Jednostavno, ovaj član stvara jednu nedoumicu i zbunjuje uopšte u pogledu rešavanja. Ipak ću ga pročitati, da bi bilo jasnije. Kaže se: „Ako vlasnik nema drugu odgovarajuću stvar, dužan je da o tome odmah izvesti teritorijalni organ koji obezbeđuje raspoređivanje i upućivanje druge odgovarajuće stvari.“ To shvatam – ako ja kao vlasnik stvari nemam odgovarajuću stvar, onda sam dužan da dam drugu odgovarajuću stvar, a ne razumem kako to može umesto kamiona da dam neka kolica.
Predložio sam, mislim da je potpuno jasan moj amandman, koji kaže: ''Ako vlasnik nema drugu odgovarajuću stvar, dužan je da o tome odmah izvesti teritorijalni organ koji obezbeđuje preraspodelu od drugih vlasnika stvari.“ Znači, teritorijalni organ mora obezbediti odgovarajuću stvar od drugoga, a ne sada da sili prethodnog vlasnika da on obezbeđuje neku drugu odgovarajuću stvar.

Molio bih gospodina ministra da pažljivo sasluša moj amandman. Predložio sam da se briše stav 3. člana 3.
Pročitaću ga: ''Prigovor savesti može da izjavi i vojni obveznik u rezervnom sastavu Vojske Srbije, i to nakon isteka perioda od četiri godine od dana završetka služenja vojnog roka sa oružjem.''
Gospodine ministre, ako ovo ovako ostane teoretski može da se desi da svi oni koji su odslužili vojni rok pre četiri godine podnesu prigovor savesti i da vi više nemate rezervu. Mislim da ovakva odrednica ne može da stoji. Zato vas molim da preispitate ovaj član ili da ga preuredite, ili da ga prihvatite ovaj moj amandman. Vi ste najodgovorniji čovek za funkcionisanje Vojske. Moramo misliti o tome šta će se desiti sutra.
Ako ovako ostane mi ćemo ostati bez rezerve. Ostaje da državu brane samo najmlađe četiri generacije, što je neprihvatljivo.

Neću ovaj amandman da obrazlažem, ali iskoristiću vreme da samo još nešto kažem vezano za prethodni amandman. Još jedanput molim ministra da to razmotri, pošto nisam dobio njegovo mišljenje. U suprotnom, ja kao čovek dovodim, pitam se da li uopšte da glasam za ovaj zakon. Dobro znate, i pored svojih ličnih ubeđenja, da sam se pohvalno izrazio o ovom zakonu i mislim da je dobro napisan u mnogim elementima, ali ovakva odrednica, još jednom povlačim, dovodi me u dilemu šta i kako da se ponašam.

Ovaj amandman koji sam podneo, jednostavno, usklađivanje odredaba jednog i drugog zakona, izjednačio sam pravo prigovora, odnosno izjednačio sam ako neko ne može ostvariti pravo na prigovor savesti, i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i civilnoj službi, tako što sam dodao još dve odrednice, jer smatram da ne treba praviti razliku između prigovora savesti za civilnu službu i prigovora savesti služenja vojnog roka bez oružja. Prema tome, to je bila svrha ovog amandmana.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, po mojoj evidenciji koju imam, ovaj amandman je prihvatila Vlada, no, želim da iskoristim ovo vreme da odreagujem na deo jučerašnje diskusije, kada smo raspravljali o problemima beskućnika.
Moram da vam kažem da moja zalaganja da se reše problemi pripadnika Vojske, bivših i sadašnjih, to osećam kao moralnu obavezu, nema veze sa partijskom pripadnošću i to bih činio da sam član vaše partije.
Stoga, vaša opaska na jučerašnjoj sednici, kada smo raspravljali o ovom problemu, moram da kažem, kada ustanete slabo se ovde razume, molio bih vas da sedite kada govorite da bismo vas bolje čuli i razumeli.
Evo šta ste rekli – iz vaše partije je potpredsednik Vlade Srbije. Najbolje bi bilo da porazgovarate sa njim, da on da mogućnost rešenja, pa da vidimo kako bi to moglo da se reši. Ubeđen sam da biste vi to umeli, da se posavetujete na koji način da to rešimo, jer za ovih 10, 15 ili 18 godina od kada su počeli da dolaze ovamo, niko nije bio dovoljno pametan, izgleda, da to reši.
Gospodine ministre, vas ne delim, Vladu, ni po jednoj partijskoj pripadnosti, gledam vas kao jedan celovit organizam i ne interesuje me u ovom momentu ko je personalno potpredsednik ili ministar. Ali smatram da je to vaša obaveza i dužnost, jer da sam ministar, a nisam, verujte, ili bih to rešio ili ne bih bio ministar.

