Nemojte molim vas, da li ste priliku po amandmanu da govori, ali bilo je više nego očigledno da je reč…

Evo, onda ću po amandmanu.

Jedna pozitivna ideja, gde nikog nisam karakterisao u nekom negativnom smislu, niti sam želeo da otpočnem takvu raspravu na tu temu, naravno da je naišla na loš odziv onih koji u svemu vide nešto negativno i koji u svemu vide teoriju zavere, pa tako, da kažem, i u ovom časnom predlogu, ne samo mom, nego i svih ostalih kolega koji su imale iskrenu nameru da o ovome govore.

Nemam nikakvu nameru da sebe predstavljam kao nekoga što nije, jer ono što sam uradio to sam i rekao, a takođe ne želim ni da utičem na nekoga drugog ko ne želi da pokaže svojim primerom da je dostojan i u svakom drugom smislu da predstavlja građane u ovome. Ja tu nemam problem da taj čovek jednostavno uradi kako misli da treba, jer na kraju krajeva svi predstavljamo, ne samo svoje stranke, nego svoje porodice.

Hvala na prilici da govorim. Samo da kažem da mi imamo kralja i kralj je živ i zdrav i kraljevina će biti Srbija jednog dana. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege poslanici, svoje vreme ću iskoristiti da govorim o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, da kažem nekoliko reči o tome.

Već dugi niz godina kada govorimo o reformi političkog sistema naglašavamo svi, da kažem, politički faktori u Srbiji, neophodnost dalje decentralizacije vlasti i potrebe jačanja ekonomske snage opština i gradova. Opštine i gradovi su mesto gde građani neposredno ostvaruju svoja prava, izvršavaju građanske dužnosti i zato je veoma značajno da imamo dobre zakone kojima se utvrđuju nadležnosti jedinica lokalne samouprave i njenih organa.

Nažalost, često u praksi to bude drugačije. Suština je da kada ste u opoziciji budu vam puna usta decentralizacije, čime se dograbite vlasti to se zaboravi i nastavlja se nekako proces centralizacije. Nažalost, toga smo se nagledali u prošlosti, pogotovo u periodu neposredno posle 2000. godine kada su bila baš velika očekivanja građana, kada nije bila ekonomska kriza i kada su vrlo solidna finansijska sredstva dolazila po pitanju ravnomernog regionalnog razvoja u Srbiju iz evropskih fondova.

Srbija jednostavno ne može da očekuje ekonomski razvoj i napredak ako se osim Beograda ne razvijaju druge oblasti. Posledica dugogodišnjeg vođenja centralizovanog vođenja vlasti je da je Beograd progutao Srbiji i da 40% BDP je iz Beograda, a u isto vreme nam sela umiru, jer svi hoće, naravno, da žive u Beogradu. To nije interes ni Beograda ni ostatka Srbije.

Za vreme Kraljevine Srbije Beograd je imao 3% stanovnika od Srbije, a danas 30% stanovnika živi u Beogradu. Zato, dame i gospodo, kolege moje, danas sam slušao raspravu ceo dan, smatram da nije vreme da se delimo, optužujemo jedni druge, pogotovo da uvlačimo strane institucije u naše nesporazume, već je konačno došlo vreme za jedinstvo, da se saberemo i da pokušamo da se dogovorimo bar oko onih ključnih stvari koje su nam važne svima, pogotovo u onim opštinama iz kojih svi dolazimo, jer svako prvo gleda svoju sredinu.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi koji danas razmatramo sadrži novine i pomenuću neke najznačajnije jer zaslužuju da budu pomenute. Propisana je obavezna sadržina statuta jedinica lokalne samouprave, utvrđeni su kriterijumi za određivanje broja članova opštinskih veća, kao i nove nadležnosti opštinskih veća, posebno one koje se odnose na koordinaciju i nadzor nad radom javnih preduzeća. Ovo je vrlo značajno i malopre je moj kolega Marković, a mislim i neki drugi poslanici, govorili kakve su sve zloupotrebe bile kada je u pitanju uhlebljivanje stranačkih kadrova u prošlosti, i koliko je, nažalost, novaca odlazilo na takvo udomljavanje.

Propisana je kontrola zakonitosti rada mesnih zajednica, ali i obaveza opština i gradova da pružaju pomoć u radu mesnim zajednicama, što je takođe važno. Predviđeno je formiranje saveta mesnih zajednica sa utvrđenim nadležnostima i to naravno treba pohvaliti. Propisana je i obaveza redovnog obaveštavanja odbornika u svim pitanjima od značaja za vršenje odborničke dužnosti, kao i obaveza obaveštavanja javnosti o pripremi propisa radi organizovanja javne rasprave.

Tu su zatim i odredbe kojima se preciziraju rokovi za sazivanje sednice skupštine, kao i odredbe o utvrđivanju ravnopravnog statusa zamenika, predsednika skupštine, pomoćnika predsednika opštine, načelnika opštinske uprave.

Novina je da će se postupku promene naziva ulica i trgova, pored nacionalnih saveta konsultovati i Savet za međunacionalne odnose, što smatram da je izuzetno važno, jer i sam dolazim iz multietične sredine, i ovakav način je jednostavno prirodan.

Dakle, nesumnjivo je da nova rešenja u ovom Predlogu zakona mogu doprineti efikasnijem i potpunijem funkcionisanju lokalne samouprave u korist svih građana koji tu žive. Donošenjem dobrih zakona, ali i primenjivih, što je jako važno, približavamo se zacrtanom cilju, a to je da država kao servis građana, što jeste suštinski smisao javne uprave i način njenog rada.

Na ovaj Predlog zakona podneo sam nekoliko amandmana sa ciljem da svaka odredba u zakonu bude jasno napisana i razumljiva, ali o tome kada bude bilo prilike da govorimo o amandmanima.

