Poštovane kolege, upućujem pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike. Pre nekoliko dana javio mi se jedan rudar iz rudnika Jasenovac u opštini Žagubica. Taj rudar ima oko 30 godina radnog staža, ali je pre izvesnog vremena imao nesreću na radu i on je postao invalid treće kategorije. Na jedno oko je slep 80%, na drugo je slep 100%. Na jedno uvo je gluv 80%, a na drugo je gluv 100%. Naravno, on je još uvek u radnom odnosu, jer su zbog brojnih malverzacija sa lažnim invalidima izuzetno pooštreni uslovi za ostvarivanje penzija. To nije ništa sporno, ali pitanje je – šta učiniti sa ovakvim slučajevima gde su ljudi sa ovakvim oštećenjima u životnoj opasnosti?
Kada ovo kažem, ne želim dodatno da dramatizujem ovu već dramatičnu priču, ali na sve ovo moram da dodam da ovaj nesrećni čovek mora dnevno da pređe oko 15 kilometara da bi otišao i vratio se s posla. U njegovoj situaciji, sa dodatnim glavoboljama i nesvesticama, može se lako dogoditi da se smrzne u nekom smetu ili da nastrada od nekog vozila. Koga onda da pitamo za odgovornost?
Još treba dodati da nije dobio nikakvo obeštećenje za povredu na radu, ali mu je rudnik velikodušno povećao platu za neverovatnih 640 dinara mesečno. Odlaskom u penziju ovaj čovek verovatno samo spašava goli život, jer o kvalitetu života čoveka koji ne može da čita novine, ne može da gleda televiziju, da sluša radio, ne može baš previše da se govori. To je više vegetiranje nego življenje. Na taj način se oslobađa mesto za prijem nekog mladog, snažnog i prevashodno zdravog čoveka za rad na tako teškom i odgovornom mestu kao što je rudnik.
Od vas očekujem odgovor kako da rešimo ovakve ljudske sudbine, ali da rešenja zaista budu ljudska. Hvala.

Poštovane kolege, mi se ovde u parlamentu svakodnevno susrećemo sa različitim predlozima zakona. Oko većine njih se poziciona i opoziciona strna spore, i retko se događa da naiđemo na neki pravni akt za kog ni jedna strana nema ništa protiv njegovog donošenja. Zakon o kome danas diskutujemo je jeda od takvih.
Istinski verujem da ne postoji ni jedna osoba, ne samo u ovoj sali, već i širom zemlje koja ima nešto protiv ovakvog jednog zakona.
Konvencija UN o pravu deteta iz 1989. godine, koju je naša zemlja ratifikovala 1990. godine, ističe upravo potrebu da se u potpunosti obezbedi zdravstvena zaštita deci. Naš Ustav garantuje ustavnu zaštitu majkama pre i posle porođaja, ali sve to je nedovoljno ukoliko se ne izglasa upravo ovaj zakon.
Socijaldemokratsko uređenje koje ipak naše društvo teži, podrazumeva da ovakve posebne kategorije budu i posebno tretirane, naročito kada je u pitanju omogućavanje zdravstvene zaštite.
U trenutnoj našoj ekonomskoj situaciji koja povremeno poprima dramatične tonove, naročito kada se spomene nezaposlenost ili još više neizmirivanje doprinosa od strane poslodavaca, dodatno otežava situaciju onima kojima je zdravstvena sigurnost možda i najneophodnija. Desetine hiljada porodica nemaju ni jednog člana koji je zaposlen i koji može preko svoje firme, eventualno da otvori deci, ili trudnoj supruzi, zdravstvenu knjižicu. Ukoliko tu dodamo da su takve porodice ispod ivice siromaštva i da im je plaćanje troškova lečenja u potpunosti finansijski nemoguće, u toj matematici rezultat je veliki broj dece sa hroničnim bolestima, i još veći broj žena sa problemima pri začeću i održavanju trudnoće. Tako da se broj trudnica koje su zbog neredovne i neadekvatne procedure u toku trudnoće izgubile bebu penje na neslavno rekordno mesto među svim evropskim zemljama.
Koliko je važno pričati o tome da je neophodno da deca imaju besplatno zdravstveno osiguranje je čist pleonazam, posebno kod nas kad je novorođena beba prava retkost, kad nam kroz samo nekoliko decenija zbog bele kuge preti tiho odumiranje nacije.
Nisu u problemu samo oni najsiromašniji. Kod nas se nažalost smatra da samo oni koji imaju prihode od 40 hiljada dinara nisu siromašni. Ali, ukoliko oni moraju da plate svaki pregled kod lekara, svaku vakcinaciju, svaku intervenciju ili čak i one najbeznačajnije lekove protiv kašlja ili ekcema, oni automatski odlaze ispod granice siromaštva. Jedan moj lik iz predstave u kojima će se mnoge majke prepoznati govori upravo to. Dođe jesene, počne vrtić, dva dana su u vrtiću, dve nedelje sam dežurna po domovima zdravlja i dečijim klinikama. Upravo te majke će sad moći da odahnu, da se više ne ponižavaju pred namrgođenim sestrama na šalterima koje ponekad nemilosrdno odrezuju ko će platiti, ko ne, nego će moći svoju decu da vode na preventivne preglede i na lečenje bez obzira što možda nisu zaposlene ili nisu u mogućnosti da na drugi način obezbede plaćanje doprinosa.
