Zahvaljujem gospodine potpredsedniče, prethodni govornik mi se direktno obratio u svojstvu predsednika Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova. Imam obavezu i dužnost da mu odgovorim ne toliko zbog njega koliko zbog građana Republike Srbije koji ovo gledaju u direktnom TV prenosu iz prostog razloga što su se u prethodnim javljanjima mnogi koji nisu nacionalne manjine trudili da iz svih oruđa, da se tako izrazim, brane prava nacionalnih manjina. Onda dozvolite i meni kao nekome koga neki osporavaju da nije dovoljno podoban, da nije mnogo dobar predstavnik nacionalnih manjina da nešto kažem.
Dakle, neistina je da je ovaj zakon po hitnom postupku uvršten u dnevni red zasedanja Skupštine Republike Srbije na vrat na nos da bi se sakrilo od javnosti šta to predlagač želi da uradi kada su u pitanju prava nacionalnih manjina kroz predloženi zakon. Zašto to kažem? Zato što se rasprava o predloženom Zakonu o savetu nacionalnih manjina vodila celu 22013. godinu. Sam sam bio direktno uključen u to, zato što je Vlada Republike Srbije u prošlom sazivu, u decembru mesecu 2013. godine bukvalno identičan tekst, izuzimajući odredbe koje je Ustavni sud proglasio neustavnim, prosledila i danas o tome mi danas raspravljamo.
Nemojte da govorite kolega Veselinoviću o tome kako je neko hteo nešto da poturi na vrat, na nos po hitnom postupku da bi zaobišao nešto što niko ne želi da kaže, a pogotovo nemojte da govorite da Vlada Republike Srbije uvodi sankcije nacionalnim manjinama. Nemojte pogotovo da govorite da je ovaj visoki dom, Narodna skupština Republike Srbije telo ili organ koji hoće da sankcioniše predstavnike nacionalnih manjina. Nažalost stavili ste se u isti koš sa jednim od bivših ministara u Vladi Republike Srbije koji je koliko juče govorio da ova Vlada Republike Srbije i državne strukture i neke druge, žele da istrebe predstavnike određene nacionalne manjine. Neću da citiram ko je to rekao.
Prema tome, molim vas pošto ste mi postavili pitanje, direktno vam odgovaram. Ni na koji način, niti ova skupština, pogotovo ne predstavnici Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova žele da naude predstavnicima nacionalnih manjina, ovo je predlog koji se dugo vrteo u javnoj raspravi. Ovo je predlog, podsetiću vas, iza koga su stali svi saveti nacionalnih manjina koji postoje u državi Srbiji.

Povreda Poslovnika.
Gospodine predsedavajući, uz svo uvažavanje, nisam imao nameru uopšte da pojedinačno se obraćam kolegi poslaniku, taj prethodnik je meni postavio pitanje i to kao predsedniku odbora Skupštine Republike Srbije. Dakle, samo sam odgovarao na pitanje. To pitanje je mogao da postavi bilo ko od ovde prisutnih možda 170 poslanika trenutno. Zahvaljujem se.

Član 107. narušeno je dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije. Prethodni govornik me je ponovo imenom i prezimenom prozvao. Naravno, kolega Veselinoviću da je većinski narod odgovoran za položaj i prava manjinskih predstavnika. Tako je i u Srbiji. Naravno da je i ovoj skupštini, pa i ovoj Vladi Republike Srbije, onaj ko čini većinu odgovoran za to što se dešava.
Naravno da je i Skupštini Republike Srbije većina odgovorna za ponašanje poslanika, ali za vaše ponašanje, očigledno, ne može niko da odgovara osim vas samih.
Nemojte mi prebacivati nešto što nisam rekao.

Ja se upravo pozivam na povredu Poslovnika, član 107, a mogu nastaviti i po osnovu replike, zato što nije primereno da neko nekakve nezvanične, neformalne ili ne znam ti, kakve razgovore uzima kao recept da bi mogao da se javlja za reč.
Kada bi ja počeo da pričam o tome šta su mi kolege sa desne strane sve govorile, onda bismo mi do jesenjeg zasedanja pričali.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice Narodne skupštine.
Uvaženi ministre, drage koleginice i kolege narodni poslanici, u svojstvu ovlašćenog predstavnika SDPS ukazaću na nekoliko po nama značajnih činjenica koje se tiču dva zakona od tri, koliko se nalazi u ovom setu pravosudnih zakona o kojima danas raspravljamo u načelu. Dakle, govoriću o Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Predlogu zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija.
Ministar je u svom izlaganju zaista veoma opširno i do detalja obrazlagao novine koje nam dolaze i koje su ponuđene ovim predlozima zakona, a koje ćemo, verujem, u Danu za glasanje u najvećem broju i usvojiti.
Podsetio bih i ponovio bih značaj pre svega ovog instituta sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Mislim da neću preterati ako kažem da je to jedan istorijski iskorak kada je u pitanju uvođenje ovakvog instituta u ovoj oblasti, a koji deluje, naravno, pri višim sudovima. Jer, sadašnja praksa, ono što smo imali kao neku vrstu sudske zaštite osuđenih lica, a kroz postupanje pred upravnim sporom, je dovodila do određenih manjkavosti i problema. Toga su svedoci i sami predlagači ovog zakona, ali sa propisivanjem posebnog sudije za izvršenje će se, verujemo mi u SDPS, uspostaviti mnogo čvršća, mnogo jača i samim tim delotvornija zaštita.
Zašto o kažem? Zato što je u ovom predloženom zakonu zaista veoma, veoma precizno i taksativno nabrojana određena uloga i nadležnosti organizacije i celokupan tzv. procesni okvir za postupanje. Kako je to novi institut, i nadležnosti sudije su relativno ograničene. Hteo bih da podsetim u ovom segmentu svog izlaganja da se radi o zaštiti prava na pritužbu pritvorenika i na postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog. Sudije za izvršenje bar jednom u četiri meseca će obilaziti zavode na teritoriji svoje tzv. mesne nadležnosti, razgovaraće sa osuđenima i informisati o načinima ostvarivanja njihovih prava, odnosno o eventualnim ugrožavanjima njihovih prava.
Ova ustavno-sudska zaštita koja postoji u važećem dosadašnjem zakonu nije bila delotvorni način zaštite, s obzirom da je najčešće ograničavana samo na kontrolu zakonitosti onog dela koji se zove upravni akti. Zato će sudija za izvršenje imati šire nadležnosti od upravnog suda. Ali, mislim da tu ne treba da se uljuljkamo. Ne treba da mislimo da će samo uvođenje ovog instituta rešiti sve probleme. Dakle, moramo posebnu pažnju da obratimo na to kako će to funkcionisati u praksi.
Svedoci smo i u Skupštini Republike Srbije da imamo čitav niz zakona koje donosimo, a čije sprovođenje škripi, čija primena, odnosno ta famozna reč implementacija negde zariba u nekom prikrajku i onda prođe nekoliko meseci i mi od zakona samo imamo mrtvo slovo na papiru. Zato ne verujem da ćemo mi, ukoliko pre svega Komisija za nadzor nad izvršenjem krivičnih sankcija, koja ovim zakonom dobija znatno veći značaj i ovlašćenja, ne bude radila svoj posao, tako se u vršenju nadzora mogu pokretati i disciplinski postupci protiv upravnika npr. pred disciplinskom komisijom uprave, ukoliko utvrde da postoji povreda radne obaveze.
Želeo bih da napomenem nešto što nije čak, rekao bih, ni dovoljno poznato našoj široj javnosti. Ova primena zakona čini mi se da bi posebno trebala da bude i predmet onoga čime se bavi postojeća parlamentarna Komisija za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Mi smo u proteklom radu od nekih godinu i po dana, kroz iskustva i saradnju, moram priznati veoma uspešnu, sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija pri Vladi Republike Srbije, bili svedoci da i zajedničkim delovanjem preko Zaštitnika građana Republike Srbije uočavamo dobar niz nepravilnosti, koje su kasnije i taksativno pobrojane, a koje se i sada kroz ovaj zakon ispravljaju i gde ćemo imati, hoću da verujem i u to sam siguran, mnogo bolje stanje i mnogo bolju situaciju kada se gleda taj segment društva, ukoliko isključimo ono što je najvažnije, a to jesu finansije i materijalni aspekti. To škripi u svim segmentima društva. To škripi i u svim sferama. Onda možete i sami da pretpostavite koliko je to materijalno i finansijsko stanje teško pre svega kada su u pitanju zavodske ustanove, odnosno kazneno popravni zavodi ili zatvori, popularno rečeno u našem narodu.
Ono što bih želeo da napomenem kada je u pitanju ovaj prvi zakon, jeste da se u ovom zakonu izdvajaju i odredbe koje regulišu izvršenje alternativnih sankcija i one postaju predmet posebnog zakona, o čemu ću nešto malo kasnije govoriti. Ona formulacija – mnogo više rada u javnom interesu, a mnogo manje kazni za lakša krivična dela i prekršaje, biće omogućena upravo ovim zakonima koji se danas nalaze pred nama i koje ćemo mi, duboko sam siguran, usvojiti u Danu za glasanje.