Vlada je prihvatila ovaj amandman i zbog toga ovo vreme i još od naredna tri amandmana poklanjam DSS.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, nije sporno, oduvek je bilo da su pojedinci imali otpor prema nošenju oružja. Oni su to i svoje neslaganje, da kažem, na razne načine iskazivali, čak i odlazili u zatvor, u ono vreme kada nisu mogli da daju prigovor savesti.
Znači, o takvim ljudima mi ne govorimo i svakako sa te strane je dobro što će se ovaj zakon, ovakav, doneti.
Međutim, ovde se postavlja problem zloupotrebe ovog zakona od mnogih onih ljudi koji su istog takvog ubeđenja. Mnoge ljude sam poznavao, nisam mnoge, ali sam pojedince poznavao, koji nisu želeli da nose oružje. Oni su se uglavnom bavili humanitarnim poslovima ili poslovima prosvete itd.
Sada, ovde postoji jedan problem što u ovom zakonu nema destimulativnih mera da one ljude koji stvarno ne misle tako, odnosno nemaju stvarnu svest, prigovore savesti, da ih odvrati da ne koriste tu instituciju. Ovde sam predložio, ovim članom, određene mere. Možda su one široke, ali bi bilo dobro, ako ništa drugo, gospodine ministre, da razmislite, možda se može ovo i drugačije formulisati. Ja sam ga ovako video i ne tvrdim da je on najbolji, ali svakako bi bilo dobro da u ovakvom jednom zakonu postoji i jedan član koji bi destimulativno delovao na one ljude koji nemaju iskren odnos prema prigovoru savesti. Hvala vam lepo.

Ja sam pozdravio ovaj član, ali s obzirom na to kako je formulisan, on ne obezbeđuje njegovu realizaciju pogotovo kada sam video kakav je odgovor na moj amandman. Moj predlog je bio da se briše reč „može“ i da se formira fond za stambeno obezbeđenje pripadnika Vojske.
Međutim amandman nije prihvaćen, govori se da će to biti kad se stvore uslovi. To znači da neće nikada.
Mislim da bi bilo dobro da ste prihvatili ovaj moj amandman, predlažem da ga prihvatite, jer se na taj način stvaraju uslovi da se ovaj fond formira i da se razrešavaju stambeni problemi. Nije tačno da nema uslova, uslovi postoje, postoje razni načini, samo treba to izučiti i kada se organizovano pristupi mislim da se može ovaj problem donekle rešiti.

