Uvaženi predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, molim vas da sednete da bi se mogli čuti.

Sa velikom pažnjom sam saslušao sve šefove poslaničkih grupa i ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, koji su pričali po ovoj veoma važnoj, rekao bih značajnoj tački dnevnog reda, predlogu zakona o kome razgovaramo. Ja se zahvaljujem svim poslaničkim grupama, pre svega zato što su sve poslaničke grupe, osim jedne, a to smo čuli iz usta onih koji su bili ovlašćeni ili koji su govorili u ime tih političkih stranaka, u načelu o ovom zakonu podržali i dali sugestije za ove predloge. Mislim da je to veoma dobra poruka i jasna poruka spremnosti i odlučnosti ovog parlamenta da učini nešto što je izmena krivičnog zakonodavstva. Sa druge strane, dugujem izvinjenje kolegi Marku Đurišiću jer je javno i direktno postavio pitanje zašto i njima nije ponuđeno da potpišu ovaj predlog koji su potpisali 199 poslanika.
Naprosto, predlog zakona je išao i po hitnom postupku, menjan je od one verzije koja je bila ponuđena u julu mesecu u skupštinskoj proceduri, jer smo imali dogovore i razgovore sa predstavnicima ministarstva i sa predstavnicima službi bezbednosti i tužilaštva, kako bismo došli do što je kvalitetnije mogućeg teksta koji bi se našao danas po hitnom postupku i u toj brzini, videli ste i od 208 poslanika vladajuće koalicije, nisu svi pisali, nego je njih 199. Stoga, evo i ovo obrazloženje, pre nego što govorim o ovom zakonu.
Čuli smo dosta primedbi i sugestija, ali ono što želim posebno da naglasim, mislim da smo svi zajedno svesni činjenice da u svakoj državi svaka država drugačije uređuje svoju kaznenu politiku. Mi smo ove odredbe i ove nove krivične zakone naravno uskladili sa našim krivičnim zakonodavstvom. Podsetio bih da na osnovu primedbi onoga što sam pažljivo mogao da čujem od većine govornika bilo je reči o nejasnoćama u tekstu i o nepreciznostima. Tačno je, u pravu su sve kolege koje govore da ovde manjka preciznosti i neke dodatne jasnoće.
Moramo da budemo svesni i još jednoga. Ni najsavršenija, ni najpreciznija pravna norma ne može da pokrije sve slučajeve iz realnog života koji je uvek, složićete se, korak ispred propisa koji je donet ili onoga koji ćemo mi doneti danas, sutra, prekosutra, kada ovo bude usvojeno, u smislu, pre svega složenosti, dinamike, zatim neočekivanosti ili jedinstvenosti nekog konkretnog slučaja.
Zbog toga i ono što je kolega Stefanović u svom izlaganju ispred svoje poslaničke grupe napomenuo i kroz pitanje – šta je opravdano, zbog toga je nemoguće i propisom predvideti sve moguće situacije, a složićete se posebno ne u ovoj oblasti koja je zaista, zaista specifična, u kojoj ni naučna teorija, ni praksa, još uvek nisu uspeli da uspostave precizne, opšteprihvaćene kriterijume u pogledu ocene jednog oružanog konflikta. Tako smo i svedoci, hajde da budemo realni, iskreni i pošteni pred samim sobom, da u svetu imate država, predstavnika jednih relevantnih aktera na međunarodnoj sceni koji se opredeljuju kao npr. oslobodilačka borba.
Opet drugi to tretiraju kao separatizam i terorizam. Nažalost, na sopstvenom primeru mi smo na ovim prostorima najbolje osetili nedostatak ovih opšteprihvaćenih kriterijuma. Sa druge strane, bilo je primedbi koje su se ticale nečega što mi kao ovlašćeni predstavnici, odnosno predlagači ovog zakona nismo jasno definisali. Pre svega se mislilo na neke pojmove. U pravu su i te kolege i koleginice koje su govorile. Zašto? Zato što bih vas podsetio na nešto što malo ljudi zna. Mislim da ne znaju ni svi poslanici u Skupštini RS. Činjenica je da čak i u UN koje su nosilac nečega što se zove napor uspostavljanja jedinstvenog odgovora, kako se to kaže kolokvijalno, međunarodne zajednice na terorizam, kao najizraženiju pretnju nacionalnoj, regionalnoj i globalnoj bezbednosti i pored toga što su usvojeni principi globalne strategije za borbu protiv terorizma i donesen niz obavezujućih međunarodnih instrumenata i već godinama se ulažu neviđeni napori. Čak i takve i ovakve UN još uvek nisu usvojile jedinstvenu i opšteprihvaćenu definiciju terorizma.