Ništa nije bolja situacija ni sa ženama koje se odlučuju na trudnoću. Put do rođenja deteta nije svakoj ženi jednostavan. Mnoge žene, posebno u nekoliko poslednjih godina neobjašnjivo teško održavaju trudnoću. Lekari još uvek nisu otkrili pravi razloge za to ali posledice su jasne, vidljive i pogubne. Najčešće se žene upravo zbog nesređene i loše finansijske situacije sve kasnije odlučuju na rođenje deteta, a to još dodatno postaje otežavajuća okolnost i sada je normalno nošena trudnoća gotovo retkost. Samo one žene koje su prolazile kroz to znaju koliko je to potrebno snage, strpljenja, hrabrosti i novca da bi se sve to postiglo. Snagu i hrabrost su nekako i nalazile, ali novac za preglede, za ultrazvuk, za medikamente, različite testove i analize uglavnom je nedostajao. Često se takve trudnoće fatalno prekidane.
Treća kategorija su porodilje. Jedna isto tako osetljiva grupa sa svim svojim specifičnostima. Uz redovne ginekološke preglede, često se pojavljuju i problemi koji se moraju rešavati uz različite medicinske programe. To su laboratorije, ultrazvučni pregledi, ali ne retko i pregled psihologa i psihijatara. Majka sa novorođenčetom prepuštena sama sebi bez podrške porodice, bez materijalne sigurnosti, da bi se obratila stručnim službama često postaje opasnost i za sebe i za bebu. Eto, zato naša zemlja, zemlja sa najstarijim stanovništvom u Evropi gde je svaka trudnoća incident, a svaka novorođena beba gotovo čudo, mora da preduzme mnogo toga da ubedi mlade parove da se odluče na rađanje deteta, jednog deteta naravno i još jednog deteta, jer samo ako je troje u porodici natalitet raste. Onda mora da brine o toj trudnici da donese zdravo dete na svet. Mora da se pobrine da se ta ista žena što bolje oporavi od trudnoće i spremi na novu trudnoću, a svakom tom detetu da odrasta zdravo i zadovoljno.
Ovaj zakon podržavam ne samo kao poslanica SDPS kojoj je socijalno blagostanje prioritet, ne kao članica Ženske parlamentarne mreže, već i kao majka dve devojčice uz koje je prošla sve ove faze, od prvog ultra zvuka, pa sve do slinavih nosića i tona antibiotika. Hvala.

Poštovane kolege, napraviću kratak osvrt na Predlog zakona o pravima pacijenata.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona koji je bilo preko potrebno doneti još mnogo godina ranije, bar u isto vreme kad je i većina zemalja u našem regionu donosila slične zakone. Kao narodni poslanici, bez obzira iz koje političke opcije dolazili ili kojim se privatnim zanimanjem bavili, ne smemo zanemarivati zakone koji se tiču elementarnih ljudskih prava, Zakon o zaštiti prava pacijenata je jedan od takvih zakona. Svi smo mi pacijenti, počev od trenutka kad se rodimo, pa sve do nekih prvih kontakata sa zdravstvenim ustanovama i jedna od ozbiljnih stavki je upravo to što se ovim zakonom menja sama definicija pacijenta. Pacijent se ne smatra više samo bolesnom osobom, već je pacijent i zdrava osoba kojoj se pružaju medicinske usluge.
Svi smo mi svesni toga da je prevencija uglavnom mnogo značajnija nego ma kakva medicinska dostignuća u lečenju nekih bolesti. Stoga se uvodi obaveza zdravstvenim institucijama da formiraju usluge prevencije. Prava pacijenata su do sada bila regulisana nizom različitih propisa, a nadležnosti su im se često preklapale. Ovim aktom se prava i dužnosti pacijenata, kao i način ostvarivanja i način zaštite tih prava uređuje na potpuniji način, a propisi se usklađuju.
Ono što je još jako bitno je i to da se usaglašava sa evropskim i međunarodnim standardima. Prava svakog čoveka ponekad mogu biti i te kako delikatna, tako se i kod ovog zakona, koji po prvi put kod nas uspostavlja neka nova prava, pojavljuju neke sumnje i nedoumice.
Po prvi put se srećemo sa institucijom palijativne nege. Najpre bih ukratko objasnila pojam palijativne nege. Svetska zdravstvena organizacija definiše palijativnu negu kao aktivnu kompletnu negu pacijenta čija bolest više ne reaguje na lečenje. Svi smo se mi, nažalost, susretali sa teško obolelim ljudima. Mnogi su imali tu nesreću da im za njihove najmilije u zdravstvenim ustanovama kažu – vodite ga da umre kod kuće. Tu nastaje nova agonija i za umirućeg čoveka i za porodicu bez medicinskog iskustva, bez medicinskih pomagala i adekvatnih lekova protiv bolova. Ta patnja se umnogostručuje. Cilj uvođenja palijativne nege je upravo postizanje najvećeg mogućeg kvaliteta života za pacijenta i njegovu porodicu. Naravno, bol se smanjuje, ali se ne dovodi ni u kom slučaju do eutanazije.
Sa druge strane, svi smo mi ljudi, bez obzira što ponekad poželimo da upravo naš lekar bude božanstvo sa super moćima i reši sve naše probleme. Taj oreol oko medicinskog osoblja, koji ih malo odvaja od običnog sveta, verovatno datira još od samih začetaka medicine kao nauke. Doktora su se ljudi i bojali i obožavali. Sa punim uvažavanjem za sve one koji se bave ovim možda najplemenitijim zanimanjem, a znam da među nama ima dosta takvih, ali i sami lekari ponekad žele da zadrže tu mistifikaciju i to najviše zadržavanjem informacija za sebe. Ovim zakonom pacijent se dodatno obezbeđuje time što je lekar dužan da se predstavi svojim imenom i prezimenom, kao i profesionalnom funkcijom, ali isto tako i svo medicinsko osoblje koje pruža medicinsku uslugu u tom trenutku.