Lično, a i kao predsednik Pokreta obnove Kraljevina Srbija, kao monarhista voleo bih da se posle usvajanja ovog zakona pristupi promenama Zakona o lokalnim izborima, što smatram, gospodine ministre, da je izuzetno važno. Zalažem se za to da se odbornici biraju po proporcionalnom i većinskom sistemu, kombinovano. Ubeđen sam da bi mešoviti izborni sistem obezbedio ravnomerniju zastupljenost kandidata iz različitih sredina. Glavni nedostatak primene čistog proporcionalnog sistema je to da on neomogućava vrednovanje izbornih rezultata kandidata sa izborne liste.

Takođe smo svedoci raznih zloupotreba sadašnjeg izbornog zakona koji smo mogli da vidimo na poslednjim izborima za Grad Beograd. Samo jedan primer, a bilo ih je bilo, da npr. iza nosioca liste stoji šira i uža familija i da se raznim spinovima to u potpunosti sakrije od očiju javnosti. Nažalost, to je samo jedan od primera zloupotrebe i smatram da su neophodne izmene zakona, da sličnih zloupotreba u budućnosti ne bi bilo.

Po istom principu zalažem se i za direktan izbor gradonačelnika, gde bi se lakše prepoznao i kvalitet pojedinca, ali i jasne preuzela odgovornost za ono što će taj pojedinac uraditi.

Smatram da bismo posle usvajanja tih zakona, Zakona o lokalnoj samoupravi, o kojem danas razmatramo i Zakona o lokalnim izborima, koji bi bio predložen u dogledno vreme, imali veoma čvrste osnove za dalju decentralizaciju vlasti i neposredno odlučivanje građana o merama ekonomskog razvoja opština i gradova i raspolaganju sredstvima.

Zato je zadatak ove Skupštine i svih nas ovde da kroz zakonodavnu aktivnost i kontrolu izvršne vlasti, podvlačim – kontrolu izvršne vlasti, stvaramo ambijent u kome državni organi, a posebno organi lokalne samouprave neće biti arogantni i otuđeni od naroda.

Svedoci smo vremena kada se sa zebnjom išlo na opštinske i državne šaltere, znajući unapred, pogotovo naši stariji sugrađani, gde su znali unapred da neće biti dočekani kako treba i da će sa teškom mukom doći ili neće doći do onoga što im po zakonu pripada.

To su pojave koje su uglavnom nastale zbog pogrešnog kadrovskog rasporeda i neznanja da se organizuje proces rada, što je opet deo politike. Pošto aroganciju u svakoj vlasti u suštini ipak daje partokratija, od velike je važnosti da se nastavi proces profesionalizacije državne i lokalne uprave. Profesionalizacija takođe ne podrazumeva samo završene fakulteta i državne škole zaposlenih u državnoj i lokalnoj upravi, nego stalni proces dodatnih obuka i usvajanje evropskih načela dobrog upravljanja.

Naši zakoni o državnim službenicima i zaposlenima u jedinicama lokalne samouprave propisuju obaveznu obuku, kao i način njenog sprovođenja i to su veoma važne odredbe u ovim i drugim zakonima koje smo usvojili. Nadam se da se nećemo na tome zaustaviti, gospodine ministre. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo kolege poslanici, na početku želim da konstatujem da ono što je izneo gospodin Ristić predstavlja najobičniju mržnju prema predsedniku države i to veće gledamo danima ovde.

Kako drugačije objasniti činjenicu da je pomenuti kolega dok je bio u DSS je faktički Kosovo bilo izručeno Albancima, a za vreme njegovog bistvovanja u DSS je, takođe, izručeno najviše Srba Haškom tribunalu. On sam i dan danas prima platu koju su mu dali poreski obveznici u Srbiji, pa onda pitam kako to nema države Srbije na Kosovu kada je on sam očit primer da to nije tako.

Moje sledeće pitanje postavljam gospodinu Stefanoviću, očigledna je želja države da se obračuna sa korupcijom, što smo imali prilike da vidimo u poslednjih nekoliko dana, ali ovom prilikom želim da ukažem na decenijski problem sa kojim se još ni jedna vlast do sada nije ozbiljno uhvatila u koštac, a to je krađa beba iz porodilišta.

Podsetiću da je Anketni odbor iz 2005. godine doneo Zaključak da ovaj decenijski problem postoji, ali do dana današnjeg mi nemamo ni jedan sudski epilog niti je bilo ko odgovoran za tako nešto.

Po pravilu, oko nestanka bebe vrlo su sumnjivi bili podaci, dokumentacija je vrlo štura, zaključak je da su bebe u većini slučajeva rođene žive a kasnije preminule, više od 90% roditelja nije moglo da vidi svoje dete koje je navodno umrlo, a preko 2.000 roditelja uopšte nije dobilo potvrdu da su njihove bebe sahranjene.

Procene su da je na ovakav način ukradeno iz porodilišta oko 7.000 beba u poslednjih 30 godina, a da je vrednost jednog novorođenčeta nekadašnjih 15.000 maraka, današnjih 15.000 evra.

Nažalost, ova tema je i što se tiče medija bila do sada obavijena velom tajni i ovde je više nego jasno da inspekcijske službe nisu radile dobro svoj posao, ali očigledno i mnogi drugi.

Zato postavljam pitanje gospodinu Stefanoviću – šta će policija učiniti da se sa mrtve tačke pokrene rešavanje ovog krupnog problema?

Moje sledeće pitanje postavljam ministru pravde, Neli Kuburović – zbog čega je ukinut rad Vladine komisije za otkrivanje tajnih grobnica u Srbiji koje su komunisti streljali posle septembra 1944. godine?

Svi ti ljudi su likvidirani bez bilo kakvih sudskih epiloga. Pokret obnove Kraljevine Srbije koji predstavljam u ovom Parlamentu ne želi nikakvu osvetu niti podelu u našem narodu.