Gospodine ministre, moram da reagujem iz prostog razloga što iz vašeg izlaganja i odbrane nekih stavova proizilazi da su ljudi beskućnici, sami oni, krivi za stanje u kojem su se našli. Bar je intonacija takva da je sve učinjeno. Međutim, lično mislim da su oni za to kao pojedinci najmanje krivi.
Moram da kažem da ne mogu neke stvari da prihvatim. Znam koji su problemi. Ogromni su problemi i svesni smo toga. Zašto su stanovi građeni u Negotinu ako niko neće tamo da ide? Zašto su stanovi građeni tamo gde ljudi neće da idu? To je jedno.
Drugo, moram da kažem, gospodine ministre, da morate doneti akt, rešenje, ako je neko kriv ili bespravno donosi i traži nešto, mora se doneti odgovarajući akt da taj čovek to ne zaslužuje, a neka se on onda žali drugome i neka traži svoju pravdu.
Ministarstvo često ćuti na pojedine zahteve ljudi. To je očit primer, recimo, onih 60 i nešto penzionera iz Crne Gore. Ministarstvo je jednostavno ćutalo i ostavilo ih na cedilu da dve godine žive bez ikakvih primanja.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, prethodnim zakonom je bilo predviđeno da se oficir, odnosno podoficir, može postaviti na neposredno niži čin po svom pristanku.
Sada izmenom ovog zakona brišete tu odrednicu i uvodite da se on može postaviti bez svog pristanka.
Predložio sam da se zadrže odredbe ranijeg zakona, iz prostog razloga što se predloženom izmenom stvara velika mogućnost pre svega zloupotrebe funkcije, položaja, vrši se na neki način degradacija oficira i podoficira, ali u određenoj meri i njihova diskriminacija, s obzirom na njihovo zvanje, znanje koje oni imaju.
Svima nam je poznato da bi se neko postavio na određeno formacijsko mesto mora ispuniti prethodne uslove, kako školske, tako i druge norme, pa prema tome ne vidim potrebu da se ovakva odredba unese u zakon i na taj način, pre svega, stvara zloupotreba da se sklone ljudi za koje pretpostavljeni smatra da su nepodobni.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, nije mi jasno zašto amandman niste prihvatili iz prostog razloga što su ova pitanja, a govori se o obavezama pripadnika Vojske koji su obučeni za učestvovanje u multinacionalnim operacijama da moraju učestvovati u skladu sa ugovorom, kada je to već regulisano, ista takva odredba ili slična nalazi se u Zakonu o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.
Prosto, ne vidim zašto stoji potreba da se u ovom zakonu, čak se može izvući pogrešan zaključak ovako kako je složen ovaj član 80, sada, da su i oni pripadnici koji su bili na školovanju u inostranstvu obavezni da učestvuju u snagama koje učestvuju u multinacionalnim operacijama, jer je ovim zakonom koji sledi lepo složeno, tačno se govori da mora prethodno njihova obuka, priprema, sklapanje ugovora itd, pa ne vidim potrebe da se ovo pitanje po dva zakona definiše i reguliše.

Podneo sam amandman isto na ovaj član, u smislu da se on briše. Mislim da ovakav predlog nije prikladan i nije prihvatljiv sa stanovišta sigurnosti primanja pripadnika Vojske Srbije, iz prostog razloga što bi mogli da ostanu i bez plate. Zbog toga smatram, pogotovo što ovde nije ni dat nikakav limit do kog nivoa se može smanjivati ta osnovica, sem ako nema sredstava. U budžetu se moraju obezbediti sredstva, to je logično.
Mislim i da ovakav jedan predlog ni u kom slučaju ne služi za sigurnost života pripadnika Vojske, za zadovoljenje njihovih ličnih potreba.
Zato mislim da bi ovaj predlog (u amandmanu) trebalo prihvatiti i da ostane rešenje kakvo je bilo, a da se Vlada mora postarati da obezbedi zakonom garantovana primanja pripadnika Vojske Srbije.

Amandman je prihvaćen, kao i prethodni, pa molim da se konstatuje da je prihvaćen.

Molio bih da učinimo jasnim. U ime Partije ujedinjenih penzionera podneo sam amandman na član 2. i član 3. Imam informaciju da je prihvaćen, ali to ovde nije rečeno, pa vas molim da mi kažete – da li je prihvaćen ili nije prihvaćen?

Poštovana predsedavajuća, ne bih navodio, pročitao bih ovaj predlog novog stava koji glasi: Vojni obveznici koji su pravosnažno osuđeni za krivično delo sa elementima nasilja, za koja se gone po službenoj dužnosti ili po privatnoj tužbi, kao i za učestvovanje u neredima i tučama, pre upućivanja na služenje vojnog roka, podležu naknadnom specijalističkom pregledu radi utvrđivanja njegove sposobnosti za služenje vojnog roka sa oružjem.''
Ovim sam hteo da izbegnem bilo kakve nesreće u jednom kolektivu kakva je Vojska. To je bio i ranije problem.
Obrazloženje koje je dato za mene je neprihvatljivo, da to nije predviđeno u uputstvu za preglede, a svako, uputstvo se prilagodi postojećem zakonu. Neprocenjiva je šteta koja može proisteći prijemom takvih ljudi, koji su skloni nasilju, uz to još da mu date oružje u ruke, pa ne vidim razloga, kada smo ovako liberalizovali služenje Vojske, da se ovaj amandman ne prihvati i da ne dozvolimo svesno dovođenje ljudi koji će možda sutra izazvati katastrofu, nesreću, i da ne govorim dalje. Hvala.