobra 2009. godine, objavljivanjem Nacrta zakon o elektronskim komunikacijama i trajala je do 30. oktobra. Raspored javne rasprave je bio sledeći, a ako grešim tu su ljudi iz Ministarstava, neka me isprave, dakle: 2. oktobra je objavljen Nacrt zakona o elektronskim komunikacijama na veb-sajtu Ministarstava i početak javne rasprave; 14. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Beogradu i to u velikoj sali Građevinskog fakulteta; 16. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Novom Sadu; 27. oktobra održan je Regionalni okrugli sto u Nišu; 30. oktobra bio je završni Regionalni okrugli sto, koji je značio završetak javne rasprave. Svi pristigli komentari u toku javne rasprave bili su postavljeni na veb-stranicu Ministarstava, mogu i danas da se pogledaju, pa bi moglo da se vidi ko je kakve primedbe imao na Nacrt ovog zakona. On je, zatim, nakon analize svih pristiglih komentara, stavljen u proceduru prikupljanja mišljenja ostalih ministarstava, svi znamo kako to ide u vladi, a nakon toga je došao u parlament.
Nekoliko minuta bih posvetila zakonima koje je ova skupština davno donela, a to je, Zakon o BIA iz 2002. godine i Zakon o VBA koji je doneto 2009. godine, kako bi se videlo da Zakon o elektronskim komunikacijama apsolutno ne donosi ništa novo u ovoj oblasti oko koje su se uzbudili duhovi i oko koje je reagovao Ombudsman i Poverenik za informacija od javnog značaja, a i deo javnosti, kao što bih rekla, čiji nalog suda postoji, i u Zakonu o BIA, za svako odstupanje od tajnosti komunikacije, pa i za zadržane podatke, ali su njime predviđena i neka odstupanja. Citiraću neke članove, čisto da se svi podsetimo. Član 13. kaže: "Direktor agencije može, ako je to potrebno iz razloga bezbednosti Republike Srbije, svojim rešenjem, a na osnovu prethodne odluke suda, odrediti da se prema određenim fizičkim i pravnim licima preduzmu određene mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja u postupku utvrđenim ovim zakonom".
Član 14. kaže: ''Odstupanja od načela nepovredivosti i tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, na predlog direktora Agencije, odobrava odlukom predsednik Vrhovnog kasacionog suda, odnosno sudija tog suda koji je određen da po ovim predlozima odlučuje u slučaju odsustva predsednika tog suda, u roku od 72 časa od podnošenja predloga. Predlog i odluke iz stava 1. ovog člana sačinjavaju se u pismenom obliku. Predlog sadrži podatke i činjenice koji su od značaja za primenu ove mere.
Član 15. Zakona o BIA kaže: ''Kada su razlozi hitnosti u pitanju, kada razlozi hitnosti to zahtevaju, a posebno u slučaju unutrašnjeg međunarodnog terorizma, odstupanje iz člana 14. ovog zakona može svojim rešenjem naložiti direktor Agencije, uz prethodno pribavljenu pismenu saglasnost, za početak primene odgovarajućih mera, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, odnosno ovlašćenog sudije.''
Dakle, ove odredbe su na snazi od 2002. godine. Pitam se, a pitam i sve nas – zašto niko nije pokrenuo izmene i dopune ovih spornih odredbi, jer ovaj zakon o elektronskim komunikacijama se samo držao Zakona o BIA, koji je iz 2002. godine.
Što se tiče Zakona o dvema vojnim službama, VBA i VOA, koji je na snazi od prošle godine, koji je isto ovaj parlament doneo i Zakon o elektronskim komunikacijama i u ovom pogledu ne donosi ništa novo, jer uopšte se ne predviđa postojanje odluke suda.
Član 12. kaže – ''Posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka iz nadležnosti VBA su: tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i korisnika bez uvida u njihov sadržaj.'' Pa tu odredbu ima i Zakon o elektronskim komunikacijama. Na ovaj Zakon o vojnobezbednosnim službama ne sećam se da su podnošeni ovakvi amandmani kao na Zakon o elektronskim komunikacijama. ''Primenu posebnih postupaka i mera iz stava 1. ovog člana uređuje ministar odbrane, na predlog direktora Vojnobezbednosne agencije, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Ako se mišljenje iz stava 2. ovog člana ne dostavi u roku od 30 dana od dana prijema podnetog zahteva, smatraće se da je mišljenje pozitivno.''
Član 13. kaže – ''Posebni postupci i mere iz člana 12, od 1. do 6. ovog zakona, preduzimaju se na osnovu naloga direktora Vojnobezbednosne agencije ili lica koje on ovlasti.''
Da zaključim, ukoliko su i Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja želeli da ostvare komunikaciju sa parlamentom i da unesemo izmene i dopune Zakona o elektronskim komunikacijama na način kako su oni želeli, oni su to mogli da urade. Međutim, pošto to nije urađeno na način za koji mi smatramo da je prigodan, mi ćemo za ovaj zakon glasati u celini i uz glasanje za amandman koji je podneo Odbor za saobraćaj i veze. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege i koleginice, najpre želim da obavestim sve vas šta se u petak desilo na sednici SO Kruševac.

Šef Odborničke grupe SRS Momčilo Duvnjak, koji upravo ulazi u salu, koji je narodni poslanik, u pauzi zasedanja je fizički nasrnuo na šefa Odborničke grupe G17 plus Vojkana Pulića, ošamario ga, pri tom je gospodinu Puliću pukla vilica. Znači, nanete su teške fizičke povrede.

Policija je ubrzo reagovala, ali šta se onda događa? Gospodin Duvnjak odbija da priča sa policijom, poziva se na imunitet. Zarad javnosti, zarad svih nas, ja ću pročitati član 103. iz Ustava, koji se tiče imuniteta narodnog poslanika. Kaže se: ''Narodni poslanik uživa imunitet.

Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije.

Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.

Narodni poslanik koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine.

U krivičnom ili drugom postupku u kome je uspostavljen imunitet, ne teku rokovi propisani za taj postupak.

Nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje pravo Narodne skupštine da uspostavi imunitet.''

Policija nije uvažila pozivanje gospodina Duvnjaka na imunitet, već je protiv njega podnela krivičnu prijavu. Tužbu je podneo i moj kolega šef Odborničke grupe G17 plus u SO grada Kruševac, Vojkan Purić.

Ono što želim da pitam jeste – da li će i kada će tužilaštvo reagovati na ovu krivičnu prijavu koju je podnela koalicija? Drugo, kada će Administrativni odbor Narodne skupštine staviti na dnevni red tačku pitanja imuniteta narodnog poslanika Momčila Duvnjaka?

Žalosno je da umesto argumenta neki koriste pesnice. Ovo, nažalost, nije prvi put da se incidenti događaju. Ovo ne narušava samo ugled SO grada Kruševca, već i ugled Narodne skupštine Republike Srbije.

Sigurna sam da i političke stranka, a i građani, biraju svoje predstavnike ne zato da bi se oni fizički obračunavali sa političkim protivnicima, već da bi snagom svojih argumenata uticali na to da se njihovi stavovi i njihove ideje što bolje sprovode. Dakle, pitanje za tužilaštvo i pitanje za Administrativni odbor. Hvala. (Aplauz)