Naprotiv, mi želimo konačno nacionalno pomirenje, ne ono lažno koje je nekad bilo, pre nekoliko godina plasirano građanima, pomirenje koje će biti zasnovano na istoriji našeg naroda i, naravno, da se pronađu i obeleže sva mesta nevino stradalih ljudi krajem i po završetku Drugog svetskog rata. Mislim da to nije puno što tražimo i smatram da je to obaveza svakog normalnog ljudskog.

Imao bih još jedno pitanje, postavio bih ga ministru Đorđeviću – kada će biti donet zakon o ratnim veteranima?

Pošto sam i sam sa a19 godina kao izviđač pešadinac učestvovao u ratovima početkom devedesetih godina, smatram da je moja obaveza da postavim ovakvo pitanje imajući u vidu položaj ratnih veterana, pogotovo onaj njihov položaj i ona očekivanja koja su izneverena neposredno posle 2000. godine kada su ti ljudi jednostavno bili kolateralna šteta nekih ratova koje Srbija, navodno, nije vodila.

I na kraju, ako još imam vremena da iskoristim, to je na neki način preporuka, a i poziv ministru Đorđeviću, jer sledeće godine je 100 godina od osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i 100 godina od pobede u Prvom svetskom ratu.

Smatram da su, kao član ovog Doma, i kralj Aleksandar i kralj Petar mnogo učinili za stvaranje demokratije u našem društvu, kao i za izgradnju ovog Doma u kojem mi danas možemo da raspravljamo i smatram da je neophodno sledeće godine podići spomenik tim velikanima, kao što su to učinile mnoge druge države.

Samo bih se nadovezao po amandmanu i podržao raspravu koja je malo pre i od jedne i od druge koleginice. Kada su u pitanju nabrajanja zemalja gde je odnos prema obrazovanju daleko napredniji u odnosu na sve ostale zemlje, pa čak i na najrazvijenije zemlje EU i podsetio da su sve to kraljevine. Sve te zemlje su kraljevine i kod njih je naravno najrazvijeniji sistem obrazovanja. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege poslanici, na početku bih, ministre, postavio nekoliko pitanja, pa da imate vremena da odgovorite, dok ja budem govorio o nečem drugom.

Da li ministarstvo ima moć kontrole sprovođenja zakona kada znamo da Bolonja nije primenjena na svim univerzitetima i fakultetima? Kako motivisati zaposlenog da preuzme odgovornost, jer nije realno da učenik koji pohađa prvu i završnu godinu imaju prava na istu novčanu nadoknadu i broj radnih časova u toku nedelje, jer njihov doprinos neće biti isti? Da li ministarstvo planira i dualne studije kao logičan sled okolnosti? Šta učiniti da se poboljšaju nastavna sredstva u srednjim školama? Kako će ministarstvo imati uvid u školski program i praktičan rad? Koje su sankcije za učenike koji bi na primer neredovno dolazili na praksu? Šta učiniti sa starim zanatima, koji nažalost ubrzano umiru?

Kao predstavnik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, imam veliko zadovoljstvo da kažem da u svim Kraljevinama prioritet svih prioriteta je obrazovanje i takvom uređenju treba svi da stremimo. Dualno obrazovanje je izuzetno razvijeno i usavršeno u Skandinavskim Kraljevinama, koje su socijalno najorganizovanije u Evropi i zato se ove izmene zakona ukapaju i u promenu celokupnog sistema vrednosti, za koji se Pokret predstavlja zalaže.

Kada govorimo, ovde je dosta bilo reči i o Nemačkoj i o Skandinavskim zemljama, ali niko čini mi se nije tačno rekao kako to izgleda, pa evo u par rečenica. U takvim zemljama je oko 60% dece školaraca, mislim da bi bilo interesantno da čuju čak i ljudi iz SRS, kod oko 60% dece školaraca zastupljeno je dualno obrazovanje. Preduslov za taj način obrazovanja je da škole imaju potpisane ugovore sa firmama u kojima bi se deca školovala, jer to naravno svaku firmu košta, i to ne malo kada se pogleda na godišnjem nivou.

Princip rada je takav da deca budu dva, tri dana u školi i dva, tri dana u nekoj od firmi ili se menjaju na nedeljnom nivou. Takvo školovanje traje uglavnom dve do tri i po godine. Na pola školovanja imaju jedan probni ispit u privrednoj komori, pošto je bilo priče oko privredne komore, da se vidi naravno koliko su deca napredovala, a nakon završetka školovanja imaju pravi ispit. Ako neka deca padnu na ispitu, ugovor se može produžiti na još šest meseci, ali to naravno zavisi od firme, koliko je zadovoljna sa tim učenikom.

Deca takođe dobijaju određenu novčanu nadoknadu za svoj rad u firmi, što je više nego dobra motivacija, i vrlo interesantna informacija, naravno to plaća firma, a iznos zavisi od firme do firme. Na početku školovanja iznos je obično oko 35% neto zarade, a u poslednjoj godini iznosi od 70% do 80% neto zarade u uređenim zemljama. To je u principu najbolji vid obrazovanja, jer nakon školovanja takav učenik je u potpunosti spreman za svoju buduću profesiju, što mu već kao mladoj osobi omogućava izvesniji život i budućnost.

Međutim, treba reći i to da čak i u jednoj ekonomskoj sili, nekim ekonomskim silama, kao što je recimo Nemačka, zbog ekonomske krize i, da kažem, manjih budžeta koji su bili u proteklim godinama, ne mali broj firmi okleva sa otvaranje takvih obrazovnih mesta i to je možda jedno pitanje za razmišljanje za naše ministarstvo.

Nakon ovog načina srednjeg školovanja, da ga tako laički nazovem, postoji dualno studiranje na istim principima. Imao sam prilike da razgovaram sa našim ljudima koji žive u inostranstvu i čija su se deca školovala na ovakav način i mogu sa sigurnošću da kažem da je ogromna većina njih zadovoljna sa ovakvim načinom obrazovanja.