Dakle, svesni ste iz ovog činjeničnog stanja sa kakvim kompleksnim problemom se suočavamo danas. Rešenje za one slučajeve koji su granični, koji su i tamo i amo, kako to kaže naš narod, koji su jedinstveni sa stanovišta ovde predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika potpuno sam siguran da će se naći sudska praksa, odnosno da će nadležni sudovi u Srbiji sudeći pre svega po načelu pravičnosti kao ustavnoj kategoriji, a ne po načelu nacionalne opredeljenosti, kao što smo čuli od jednog od predstavnika poslaničkih grupa, nadomestiti nepotpunost i nejasnost prah pravne norme koji uopšte ima u ovom slučaju.
Dakle, ovaj zakon je bio neophodan Srbiji. Ono što je posebno važno i što želim da istaknem da ne bi bilo nekih zabuna, ovo nije zakon koji će se primenjivati samo na neke predstavnike nacionalnih manjina, kao što smo čuli od jednog predstavnika. Ovo nije zakon kojim se gaze prava nacionalnih manjina u Srbiji. Ovo nije zakon o Siriji, ovo nije zakon o Ukrajini. Ovo, dakle, nije ni zakon koji mi donosimo zbog EU ili Saveta bezbednosti, ovo je zakon koji mi donosimo, pre svega, zbog nas samih, zbog građana Republike Srbije, jer je ovaj zakon, kao što rekoh, neophodan nama kao normalnoj pravno uređenoj državi.
Sa druge strane, imali smo primedbe - šta će se desiti ukoliko dođe do nekih sukoba u kome će državljani Republike Srbije ići i braniti svoju imovinu, a koja se trenutno nalazi na teritoriji nekih drugih država? Znate šta, važeći zakon, Krivični zakonik u glavi trećoj, u članu 20. govori o krajnjoj nuždi i nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi. Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra dugoga, istovremeno neskrivenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pritom je učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
Šta hoću da kažem? Dakle, mi već imamo u postojećem zakonu odredbe koje ovo o čemu su određene uvažene kolege govorile nije tretirano kao krivično delo. Da budem krajnje banalan, znate šta, kada odete na operaciju, što kaže naš narod, ne daj Bože, kod hirurga, nanosi vam se teška telesna povreda, ali da li taj hirurg čini krivično delo? Ne.
Prema tome, pre svega sam zadovoljan što je ovaj zakon koji je predložen naišao na podršku, kao što rekoh, najvećeg dela skoro svih poslanika u Skupštini. To smo čuli od šefova poslaničkih grupa i on će dati zaista neophodan okvir, kao što je rekao kolega Stefanović, ali mislim da sudska praksa i ono sve što će sutra državni organi i institucije raditi, dobiće jedan instrument u ruke i mehanizam koji će koristiti i kroz međunarodnu policijsku saradnju, kroz saradnju sa bezbednosnim strukturama i službama, ne samo regiona nego i ostalih zemalja sveta kako bi se dobijale potpune kompletne informacije o svemu onome što može da ima veze i značaja za naše državljane koji eventualno odlaze na prostore na kojima će se dešavati sukobi ratni u kojima bi oni eventualno učestvovali. Ovo je zakon kojim se jasno šalje poruka šta je zabranjeno i šta je krivično delo.
Koliko god kritikovali ovaj zakon, koliko god bio manjkav, možda će se u praksi pokazati ili demantovati ovo što predlažemo i ovo je mnogo bolje, složićete se, od dosadašnjeg perioda kada uopšte nismo imali ova krivična dela kao dela koja se Krivičnim zakonikom tretiraju. Stoga sam ubeđen i verujem da ćemo pre svega poslati poruku i odvratiti, to je suština, demotivisati odlazak građana u krizna područja i uzimanje učešća u konfliktima. Ovo nije zakon koji se odnosi samo na jednu, drugu ili treću državu. Ovo je zakon koji će se primenjivati za buduća vremena, za eventualne konflikte kojih će biti eventualno u nekim trećim državama na bilo kom delu zemaljske kugle da se one nalaze.