Uvedena je, po nama iz SDPS-a, veoma značajna nova odredba o obaveštavanju žrtve krivičnog dela, koja je u skladu sa pravnim tekovinama EU. To je nešto na šta se mi često pozivamo. Naime, u ovom slučaju i kroz ovaj predlog zavod obaveštava žrtvu krivičnog dela o otpustu ili bekstvu osuđenog lica kome je izrečena kazna zatvora zbog krivičnog dela protiv života i tela i protiv polne slobode i protiv braka i porodice. Obaveštenje se dostavlja žrtvi, ukoliko ona to traži i ukoliko procena rizika ukazuje na potrebu preventivne zaštite žrtve.
Pošto se ovim predloženim zakonom smanjuje i socijalna isključenost, a i sam ministar je dosta govorio o rizicima za povrat, želeo bih da ukažem na neke odredbe kojima bih želeo i mislim da možemo da pojačamo, rekao bih, i neku logičnu službu u onim odredbama zakona koji postoje, a koje po nama nedostaju, a to je da spojimo tu službu za socijalni rad i tretman.
Zašto to kažem? Zato što je još davne, možemo tako reći, 1989. godine EU donela Povelju o socijalnim pravima, kojom je utvrđen minimum socijalnih normi i prava koja se moraju poštovati kako bi određena članica postala punopravni član EU. Dakle, to je jedan od uslova za prijem u članstvo u EU. Iz tog razloga, tokom trajanja statusa kandidata za članstvo u EU, u ovom slučaju Srbija je na početku tog statusa, razrađuju se i pitanja sistema socijalne politike i rada institucija u kojima se ostvaruje i planiranje i normiranje prava, odnosno kroz obezbeđivanje stručnog rada u ovom sistemu.
U tom smislu je čak usvojena i Međunarodna definicija socijalnog rada, kojom je definisana profesija koja promoviše socijalne potrebe, rešava probleme u međuljudskim odnosima, osposobljava i oslobađa pojedinca, sa ciljem povećanja blagostanja. Upražnjavajući teorije ljudskog ponašanja i socijalnih sistema, socijalni rad je taj segment koji interveniše na mestima gde dolazi između interakcije ljudi i njihovog okruženja.
Među ciljevima socijalnog rada posebno se izdvajaju ciljevi: pomoć u uključivanju marginalizovanih socijalno isključenih grupa, raseljenih, ranjivih i riziku izloženih grupa ljudi, o čemu je govorio i ministar, rad sa pojedincima, odnosno porodicama, organizacijama i zajednicama, radi njihovog osposobljavanja za kasnije samostalno uključivanje u društvo, odnosno kasnije samostalno rešavanje sopstvenih problema sa kojima će se suočiti.
Principi ljudskih prava i socijalne pravde su postali globalni standardi za obrazovanje poslova. U tom smislu postavlja se i pitanje aktuelnog problema osposobljenosti stručnog kadra koji se bavi socijalnim radom i socijalnim problemima pojedinca, porodice, odnosno lokalne zajednice, do nivoa u celoj državi.
Predlogom ovog zakona, u članovima 19. i 20. propisane su vrste službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Prema sadržaju člana 20. Predloga zakona, kao i s obzirom na prirodu aktivnosti koje se obavljaju u službama za tretman, jasno se radi o delokrugu nečega što se zove socijalni rad. Naime, nesporno je da je u odnosu na osuđeno lice potrebno izvršiti i procenu i obezbediti podršku u cilju preveniranja ponavljanja krivičnog dela. Sve ove aktivnosti koje su navedene u članu 20. Predloga zakona po svojim atributima i u značajnoj meri su upravo aktivnosti socijalnog rada.
Zbog toga ja mislim da bi bilo jasnije da su za rad u ovoj službi potrebni stručni i kvalitetni, kvalifikovani i socijalni radnici između ostalog koji će svojom ekspertizom omogućiti kvalitetno funkcionisanje ove službe i povećati i samim tim kapacitet službe da na odgovarajući način obavljaju i poslove i ispunjavaju svoju svrhu formiranja.
Ono što bih želeo da naglasim u ovom drugom delu svog izlaganja, jer ću o segmentu uvođenja institucije tretmana za socijalni rad i tretman, govoriti kada se bude razgovaralo o pojedinostima, jer sam upravo podneo amandman na ovaj član 19, pa mislim da ćemo i kroz raspravu na odboru, i u plenarnoj raspravi o pojedinostima doći do najsvrsishodnijih rešenja za koja mislim da je i predlagač spreman.
Ono što želim posebno da naglasim i da istaknem kao veliku vrednost, nešto što moram priznati u nekoj prethodnoj praksi nije bila dobra konekcija, dobra saradnja između jedne vrlo značajne ustavne institucije kakva je Zaštitnik građana i ovako osetljivih institucija, odnosno segmenata našeg društva kakve su uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Saradnja ministarstva i uprave sa Zaštitnikom građana je u poslednjih nekoliko godina više nego uznapredovala i kao rezultat, na kraju krajeva, i preporuka Zaštitnika građana, imamo dobar deo odredbi u ovom predloženom zakonu i što je mnogo značajnije kao rezultat te saradnje i uspešne interakcije između Zaštitnika građana i Ministarstva pravde preko Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, imamo unapređenje smeštajnih kapaciteta Okružnog zatvora Beogradu, gde bih podsetio kolege narodne poslanike i javnost, da je formirana posebna prostorija za posete bračnog druga, dece ili drugih bliskih osoba bez prisustva osoblja zavoda.
Tokom prošle 2013. godine adaptirano je više objekata ne samo u Beogradu nego i u Sremskoj Mitrovici, Nišu, Čačku, Negotinu u Kazneno popravnom zavodu za maloletna lica u Valjevu. Uprkos smanjenju na žalost broja lica koja služe kaznu kroz institucije amnestije i dalje su zatvorski kapaciteti pretrpani. Ministar je u više navrata u javnosti govorio i kroz javnu raspravu koja je bila i stručna i opšta, hajde da je tako nazovem pošto nisam pravnik, govorilo se o dugoročnim efektima i ovog zakona kroz rasterećenje.
Naime, podsetiću još jedanput, kapacitet zatvora u Srbiji je trenutno 9.300 osoba, do skora je bilo, zna to ministar bolje od mene, 7.500. Na izdržavanju kazne nalazi se 10.200 osoba. Dakle, ko zna matematiku može da vidi razliku. Malo je poznato da su u Evropi zatvori prebukirani. Ministar često uzima primer Italije gde su kapaciteti 35.000 osoba, u njima se nalazi ne 3.000 više kao u Srbiji, nego 35.000 više. Dakle, u Italiji ima 75.000 zatvorenika, a kapacitet je 35.000. Nije sve bajno ni sjajno u tamo nekim državama na koje se često ugledamo kada je u pitanju nešto što se zove standardizacija ili evropske norme. Moramo da nastavimo da radimo na rekonstrukciji i renoviranju zatvora ali i da jačamo ovaj sistem alternativnih sankcija.
Ono što je posebno značajno, rekao bih da iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u 2013. godini sve pa čak i one nepravilnosti koje je Evropska komisija uočila Ministarstvo pravde i Uprava za izvršenje krivičnih sankcija su bukvalno otklonili. Podsetio bih šta je sve to urađeno osim Strategije za razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u periodu 2013. godine do 2020. godine koja je urađena u decembru mesecu. Imamo i ovaj set zakona koji upravo danas razmatramo. Zakon o amnestiji ima neposredan efekat na prebukiranost u zatvorima. Izmene Krivičnog zakonika su uvele mogućnost uslovnog otpusta. Povećan je broj alternativnih sankcija, o čemu je ministar govorio kroz institut kućnog pritvora uz elektronski nadzor i društveno koristan rad. Zatvorenici u tri glavna zatvora u Srbiji, a to su Požarevac, Niš i Sremska Mitrovica imaju priliku da im se nudi stručna obuka kroz pilot programe, ali potrebno je uraditi i dalje dodatno uložiti napor da se poboljšaju pre svega uslovi za život, zdravstvena nega i pruže adekvatni programi terapije za zatvorenike. To naravno zahteva puno više novca, puno više finansijskih, materijalnih izdvajanja i naravno zahteva i proširenje onoga što mi znamo, zove se sistematizacija, a znamo da imamo zakone kojima smo zabranili novo zapošljavanje tako da su to problemi sa kojima se suočavamo.
Alternativne sankcije treba da se uvedu u većem obimu. Dalje, po meni, ne postoji dovoljan broj zatvorskog osoblja koji je u direktnom kontaktu sa zatvorenicima. Dakle, nama nedostaju i čuvari i svi oni koji bi u zatvorima imali direktne kontakte sa zatvorenicima.