Nesumnjiva je želja, naravno, da se srednje stručno obrazovanje učini privlačnijim i prilagodljivijim na tržištu rada, naravno, govorim o Predlogu ovoga zakona. Pri tome uporedo se radi na ojačavanju mreže škola sa poslodavcima, jedinicama lokalnih samouprava, privrednim komorama i nacionalnim službama za zapošljavanje. Razvoj i obrazovanje i povezanost potrebama tržišta industrije ključni su faktori za napredak ekonomije jedne zemlje, a obrazovanje i osposobljavanje mora biti fleksibilno da odgovori potrebama tržišta, naravno, investiranje u stručno obrazovanje. Investiranje stručnog obrazovanja, obuku će ubrzati i ekonomski oporavak zemlje na čemu naša Vlada i resorni ministar i Ministarstvo, kojem dajem potpunu podršku i radi.

Drage kolege, smatram da budućnost od nas očekuje da vratimo dostojanstvo učitelju i nastavniku, da vratimo veru u važnost obrazovanja, jer nasleđe i tradiciju imamo. Na primer, u mome Somboru, postoji ustanova koja obrazuje učitelje i vaspitače, osnovne aktere sistemskog obrazovanja. Pedagoški fakultet u Somboru je neposredni nastavljač i baštenik Preparandije, prve srpske učiteljske škole. Bilo bi jako dobro kada bi ovi koji galame ovo čuli, jer bi možda mogli nešto i da nauče pa i da se ponose sa time.

Prošle godine je bilo 200-a godišnjica od preseljenja iz Sent Andreje, a sledeće godine će biti 240 godina od osnivanja norme Avrama Mrazovića, iz koje su ove ustanove potekle. I pored dobrog profesionalnog kadra, koje ova ustanova poseduje godinama i slavne tradicije o kojoj sam već govorio, iz godine u godinu postoji, nažalost, velika neizvesnost koliki će broj studenata upisati fakultet. Zato je vrlo važna sistemska reforma obrazovanja, ali gospodine ministre, i sistemska pomoć ovakvim institucijama koje imaju nemerljiv značaj za istoriju našeg naroda.

Imao bih još mnogo toga da kažem, ali moje kolege su uglavnom rekle, koje će glasati i podržati ovaj zakon. Mogu samo da kažem da ne mogu da se ne otmem utisku u raspravi koju sam danas imao prilike da slušam, gde su korišćene reči poput nemoralnog zakona koji će da proizvodi robove i robovlasnike, vrlo teške reči koje čujemo gotovo prilikom svakog predloga zakona.

To dolazi, ono što je najinteresantnije, najveći paradoks od onih koji Skupštinom paradiraju u najskupljim odelima, koja vrede više nego nekoliko prosečnih plata u Srbiji. Da me ne razumete pogrešno, i ja volim lepo da se obučem i volim lepa odela, ali ono što mrzim u politici to je licemerje, jer na takav način ne možete da brinete za mlade, jer kao opozicija vi niste u obavezi da se svemu suprotstavljate, pogotovu onome što je očigledno da je dobro za naše mlade, a pogotovo ako je činjenica ta da upravo te robove i robovlasnike imamo, one koji su nastali u pljačkaškoj privatizaciji koju smo imali prilike da vidimo od posle 2000. godine.

Još jedna informacija za one koji tako vrlo žustro napadaju ovaj predlog zakona, da je za vreme njihove vladavine i ljudi koji su vodili iz njihovih stranaka ovo ministarstvo, naš Univerzitet u Beogradu, po prvi put ispao sa liste 500 najkvalitetnijih univerziteta u svetu i to dovoljno govori kako su vodili ovo ministarstvo.

U svakom slučaju, ovaj zakon je dobar i Pokret obnove Kraljevine Srbije, čiji sam predstavnik će ga podržati, jer slični modeli postoje u kraljevinama u Evropi, koje su i najnaprednije zemlje, a oni koji su protiv istog su navikli samo da se bave politikanstvom i ne misle dobro ni o potrebama privrede, ali ni o mladim ljudima u našoj zemlji. Hvala vam.

Molim vas gospodine ministre, a verujem da ćete to i uraditi, da obratite malo više pažnju i na ustanove koje su van Beograda. Naveo sam samo jedan primer, a to je Fakultet u Somboru, i smatram da takvi fakulteti koji imaju takvu tradiciju zaslužuju poštovanje i malo veći osećaj kod ljudi u Ministarstvu, što nažalost do sada nije bio slučaj. Hvala.

Poštovana predsednice, povreda Poslovnika, član 107, dostojanstvo Skupštine je povređeno. Povređeno je u nekoliko navrata. Gledam inače da se ne javljam po Poslovniku, jedno kada baš stvarno moram, ali postalo je nepodnošljivo slušati govornicu koja je malopre govorila, pogotovo kada priča o moralu. Mislim da reči poput diktature i sličnih izraza koje je malopre koristila, kao i paušalnih procena i neistina koje je iznosila su nešto što ipak ne treba da se sluša u ovom domu, pogotovo kada dolazi uz usta već koji put, već koji put, od poslanice koja je dok je bila pokrajinski sekretar delila novac tako da je to strašno i opisati. Svi oni koji se bave politikom dovoljno je da pogledaju raspodelu novca za vreme njenog mandata i sve će vam biti jasno, gde su deca ometena u razvoju bila zakinuta za finansijska sredstva, koja su bila u najnižem obliku.

Jednostavno moram da kažem jer radi se o osobi koja konstantno govori o moralu ovde i stalno drži nekome predavanja. Ja vas razumem da vi ne znate ove podatke i da niste mogli da reagujete, ali kao poslanik smatram se dužnim da kažem da je dosta više da oni koji su bili totalno nemoralni govore ovde i drže nam pridike o moralu. Hvala vam.

Hvala.