U tom smislu želim da podsetim i na neke brojke koje su nažalost još uvek nepotpune, barem kada je ovaj prostor tzv. Zapadnog Balkana u pitanju. Po podacima bezbednosnih službi najvećeg broja zemalja regiona i EU, odnosno SAD mi na ovom prostoru imamo već više od 1.000 ljudi koji su registrovani, čija se imena i prezimena znaju, a koji učestvuju u nekim sukobima na nekim ratištima.
Dakle, od 140 sa prostora Albanije, 230 sa prostora Crne Gore, 20 iz Makedonije, 340 sa teritorije BiH, par desetina sa teritorija naše Republike Srbije, to su podaci i brojke o ljudima koji učestvuju na nekim od ratišta. Ovim zakonom njima će biti poslata jasna poruka – vratite se svojoj kući, vratite se živi i zdravi, vratite se svojim porodicama i nećete biti podvedeni pod ovaj krivični zakonik. Ako ostanete tamo gde ste trenutno, budite sigurni da će ovaj zakon biti primenjivan i na vas.
Stoga ja, još jedanput, završavajući ovaj deo posle rasprave koju su imali šefovi poslaničkih grupa i vremena ovlašćenih predstavnika svih poslaničkih grupa, još jedanput želim da se zahvalim i mislim da je ovo veliki korak, da je ovo i dobar dan i za pravosuđe i za državu Srbiju koja na ovaj način šalje ne samo poruku svojim građanima, nego šalje poruku i nekom svetu u kome pokazuje, unapređuje i podiže svoj međunarodni kredibilitet i poštuje i te međunarodne preuzete obaveze o kojima smo toliko govorili. Još jedanput se zahvaljujem.

Ja se izvinjavam, uvaženi kolega Jovičiću. Vrlo ću kratko. Naprosto, mislim da zaslužuje odgovor, ne samo komentar.
Izgleda da je ovde veći problem da li je nekome nešto ponuđeno da potpiše, kolega Božoviću, nemojte se ljutiti, da se pridružite tekstu predloga dopuna ovog zakona koji je dobar i za koji ćete glasati, nego sama suština.
Ja se uopšte nisam ljutio što koleginica Aleksandra Jerkov meni nije ponudila da potpišem Zakon o izmeni Krivičnog zakonika, koji je ona 30. septembra ponudila Skupštini, a koji se tiče menjanja odredaba koje imaju veze povodom presude Suda za ljudska prava oko tzv. nestalih beba u slučaju Zorice Jovanović. Ja ću podržati i taj predlog.
Dakle, nemam nikakv problem sa time što mi nije ponuđeno da potpišem predlog izmene nekog zakona. Mislim da ovo nije nikakvo takmičenje da li će neko stajati iza ovog potpisa. Mnogo je važnije da mi usvojimo ovaj zakon i mnogo je važnije, to i jeste suština, da sprečimo dalji odlazak građana Republike Srbije na krizna područja. Ovo je suština tog zakona. Dakle, ovo postaje krivično delo.
Više puta je spomenuta ta famozna Legija stranaca. Moram priznati da, ono što svi znamo, to jeste vojna formacija u sklopu francuske armije, ali retki su slučajevi da postoji potreba da se goni učešće u nekim vojnim formacijama. Dakle, to će biti retkost. Stoga vas molim da ne tražite, što bi rekao naš narod, dlaku u jajetu, jer, naprosto, ponoviću ono što sam rekao i po završetku dela kada su govorili ovlašćeni predstavnici, ni najsavršenija, ni najpreciznija pravna norma ne može da pokrije sve slučajeve iz realnog života i onoga što će nam se dešavati u narednom periodu. Mi uvek moramo da idemo korak ispred donetog propisa u smislu dinamike i složenosti onoga što nas čeka.