Još jedanput bi se osvrnuo i podsetio da na žalost zbog finansijskog i materijalnog još uvek imamo određene probleme. Mislim da kada imamo probleme, ako sam ovih 14 minuta i hvalio ministarstvo i hvalio zakon, ne treba da bežimo od toga da se i dalje pojedinim pritvorenicima ne onemogućuje da raspoloživo vreme tokom dana provode van ćelije. Da veliki deo okružnog zatvora, to gospodin Milan Stevović najbolje zna, i dalje se koristi za stanovanje porodica sadašnjih i bivših radnika zatvora. To su veliki problemi sa kojima se mi suočavamo i koje ne treba da krijemo od javnosti. Postoje na žalost osuđena lica koja imaju mentalne poremećaje, a koja se i dalje nalaze u redovnim smeštajnim kapacitetima. Dakle, nemojte me pogrešno shvatiti, lica koja su ometena u razvoju su sa zdravim osobama koja izdržavaju zatvorske kazne u istim prostorijama. To nije dobro.
Poslednje što mislim da je loše i što moramo da menjamo u narednom periodu po izlasku iz zatvora bivši osuđenik je prepušten sam sebi i za njega nije predviđen nikakav socijalni program ili program integracije u društvo. Još samo nekoliko rečenica o Predlogu zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera kako bih iskoristio svo vreme koje mi stoji na raspolaganju. Podsetio bih da zemlje EU imaju taj sistem alternativnih sankcija i mera razvijen jako dugo i da se o njemu kod nas pričalo, a evo praksa u Srbiji je ukazala na neophodnost pre svega donošenja preciznijih odredbi kojima se ova oblast uređuje kako bi se u potpunosti iskazale sve prednosti ovakvog vida kažnjavanja. Došlo se do najlogičnijeg i najsvrsishodnijeg rešenja da se odvoji od ovog zakona koji prvi razmatramo i tako se to može postići upravo izmena posebnog zakona kojim se uređuje postupak izvršenja vanzavodskih sankcija i mera izrečenih u krivičnom, a kroz ovaj zakon o kome raspravljamo i presuda izrečenih u prekršajnom postupku.
Pozitivni efekti onoga što ćemo imati kroz primenu ovih sankcija jeste ono što treba stalno ponavljati pogotovo u periodu krize i stanja u kome mi danas živimo. To je efikasnije sankcionisanje počinilaca, smanjenje broja lica u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, a ovako izvršenje sankcija je jeftinije. Ministar nam je u svom uvodnom izlaganju dao i precizne podatke o tome koliko šta košta, tako da se ovim koriguje funkcionisanje osuđenog bez isključenja iz njegovog socijalnog okruženja. Može da mu se sačuva i posao i slično, međutim, ono što je takođe važno može i da se olakša njegova reintegracija i time smanji ona tzv. kriminalna infekcija.
Budžetske uštede su velike. Tokom prošle godine su iznosile više od 60 miliona dinara, koliko sam razumeo ministra, ne otvaranju četrnaeste po redu kancelarije o kojoj je i danas govorio u uvodnom izlaganju za alternativne sankcije u Srbiji. Čuli smo do kraja godine ćemo imati još devet ovakvih kancelarija. Tako da ćemo zaokružiti ovaj sistem koji je vrlo značajan.
Na samom kraju dozvolite mi da kažem da će poslanici SDPS u danu za glasanje podržati set ova tri zakona koja su na dnevnom redu o kojima danas raspravljamo u načelu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Uvažena ministarko, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mislim da je jako značajno što je na početku rada ovog saziva Narodne skupštine Republike Srbije kao jedan od prvih zakona Vlada Republike Srbije ponudila na raspravu u Skupštini Zakon o savetima nacionalnih zajednica.
Kada se ima u vidu činjenica da je Srbija multietnička država, kada se ima u vidu činjenica da smo kandidati za članstvo u EU, da smo otvorili razgovore i pristupanje EU po poglavljima koja se tiču ljudskih prava, prava sloboda, verskih sloboda i svega onoga što potpada pod segmente 23, 24, 25 poglavlja koja otvaramo kao država kandidat, veoma je značajno i od odlučujuće važnosti što je jedan od prvih zakona koji se nalazi na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije upravo ovaj zakon. Zašto to kažem? Mislim da je to pre svega dobar potez Vlade Republike Srbije, da to pokazuje i jasnu poruku, jasan signal i dobru nameru Vlade Republike Srbije da se pitanjima položaja manjinskih prava i manjinskih zajednica koje žive u Republici Srbiji posvećuje veoma, veoma značajna pažnja.
S druge strane, treba imati na umu da se u oktobru mesecu ove, 2014. godine, trebaju održati i izbori za iste savete nacionalnih zajednica koje žive u Srbiji, te je samim tim veoma važno da imamo i jedan zakon koji će regulisati pravila, koji će jasno i precizno utvrditi šta je neophodno da bi se učestvovalo u nečemu što se zove izborna trka za buduće organe saveta nacionalnih manjina, odnosno manjinskih zajednica koje žive u Srbiji.
Vlada Republike Srbije je pristupila izmenama i dopunama ovog zakona pre svega razmatrajući i sagledavajući probleme koji su se javili u radu odnosno u funkcionisanju saveta nacionalnih zajednica u proteklom sazivu, i to iznad svega u onom delu koji se tiče samog izbora organa saveta nacionalnih zajednica i njihovog funkcionisanja. Dakle, iz tog razloga Vlada je predložila dopune ovog zakona, zato što je nedovoljno jasno i ponekad protivrečno prošli zakon uređivao pojedina pitanja i nije imao, da budem otvoren, ni jasnu ni čvrstu logičku strukturu. To ću definisati i pokazati kroz nekoliko primera.
Bio je nejasan postupak izbora članova nacionalnih saveta, jer je bilo predviđeno da izbori mogu da budu i neposredni i posredni, putem elektorske skupštine. Nije jasno bilo ni kada se održavaju jedni ili drugi izbori. S druge strane, Zakon koji menjamo je takođe dao nejasan postupak kada su u pitanju elektorski izbori. Bili su nejasni odnosi između organa koji se biraju i koji sprovode izbore. Na primer, u prošlom zakonu je bilo predviđeno, koji je još uvek važeći, da ga sprovodi centralna izborna komisija čiji stalni sastav utvrđuje resorni ministar državne uprave i lokalne samouprave, organ koji posreduje između centralne izborne komisije i biračkih odbora, izborna komisija za određeno izborno područje.
Složićete se da je tu mnogo nekakvih stepenica koji treba da utvrde ono što jesu pravila ponašanja i način organizovanja ovako značajnih i specifičnih izbora kao što su izbori za organe nacionalnih manjina.
S druge strane, nije u zakonu koji smo imali i koji menjamo danas, na svu sreću, bio razvijen sistem zaštite zakonitosti izbornog postupka, jer nije bio predviđen nikakav pravni lek protiv akata izborne komisije, na primer, elektora. S druge, upis u registar nacionalnih saveta koji sada vodi Ministarstvo državne i lokalne samouprave, nije bio dovoljno precizno uređen.
Upravo iz svih ovih razloga koje sam naveo kao primere, dobro je i svrha izmena i dopuna ovoga zakona jeste da se dosledno i jasno sprovede, pre svega koncepcija nacionalnih saveta, kao instrumenata, naglašavam – kao instrumenata nacionalne odnosno kulturne autonomije manjinskih zajednica koji žive u državi Srbiji, da se precizno urede i pojmovi od kojih zavisi njihov rad i uvede pravna sigurnost i upravno-sudska pravna zaštita. Upravo zato ovim zakonom se i predviđa da glavni organ za sprovođenje zakona bude RIK, u cilju obezbeđivanja zakonitosti i pravilnosti izbora.
Na samom kraju sam hteo da naglasim da je jasno da se razgraničavaju slučajevi kada se članovi nacionalnih saveta biraju neposredno, a kada putem elektorske skupštine. Upravo iz svih ovih razloga i odbor kojim predsedavam, za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova je na svojoj današnjoj sednici u načelu jednoglasno podržao ovakav predlog zakona koji je na dnevnom redu. Hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, i sami ste upozorili prethodnog govornika na kršenje člana odredbi Poslovnika, 107. Međutim, ovo što smo bili u prilici da sada čujemo je najveća sramota, bruka i bezobrazluk kolege koji je govorio pre mene.

U trenutku kada smo imali prilike da slušamo jedan od najserioznijih ekspozea u novijoj istoriji srpske politike, mi slušamo monstruozne optužbe. Slušamo monstruozne optužbe čoveka koji iz očaja što više nije u Vladi.

Član 107, rekao sam vam. Molim vas da upozorite govornika, jer ovo što on radi…

Zahvaljujem se, predsedavajuća.