Kao kada gledate neki dobar film, pa kada dođu reklame koje traju dugo, onda zaboravite koji film ste gledali, tako se i ja osećam, pošto sam se javio da govorim po amandmanu, a teško je da dobijete priliku da govorite uopšte po amandmanu, zbog razne demagogije koje imamo prilike da slušamo ovih dana.

Osvrnuo bih se samo na predlog formiranja ministarstva za dijasporu, u potpunosti podržavam predlog, odluku da se ovo ministarstvo ne formira, zato što smo imali prilike u prošlosti da vidimo da je ovo ministarstvo isključivo služilo za namirivanje stranačkih i političkih dogovora i da uopšte nije opravdalo svoju svrhu. Čast izuzecima, koji su se nalazili u tom ministarstvu, poput mog kolege Aleksandra Čotrića, Miodraga Jakšića, koji su ozbiljno radili svoj posao, koji su i trebali da rade.

Ministarstvo za dijasporu i formiranje i predlog, koji smo imali prilike da čujemo i na koji način je to obrazloženo, je samo bavljenje jednom formom. Suština je kako ćemo se mi baviti i odnositi prema našim ljudima u dijaspori, a mislim da ova vlast i ova Vlada je pokazala u odnosu na sve ostale da im je suština još kako mnogo važnija od forme. U potpunosti podržavam predlog, da se ministarstvo za dijasporu ne oformi, jer bi imali jedan veći trošak i potpuno nepotrebno jedno ministarstvo, koje može da obavlja i drugi organi u vlasti. Pogotovo je interesantno, kada vidimo ove nacionalne secikese i čuvare vatre srpskih interesa da o tome govore, a kako jako malo čine po pitanju i svojih obaveza, a i o onome što žele da se uradi kada je u pitanju naša dijaspora.

Pokret obnove Kraljevine Srbije, koji predstavljam, se nada da ćemo se dalje baviti suštinom, a suština je ta da malo više osluškujemo dijasporu, i da u budućnosti Vlada koja bude formirana više radi na tome da dijaspora ima lakše i omogućenije pravo glasa, tj, da glasa preko mejla i da se njihov glas čuje.

Jeste, bilo je, ali tek sam sada dobio šansu da govorim.

Poštovana predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, ja ću iskoristiti svoje vreme da bih postavio pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja.

Sadašnji premijer, a budući predsednik države Aleksandar Vučić je otkrivanjem spomenika Podunavskim Švabama prošle nedelje u Bačkom Jarku, gde su komunističke vlasti krajem rata zlostavljale i ubile oko 6.500 ljudi, uglavnom žena i dece, pokazao da za razliku od mnogih državnika, tj. političara u okruženju, da je stasao u pravog državnika i da ume da poštuje i tuđe žrtve.

Ovo je samo dokaz da dok svuda u okruženju, zarad prikupljanja jeftinih političkih poena, nezreli, nesposobni političari zveckaju oružjem, Srbi pokazuju da ispravljaju nepravde iz prošlosti, da su spremni da se izmire i da savladaju prošlost nacionalne, a rekao bih i mnogo više ideološke zaslepljenosti.

Da bismo definitivno zakopali sve rupe iz prošlosti, jame ili nepravde kojih je mnogo potrebna je osuda svih komunističkih zločina nad sopstvenim narodom, pogotovo onih koji su se dešavali krajem i posle rata, učinjenih uglavnom nad ljudima koji su drugačije mislili, tačnije koji su podržavali kraljevinu.

Jedan od takvih zločina, koji me je podstaknuo da postavim ovakvo pitanje, je zločin u Pančevu kada su komunisti 25. oktobra 1944. godine streljali 72 srpska pilota kod sela Jabuka samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini. Na najmizerniji način, verujući da su pozvani da svojim učešćem pomognu borbi protiv okupatora, namamljeni su da dođu u Pančevo gde su streljani bez ikakvog razloga i suda. Znam da postoje ljudi koji će reći opet se vraćam u prošlost, ali sve te koji tako govore samo bih zamolio da se zapitaju da su ovi ljudi bili članovi njihovih porodica kako bi razmišljali. Nažalost, nemam vremena da govorim o tužnim sudbinama mnogih drugih ljudi, kao i o njihovom patriotizmu.

Do sada smo po ovom pitanju imali samo izjavu Slobodna Homena, nekadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde, da će istina konačno izaći na videlo, ali nažalost sve je ostalo na obećanjima. Ako ne ispravimo nepravde iz prošlosti i ne kažemo istinu, bez obzira koliko ona bolna bila, naš narod nikada neće imati budućnost koju želi. Istina je naravno lekovita i samo na ovaj način i nikako drugačije možemo doći do nacionalnog pomirenja. Pomirenje, jedinstvo, dok drugi zveckaju oružjem, su nešto što nam je potrebno više nego ikada do sada, to mora biti temelj svake politike, tačnije, to mora biti iznad svake politike.

Tako i moje poslaničko pitanje proizilazi iz onoga što sam vam do sada rekao, a to je šta će resorna ministarstva koja sam spomenuo, tj. država učiniti da se kaže puna istina o ovim mučenicima iz Pančeva, ali i o svim ostalim komunističkim zločinima koji su počinjeni nad sopstvenim narodom.

Podsetiću samo da je postojala komisija za popis svih komunističkih žrtava i zločina koju je predvodio naš eminentni stručnjak Srđan Cvetković i koja je popisala imenom i prezimenom skoro 60.000 ljudi koji su pobijeni zato što su drugačije mislili. To zahteva svako poštovanje. Ta cifra je naravno mnogo veća, jer su mnoge porodice poubijane i da su se zatrli njihovi tragovi, jako je teško znati tu konačnu cifru, ali u svakom slučaju ti podaci mogu da budu od velike koristi da bismo konačno mogli da kažemo istinu, rešimo jedan od akutnih problema iz naše prošlosti i konačno žrtve, a pogotovo zločince nazovemo pravim imenom.