Dakle, niko nije toliko pametan da može sve živo da predvidi. Dopustite i našim državnim organima i sudskoj praksi, na kraju krajeva, sutra, prekosutra da odradi neki deo svog posla. Ako bude potrebe, promenićemo i posle ne znam koliko vremena možda i uočenu neku nepravilnost. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospodine potpredsedniče.
Još jedanput, zaista, najiskrenije odajem zahvalnost svim koleginicama i kolegama koji su danas učestvovali u raspravi u načelu o Predlogu dopuna Krivičnog zakona koji je podnelo 199 poslanika Narodne skupštine, a posle celodnevne rasprave, čuli smo koji podržavaju sve poslaničke grupe osim jedne. To dovoljno govori rekao bih i o ozbiljnosti i o odgovornosti svih narodnih poslanika, ali i o značaju teme o kojoj smo danas razgovarali, o zlu i pošasti koja nas okružuje, ne samo kada je u pitanju Srbija i zapadni Balkan, nego rekao bih i ceo svet.
Zato moja zahvalnost ide prema svima, naravno da ćemo u danu kada budemo razgovarali o pojedinostima, jer su podneta i četiri amandmana na predloženi tekst zakona, pokušati eventualno da popravimo i neke nedoslednosti i nepreciznosti o kojima je bilo reči tokom današnje načelne rasprave i na koje bih se ja vrlo kratko i na samom kraju osvrnuo.
Naime, bilo je govora o rasponu tih predviđenih kazni koje ove izmene i dopune Krivičnog zakonika nude, odnosno predviđaju, ali ja moram da obavestim i podsetim sve da ceo Krivični zakonik je u rasponu upravo ovih kazni od dve do osam godina, a sud će biti taj koji je jedini merodavan da odmeri zatvorsku kaznu u zavisnosti od čitavog niza, rekao bih, okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno.
Sa druge strane, čuo sam od nekih mojih uvaženih kolega i primedbe da bi se kod ovog prvog krivičnog dela moglo možda taksativno i nabrojati da je reč o nekim terorističkim organizacijama koje su na takozvanoj crnoj listi, odnosno onih koje su Ujedinjene nacije proglasile terorističkom organizacijama, a na sve druge paravojne formacije u stvari nisu stavljene na listu terorističke organizacije Ujedinjenih nacija, kao što je ta islamska čuvena država, baš će se u stvari ovaj zakon i primenjivati. On se i odnosi na sve druge, zato i nije neophodno da se u ovim odredbama koje dopunjujemo i koje menjamo pominju terorističke organizacije.
Imamo primer od jučerašnje optužnice koju je podiglo naše tužilaštvo za organizovani kriminal i terorizam za pet građana Republike Srbije koji su osumnjičeni za krivična dela.
Još jedna stvar je tokom rasprave u načelu ostavila određenu nedoumicu možda, ali ja čisto da podsetim, istine radi, više zbog građana Republike Srbije, bilo je reči šta će se desiti ako neko od naših građana ima i neko drugo državljanstvo neke druge države, pa onda možda izbije sukob u toj državi, pa on ode u tu državu, ili je državljanin Srbije i još neke druge države, a ode u treću državu?
Oni koji poznaju naše krivično zakonodavstvo znaju da građani, državljani Republike Srbije, koji pored državljanstva Srbije imaju i državljanstvo druge države, tretiraju se kao da imaju samo državljanstvo Republike Srbije. Prema tome, tu su stvari vrlo jasne.
Na kraju, zaista najveća dilema i problem koji postoji kod ovih odredbi koje se nude za izmenu i dopunu Krivičnog zakonika, jeste problem dokazivanja ovog dela. Kolega Martinović je dobro i stručno naravno objasnio i materiju iz Zakona o krivičnom postupku, ali ostaje taj problem dokazivanja.
Međutim, međunarodna policijska obaveštajna saradnja bi mogla da doprinese da mi ovaj problem u praksi kada zakon stupi na snagu i ublažimo. Naime, prema Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, kao i prema potvrđenim međunarodnim ugovorima koje smo mi kao ova Skupština ratifikovali, naše pravosuđe pod određenim uslovima može da koristi dokaze koji su dostavile strane policijske obaveštajne službe.