Mislim da je važno ovde upozoriti na ovu terminološku razliku, bez obzira na ovo što ministar poziva i podseća na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Ovde ima zaista malo nekih nejasnoća. Obrada podataka i prikupljanje informacija zaista jesu različiti termini. Uzmite samo u postojećem članu 10. u tački 3. gde se govori o pravnom licu za detektivsku delatnost, da može obrađivati podatke o kaže – lice može obrađivati podatke o licima koja anonimno postupaju prema korisniku usluga.
Pazite logično pitanje – kako možete obrađivati podatke o licu koje je anonimno? Samo pažljivo čitajte logički – detektiv može obrađivati podatke o licima koja anonimno i protivpravno postupaju protiv korisnika usluge. Razumem da može prikupljati podatke o licima koja protivpravno postupaju. To je nešto što je suprotno pravu i zakonu itd. Ali o licima koja anonimno postupaju, kako može o onome ko anonimno nešto radi prikupljati podatke kada ne znate ko je?

Poštovani potpredsedniče Skupštine, uvaženi predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SDPS govoriću o predlozima samo ova dva zakona, Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o detektivskim delatnostima. Sasvim slučajno kao narodni poslanik koji obavlja funkciju predsednika Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za kontrolu službi bezbednosti, bio sam često u situacijama kada smo raspravljajući o ostvarivanju prava građana i o bezbednosti građana, bili u domenu načina na koji radi i na koji je narastao ovaj specifični sektor, sektor privatnog obezbeđenja.
Imali smo do sada dva predloga zakona iz ove oblasti, koji su zbog značajnih primedbi i potrebe da se dorađuju, povučeni iz skupštine procedure. Ono što je zanimljivo i interesantno - kada god su oni bili povučeni, bili su raspisani izbori. Posle donošenja Zakona o tajnosti podataka i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti bilo je relativno lakše urediti ovu oblast.
Osetljivost ove materije je u tome što se uređuje i privatno i javno. Dakle, privatno-javna oblast je oblast koja se definiše ovim zakonima.
Naime, privatne firme, koje pružaju usluge bezbednosti, kao privredni subjekti posluju naravno po tržišnim pravilima, ali su istovremeno i značajni učesnici u sektoru bezbednosti. Država, sa druge strane, svojim građanima garantuje, kako spoljnu, tako i unutrašnju sigurnost. Primarna je obaveza i dužnost države da obezbedi visok nivo bezbednosti koja se mora pružiti svima.
Međutim, privatizacija sektora bezbednosti zapažena je i u razvijenim demokratskim zemljama i u državama u tranziciji. U zapadnim zemljama proces privatizacije ovoga sektora bezbednosti odvijao se, da tako kažem, odozgo ka dole, jer su oružane snage tih zemalja se usmerile na osnovnu aktivnost, a privatnim firmama su povereni poslovi tehničkog obezbeđenja, kako objekata, tako i imovine i lica. Ističu se dva glavna razloga, rekao bih, za proces privatizacije u sektoru bezbednosti. To su: trend ukupne privatizacije i završetak hladnog rata, ali i potreba profesionalizacije ovih odnosa.
U Srbiji danas, to smo čuli i od predsednika Vlade i od mojih kolega u diskusiji pre mene, a to se jasno vidi u obrazloženju koje je dala Vlada kroz ove zakone, postoji nekoliko hiljada registrovanih privatnih firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje lica, objekata i imovine. Njihovo osnivanje je dakako zapaženo devedesetih godina prošloga veka, posle ukidanja čuvenog Zakona o društvenoj samozaštiti iz 1993. godine.
S obzirom na to da je ova oblast do sada, oblast privatnog obezbeđenja, bila regulisana u više zakona i da nije postojala evidencija osnovanih privatnih firmi koje se bave zaštitom bezbednosti, bilo je potrebno da se predloži jedan ovakav zakon, kojim bi se ova oblast funkcionalno integrisala u značajan sektor, sektor bezbednosti. Sa pravom se ističe da je Srbija jedina zemlja u Jugoistočnoj Evropi koja nije posebnim zakonom uredila poslovanje privatnih firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje.
U Srbiji se danas može donekle govoriti o problemu sukoba interesa zbog činjenice da često službenici MUP istovremeno rade i kao službenici privatnog obezbeđenja. Takva praksa, a toga smo svedoci u prethodnim godinama, nosi veliki rizik poput nejasnog lanca komandovanja, korupcije, problema u nadzoru i utvrđivanju, na kraju krajeva, odgovornosti tih lica.
Na snazi je, kada je u pitanju Srbija, i Pravilnik o vrstama usluga, kojim MUP može da ostvaruje dopunska sredstva i to u vezi sa osnovnom delatnošću ministarstva, odnosno u skladu sa poslovima koji su u funkciji bezbednosti i evidencija iz svoje nadležnosti. Na primer, navešću prevoz određenih lica i stvari, transport novca, vrednosnih pošiljaka za banke i dr. Sa druge strane, MUP je zakonom određeno da vrši kontrolu nad privatnim sektorom. Zakon o policiji ne zabranjuje pripadnicima policije da obavljaju poslove van radnog vremena, kao dodatni rad, s tim da policijski službenik ne može da obavlja poslove i samostalnu delatnost koji su spojivi sa poslovima policijskog službenika. U Zakonu o policiji, na žalost, ne postoji jasan status privatnog sektora obezbeđenja.
Većina drugih država zabranjuje da aktivni policijski službenici rade u privatnom sektoru bezbednosti, međutim, u malom broju država to je čak i dozvoljeno pod uslovima koje propisuju zakoni tih država.
Kada je reč o pravu EU, ni u EU ne postoji harmonizovani pravni okvir koji reguliše ovaj privatni sektor bezbednosti, već su u primeni široko prihvaćeni standardi koji se definišu kao osnovne smernice. Kada je reč o tim opšteprihvaćenim standardima u EU, ja ću nabrojati samo neke najvažnije. Prvo, to su, pre svega, javnost rada, postojanje centralnog registra, kao i opštih i posebnih evidencija, adekvatan sistem kontrole koji sprovode državne institucije, upotreba sile, ali samo u nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi i u slučaju samo pomoći, tj. primena principa srazmernosti, saradnja sa policijom, ograničena količina oružja u privatnom obezbeđenju, standard pokriva jednu polovinu zaposlenih, zabrana tajnog snimanja, nedozvoljena upotreba automatskog i poluautomatskog oružja, izdavanje i oduzimanje dozvola za rad, obuke zaposlenih, nošenje uniforme, legitimacije itd.
I u predlozima ovih zakona, o kojima danas govorimo u skupštinskoj proceduri, vodi se računa o ovim navedenim opšteprihvaćenim standardima rada u oblasti privatnog obezbeđenja, pa je tako za pravna lica, preduzetnike i fizička lica predviđeno izdavanje licence za ove poslove, procene rizika, zaštite lica i imovine, planiranje, projektovanje, nadzor i obezbeđenje, transporta novca u delu koji nije u nadležnosti MUP.
Propisani su opšti i posebni uslovi za dobijanje licence, kao i potrebna obuka, odnosno polaganje ispita u MUP. Obavezno je, i zakon to jasno definiše, zaključivanje ugovora sa licem kome se pruža usluga. Regulisani su poslovi obezbeđenja sa oružjem u pogledu objekata, korišćenje određene vrste oružja, količina oružja i nabavka tog istog oružja. Posebno su regulisani poslovi tehničke zaštite i upotreba uređaja za snimanje slike, zatim, poslovi obezbeđenja transporta novca i vrednosnih pošiljaka i uslovi za vozila u pratnji, poslovi redarske službe na javnim skupovima i broj angažovanih redara, u zavisnosti od broja zaposlenih .
Postojanjem i funkcionisanjem kontrolnog centra precizno su utvrđena ovlašćenja službenika obezbeđenja, kao i vrsta sredstava prinude. Kada je reč o evidencijama, propisane su vrste evidencija koje vodi upravo ministarstvo i njihova sadržina, kao i evidencije koje vode pravna lica i preduzetnici, odnosno njihova sadržina.
U odeljku koji govori o zaštiti podataka uređena su prava lica za koja se podaci odnose, nadzor sprovodi ministarstvo i u postupku nadzora privremeno može zabraniti obavljanje delatnosti.
Na isti način je sistematizovan i drugi zakona o kome danas raspravljamo, Predlog zakona o detektivskoj delatnosti. Na samom početku ovog zakona je utvrđeno da pravna lica i preduzetnici koji su registrovani za obavljanje detektivske delatnosti, ne mogu vršiti poslove koji su u isključivoj nadležnosti državnih organa, kao i operativne mere koje nadležni organi vrše na osnovu posebnih propisa. I u ovom predlogu zakona je propisano izdavanje licenci od strane ministarstva, zatim, određeno je o kome se mogu određivati podaci, odnosno obaveza zaključivanja ugovora sa korisnikom i sadržina ugovora, način prikupljanja i obrade podataka, odnosno koje su podatke dužni da daju organu državne uprave.