Iskoristio bih još ovo malo vremena, što mi je ostalo, da uputim jednu molbu ili apel Ministarstvu pravde da još jednom razmisli o potrebi izmene Krivičnog zakonika u onom delu koji se odnosi na silovatelje, ubice dece, maloletnih i žena. Smatram da je doživotna kazna jedina kazna za ove monstrume bez ikakve savesti koji se nikada naravno neće uklopiti u društvo, već će zločin ili zlodelo ponoviti kad tad kad budu pušteni iz vlasti. Hvala na vremenu koje ste mi dali.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, kolege poslanici, moje prvo pitanje je namenjeno Ministarstvu zdravlja. Naime, tiče se sve učestalijih napada na zdravstvene radnike koji, da kažem, na neki način doživljavaju kulminaciju u poslednjih nekoliko meseci. Posebno se to dešava, posebno je to vidljivo u gradu iz kojeg dolazim, iz Sombora.
Hitna pomoć radi po evropskim standardima. Na prvom mestu treba reći da ljudi rade human posao, imaju odlične rezultate i ne zaslužuju ni verbalne, a kamo li fizičke napade.
Specifičnost hitne pomoći je što ulazi u kuće građana i tu dolazi, da kažem, pojedinci se ohrabre, pogotovo kada je u pitanju vikend i uglavnom su ti pojedinci, često se dešava da ti koji su agresivni ili u alkoholisanom stanju i tada dolazi do raznih situacija u kojima se dešava da su čak i ugroženi životi radnika, kao što je to bio slučaj u Somboru.
Mi smo svesni da mnogi ljudi žive u teškim uslovima, da mnogi preživljavaju jedva kraj sa krajem, ali naravno da tu nikoga ne opravdava da bukvalno se iživljava na ljudima koji su spasli mnoge živote i koji vrlo često nemaju ni svog slobodnog vremena rešavajući tuđe probleme i pokušavajući da pomognu svima.
Imali smo situaciju, kao što sam rekao, u Somboru, da je hitna pomoć izašla, jedan samo primer, da je izašla da pomogne ljudima po pozivu. Desila se tuča za vreme vikenda i za vreme dok su jednog momka spasavali, drugi čovek je potegao pištolj na radnike hitne pomoći.
Posle par dana vrlo slična situacija, gde su dobili poziv da se jedna žena nalazi u vrlo teškom stanju, kada su radnici hitne pomoći došli zatekli su da je ta žena zajedno sa sinom bila drogirana i da je i sin nasrnuo na radnike hitne pomoći sa noževima.
To je stvarno strašno, imajući u vidu, ako hoćemo da kažemo i plate tih ljudi i mislim da moj predlog je, a ujedno i pitanje Ministarstvu zdravlja da još jednom razmisli o dodeljivanju statusa službenih lica radnicima u zdravstvu, a pogotovo onima koji rade u urgentnim centrima i u hitnoj pomoći.
Vrlo slična situacija je i sa vatrogascima, ljudima koji takođe rade vrlo važan posao i vrlo težak posao i dešavaju se vrlo slične situacije. Reči ću samo da je u Somboru dnevnica, tj. satnica ljudi koji izlaze, pogotovo u vreme kada ne rade 26 dinara. Za 26 dinara oni spasavaju živote i vrlo često se nalaze u takvim situacijama da im se na najgori način obraćaju oni kojima upravo spašavaju živote.
Ja ću pohvaliti ono što su učinili Ministarstvo policije i Ministarstvo zdravlja, imajući u vidu da šta se sve dešava i da su odlučili da policija mnogo češće obilazi zdravstvene ustanove, ali smatramo da ovo nije dovoljno.
Moje drugo pitanje je vrlo kratko, postavljam ga Ministarstvu poljoprivrede. Dugogodišnje nezadovoljstvo ljudi radom u „Vojvodinašumama“, pogotovo svih udruženja ribolovaca, kojih ima oko 10 hiljada, je kulminiralo jednom peticijom, gde se pokušava napraviti jedna vrsta razgovora sa ljudima iz „Vojvodinašuma“, ali oni to uporno odbijaju. Ne kontroliše se izlov ribe, čak postoji osnovana sumnja da se to radi u dosluhu sa pojedinim službama, što je strašno.
Moje pitanje je – da li postoji mogućnost u Ministarstvu poljoprivrede da se sazove sastanak gde će biti prisutni predstavnici iz gazdinstava „Vojvodinašume“, gde će biti prisutni udruženja ribolovaca i ljudi iz ministarstva i da pokušamo da taj dugogodišnji problem da rešimo. Hvala.