U tom kontekstu ja hoću da verujem našem sudstvu, hoću da verujem i našim istražnim organima, hoću da verujem i u našu policiju i naše bezbednosne snage, da će raditi savesno i odgovorno, jer konačno sada kroz ovaj zakon, kroz uvođenje ovih krivičnih dela, oni imaju instrumente, imaju mehanizme u svojim rukama na osnovu kojih će raditi.
Zato vam se ja još jedanput najsrdačnije zahvaljujem i vidimo se u danu kada budemo raspravljali u pojedinostima.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Poštovana ministarko, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, podneo sam amandman upravo polazeći od prava svakog građanina Republike Srbije da zaštiti pravo na sopstvenu privatnost, a i zbog činjenice i ovoga o čemu je maločas govorila uvažena koleginica Zlata Đerić, a i ministarka u obrazloženju, da će sve biti transparentno i na sajtu Ministarstva, odnosno Kancelarije.
Amandman koji sam ja podneo glasi doslovno – ako je primalac pomoći fizičko lice, podaci iz stava 1. ovog člana jesu ime i prezime, grad, odnosno mesto prebivališta i ništa više.
Zašto to kažem? U obrazloženju koje stoji za odbijanje mog amandmana Vlada kaže da se amandman ne prihvata obzirom da će Kancelarija prilikom objavljivanja podataka o dodeljenoj pomoći, kao i o primaocima te pomoći, poštovati odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Kao što vi kažete u obrazloženju da ćete poštovati Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, a baš taj zakon kaže i očekuje od svakog zakona, uključujući i ovaj o čijim amandmanima danas i raspravljamo, da konkretno utvrdi svrhu, način obrade i obim i vrstu podataka.
Ovako se stiče utisak da i svrha i način obrade još nekako mogu da se naslute, ali se ne zna koji će se to podaci objavljivati na sajtu. Ovako kako je napisano, ukoliko ostane samo ovaj jedan, prvi i zasada jedini stav člana 42, ostavlja se mogućnost da se čini proizvoljnost, kako bih rekao, tako da svako može, npr. svaki matični broj građanina, može ime roditelja, može nacionalnost, može krvna grupa. Vi klimate glavom da ne može, ali ovde to ne piše. Zato ja i molim vas i verujem da ćete me u potpunosti razumeti i prihvatiti ovaj amandman da u tom drugom članu stoji samo ime i prezime i mesto prebivališta odakle je to lice koje će biti primalac ove novčane pomoći.
U suprotnom se plašim da nam se ne desi za nekoliko dana, kada se objavi u „Službenom glasniku“, da Poverenik ne izazove intervenciju upravo zbog obrade podataka koja nije srazmerna svrsi kojoj je namenjena. Evo, iz prostog razloga, a polazeći upravo od činjenice o zaštiti ljudskog prava na privatnost i na podatke o ličnosti, pogotovo što smo u praksi nedavno, a čak i dok su ove nesrećne poplave bile, bili u situaciji da vidimo i zloupotrebe nekih podataka, a znamo sve šta je zadesilo i pojedine građane kada su njihovi matični brojevi zloupotrebljavani i registrovale se pojedine firme, pa ih je kasnije poreska policija jurila da oni plaćaju nekakve novčane nadoknade. Samo iz tog razloga, a inače mislim da se razumemo.

Zahvaljujem.
U svojstvu predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i predstavnika predlagača, jer je Odbor predložio ove zaključke o kojima razgovaramo, želim da pozdravim sve prisutne u sali, pre svega one čije godišnje izveštaje za prošlu godinu smo razmatrali na odborima i na osnovu tih izveštaja smo spremili i određene zaključke.
Sva tri izveštaja je Odbor razmatrao i ono što moram sa posebnim zadovoljstvom da ovde javno kažem, sve odluke i svi zaključci koje smo uputili i koji se danas nalaze na dnevnom redu su usvojeni jednoglasno. Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, koji čine predstavnici svih političkih stranaka, je prepoznato, zaključio i uvideo da su predstavnici Zaštitnika građana, Poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti pravi saveznici, iskreni u onome što nam je primarni zadatak koji su nam građani Republike Srbije poverili, a to je da vodimo računa o zakonitosti i primeni zakona koji se odnose na građane Republike Srbije, a koji se tiču njihovih ljudskih prava.