Nadzor takođe sprovodi ministarstvo uz mogućnost mere privremene zabrane, odnosno obavljanja ove delatnosti, a u slučajevima koji su predviđeni zakonom. Pravna lica za detektivske poslove ne mogu posedovati oružje. Samo detektiv može dobiti dozvolu za nošenje ličnog oružja.
Može se reći da ova dva predloga zakona predstavljaju prikladan normativni okvir za uređenje oblasti privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti.
U pojedinostima, kada bude rasprava po amandmanima, a već imamo situaciju da je podnesen čitav niz amandmana, ja verujem, kao što je rekao i sam predlagač, predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, biće moguća i određena poboljšanja i s tim u vezi su od velike koristi za narodne poslanike, koji su podnosioci amandmana, za koje su nadležni pre svega skupštinski odbori, ja mislim veliku korist mogu da daju i nama, a i predlagaču, primedbe koje su se za ove zakone čule iz kancelarije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, kao i primedbe profesora sa Beogradskog univerziteta i stručnjaka iz Centra evroatlanske studije i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Navešću samo neke od značajnih primedbi iza kojih stojim i lično i partija koju predstavljam, SDPS. To su primedbe koje se odnose na sledeće oblasti. Zakonom bi trebalo odrediti koji će se lični podaci obrađivati, umesto da ministar to radi svojim aktom, kako je predloženo u ovom tekstu zakona.
Pravni osnov za obradu podataka može i mora da bude samo zakon, dok se podzakonskim opštim aktima mogu uređivati samo tehnička i organizaciona pitanja prikupljanja, držanja, obrade i korišćenja podataka i ličnosti. Posebno je ovo važno kada imamo loše iskustvo sa tzv. podzakonskim aktima. Imamo čitav niz zakona koje smo u proteklim godinama u ovoj istoj skupštini donosili, a koja su predviđala da resorni ministri iz ove ili one oblasti to urede podzakonskim aktima u rokovima od tri do šest meseci, a prolazile su i prolaze i godine u nekim slučajevima, da od nadležnih ministara nema podzakonskih akata, i onda ti zakoni u praksi ostaju mrtvo slovo na papiru. Dakle, njihova implementacija, odnosno njihova primena u praksi nije moguća.
Upravo zato, u Predlogu zakona čak nije ni određeno koje su to podatke o ličnosti navedeni državni organi dužni da daju detektivu, kao i da su ti podaci detektivu neophodni isključivo radi vršenja poslova iz njihove nadležnosti.
Uz puno poštovanje načela srazmernosti, rekao bih da bi trebalo izostaviti navođenje i obradu jedinstvenog matičnog broja građana u izveštajima i u drugim dokumentima gde navođenje tog broja nije neophodno.
Kada je reč o uništavanju predmetnih podataka, morala bi biti obavezna službena zabeleška sa rokom njenog čuvanja.
Sledeće primedbe na koje hoću da ukažem su da nije baš najbolje rešenje to da MUP vrši nadzor i da MUP izdaje licence, jer se spajaju nadzorna i izvršna funkcija, u ovom slučaju istog ministarstva - MUP. Izostala je izričita zabrana policijskih službenika u privatnom obezbeđenju, kao i da nije jasna razlika između bezbednosne provere i odgovarajuće promene kao termina iz Predloga zakona.
Za najobičnije funkcije i obavljanje mogućih funkcija u državnoj upravi i u drugim javnim službama neophodna je famozna odredba o tome da neko lice, osim da je državljanin države Srbije i drugih podataka, nije krivično gonjeno, odnosno kažnjavano. To nemate u ovim odredbama, osim ako ne mislite da se pod ovom bezbednosnom proverom i to podrazumeva, ali ostalo bi nejasno ovako na prvo čitanje.
Primedba je da bi kao uslov za dobijanje licence trebalo postaviti i neosuđivanost, o čemu sam sad govorio, jer upravo ta bezbednosna provera u Zakonu o policiji se prenosi na akt ministra. Konkretno, da bi se bezbednosna provera upodobila postupku koji je propisan u Zakonu o tajnosti podataka za pristup tajnim podacima.
Osim toga, primedbe su i na pravo na rad za vršenje poslova privatnog obezbeđenja. Mislim da ne bi trebalo uslovljavati posredovanjem stručne spreme, jer su prioritetno važni znanje i obuka. Takođe, da bi lice koje sprovodi obuku moralo i samo da ispunjava sve ove uslove koji su navedeni za dobijanje licence.
U priručniku Centra za evroatlanske studije, a vezano za oblast, što je veoma zanimljivo, javnih nabavki, upozorava se na opasnost dodeljivanja ugovora onom ponuđaču iz sektora privatne bezbednosti koji nudi najnižu cenu, što obično u osnovi ima jeftinu radnu snagu, lošiju obuku za zaposlene, neplaćanje poreza itd. Znamo iz prakse i iz iskustva da najniža cena, odnosno ponuda ne mora da bude najbolja ponuda.
U svakom slučaju, prilika je da se i kroz raspravu na Odboru za bezbednost, zajedno sa ministrom i predstavnicima Ministarstva, razmatraju ova važna pitanja kroz amandmane i da se, apelujem, prihvati svaki onaj amandman koji otklanja moguće nedostatke u predlozima zakona. Čitanjem već do sada podnetih amandmana, vidim da ima prostora da se postojeći tekst popravi, odnosno da se amandmani pojedinih uvaženih kolega poslanika, bez obzira da li su iz vladajućih ili opozicionih partija, prihvate.
Srbija je, podsetio bih na samom kraju, usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti, u kojoj je privatno obezbeđenje uvršteno u sastavni deo nacionalne bezbednosti. I u drugim zakonima, kao što je Zakon o vanrednim situacijama, predviđeno je angažovanje privatnog obezbeđenja za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja. U Privrednoj komori Srbije osnovano je i Udruženje za privatno obezbeđenje, o čemu je govorio i premijer, kao i Komisija za javno privatno partnerstvo u sektoru bezbednosti. Zaključen je čak i Memorandum o saradnji MUP i Privredne komore Srbije. Vlada postepeno uvodi mere ekonomske politike, sa ciljem pojačane kontrole poslovanja i primene Zakona o radu, zapošljavanju, bezbednosti na radu i drugih zakona.
U ovim predlozima zakona predviđeno je formiranje stručnih saveta za unapređenje ovih delatnosti, u kojima će biti i predstavnici registrovanih udruženja za oblast privatnog obezbeđenja i detektivskih udruženja, odnosno poslova koji će takođe pratiti primenu ovih zakona i ukazivati na njihove dobre i na njihove loše strane.
Na samom kraju, zaključiću da će se Srbija posle donošenja ovih zakona, za koje verujem i za koje sam ubeđen da ćemo imati većinu narodnih poslanika, ravnopravno priključiti državama sa jasno definisanim sistemom bezbednosti, jer su bezbednost i vladavina prava dve ključne funkcije za svaku normalnu i pravnu državu. Zahvaljujem se na pažnji.

Zaista sam mislio da će uvaženi kolega Kovačević stati sa ovim svojim „nadahnutim izlaganjem“ i mislio sam da ne reagujem, ali na kraju je ničim izazvan spomenuo moje ime.
Mislim gospođo predsedavajuća da ste vi prekršili Poslovnik zato što ste dopustili narodnom poslaniku da citirajući, kako on kaže jednu humoresku, na najprimitivniji, najvulgarniji, najsramniji način vređa nešto što je najveća sramota čovečanstva koja se desila u proteklim vekovima, a to je nešto što se naziva kolokvijalno Holokaust.
Dakle, poredeći rekonstrukciju Vlade sa zamenom posteljine u koncentracionim logorima, u barakama tih koncentracionih logora, mislim da svakom ozbiljnom čoveku izaziva i strah i strahopoštovanje. Jednostavno, nemam reči kako da prokomentarišem to. To je najveća uvreda i sramota za dostojanstvo onoga na šta su se danas celo prepodne mnoge moje kolege i koleginice poslanici pozivali, to je dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije.

Gospodine predsedniče, uvaženi potpredsedniče Vlade i ministre gospodine Krkobabiću, drage koleginice i kolege, pokušaću veoma kratko, koristeći vreme koje pripada poslaničkoj grupi SDPS, kao ovlašćenom predstavniku, da ukažem na neke značajne novine i po meni, i po nama iz SDPS, dobre izmene i dopune u ovom zakonu koji je danas pred nama i da posetimo na neke probleme koji postoje, a kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i njihov položaj u našem društvu, odnosu na poštovanje njihovih prava u celini.
U ovom Predlogu zakona u kojem su izvršene izmene i dopune, treba to podsetiti još jedanput, zakona koji smo imali u ovoj skupštini, a koji je donesen 2009. godine, brisana je ona čuvena obaveza u članu 29. Zakona da poslodavac koji ne zaposli osobe sa invaliditetom, u skladu sa članom 24. Zakona, plaća, kako se to popularno kaže penale, odnosno određene kazne.