Takođe, lekar je obavezan da pruži potpuno obaveštenje o bolesti, prognozi i lečenju. Isto tako, pacijent na svoj zahtev može da se odrekne ovog prava ukoliko, recimo, ne želi da zna detalje svoje bolesti i prognozu, naročito ako je ona neizvesna.
Svi se mi svakodnevno susrećemo sa noćnom morom ukoliko moramo makar i zbog najbeznačajnijeg razloga da se obratimo lekaru, a to je najviše zbog velikog gubljenja vremena na čekanje po redovima da bi se nešto zakazalo. Najčešće se ti termini ne poštuju, pa bez obzira što imate zakazano, recimo, u devet ujutru, dođete na red tek u tri ili četiri popodne, ako imate sreće. Još je veći problem što nema dovoljno specijalista, pa se ponekad i za hitne preglede čeka mesecima i onda se dogodi da se i to odloži, a da se prethodno pacijent ne obavesti. Nisu svi pacijenti u penziji ili bez posla pa da mogu da odvoje ceo dan i kampuju u zdravstvenim centrima. Mnogo ima onih koji su u radnom odnosu, ali zbog obaveza na poslu ne odlaze kod lekara sve dok ne bude često prekasno. Ovim aktom se nalaže da se vreme pacijenta mora poštovati i on mora biti obavešten o odlaganjima i promenama termina.
U skladu sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata, prvi put je utvrđeno pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge i pravo na bezbednost pacijenta. U skladu sa Otavskom deklaracijom, prvi put su utvrđena prava dece koja su na dužem bolničkom lečenju i sada ta deca dobijaju pravo na obrazovanje i igru, posete bliskih detetu koliko god je to moguće u odnosu na stanje deteta, kao i prisustvo jednog roditelja zajedno sa njim, što je možda i među najvažnijim faktorima za brži i bolji oporavak deteta.
U skladu sa Deklaracijom o pravima pacijenata Svetske medicinske asocijacije, utvrđeno je i pravo na drugo stručno mišljenje. Koliko god veliki stručnjak u svojoj oblasti neko bio, neophodno je da se određeni medicinski problem sagleda i sa neke druge strane, sa neke druge perspektive, iz nečijeg drugog iskustva. Do sada su se pacijenti uglavnom snalazili sami u skladu sa svojim materijalnim i socijalnim mogućnostima. Vrlo često su bivali osporavani od strane lekara koji je vodio njihov medicinski slučaj, a ovo pravo im omogućava da bez bojazni od kritike i neodobravanja potraže mišljenje i nekog drugog lekara. Pacijent dobija pravo da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, ali takođe pacijent mora da poštuje prava drugih pacijenata, kao i prava samih zdravstvenih radnika.
Interesantno je da se legalizuje prisustvo studenata medicine tokom pregleda, ali se ostavlja mogućnost da pacijent odbije njihovo prisustvo. Lično sam bila više puta u situaciji da profesori medicine na mom primeru demonstriraju studentima određenu medicinsku pojavu. Iskreno, nije mi bilo ni najmanje prijatno zbog toga, ali nisam pravila nikakve probleme jer sam samo pomislila kako je to zaista najbolji način da nauče sve što treba, a i tešila sam se u sebi da sam ipak bolje prošla jer ima i onih koje studenti na vežbama seciraju.
Novina je i to što se organizuje savetnik za zaštitu prava pacijenata i savet za zdravlje u jedinicama lokalne samouprave. Medicinske ustanove su i do sada imale zaštitnika prava pacijenata, ali su oni svi zaposleni upravo u tim institucijama i najčešće se dešava da se ne može baš razlučiti čija prava zapravo on štiti – pacijenata ili same institucije? Verujem da su pacijenti uglavnom bili uvereni da on štiti isključivo prava institucije, posebno što je tamo zaposlen, svakodnevno se viđa sa istim tim medicinskim radnicima i prima od te institucije platu. Zaštitnik je sada izmešten iz ustanova. Za njega je nadležna opština koja ga finansira i obezbeđuje mu radne prostorije. On dobija službenu legitimaciju i nadležan je za više zdravstvenih ustanova. Na kraju, uvode se visoke kazne za nepoštovanje zakona i kreću se u rasponu od 300.000 do milion dinara za ustanove i od 10.000 do 50.000 dinara za zdravstvene radnike.
Najveće polemike i primedbe na ovaj zakon izazivaju odredbe o pravima dece. Moram napomenuti da su članovi Odbora za prava deteta dobili mišljenje UNICEF o ovom predlogu zakona i UNICEF ovaj predlog u potpunosti podržava, jer on svojim odredbama potvrđuje principe i prava garantovana Konvencijom o pravima deteta, kao što su prava deteta da izrazi svoje mišljenje i da učestvuje u unapređenju zdravlja i dobrobiti dece. Oni posebno ističu značaj odredbi kojima se potvrđuju prava deteta starijeg od 15 godina, sposobnog za rasuđivanje na samostalni pristanak na medicinsku meru i prava na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Ukoliko dete koje je navršilo petnaestu godinu odbije predloženu medicinsku meru, zdravstveni radnik je dužan da pristanak zatraži od zakonskih zastupnika.