U tom kontekstu je meni zadovoljstvo što i kroz današnje diskusije vidim da svi ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa koji su govorili i o ovim zaključcima, generalno koji su se osvrtali i na delove iz godišnjih izveštaja koje smo razmatrali, vide upravo ovo o čemu govorim.
Verujem da ćemo posle nekoliko godina, gradeći ove institucije, doći u situaciju da zajednički radimo na prostoru i terenu onoga što se zove primarni interes svih građana Republike Srbije.
Javio sam se iz jednog prostog razloga, ne samo da prokomentarišem ovo što je značajno o jednoglasnom usvajanju zaključaka na odboru kojim predsedavam, nego i zbog činjenice da smo, od svih 250 poslanika, imali samo tri amandmana predstavnika stranke Demokratske akcije na izveštaj i zaključke Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova. Obzirom da se i u njihovom izlaganju, a posebno u amandmanima o kojima i razgovaramo, jer su oni sastavni deo ovoga, spominju neke stvari koje nisu primerene. Bilo je reči o tome da nadležni odbor u predlogu ovih zaključaka ignoriše uočene probleme i da omalovažava probleme sa kojima se manjine susreću i jezički pokušava da zamagli činjenice koje su navedene u izveštaju.
Naprosto, to je netačno i to je jedna optužba koja ne stoji, jer sam ponovio u više navrata da su svi zaključci usvojeni jednoglasno. U svojstvu predstavnika predlagača dužan sam da ovde u plenumu odbacim ponuđene amandmane, jer na tačku 1. predloga zaključaka Redovnog godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana za 2013. godinu u kome narodni poslanici Sulejman Ugljanin, Enis Imamović i Sabina Dizdarević predlažu da se…

Ja imam pravo, gospodine predsedavajući, kao ovlašćeni predstavnik…

Vodimo jedinstvenu raspravu, jedinstveni pretres.

 

Kako ćemo razgovarati o amandmanima? To su jedini amandmani koji su podneseni na zaključke o kojima razgovaramo. Jedini.

Izvinjavam se gospodine potpredsedniče Skupštine, naši uvaženi gosti gospodin Šabić, gospođa Petrušić, gospodin Janković, su tu prezentovali svoje izveštaje. Zaista bih iskoristio to pravo i mogućnost da svima njima, ne samo gospodinu Jankoviću, nego i gospođi Petrušić, kao i gospodinu Šabiću, dam pravo, ne ja, nego vi, kao predsedavajući u skladu sa Poslovnikom, a ja ću posle koristiti pravo kao predsednik Odbora koji je ovlašćeni predlagač.

Gospodine potpredsedniče, meni je sada zaista neprijatno. Posle Zaštitnika građana, niste dali pravo Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao što pretpostavljam ne biste dali reč ni gospođi Petrušić da se sada javi. To je malo neuobičajeno.

Ali ste dali reč gospodinu Jankoviću, mogli ste i morali dati reč i gospodinu Šabiću.

Naravno da ću se držati Poslovnika, pre svega, za razliku od vas gospodine potpredsedniče Skupštine, jer zaista je nelogično i zaista je kršenje Poslovnika da vi date pravo jednom od onih o čijim izveštajima razgovaramo, da brani i da da reč, a da ne date pravo drugima.
Imamo sad nezamislivu situaciju, do sada nezabeleženu, da vam napuštaju sednicu predstavnici Zaštitnika građana, odnosno Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Poverenica zaštitu ravnopravnosti.
Doveli ste do toga, ja se izvinjavam, ja ću koristiti svoje pravo po Poslovniku, ali pošto imam pravo po Poslovniku, podsećam vas, član 96, predlagač akta….

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče. Govoriću u skladu sa članom 96. Poslovnika, ali na veliko zadovoljstvo većine prisutnih koji su imali strpljenja od jutros da budu ovde prisutni u sali za razliku od mene, tu sam zaista iskren i ja neću koristiti sve vreme, jer član 96. Poslovnika mi dopušta da govorim bez ograničenja.