Sada u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona, koji je danas pred nama, utvrđeno je da poslodavac koji ne zaposli osobe sa invaliditetom mora da uplati na mesečnom nivou iznos od 50% zarade po zaposlenom za svaku osobu sa invaliditetom, koju nije zaposlio i to u poseban Budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida.
Promenjena je i visina subvencije koju dobija poslodavac kada zaposli osobu sa invaliditetom na neodređeno vreme, odnosno za stalno, bez radnog iskustva. Ova subvencija koja se daje na godinu dana bila je u visini minimalne zarade, a u ovom predlogu zakona se povećava i iznosiće 75% ukupnih troškova zarade sa doprinosima, ali ne više od iznosa celokupne minimalne zarade.
Sledeća izmena koja je, po nama iz SDPS, značajna za preduzeće, za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom dobija mesečnu subvenciju zarade za svaku zaposlenu osobu sa invaliditetom u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa doprinosima, ali ne više od 50% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije. Do sada su, podsetio bih vas, uvažene koleginice i kolege, ova preduzeća imala pravo na mesečnu refundaciju sredstava na ime učešća u zaradama u visini od 50% prosečne zarade u privredi Republike Srbije.
Postoje i neke druge izmene o kojima je govorio potpredsednik Vlade, gospodin Jovan Krkobabić, a koje su potrebne radi usklađivanja zakona sa propisima o državnoj pomoći, kao i radi usklađivanja sa statistikom. Nema nikakve sumnje da će nadležno ministarstvo, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, putem predloženih izmena pokušati pronaći najbolja rešenja.
Međutim, iskren da budem, mi u SDPS delimo pesimizam u pogledu postizanja značajnih rezultata. Zašto to kažem? Životni problemi ljudi, osoba sa invaliditetom su jako veliki, a država Srbija je jako siromašna. Postoji nešto što se zove stalni nedostatak finansijskih sredstava. To je problem sa kojim se suočava i ovo ministarstvo, to je problem sa kojim se suočavaju oni koji su najugroženiji, najsiromašniji, ali to je naša realnost.
U prethodnom skupštinskom sazivu sam bio predsednik Odbora za rad, socijalnu politiku, boračku i invalidsku zaštitu i socijalna pitanja. Imao sam mnogo razgovora sa osobama sa invaliditetom, kao i sa predstavnicima njihovih udruženja. Ogromni su problemi sa kojima se ti sugrađani i građani Republike Srbije nose.
Sistem podrške za invalidna lica nije dovoljno razvijen, i to treba naglasiti, u opštinama i gradovima. Od 2007. godine na lokalnom nivou nisu doneti programi za sprovođenje državne strategije u ovoj oblasti pomoći osoba sa invaliditetom. Neophodna je bolja koordinacija i saradnja, odnosno povezivanje programa između ministarstava, Nacionalne službe za zapošljavanje i poslodavaca na teritoriji Republike Srbije. Takođe, moramo uvažavati i inkorporirati mere koje predlažu udruženja invalida, nezavisni državni organi, nevladine organizacije.
U izveštaju Zaštitnika građana Republike Srbije, podsetiću vas, zabeležen je podatak da pojedini poslodavci izigravaju zakonom ustanovljenu obavezu da zaposle osobe sa invaliditetom, tako što podstiču zaposlene da pred nadležnim organima pokrenu postupak za utvrđivanje stepena invalidnosti, kako bi poslodavci ispunili formalnu tzv. zakonsku obavezu.
U izveštaju Zaštitnika građana predloženo je, želim da naglasim, pod jedan, da se odmah donesu akcioni planovi za sprovođenje strategije, pod dva, da se razviju nove mere profesionalne rehabilitacije, dokvalifikacije u skladu sa potrebama na tržištu rada i, tri, da se unapredi sistem obrazovanja u odnosu na osobe sa invaliditetom, kao i druge mere.
U Srbiji to treba stalno naglašavati. Danas ima i živih, registrovano, po podacima kojima raspolažu naše institucije, 700 hiljada osoba sa invaliditetom, od kojih je 300 hiljada starosti od 15-65 godina. Stopa nezaposlenosti invalidnih lica je veoma niska i ona je sa 13%, koliko je bila pre nekoliko godina, pala na 6%.
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Evropi, a posebno u zemljama koje su članice Međunarodne organizacije rada uređuje se na nekoliko načina. Podsetiću vas. Prvi je sistem kvota. Obaveza poslodavca da u odnosu na broj zaposlenih u određenoj kompaniji zaposli i određeni broj invalida. Propisuju se i novčane kazne, ako kompanije to ne urade, ova sredstva idu u određene namenske fondove.
Neke zemlje umesto novčane kazne predviđaju beneficije za poslodavce, ako zaposli osobe sa invaliditetom. Druge zemlje su se opredelile da se zapošljavanje invalida i obaveza države i državnih institucija i poslodavaca propišu u zakonima protiv diskriminacije. Poslodavcima se nalaže da obezbede određene uslove koji su vezani za posebne potrebe osoba sa invaliditetom.
Treća grupa zemalja ima zakone koji imaju tzv. moć zadržavanja. O čemu se radi? Poslodavci su u obavezi da zadrže radnike koji u toku rada dožive određenu povredu na radu. Takođe, obavezuju poslodavce da učestvuju u ranom opažanju tzv. invalidnosti i da donose rehabilitacione programe.
Kao što vidite iz ova tri modela, možemo zaključiti da većina zemalja ima zakone i nacionalne programe. Problem nije u zakonima, to je slučaj i sa nama, već u primeni tih zakona, kao i da u većini zemalja osobe sa invaliditetom žive na ivici egzistencije ili od socijalne pomoći.
Problem nije vezan samo za državu Srbiju. Nije nešto sa čime se mi suočavamo, ali sigurno je da je u siromašnim državama, ma koliko se mi trudili da Srbiju prikažemo kao bogatu zemlju, ipak smo siromašno društvo i siromašna država, ovaj problem veći, nego u državama sa visokim društvenim standardom.
Na samom kraju, jedino što sa sigurnošću mogu da tvrdim, a to je da bolje može biti samo onda kada se naša privreda i ekonomija oporave, kada bude više radnih mesta i više novca. Narodni poslanici SDPS podržavaju izmene ovog zakona, jer zajednički interes, verujem, svih narodnih poslanika je da se pronađu najbolja zakonska rešenja i da se na svaki način pomogne ljudima kojima je najteže, a složićete se svi sa mnom da je osoba sa invaliditetom najteže. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedniče, uvažena gospođo Đukić-Dejanović, poštovani gospodine Cuciću, dame i gospodo narodni poslanici, postojanje adekvatne migracione politike i upravljanje migracionim tokovima je od veoma velikog značaja za Republiku Srbiju.
U procesu definisanja osnovnih pravaca i politika u oblasti migracija, kada je Srbija u pitanju, naročito moramo imati u vidu i specifičnosti sa kojima se naša država susreće. Naime, podsetio bih vas da se Srbija suočava sa različitim vrstama migracije: spoljnim, unutrašnjim, imigracijom i emigracijom, legalnim, nelegalnim, migracijama visoko kvalifikovanih i nisko kvalifikovanih radnika. Poseban problem u Srbiji je i činjenica da postoji veliki broj izbeglica i interno raseljenih lica koji su posledica prisilnih migracija tokom ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije.
Srbija je danas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, država koja ima najveći broj izbeglih i raseljenih na prostoru Evrope. Takođe je sve veći broj povratnika koji po osnovu Sporazuma o readmisiji sa zemljama EU postoje, a takođe sa druge strane se uvećava i broj državljana koji je zatražio azil u našoj državi. Naravno, tu je i trenutno aktuelni problem lažnih azilanata koji su državljani Republike Srbije, a koji traže azil u zemljama članicama EU.
Naglasio bih da je pitanje adekvatnog upravljanja migracijama, pitanje koje mora da ima i ima veliki značaj kada je reč i o procesu pridruživanja države Srbije EU. U tom procesu, posebna pažnja se posvećuje viznom režimu, integrisanom upravljanju granicom, ilegalnim imigracijama, izbeglim interno raseljenim licima i azilantima. O tome govori i ocena stanja u ovoj oblasti koja je izneta u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Republike Srbije u kome se navodi, pa ću citirati: "Kada je reč o upravljanju migracijama, nije bilo napretka. Broj nelegalnih migranata koji prolazi kroz Srbiju i čije je krajnje odredište EU se povećao. Registrovano je oko 9.500 nelegalnih migranata u 2011. godini, a u poređenju sa 2010. godinom kada ih je registrovano oko 2.500. Akcionim planom za sprovođenje Strategije upravljanja migracijama za 2012. godinu, a koji je usvojen u maju ove godine, potrebno je dodatno poboljšati koordinaciju između tela odgovornih za sprovođenje migracione strategije i usvojiti dovoljna finansijska sredstva".
Primena Sporazuma o readmisiji između Evropske unije i Srbije nastavlja se bez značajnih problema, mada su kapaciteti i resursi za integraciju povratnika u okviru procesa readmisije veoma ograničeni.