Različite institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, razna udruženja za zaštitu prava pacijenta, pravni portal i mnogi drugi, dale su svoja mišljenja, predloge i kritike ovog zakona, a ja ću ovom prilikom navesti samo nekoliko. Recimo, u članu 6. se navodi pravo na dostupnost zdravstvene zaštite. Pozitivno je to što je to usklađeno sa Evropskom poveljom, a negativno je to što se u stavu 1. ograničava materijalnim mogućnostima zdravstvene zaštite. Kod člana 8, pravo na preventivne mere, pozitivno je podizanje svesti ljudi i pregledi u određenim intervalima rizičnim grupacijama, a negativno je što je nije utvrđena sankcija ako zdravstvena ustanova ne sprovede te iste mere.
Kod člana 11, pravo na obaveštenje, pozitivno je da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika dobije obaveštenje o svojoj bolesti kako bi mogao doneti odluku o pristanku na medicinsku meru, ali isto tako se predviđa izuzetak kada zdravstveni radnik može prećutati dijagnozu. Upotrebljava se reč "može", što znači da radnik može prećutati da daje diskreciono pravo lekaru da odlučuje kada neće obavestiti pacijenta o dijagnozi, već njegovu rodbinu, što samo znači da nema kriterijuma.
Kod člana 15, pravo na pristanak, pozitivno je to što se bez pristanka pacijenta ne može preduzeti nikakva medicinska mera nad njim, ali u stavu 3. je predviđen izuzetak od ovog pravila, ali nisu nabrojani ti slučajevi, već upućuje na slučajeve utvrđene zakonom i na lekarsku etiku.
Najviše prašine se podiglo oko člana 19. i mogućnosti da dete iznad 15 godina samostalno odlučuje o medicinskoj meri. Postavljaju se brojna pitanja u vezi sa mogućnostima da se ovo pravo koristi za odlučivanje o abortusu ili o estetskim zahvatima.
Kod člana 20, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju, negativno je to što je samo uvid, a ne pravo pacijenta da poseduje medicinsku dokumentaciju, što je u skladu sa Evropskom poveljom.
U članu 23, pravo na poverljivost, zakon kaže da se na zahtev nadležnih organa može dati medicinska dokumentacija. Ko odlučuje da se ona da ili ne da? Takođe, podaci se mogu dati i drugim pravnim licima, ako je to propisano zakonom. Nejasna je formulacija i ostavlja mogućnost zloupotrebe jer postoji mogućnost da bi osiguravajuće zdravstvene kompanije uvidom u osnovne bolesti mogle osiguranicima da naplaćuju znatno više životne polise, putna i zdravstvena osiguranja.
Ovo su samo neke nedoumice koje se mogu jednostavno usvajanjem nekih od amandmana otkloniti. Kao zaključak bih izgovorila samo jednu misao koju ćete čuti često među pozorišnim svetom, koja se odnosi na neku pozorišnu predstavu. Dobra predstava ima mnogo mana, loša samo jednu. To važi i za ovaj predlog zakona.
Na dobar predlog zakona možeš imati mnogo primedbi, a na loš samo jednu, a to je – da je on loš. Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u potpunosti podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Poštovane kolege, prijavljena sam, kao i svi ostali koji govore, da sam za, ali isto tako se slažem sa većinom primedbi koje su iznele koleginica Lučić, Vojić Marković i Olgica Batić. Ali, takođe, svi mi znamo da mi živimo u zemlji paradoksa. Poznato je da svuda u svetu, u najsiromašnijim porodicama, uvek se rađa najviše dece, a najsiromašnije zemlje, po pravilu, imaju najveći natalitet, dok u razvijenim, bogatim zemljama, natalitet srazmerno opada i njihovo stanovništvo je u proseku znatno starije. Kod nas je slučaj veoma neobičan. Mi jesmo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, ali takođe smo i zemlja sa najstarijim stanovništvom i sa najmanjim natalitetom.
Rezultati poslednjeg popisa stanovništva dokazuju da natalitet treba da bude jedna od najvećih briga Srbije. Do 2050. godine, prema prognozama, Srbija će imati jedva šest miliona stanovnika. Znamo mi svi da negativan prirodni priraštaj nije specifičnost samo Srbije. Slično je i u zemljama okruženja, kao i u većini razvijenih zemalja sveta, ali je kod nas izražen više nego u drugim državama. Bogate zemlje, sa druge strane, ovaj problem rešavaju na različite načine. One stimulišu rađanje, mlade bračne parove, liberalizuju doseljavanje mladih i dalje razvijaju strategiju za povećanje nataliteta. Neke su više, a neke manje uspešne u tome.
Koleginica Vojić Marković je pomenula Rusiju, a nije zgoreg da i ja pomenem, zato što je Rusija jedna od zemalja koja se ozbiljno uzela u koštac sa ovim problemom i konačno je zemlju dovela, iz stanja velikog negativnog priraštaja, u stanje stabilnog pozitivnog rasta broja stanovnika. Oni su imali niz mera, među kojima su i tzv. majčinski kapital, što je zapravo 10.000 evra koje je dobijala svaka majka koja rodi drugo, treće ili svako sledeće dete, a koje porodica može da utroši na školovanje deteta, popravljanje životnih uslova i slično. Zatim, svaka ruska porodica, prilikom rođenja trećeg deteta, besplatno dobija građevinski plac za izgradnju kuće i niz drugih akcija.
Nažalost, u našoj trenutnoj finansijskoj situaciji, teško da možemo da podržimo takve akcije. Ali, postoji niz stvari koje nisu usko vezane za novac, a koje bi znatno olakšale porodicama da se odluče na rađanje bar još jednog deteta. Jedna od stvari je i ova, mala izmena Zakona o radu.