Povreda Poslovnika, čl. 27. i 107.
Gospodine predsedavajući, ja se inače jako retko javljam da bih reklamirao povredu Poslovnika, ali, zarad istine i dostojanstva ove Skupštine, smatram da ste trebali da prekinete izlaganje gospodina Živkovića kada je iznosio neistine, čak bih rekao laži, u jednom ovakvom domu, rečima da je za njega isti kvisling fašista Nedić i Draža Mihajlović. Podsetiću samo da je Draža Mihajlović rehabilitovan od strane naše države, a da ono što je možda još važnije, da u papirima UN, gde su popisani svi pripadnici nacističkog i kvislinškog pokreta, ne postoji jugoslovenska vojska u otadžbini i ne postoji Draža Mihajlović. To je, nažalost, izmišljotina nekih ljudi koji i dan-danas se bore, ne za partizane, nego za „partizanštinu“ i način na koji se tada otimala imovina, a što smo mogli da vidimo i kod gospodina Živkovića kako se ponašao prema državnoj imovini kada je bio na visokoj funkciji u Republici Srbiji.
Još jednom bih iskoristio priliku da pozovem sve poslanike da se vratimo na temu, da govorimo stvarno o onome o čemu danas ovaj parlament treba da zaseda i da ostavimo razlike među nama. Jer, kako je nekad rekao kralj Petar – Pomozi Bože da se Srbi slože, da ne ostavimo to kao nešto što je, nažalost, bila iluzija, već nešto čemu bi svi trebali da budemo skloni. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, u svom izlaganju ću se najviše bazirati na o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koji nemaju nikakvih zakonskih naslednika.
Imali smo prilike da nedavno iz sredstava medija čujemo da je preko 80% od doktora Rubena Foksa, predsednika saveza jevrejskih opština Srbije, da je više od 80% predratne populacije Jevreja u Srbiji stradalo tokom Drugog svetskog rata. Ovaj poražavajući podatak, naravno, strašan podatak, je više nego dobar razlog da Srbija donese jedan ovakav zakon.
Država Srbija planira da ublaži nepravdu prema žrtvama Holokausta koji nemaju naslednike, tako što će jevrejskim zajednicama u našoj zemlji, ne samo vratiti oduzetu imovinu tih žrtava, već će im svake godine, narednih četvrt veka uplaćivati po 950 hiljada evra radi proučavanja tog zločina nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
Sva oduzeta imovina se sada nalazi u većini slučajeva u svojini Republike Srbije, ili pojedinih lokalnih samouprava, državnih i javnih preduzeća. iako država nije učestvovala naravno, u proganjanju jevrejskog naroda, ona ne treba da ima neku korist od posledica Holokausta. Ako bi država zadržala imovinu oduzetu žrtvama Holokausta u svom vlasništvu, to bi značilo da ona crpi korist iz takvog nemilog događaja.
Suštinski razlog za donošenje ovog zakona duboko saosećanje srpskog naroda i predstavnika srpske vlasti prema velikim žrtvama jevrejskog naroda tokom Drugog svetskog rata.
Druga dva razloga donošenja zakona su formalne prirode. Prvi je taj što je zakonom vraćena imovina i obeštećenje iz 2009. godine, propisuje da će otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta bez živih naslednika urediti posebnim zakonom, a drugi jer je Republika Srbija potpisnica Terizinske deklaracije koja se zalaže za principe propisane nacrtom zakona.
Ovaj zakon treba da otkloni posledice oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju žive naslednike dok se otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje imaju naslednike vrši primenom opšteg Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju.
Vraćanje oduzete imovine predviđeno je da se vrši u naturalnom obliku koji je identičan načinu propisanom u Zakonu o vraćanju imovine i obeštećenju na čije odredbe posebni zakon i upućuje i u skladu sa njegovim istovetnim načelima i sa istovetnim izuzecima.
Podnosilac zahteva za vraćanje imovine po posebnom zakonu biće jevrejska opština na čijoj teritoriji se nalazi oduzeta imovina. Takođe će imovina u naturalnom obliku vraćati onoj jevrejskoj opštini na čijoj teritoriji se imovina i nalazi. Drugi način otklanjanja posledica je finansijska podrška koja se obezbeđuje u budžetu Republike Srbije, predloženo je da taj vid podrške iznosi 950 hiljada evra godišnje u narednih 25 godina od donošenja zakona. Ta sredstva će se uplaćivati takođe na račun Saveza jevrejskih opština.
Zakon tačno propisuje u koje se aktivnosti sredstva mogu usmeravati, tako da bi sredstva trebala da idu za proučavanje Holokausta, za obrazovanje u Holokaustu, za naučno istraživanje vezano za Holokaust, zatim na finansiranje školovanja mladih talenata Republike Srbije, pružanje finansijske pomoći preživelim žrtvama Holokausta, zatim Jevrejskoj zajednici u Srbiji i na troškove koji nastanu upravljanjem tim prihodima.
Nacrt ovog zakona predviđa obrazovanje nadzornog odbora što smo imali prilike da čujemo od ministra sa zadatkom da prati kako se upravlja tim finansijskim sredstvima. Predsednik nadzornog odbora će biti predstavnik Vlade, a ostali članovi će biti predstavnici jevrejskih organizacija, Svetske jevrejske organizacije za restituciju, Saveza jevrejskih opština.
Kada zakon bude donet, sledeće prikupljanje zahteva za vraćanje imovine, nakon čega će se znati i tačan broj stvari, vrednosti oduzete imovine od žrtava Holokausta bez naslednika.
Kao što je rekao i direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, rok za podnošenje zahteve je tri godine, a tek nakon isteka tog roka biće poznat obim i vrednost imovine i sada je o tome vrlo teško davati bilo kakvu procenu. Tehnička rešenja iz Zakona o opštoj restituciji primenjivaće se u ovim slučajevima i to je naravno neminovnost. Kada neka imovina ostane bez naslednika po pravilima opšteg imovinskog prava trebalo bi da pripadne državi, ali ovde je specifična situacija zbog sudbine Jevrejske zajednice u Srbiji koja je na surov način gotovo potpuno nestala tokom Drugog svetskog rada.
Ovde se ne radi o odgovornosti Srbije za Holokaust, Kraljevina Jugoslavija je bila žrtva agresije. Srbija je bila okupirana u Drugom svetskom ratu, a neviđen okupacioni režim je bio kvinsliški a Srbija je bila deo antifašističke koalicije, što god revizionisti danas mislili.