Tokom 2011. godine u Srbiju je iz država članica EU vraćeno 5.150 lica. Po osnovu ovog sporazuma zaključen je i novi bilateralni protokol za njegovo sprovođenje sa Estonijom. Glavne zemlje odakle se ta lica vraćaju su po opadajućem broju Nemačka, Švedska, Švajcarska, Danska, Francuska i Holandija. Uopšteno govoreći, upravljanjem migracijama u Srbiji dalje umereno napreduje. Kada je reč o azilu, nije postignut napredak. Završen citat iz izveštaja Evropske komisije o napretku Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, činjenica je da u Srbiji postoji veliki broj usvojenih i strategija, o čemu je govorila u svom uvodnom izlaganju, ministarka Slavica Đukić-Dejanović, ali i veliki broj zakona i podzakonskih akata koji regulišu pojedina migraciona pitanja. Podsetio bih vas na strategiju za upravljanjem migracijama i za Akcioni plan za sprovođenje strategije za period 2011-2012.
Usvojene su i druge strategije koje se odnose na specifična pitanja migracione politike, kao što su, podsetio bih, Strategija na osnovu Sporazuma o readmisiji, Strategija suprotstavljanja ilegalnim migracijama, Strategija borbe protiv trgovine ljudima, Strategija integrisanog upravljanja granicom.
Ono o čemu treba insistirati u narednom periodu, mislim da jeste efikasnije sprovođenje aktivnosti i ostvarivanje cilja koji su utvrđeni ovim dokumentima o kojima je reč, pre svega koja proizilaze iz strategija o kojima sam napomenuo. U tom kontekstu i ka tom cilju bi trebalo obezbediti zajedničku implementacionu politiku usvojenih strategija i koordinaciju institucionalnih tela koja su nadležna za migracije. Sistemsko praćenje migracionih kretanja treba da omogući postojanje ozbiljne analize migracionih potencijala i praćenja realizacije prava migranata, kao i uticaj migracija za razvoj našeg društva. Stoga je usvajanje zakona kojim bi se regulisalo upravljanje migracijama, ako je danas na dnevnom redu, od izuzetnog značaja za državu Srbiju.
Stav Socijaldemokratske partije Srbije jeste da treba učiniti napore da se usvoji takav zakonski i zakonodavni okvir u oblasti upravljanja migracijama, kojim će se obezbediti poštovanje, pre svega evropskih standarda i primena pravnih tekovina EU u ovoj oblasti, ali i polaziti od uvažavanja sopstvenih specifičnosti koje imamo kao društvo i kao država. U upravljanju migracijama mora se voditi računa i o sledećim vrednostima, podsećam poštovanje ljudskih prava migranata, olakšavanje integracije ugroženih kategorija migranata u naše društvo, razvijanje međunarodne saradnje, nediskriminaciju, olakšavanje spajanja porodice.
Treba obezbediti, takođe, efikasnu koordinaciju unutar samih institucija i između institucija koje su odgovorne, kako za kreiranje, tako i za sprovođenje politike u oblasti migracija. Imajući u vidu pristup koji ima predmet regulisanja ovog zakona, apelujemo da se što pre pristupi izradi podzakonskih akata koji su neophodni, kako bi ovaj zakon mogao da zaživi u praksi i kako bi se sproveo, pre svega, u interesu onih građana i onih lica na koja treba da se odnosi, kao i da se obezbede neophodni kapaciteti Komesarijata za izbeglice, imajući u vidu nadležnost tog komesarijata, a koja se utvrđuje i ovim zakonom, a i nekim drugim zakonima.
Takođe je važno, i jedna od najvažnijih aktivnosti, rekao bih predviđenih u okviru nadležnosti Komesarijata za izbeglice, emigracije, izrada i ažuriranje migracionog profila Republike Srbije, jer smatramo Socijaldemokratskoj partiji Srbije da bi ovim predlogom zakona trebalo istaći značaj tog dokumenta, odnosno bliže regulisati sadržinu, postupak i rokove za donošenje istog. To je naročito važno kada se ima u vidu da migracioni profil predstavlja instrument države koji treba da objedini sve informacije o migracijama i da na taj način omogućimo formulisanje adekvatne nacionalne politike.
Na samom kraju dame i gospodo, smatramo da bi bilo celishodno da se podzakonskim aktima precizno definišu i obaveze svih organa, pre svega državne uprave, koji su uključeni u jedinstveni sistem, kako bi se obezbedila njihova efikasna koordinacija. Zahvaljujem vam svima na pažnji.

Poštovana potpredsednice Skupštine, uvaženi gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, kolege i koleginice narodni poslanici, Predlog zakona o amnestiji uvek, sa jedne strane, obraduje zatvorenike, ali u javnosti izazove dosta kontraverzi i sučeljavanja argumenata, kako onih koji su za, tako i onih koji su protiv ovakvog zakona ili koji su protiv za amnestiju. I ovaj zakon o kome danas raspravljamo, koji je na dnevnom redu, koji je predložila Vlada Republike Srbije, podeliće mišljenje ne samo nas ovde u Skupštini, narodnih poslanika koji pripadaju delu vlasti ili opozicije, nego i onih koji su za to mnogo potkovaniji od mene koji nisam pravnik, a to su krivično-pravni teoretičari, ljudi od struke i znanja, ali verujem da će podeliti i građane Republike Srbije na one koji su i one koji su protiv ovog zakona.
Dame i gospodo, to je zato što amnestija predstavlja izuzetak od pravila da svaki učinilac krivičnog dela treba i mora da dobije zasluženu kaznu. Amnestija deluje često jače i od samog krivičnog zakona, od same sudske prakse i od same sudske presude. Zato je amnestija u svim savremenim društvima i pravnim sistemima u stvari onaj pravni akt najvišeg zakonodavnog organa vlasti.
Šta je to u stvari što se najčešće prigovara onima koji donose ovakav akt? Najčešći prigovori koji se odnose na amnestiju jesu sledeći. Da ona predstavlja neku vrstu zloupotrebe principa zakonitosti, da se njome čak krši sistem pravičnosti i jednakosti građana pred zakonom i čak da usled amnestije može doći do ozbiljnih poremećaja, ne samo u oblasti krivične pravde, već i šire u društvu. I pored ovih prigovora, mislim da je amnestija prisutna u krivičnom pravu, ali to pravnici bolje od mene znaju, još od najstarijih vremena, a i danas ona ima svoj savremeno krivično-pravni sistem u kome postoji.
Navikli smo da se kod nas najčešće amnestija i pomilovanje daju povodom nekih praznika, misli se na državne događaje i velike državne praznike. Povod za ovaj zakon o amnestiji je drugačiji. Naime, nažalost, on nije svečarski nego je krajnje objektivan. Broj lica, to smo čuli, koja su na izdržavanju kazne zatvora je veći od raspoloživih kapaciteta koje naše društvo i naša država ima kada su u pitanju ustanove za izvršenje zavodskih sankcija. Za teška krivična dela čeka se na izvršenje zatvorske kazne. Sa druge strane, naša država je suočena, treba biti veoma jasan i otvoren, sa pritiscima, odnosno zahtevom Evropske komisije da se uslovi u zatvoru poboljšaju, što podrazumeva ili proširenje smeštajnih kapaciteta ili smanjenje broja zatvorenika.
Nezavisno od predloženog zakona, mislim da je ovo problem koji naša država mora da rešava, a za to su, nažalost, potrebna i velika finansijska sredstva. Da li mi u ovom trenutku imamo ta značajna finansijska sredstva kako bismo jednim organizaciono-tehničkim i nekim drugim stvarima popravili uslove u zatvorima?
Od 2000. godine mi smo u Skupštini Republike Srbije doneli nekoliko zakona o amnestiji. Podsetiću vas, republički zakon iz 2001. godine donet je posle pobune zatvorenika u zatvorima koja se desila krajem 2000. godine. Zatim, imali smo u tadašnjoj zajedničkoj državi sa Crnom Gorom savezni zakon iz 2002. godine koji se odnosio na albanske ekstremiste. Potom smo imali u 2006. godini Zakon o amnestiji koji se odnosio na vojne obveznike protiv kojih su vođeni krivični postupci zbog izbegavanja služenja vojske u određenim periodima. Dakle, svi ti zakoni su bili produkt, odnosno proizvod određene situacije koja se u tom trenutku dešavala u našem društvu.
U pravnoj teoriji za amnestiju se kaže da ona predstavlja tzv. sigurnosni ventil kada se drugim pravnim sredstvima ne bi moglo doći do rešavanja konkretne krivično-pravne situacije, pa se amnestiji pribegava kao jedinom u tom trenutku celishodnom rešenju. Amnestija ima svoj puni značaj i kod političkih suđenja, kada se kroz vreme prate društvene i političke promene, pa i sudske zablude, a često i pogreške.