Većina nas poznaje bar neku mladu ženu koja se u svom životu i radu susrela sa različitim vidovima diskriminacije, zato što su majke ili zato što će tek biti majke. Nažalost, nije urbani mit o onim fantomskim ugovorima koje mlade žene moraju da potpisuju sa poslodavcima, da neće rađati decu u narednih nekoliko godina, a ti poslodavci nisu samo mala ili srednja preduzeća u privatnom vlasništvu, nego i velike svetske korporacije, firme ili banke koje posluju na našem tržištu.
Žene su prinuđene da sve češće prihvataju poslove na crno, po ostajanju u drugom stanju često su proglašavane za tehnološki višak, a po povratku sa porodiljskog odsustva raspoređuju se na niža i manje plaćena radna mesta. Sve smo to već čuli. Poslodavci, naravno, žele da se zaštite i od nove trudnoće i od čestih bolovanja zbog nege deteta. Imamo mi i onu negu koja nije samo u prvih godinu dana, nego se susrećemo, naravno, i sa našom decom koja se razboljevaju i poslodavci su jako zabrinuti zbog onih izostajanja majki koje moraju da neguju bolesnu decu.
Poseban problem je za majke koje su zaposlene na određeno ili su pod ugovorom o autorskom ili ugovorom o delu, jer takve ugovore naše zakonodavstvo ne prepoznaje kao ekvivalent ugovora o radu i ovakve osobe ne mogu uopšte da ostvaruju svoja prava. Iako za kršenje Zakona o radu, po ovim osnovama, poslodavac može da plati i do milion dinara, takođe ni ja nisam pronašla ni jedan slučaj da je neka majka, oštećena ovakvim odnosom, iz dugogodišnje naporne i skupe sudske bitke izašla kao pobednik.
Ima više razloga zbog kojih je potrebno da svi podržimo izmene i dopune Zakona o radu, naravno, bez obzira iz kojih političkih opcija dolazimo. U obrazloženju ovog zakona navedeno je da mi imamo obavezu da u naše zakonodavstvo unesemo odredbe o majkama dojiljama iz Konvencije 183 o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada, kao i da Ustavom proklamovano načelo o posebnoj zaštiti majki i dece i obezbedimo u zakonima koje mi ovde donosimo. Konvencija je, čuli smo već više puta, ratifikovana pre gotovo tri godine, ali se ipak stiče utisak da mi, kao odgovorna država i društvo, kakvi bi trebalo da budemo, uvek nekako zatajimo i zakasnimo baš u ovim najhumanijim stvarima koje se tiču zaštite majke, ali isto tako, ne samo zaštite majke, nego zaštite i prava dece.
Svakako je dobro da bar danas imamo na dnevnom redu ovakav predlog zakona, jer predloženim izmenama i dopunama obezbeđujemo pravo onim majkama koje se odluče da prekinu svoje porodiljsko bolovanje i ranije se vrate na posao, da bez straha od sankcionisanja od strane poslodavaca, u određenom vremenu izađu i podoje svoju decu, kao i to da bar u periodu dok koriste odsustvo zbog trudnoće ili porodiljsko odsustvo budu bez straha da će ostati bez posla i tako bez mogućnosti da izdržavaju svoju novostečenu porodicu.
Čuli smo više puta da ni poslodavac neće biti oštećen jer sredstva iz nadoknade idu iz budžetskih sredstava. Sigurno da nije dovoljno samo ovo, da bismo mogli da otvaramo novine bez straha od onih naslova koji glase "Nikad manje prvaka u školama", "Godišnje se gasi ceo jedan grad", "Naša nacija je najstarija u Evropi", "Mi smo narod koji izumire" itd. Možda ovo jesu mali koraci, znamo da su potrebni mnogo radikalniji i krupniji zahvati, ali verujem da će i ovo vratiti veru i nadu bar nekim mladim ženama, koje se možda baš sad premišljaju da li da se uopšte usude da svetu podare još jednog stanovnika. Hvala.

Poštovane kolege, postaviću dva pitanja. Najpre, prvo pitanje Ministarstvu za kulturu i informisanje, a odnosi se na problem tzv. nacionalnih penzija.
Najpre bih želela da razjasnim sam pojam nacionalnih penzija, koji se pogrešno koristi u štampi, a tako počinje da se odomaćuje i u narodu. Zapravo, nacionalne penzije ne postoje. Postoji nacionalno priznanje za vrhunski doprinos u kulturi. To priznanje je novčano u visini od 50 hiljada dinara, koje se dodeljuje na već ostvarenu penziju koju umetnik dobija preko PIO Fonda. Ovo nije socijalna kategorija koja je osnovana kako bi se zbrinuli umetnici sa lošim primanjima, mada iskreno verujem da ideja jeste potekla upravo od ovakvih situacija. Kada se setimo samo sudbine jednog Steve Žigona ili Ljube Tadića, koji su svoj život završili u krajnjoj nemaštini, bez mogućnosti da obezbede sebi hranu i lekove.
Ono što pouzdano znam, da je prvobitno zamišljeno da umetnici koji su svoj narod zadužili možda iz nečije perspektive i mnogo više nego sportisti koji osvajaju olimpijske medalje, mogu na sličan način da steknu i materijalni benefit. Među dobitnicima ovog priznanja su umetnici koji su zaista obeležili našu zemlju za sva vremena. To su ljudi poput pisaca Mire Alečković, Mome Kapora, Dobrice Erića, Milorada Pavića, glumaca Petra Kralja, Olivere i Radeta Markovića, Mire Stupice, Ružice Sokić, operskih pevača Biserke Cvejić, Radmile Bakočević, Živana Saramandića i mnogih drugih.