Reč je dakle o aktu solidarnosti sa našim sugrađanima Jevrejima koji u Beogradu žive duže od 500 godina i koji su u tom periodu pretrpeli užasna stradanja. Mnogobrojna jevrejska groblja, naročito u mestima gde posle Drugog svetskog rada više nije ostalo ni jednog sugrađanina Mojsijeve vere, su zapuštena i zaboravljena, do te mere da ni stanovnici pojedinih mesta u Srbiji ne znaju za postojanje jevrejskog groblja na svojoj teritoriji.
Savez jevrejskih opština nažalost nije imao kapaciteta ni snage da ih sam uređuje i brine o njima. Mnoga od njih su u veoma lošem stanju, ograde su izvaljene, nadgrobni spomenici popadali, polomljeni, neka grobna mesta su čak i pomerena i izmeštena. Drago mi je da je plan da se u prvom koraku srede upravo groblja u Crvenki, Ratkovu, Sonti, Kovilju i u još nekim drugim mestima u Vojvodini.
Ovim nacrtom predviđena je finansijska podrška države Savezu jevrejskih opština, a ako što sam već rekao, propisano je u koje svrhe može biti potrošeno tih 950 hiljada evra. Mogu biti korišćena i kao finansijska podrška jevrejskoj zajednici u našoj zemlji, a ovaj novac npr. neće biti dat za korišćenje za izgradnju memorijalnog centra na Starom sajmištu, gde je bio ozloglašeni logor za Jevreje, kasnije za Srbe i Rome, jer bi značilo da se imovinom jevrejskih žrtava obeležava mesto gde su oni stradali.
Dužnost je države, a to je i njena namera, tako smo čuli i od ministra, da dostojno obeleži staro sajmište, ali i Topovske šupe, Banjicu, Jajince koji su bili deo tog sistema ubijanja.
Kako smo mogli da čujemo u narednih nekoliko meseci, jevrejskoj zajednici će biti vraćana sinagoga u Zemunu. Ima još nekoliko sinagoga u Srbiji koje treba da budu vraćene, ali najznačajnija je ona u Apatinu koja je po svom fresko-slikarstvu jedinstvena u svetu. Ona bi svakako trebalo da bude očuvana. Neko vreme je bila bogomolja neke druge verske zajednice, nisam siguran koje, ali je trebalo da se koristi, naravno, u kulturne svrhe. I zemunska sinagoga je, nažalost, trebalo da posluži u kulturne svrhe, ali je jedno vreme bila disko-klub. Koliko sam upućen, danas je restoran.
Ovaj zakon, poštovani kolege poslanici, poštovani ljudi iz Ministarstva, pokazuje u stvari šta je Srbija, da je Srbija ozbiljna zemlja koja misli o svim svojim građanima, bez obzira koje su verske, političke ili druge pripadnosti, kao i da se prema njima odnosi jednako. To je za poštovanje, ne samo kada govorimo danas o ovoj temi, nego i poštovanje kada govorimo o našem putu ka EU i stvaranju jake i pravne države.
Ali, morao bih nešto da dodam, a tiče se restitucije. Mislim da država duguje i svojim građanima da ispravi jednu veliku nepravdu iz prošlosti, a to je da vrlo brzo izmeni Zakon o restituciji. Svima je poznato da su od 1945. godine u jednopartijskoj Skupštini donošeni zakoni kojima se krše ljudska prava i oduzima privatna imovina. Mi danas imamo zakon i ministar je govorio da smo prvo doneli Zakon o povraćaju imovine crkvama, pa onda i građanima. Ja lično mislim da su svi ti zakoni koji su do sada donešeni bili gotovo isključivo političke privrede i želja za političkim poentiranjem, a ne želja da se ispravi jedna od najvećih nepravdi iz naše prošlosti i da se konačno napravi raskid sa komunističkim nasleđem.
Zbog toga je restitucija i njena izmena zakona, za koju se nadam da će uskoro da usledi, a suština je samo u jednoj stvari, suština je u supstituciji. Ne samo ispravljanje jedne, kao što sam već rekao, nepravdi iz prošlosti ili neki, da tako kažem, simboličan raskid sa komunističkim nasleđem, već predstavlja i konačno uništenje jednog sistema koji je baziran na ratnom zločinu, a nažalost često i na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, poslanička grupa SPO-DHSS veruje da je ovo dobar test za naše društvo, ne samo kada je u pitanju naš put ka EU, već i koliko smo kao narod iskreno spremni za nacionalno pomirenje. Ja bih pohvalio rad Agencije za restituciju, jer bez ovih izmena o kojima sam govorio, ali to su izmena koje se vrlo lako mogu doneti, u pitanju je samo želja i ja ne sumnjam da će ova ili buduća Vlada, koja će biti formirana manje-više u sličnom obimu, promeniti ove izmene zakona u restituciji samo u jednoj stvari, u supstituciji i time pomoći Agenciji za restituciju i Strahinji Sekuliću, gospodinu koji se vrlo često bori sa vetrenjačama ne bi li omogućio bar malo svojim prisustvom da se ispravi jedna od nepravdi koje su učinjene našem narodu.
Ja ću još samo iskoristiti svoje vreme da kažem da će SPO podržati sve predloge kada je u pitanju imenovanje sudija i tužioca, ali ipak moram da istaknem jedno ime, a to je sudija Ivan Jovičić. Ne bih govorio o njegovoj kandidaturi, samo želim da kažem da ga podržavamo kao člana VSS. Dovoljno je reći da je imao duplo više glasova od prvog sledećeg sa najvećim brojem glasova. Mislim da je u našem društvu, kada se borimo za jednu pravnu državu, kažem opet, ne samo zbog EU, već zbog nas samih, izuzetno važno da imamo poštene sudije, poštene tužioce i da ne dođemo nikada više u situaciju da zločinci, na primeru pokušaja ubistva Vuka Draškovića, ne samo da postaju oslobođeni, nego vrlo često postaju i žrtve. Nažalost, toga smo se nagledali u prošlosti, a nadam se da će toga biti sve manje u budućnosti, jer je neophodno da imamo što više poštenih, čestitih sudija i sudija koji rade dobro svoj posao.
Znam da nadležni ministar i ljudi iz Ministarstva rade jedan ozbiljan i težak posao i da će taj posao dugo da traje. Zbog toga, znači, ne samo zbog ovog zakona koji danas usvajamo i zbog svih ovih tačaka koje su na dnevnom redu, nego i zbog jednog ozbiljnog rada na menjanju jednog sistema vrednosti u Srbiji, Srpski pokret obnove je davao i daće punu podršku Ministarstvu pravde i, naravno, u Danu za glasanje pozitivno ćemo glasati za ove predloge zakona. Hvala.