Srbija više, na našu sreću, nema političkih zatvorenika, ali su usled višedecenijskog ekonomskog sunovrata, usled bombardovanja i zaista velikog osiromašenja naših građana porasli slučajevi onih koji su psihopatološki i sociopatološki poremećaji, a koji, nažalost, opet vode u kriminal. Zatvori su puni osuđenika, kako za lakša, tako i za teška krivična dela. Dakle, po tom pitanju se nalazimo, kada je ova oblast na dnevnom redu, u veoma teškoj situaciji. Izlaz je samo jedan – što brži ekonomski oporavak naše zemlje i našeg društva.
Stav Socijaldemokratske partije Srbije, čiji sam član, ne samo zato što je to u programu Socijaldemokratske partije, nego i zato što osećaju to svi građani Srbije, je da trebaju svi napori vlasti da budu koncentrisani na obnavljanje i razvoj privrede i efikasnih usluga, kako bi građani Republike Srbije mogli da rade. Poznato je i dokazano da je čovek bez posla čovek koji gubi samopouzdanje. On postaje čovek koji se oseća manje vrednim i tako klizi ili u duševnu bolest ili u kriminal.
Sa tim u vezi, imali smo, da vas podsetim, u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, koji smo inovirali prošle godine, niz novih značajnih i vrlo korisnih instituta koje smo uveli. Napomenuću samo jedan. U tom zakonu je predviđeno da se prilikom izlaska sa izdržavanja zatvorske kazne za svakog osuđenika priprema individualni program pomoći radi njegovog lakšeg izručivanja u život van zavoda, odnosno van zatvorskih institucija. U tom zakonu je naglašeno da je svrha kazne zatvora da osuđenik tokom izvršenja kazne, primenom odgovarajućih programa i postupanja, usvoji društveno prihvatljive vrednosti, u cilju lakšeg uključivanja u uslove života posle izvršene kazne, kako ubuduće ne bi činio krivična dela. Završen citat.
Dakle, dame i gospodo, insistira se na primeni odgovarajućih programa postupanja u toku samog izdržavanja zatvorske kazne, sa ciljem da se usvoje društveno prihvatljive vrednosti. To zaista mora tako i da bude, jer boravak u zatvoru sam po sebi nije dovoljan da se postigne svrha kažnjavanja. Pravedno je da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija zbog tog učinjenog dela, ali se mora voditi računa i o ovom drugom veoma važnom aspektu, a to je prevaspitanje i razvijanje, odnosno moral osuđenika koji mnogi iz ove skupine nisu mogli da donesu niti iz svoje porodice odakle su potekli, niti iz ambijenta u kojem su se zatekli, već to obično nose od rođenja. Program pomoći po izlasku iz zatvora, odnosno iz ustanova za izvršenje zavodskih sankcija, mora imati svoj realni ambijent za izvršenje, koji je opet najčešće povezan sa uslovima za rad, ali i za perspektivu.
Kada je reč o ovom predlogu zakona o amnestiji, neću ponavljati predložena rešenja o kojima je govorio na početku ministar. Svakako da su rešenja o ovom predlogu zakona u određenom smislu diskutabilna. Biću otvoren i krajnje jasan, može se polemisati sa sledećim – da li su u članu 2. Predloga zakona mogla da budu još neka teška krivična dela za koja se ne daje amnestija? To jeste otvoreno pitanje za sve nas.
Kada se pogledaju sva krivična dela u Krivičnom zakoniku, a koja su sistematizovana u preko 20 oblasti, može se zapaziti da među njima ima dosta teških krivičnih dela koja nisu izuzeta u ovom predlogu zakona o amnestiji. Diskutabilni, po meni i po nama iz Socijaldemokratske partije Srbije, mogu biti i predloženi rokovi u zakonu koji se predlaže i koji je danas na dnevnom redu, a to je rok od 24 sata za upravnika zavoda da dostavi spisak lica koja podležu amnestiji, kao i rok od tri dana za sud da donese rešenje o primeni amnestije.
Dakle, verujem da je prilika i da matični odbor na svojoj sednici kada bude raspravljao o ovom zakonu u pojedinostima, koliko sam video iz skupštinske procedure u proceduri je negde 23 amandmana na predloženi zakon. Hoću da verujem da će se i podnosioci amandmana zajedno sa predlagačem, u ovom slučaju sa ministrom pravde u Vladi Republike Srbije, dogovoriti i iznaći najbolje i najcelishodnije rešenje kako bi ovaj zakon o amnestiji imao svoj puni smisao i kako ne bi izazvao dodatne nedoumice ili neke pozadine koje neki žele imputirati, da li su dnevno političke ili su neke druge.
Na kraju bih želeo da kažem zbog građana Republike Srbije još nešto što je čini mi se jako važno. Amnestija jeste akt milosti i ona se ne može ničim uslovljavati. Ona se ne može ni opozvati, ali treba naglasiti, amnestijom se ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju za osudi. Treća lica koja su oštećena izvršenjem krivičnog dela imaju pravo da traže naknadu pričinjene štete. U tom kontekstu, zahvaljujem vam se na pažnji, pa ćemo se nadam se kroz raspravu o amandmanima uključiti u ove predložene izmene i dopune koje se daju, a daćemo i svoj doprinos na samom matičnom odboru kada se bude raspravljalo o tome. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, poštovana gospođo potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim dva pitanja koja se odnose ne toliko na rad Vlade i vladinih institucija, koliko na sisteme koji su u nadležnosti pojedinih javnih preduzeća, odnosno pojedinih ministarstva.  U tom kontekstu ću  postaviti dva pitanja.
Pre nekoliko dana u tri polimske opštine, zbog dugovanja za utrošenu električnu energiju, a koja prelaze iznos preko 300 miliona dinara, smenjeno je nekoliko rukovodilaca EPS u Prijepolju. To je vest koja sama po sebi ne bi zasluživala nikakvu pažnju, jer je to normalno i suvereno pravo rukovodioca, odnosno direktora EPS u tom regionu čije je sedište u Kraljevu.
Međutim, postavljam pitanje – zašto se različiti aršini primenjuju na različite gradove i opštine na teritoriji Republike Srbije, kada znamo da veliki gradovi u Srbiji duguju po nekoliko puta više nego sve opštine na teritoriji Sandžaka, a tamo nema nikakvih smena, niti ikakvih sankcija protiv rukovodilaca? Ključno pitanje koje se desilo je – koji su ljudi koji su postavljeni umesto tih koji su navodno smenjeni zbog slabe realizacije naplate električne energije?
Naime, na mesto vršioca dužnosti EPS u Prijepolju je postavljen gospodin Danilo Pušica, koji ima završen Elektrotehnički fakultet, međutim, pripravnički staž mu je istekao pre nekoliko meseci, a za to mesto je najmanje potrebno pet godina radnog iskustva. Na mesto tehničkog direktora, još veća bruka i sramota, postavljen je Golubović Borko koji ima, pazite, molim vas, treći stepen srednje tehničke škole, a za to radno mesto je potrebno imati najmanje tri godine radnog iskustva u struci i imati titulu, odnosno diplomu diplomiranog inženjera.
Na žalost, ovaj čovek ne samo što ne ispunjava uslove i ne samo što nema radni staž, nema adekvatnu stručnu spremu, nego je umešan i u neke afere koje su se dešavale u proteklom periodu, a koje su vezane za krađu merne grupe nekih konzola, a čak je bio i pred disciplinskim postupkom, o čemu su se vodile i rasprave unutar elektrodistribucije. Ni jedan, ni drugi, koji su postavljeni na ove funkcije, ne ispunjavaju ni jedan jedini zakonski minimum za ova radna mesta.
Stoga, moje pitanje je direktoru Elektrodistribucije u Kraljevu, koji očigledno stoji iza ovih ljudi koje je postavio, o čemu se tu radi? Da li Vlada Republike Srbije, da li Elektroprivreda Srbije i Ministarstvo energetike znaju da u ovom trenutku širom države Srbije neki ljudi, pošto su i državni organi i javnost i građani okupirani teškim životom i velikim političkim temama, rade neke stvari koje su suprotne zakonu? Tražim hitan odgovor kako je moguće da na nekim ovakvim nižim mestima, pod navodnicima, pojedini direktori očigledno sprovode neke interesne grupacije i zastupaju interese pojedinih grupa, a ne sprovode interese države, odnosno naroda, a još manje to rade suprotno zakonu?
Drugo moje pitanje vezano je i odnosi se na dva velika grada u Srbiji, a to su Niš i Novi Sad. Naime, do dana današnjeg mi u tim gradovima nemamo postavljene načelnike policija. Moje pitanje je kada ćemo imati načelnike policija u Novom Sadu i u Nišu, jer smo svedoci svakodnevnih prekršaja i svega onoga što se dešava, krivičnih i kriminalnih radnji na prostoru ova dva velika grada, a nemamo čelnog čoveka policije koji bi, nadam se, te stvari uspeo da stavi pod kontrolu? Hvala na pažnji.