Gotovo svake godine pojavljuju se istovetni problemi oko dodele ovih priznanja. Pojavljuju se politički i drugi navijački klanovi, pritisci i slično. Naročito su osporavane kategorije muzičkih interpretatora, za koje se smatra da su karijeru stvarali u ne baš umetničkim uslovima, a usput zarađivali i basnoslovan novac, kao i arhitekte koje i nisu umetnička kategorija.
Najgora opcija je ona koja se u poslednje vreme provlači kroz štampu i javnost, a to je da se ovo priznanje u potpunosti ukine. Moje pitanje je da li će i kada Ministarstvo bolje i preciznije da definiše kriterijume po kojima će sama udruženja moći da kandiduju svoje kandidate, a komisija bez ovoliko problema da donese odluku ko će biti dobitnik ovog priznanja?
Drugo pitanje postavljam Ministarstvu za finansije i odnosi se na budžet za kinematografiju, koji je ove godine nula dinara. Svi su saglasni sa tim da film jeste jedna od umetničkih kategorija koja na najbolji način može da predstavi našu zemlju u svetu. Svi se slažu da su filmovi izuzetno uspešni na brojnim svetskim festivalima. Želela bih da dobijem odgovor – na koji način će se ovaj problem rešiti i da li možemo da očekujemo da će država ipak omogućiti da i ove godine imamo bar neku premijeru domaćeg filma? Hvala.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, kolege poslanici, govorim u ime SDPS. Znam da kolega Jugović nije imao zlu nameru kada je rekao Rasimova stranka. Isto kao što sam sigurna da on ne bi bio uvređen kada bih rekla da on dolazi iz Vukove stranke. Da li je tako, kolega Jugoviću?
Jako je teško u ovom trenutku u našoj zemlji govoriti uopšte o kulturi, o umetnosti, te tako i o autorskim pravima. U situaciji kada svi nevoljno moramo da podržimo budžet u kome je za kulturu određeno 0,5%, a to se upravo najviše tiče tih autora na koje se ovaj zakon i odnosi. Svi mi živimo u zemlji u kojoj svi ljudi svakodnevno bore za puku egzistenciju, kada je najveći uspeh ako uspeš da dobiješ kakav-takav posao, kada nam je poslednjih godina iz zemlje otišlo više od 300.000
mladih, obrazovanih ljudi, a u celoj Srbiji ima ispod 6% visokoobrazovanih. U šali je jedan kolega rekao da bi mogli ti visokoobrazovani da osnuju jednu političku partiju zato što sigurno prelaze cenzus, nažalost manjinsku.
Nama koji se bavimo nekim kulturnim aktivnostima ne preostaje ništa drugo do da lamentiramo nad svojom sudbinom, ali barem možemo da pokušamo da poradimo na nekim ostvarivanjima svojih elementarnih autorskih prava. Zakon o autorskim i srodnim pravima je usvojen još 2009. godine i on, po mišljenju stručnjaka, naročito Zavoda za intelektualnu svojinu, je prilično dobar. Naime, Evropska komisija je donela zaključak da je upravo ovaj zakon jedan od najboljih koji je kod nas donet. Mada iskreno govoreći kod nas postoje više dobrih zakona koji se u praksi ne sprovode i ne primenjuju kako bi to trebalo i dolikovalo.
Naravno, svaki zakon se povremeno mora poboljšavati, te je tako i ovaj zakon o autorskim i srodnim pravima inoviran 2011. godine. On sam po sebi uređuje sadržinu, ostvarivanje i zaštitu autorskih i srodnih prava u oblasti književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela. Autorsko pravo i srodna prava su od izuzetnog značaja za sveukupno ljudsko stvaralaštvo. Ova prava autorima pružaju podsticaj u obliku priznanja i novčanih naknada i uverenje da će njihova autorska dela biti zaštićena od neovlašćenog kopiranja i piraterije, a nosilac ovog prava je autor. Autor prema zakonu i prema samoj prirodi onoga čime se bavi uživa moralno i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela.
Moralna autorska prava garantuju autoru da će zauvek ostati priznati autor tog autorskog dela bez obzira na koji način i koliko će ono biti tokom vremena ekonomski korišćeno. Moralna autorska prava traju doživotno i u potpunosti su neprenosiva. Za razliku od moralnih autorskih prava, imovinska autorska prava su prenosiva, te se tako vlasnik imovinskih prava može i menjati. Prvi vlasnik je uvek autor, ali on se može odreći svojih prava, preneti ih na neko drugo, treće lice prodajom ili besplatnim ustupanjem, odnosno poklonom. Tako u tom slučaju vlasništvo nad imovinskim autorskim pravom stiče neko drugi. Takođe, nakon smrti autora, vlasnici imovinskih prava postaju njegovi naslednici.
Zato je bilo važno da sva pitanja vezano za ostvarivanje autorskih prava budu precizno određena kako ne bi bio narušen lični integritet autora, sa tim da se uredi način prenošenja, izdavanja i objavljivanja autorskih dela kako bi autorsko delo bilo dostupno najširoj javnosti, svim građanima u cilju obrazovanja, tehničko-tehnološkog napretka i zadovoljenja njihovih kulturno-umetničkih potreba.
Nažalost, u praksi se pokazalo da mi nemamo dovoljno razvijene mehanizme da u potpunosti zaštitimo autore i njihova dela od bespravnog korišćenja, zloupotrebe i krađe. Revolucija je, recimo, to što smo među retkim zemljama koja je uspela da pozorišne reditelje svrsta u autore. Isto tako znamo da je njima jako teško da zaštite svoja dela od kopiranja i imitiranja, a o naplaćivanju neću ni govoriti. To je na nivou izgreda.