Odbor koji je predložio zaključke je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i ja sam slučajno ili namerno predsednik tog odbora i ja sam ovlašćeni predstavnik tog odbora i ja ću koristiti to svoje pravo i kao što ste mi vi dali reč, ja ću se upravo osvrnuti na ono što je bila rasprava tokom celog dana.
Na moju veliku žalost, iako je to vaš prethodnih, potpredsednik Skupštine, gospodin Arsić rekao, dobar deo i narodnih poslanika, nažalost, nije shvatio o čemu se ovde radi, jer mi vodimo zajednički jedinstveni pretres o predlogu zaključaka dva odbora na izveštaje gospođe Petrušić, gospodina Šabića i gospodina Jankovića, ceo dan i mi pričamo o zaključcima matičnih, ovlašćenih odbora, a ne o godišnjim izveštajima koje su oni podneli, jer o njihovim izveštajima mi raspravljamo.
Upravo zato, pošto je reč o jedinstvenom pretresu, niko danas ovde, ceo dan na sreću ili na žalost nije se osvrtao na nešto što je vama beznačajno, ali jedina tri amandmana koja su podnesena ovde, podnesena su od strane poslanika koji se čak nije udostojio ni da dođe na sednicu odbora, koji je predložio ove zaključke, iako je član tog odbora, koji se nije udostojio ni da dođe na sednicu kada se vodi rasprava, osim jednog supotpisnika tog amandmana, koji upravo diže ruku da bi valjda replicirao, jer mu nešto nije jasno.
Mislim da to zaslužuje pažnju iz nekoliko razloga. Dakle, zato što su ti amandmani koji su podneseni jedini amandmani od svih nas 250, koji su podneseni na tri izveštaja, godišnja, koje su podneli gospoda o kojima se radi, ali i više od toga, želim da zaštitim Skupštinu, da zaštitim odbor kojim predsedavam, jer je rano jutros, svi smo zaboravili, mnogo brzo se odvijaju stvari i u ovom visokom domu, rečeno da „Odbor za ljudska i manjinska prava, u svom predlogu zaključaka očigledno ignoriše uočene probleme i Odbor za ljudska i manjinska prava omalovažava probleme sa kojima se manjine susreću i na svoj način, jezički pokušava da zamagli činjenice navedene u izveštaju“.
Dakle, jutros je to rečeno ovde od strane poslanika koji je član Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, koji je podneo amandman, a koji se nije udostojio nikada, od kada postoji taj odbor da bude prisutan na sednici odbora.
Želim u svojstvu predsednika odbora da zaštitim sve članove odbora kojim predsedavam, želim da zaštitim Skupštinu Republike Srbije od neistina koje su se čule u ovim navodima.
Zašto to kažem? Vrlo prosto i jednostavno, amandmani koji su podneseni su za odbor čiji sam ja ovlašćeni predlagač u ovom trenutku, neprihvatljivi i odbor ih odbacuje i predlaže Narodnoj skupštini da ih u danu za glasanje ne prihvati.
Zašto? Zato što predlog koji je dat, prvi amandman, kaže – Narodna skupština usvaja redovan izveštaj Zaštitnika građana i poziva Vladu da najkasnije do kraja 2014. godine otkloni sve manjkavosti koje su utvrđene ovim izveštajem.
Predlažem Narodnoj skupštini, svim mojim kolegama da ne prihvate ovaj amandman iz sledećih razloga…

Nema sednice u pojedinostima, gospodine potpredsedniče, ovo je jedinstveni pretres. Nemojte molim vas da kršite Poslovnik, nema sednice o amandmanima i pustite me da koristim svo svoje vreme, nemojte me terati da pričam sve vreme koje imam.
Dakle, ovaj amandman je suprotan članu 238. Poslovnika naše Skupštine. Zašto? Zato što Skupština i nadležni odbori razmatraju, a ne usvajaju, gledam u poslanike koji su iskusni pravnici, nisam pravnik. Da li je to tačno? Da.
Dakle, odbori razmatraju, ne usvajaju izveštaje nezavisnih državnih tela. Nakon razmatranja izveštaja, nadležni odbor podnosi izveštaj Narodnoj skupštini sa predlogom zaključaka, odnosno preporuka sa merama za unapređenje stanja u tim oblastima, što je Odbor za ljudska i manjinska prava uradio i to jednoglasno.