Književnici su možda u još težoj poziciji, jer uz naše ograničeno tržište, mali broj pismenih ljudi i zainteresovanih čitalaca, kao i velika zloupotreba putem fotokopiranja književnih i naučnih dela, gotovo da ne postoje književnici koji mogu da žive od svog rada. Slična je situacija, nažalost, i u drugim profesijama i sa drugim autorima.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima koji je dostavila Vlada interveniše se u manjem broju članova ovog zakona sa ciljem da se upotpune odredbe za koje se u primeni zakona pokazalo da nisu bile dovoljno jasne. Vezano za član 39. Zakona, Vlada je konstatovala da suviše apstraktno postavljena pravila za određivanje visine posebne naknade lišavaju pregovarače jasnih merila koja bi omogućila da ocenjuju visinu posebne naknade. Takođe, da su merila za druge tarife za ostvarivanje imovinskih prava previše uopštena.
Predložena su nova rešenja koja imaju za cilj da preciziraju te kriterijume za određivanje posebnih naknada koje uplaćuju proizvođači i prodavci informatičke i tehničke robe, odnosno građani koji tu robu kupuju ili je koriste. Dopunjene su i odredbe kojima se otklanjaju nedostaci o zaključivanju ugovora iz člana 127. Zakona.
Takođe, novina je da naknadu za javno saopštavanje muzičkog dela, interpretacije i fonograme naplaćuje samo jedna organizacija, određena sporazumom između ove tri organizacije, kao i sam način raspodele prikupljenih sredstava, koji ide 50% na prava autora i po 25% na interpretatora i proizvođača fonograma.
Sledeća novina je da se u organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava u članu 164, pored do sada ustanovljenih organa Skupštine, upravnog odbora, direktora i nadzornog odbora, predviđa i savet za kontrolu naplate i raspodele naknade za javno saopštavanje, kao jedno zajedničko telo organizacije autora, interpretatora i proizvođača fonograma.
Zatim, dodati su i novi članovi 171a i 171b, kojima se naknada za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretatora i fonograma vezuje za minimalnu zaradu u Republici Srbiji, a u obrazloženju Predloga zakona povodom ovoga navedeno je da se time visina naknade dovodi u vezu sa zakonskom obavezom da se prilikom određivanja tarifa vodi računa o tarifama koje važe u državama čije je BDP približne vrednosti BDP Republike Srbije.
Na kraju, predloženim izmenama i dopunama ukida se Komisija za autorska i srodna prava iz članova 192. do 201. zakona, s tim da sve njene dosadašnje nadležnosti preduzima upravo Zavod za intelektualnu svojinu. To bi u najkraćem bile osnovne promene koje je u ovom predlogu zakona dostavila Vlada.
Materija ovog zakona je, čuli ste, prilično komplikovana i verovatno da ovo o čemu sam govorila može biti nerazumljivo za veliki broj naših građana koji nas sada slušaju. Međutim, moram da napomenem da je Zakon o autorskim i srodnim pravima, uključujući i sve izmene i dopune koje su u pravcu poboljšanja teksta ovog zakona, od zaista velike važnosti za same autore i naročito njihova udruženja, ali i za našu državu i građane i sve druge narode i države, jer na delima autora počiva celokupni napredak čovečanstva i njegova duhovna nadgradnja.
Svoje izlaganje zaključila bih sledećim. Svaka promena kojom se u važećem zakonu otklanjaju neke nejasnoće ili kojom se vrše racionalizacije i uštede mora biti podržana, jer je na dobrobit kako struke, tako i građana.
Takođe, moram da napomenem još nešto. U razgovoru sa nekoliko strukovnih rešenja povodom ovog predloga zakona, navešću samo Udruženje dramskih umetnika i Udruženje književnika, postoje zahtevi za još nekim promenama važećeg Zakona o autorskim pravima. S obzirom na to da se njihovi zahtevi nisu odnosili na predložene izmene i dopune ovih članova zakona koje je dostavila Vlada, a nisam bila u mogućnosti da napišem možda i neke amandmane, ali ću zato svim nadležnim ministarstvima, uključujući i Ministarstvo kulture, proslediti njihove predloge, sa zahtevom da se razmotre nezavisno od ovog predloga zakona, za eventualne sledeće izmene zakona.
Takođe, ANEM, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, uputila je dopis svim članovima Odbora za kulturu i informisanje, dopis u kome kaže da su još u julu ove godine uputili dopis sa predlozima za promenu ovog zakona, koji su u pogledu načina za određivanje tarife iz člana 170. zakona. Kako navode, oni su ignorisani.
Ovom prilikom molim predstavnike nadležnih ministarstava da razmotre ove predloge, jer još uvek imamo mogućnost da preko nadležnog skupštinskog odbora vršimo izmene i predloge zakona. Mislim da ćete se svi složiti sa stavovima SDPS, da ništa ne može biti korisnije od predloga strukovnih udruženja, koji zakon dobro razumeju i neposredno svakodnevno primenjuju i koriste.
Još jednom naglašavam da će poslanička grupa SDPS u danu za glasanje glasati i podržati ovaj zakon. Hvala.

Moje pitanje je upućeno Ministarstvu za kulturu i informisanje i informaciono društvo i glasi – da li je Ministarstvo kulture preduzelo neke mere u skladu sa zaključcima i preporukama Nacionalnog saveta za kulturu koji se odnose na očuvanje i poboljšanje uslova i položaja kulturno-umetničkog amaterizma iz Saveza amatera Srbije? Samo da podsetim, Nacionalni savet za kulturu predložio je ministarstvu sledeće – da se donese zakon o kulturno-umetničkom amaterizmu, da se potpiše protokol o finansiranju delatnosti Saveza amatera Srbije od strane Ministarstva prosvete i nauke i Ministarstva omladine i sporta. Ministarstvo kulture sastavilo je protokol još pre dve godine da se pre strateško dugoročnog rešavanja ovog pitanja jednokratno finansijski pomogne Savezu amatera Srbije i to sa pet miliona dinara na godišnjem nivou kako bi se omogućila realizacija projektovanih republičkih manifestacija za 2012. godinu.
Narodni poslanici SDPS podržavaju preporuke Nacionalnog saveta za kulturu za očuvanje kulturno-umetničkog amaterizma i to iz više razloga. To je jedini oblik kulturnog stvaralaštva u čak 90% mesta u Srbiji i čak 70% ukupnih programa u Srbiji je baš kulturno-umetnički amaterizam. U programima međunarodne saradnje kulturno-umetnički amaterizam čini više od dve trećine programa i doprinosi ostvarivanju prava na kulturu pripadnika nacionalnih manjina, te je takva aktivnost koja se nikako i ni u kom slučaju ne sme zapostaviti, a kamo li preskočiti. Ovo je bilo pitanje koje postavljam na zahtev Nacionalnog saveta za kulturu.
Sada u svoje lično ime i u ime svih ljudi koji su i te kako zainteresovani za kulturne tokove i zbivanja u našoj zemlji po nekoliko puta postavljam isto pitanje, a to je kada će biti najzad formiran Odbor za kulturu? Hvala.

Poštovanje, gospodine predsedniče Skupštine.
Ponovila bih jedno pitanje, juče niste bili ovde prisutni. Kolega Siniša Kovačević je postavio pitanje koje ja postavljam, doduše ovde okolo, već nekoliko nedelja. Oktobar je za nekoliko dana, svi odbori su konstituisani, jedino Odbor za kulturu nije. Molim vas ako možete da nam odgovorite zašto nije i kada će biti konstituisan? Hvala.

 Poštovani predsedavajući, cenjene kolege narodni poslanici, na početku imam jedan izraz žaljenja u ime poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, a to je što ovo nismo pričali jutros u 11 sati, kada su sve ove poslaničke klupe bile popunjene. Mislim da je gospodin Janković zaslužio bar toliko, da osoba koja uspe da ovako pomiri ponekad i ostrašćene strane, kao što su jedna i druga strana ovde što pratimo unazad nedelju dana, mislim da je zaslužio bar toliko da ovde ima ispunjene klupe i da svi sada malo slušamo o tome, kako je jedan čovek ipak dobro radio poslednjih pet godina.
Zbog toga, poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije, u potpunosti podržava izbor na novih pet godina gospodina Jankovića. Ima niz razloga, već je kasno, puno se toga pričalo, a verovatno će kolege posle mene mnogo toga reći. Kada je nešto dobro, dobro je da se ponovo čuje da je neko uspeo da okupi dobar tim, kao što je gospodin Janković uspeo da okupi dobar tim, da sa svojim timom pokaže odgovornost, predanost, vrednoću i da pokaže da može odgovorno i efikasno nešto da se uradi.
Kolega, zaboravila sam prezime, koji je pre mene govorio je pomenuo da se nada da neće kancelarija Zaštitnika građana biti samo kancelarija koja prima pritužbe. Zato, u ime toga, inače nisam to htela da kažem, imam samo da navedem nekoliko rečenica. Ako pažljivo pročitamo izveštaj od prošle godine šta je postignuto, onda ćemo videti da je ostvareno preko 15 hiljada kontakata sa građanima Srbije.
Cenjene moje kolege, znamo da smo mi jedna zastrašena nacija. Mnogo smo uplašeni. Možda mi ovde nismo, videla sam da ovde ima mnogo hrabrih ljudi, ali je običan narod mnogo zaplašen.
Kada se samo pojavimo u situaciji da moramo da branimo svoja prava, da moramo da se izborimo sa nekim sistemom, to nam ponekad izgleda kao jedna bitka sa vetrenjačama. Osećamo se kao Jozef Ka, Kafkin Jozef Ka. Sada taj mali čovek je najsrećniji što postoji jedna institucija u koju možda jedino polaže nadu kada potroši sve mehanizme koje može da iskoristi.
Moram opet da navedem da od 15 hiljada kontakata, tri i po hiljade je bilo pisanih, a 2 hiljade pritužbi je okončano, kolega. Tako da nisu samo primane, nisu se ljudi samo žalili, nego se nešto i radilo. Po sopstvenoj inicijativi, Zaštitnik građana je intervenisao čak 184 puta.
Prvi put sam u ovoj skupštini i vi mnogo bolje znate od mene, vrlo dobro znate da je baš od strane građana, ovde stizalo dosta materijala o kojima ste vi morali da vodite računa i da glasate.
Ne bih čitala dalje, imamo svi izveštaje i čitaćemo ga. Samo hoću još jednom da navedem, da pažljivo pročitamo još jednom šta je postignuto, da nam to bude svima opravdanje zašto dajemo šansu za još pet godina, a to je da su gospodin Janković i njegov tim pravovremeno delovali u oblasti prava lica sa invaliditetom, prava deteta, rodne ravnopravnosti, starosne diskriminacije i u svim ostalim oblastima zaštite ljudskih prava i sloboda. Mislim da je to dovoljno. Mislim da zato treba apsolutno svi da glasamo da gospodin Janković dobije narednih pet godina. hvala.