Prema tome, Narodna skupština ne usvaja izveštaj nezavisnih državnih organa. Suština zaključaka u kojima Narodna skupština odlučuje na predlog odbora, nije usvajanje ili neusvajanje izveštaja nezavisnih državnih organa, već ovi izveštaji, upravo izveštaji odbora kojim ja predsedavam, treba da posluže svima nama, Narodnoj skupštini ukoliko i kada usvoji ovaj izveštaj, da sagleda stanje u određenoj oblasti i predloži mere za unapređenje stanja.
Što se tiče amandmana koji su predložili da se Vlada Republike Srbije obaveže do kraja 2014. godine, da otkloni sve manjkavosti, taj zaključak je već definisan tačkom 7. upravo zaključkom koji smo mi ponudili kao matični odbor.
Prema tome, navedeno je da se Vlada obavezuje da jednom u šeste meseci Narodnoj skupštini dostavi informaciju sa podacima koji su upravo razvrstani i ovaj amandman je besmislen.
Amandman broj dva koji su podneli povodom zaključka razmatranja godišnjeg izveštaja Zaštitnika građana, između ostalog, oni predlažu da se u tekst zaključka unese obaveza Narodne skupštine da prilikom imenovanja komisije za izvršenje krivičnih sankcija se obezbedi zastupljenost narodnih poslanika koji su izabrani sa manjinskih lista.
U ime Odbora predlažem da ne prihvati ovaj amandman iz sledećih razloga. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u članu 278. predviđa da Narodna skupština obrazuje komisiju za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Komisija ima pet članova na predlog nadležnog odbora iz reda narodnih poslanika. Odlukom Narodne skupštine je jasno i precizno definisano ko čini sastav te komisije. To su tri člana koja se biraju iz reda članova ili zamenika u odboru koji je u delokrugu pravosuđa. To je, dakle, Odbor kojim predsedava kolega Petar Petrović, Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i dva člana koja se biraju iz redova Odbora u čijem je delokrugu pitanje ljudskih prava, zdravlja i socijalne politike.
Prema tome, sastav komisije je definisan, polazeći od zadataka komisije, tj. omogućava se da u komisiji učestvuju predstavnici odbora u čijem delokrugu su poslovi koji istovremeno podrazumevaju i zadatke komisije, a ne biraju se iz redova narodnih poslanika sa određenih izbornih lista ili poslaničkih grupa.
Smatram da je ovo rešenje opravdano i omogućava efikasan rad komisije, jer tu je zakon vrlo precizan i jasan.
Nema smetnje, s druge strane, tu mogu podržati predlagača amandmana, da odbori prilikom predlaganja kandidata predlože i pripadnike nacionalne manjine ako je član odbora pripadnik nacionalne manjine, ali to ne mora da bude presudan kriterijum, jer kriterijum je definisan pomenutom odlukom i mora biti član odbora u čijem je delokrugu pitanje kojim se ostvaruje zaštita prava, zdravlja i socijalne politike.
Poslednja stvar koju želim da kažem to je odgovor na treći amandman kojim oni traže da se nacionalni saveti nacionalnih manjina definišu kao državni organi manjinske samouprave.
Ja vam skrećem pažnju, ovde je i predlagač amandmana napravio grešku. Zašto? Tekst amandmana i obrazloženja je protivrečan, jer u amandmanu govori o državnoj samoupravi, a u obrazloženju ne govore o organima državne samouprave. Dakle, ni sami nisu u obrazloženju pratili sebe u predlogu amandmana koji su hteli da predlože.
Dakle, ne postoji osnova niti bilo koji razlog da odbor koji je predložio zaključke o kojima mi razgovaramo prihvati ova tri amandmana i to je samo jedan jedini razlog zbog koga sam se ja javio, jer sam ovlašćen ispred Odbora za ljudska i manjinska prava da odgovorim na amandmane uvaženih kolega narodnih poslanika koji su podneli amandmane na predloge zaključaka odbora, jer su to jedina tri amandmana koja su danas ovde bila ponuđena, a o kojima, nažalost, niko nije ni reč jedinu spomenuo. Zahvaljujem.