Hvala, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, predstavnici ministarstva i kolege poslanici, i ja ću kao većina kolega danas u raspravi veću pažnju da posvetim ovim dvema konvencijama. Mislim da su one jako važne, ali to ne znači da ne cenimo i napore Vlade da ispregovara i dva važna međudržavna sporazuma u oblasti socijalne sigurnosti, važna sigurno za određen broj građana koji su deo svoje profesionalne karijere obavljali i realizovali u ovim dvema zemljama.
Kao što je poznato, a i kolege su u raspravi već to istakle, Konvencija o međudržavnom usvojenju važi još od 1993. godine i do sada je ratifikovalo 79 država, dakle, mi smo verovatno 80-a, dok Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama još nije stupila na snagu i našim usvajanjem ovde u parlamentu mi ćemo možda doprineti tom procesu njenog stupanja na snagu.
Ali, zašto ja ističem ove činjenice? Ja hoću da naglasim, normalno, važnost usvajanja obe konvencije, ali i da kažem da u prvom slučaju, kada se radi o Konvenciji o međudržavnom usvojenju dece, mi nakon usvajanja ove konvencije ne moramo u našem važećem zakonodavstvu, posebno kada se radi o porodično-pravnoj zaštiti dece bez roditeljskog staranja, ništa posebno da menjamo. Hoću da kažem da mi tu materiju već imamo regulisanu po standardima iz ove konvencije koju ćemo danas da usvojimo, ali i po standardima Konvencije UN o pravima deteta.
Ali, već kada se radi o Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja i nad ženama i porodičnog nasilja, situacija je nažalost sasvim drugačija, jer mi i pored usvajanja niza dokumenata, mislim i na Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, Akcionog plana koji je donet za njeno sprovođenje, mislim i na Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima, nažalost nemamo ozbiljnijih rezultata u smanjenju nasilja nad ženama i porodičnog nasilja.
Ima različitih podataka i mi smo danas u ovoj raspravi čuli dosta različitih podataka. Ja sam koristila, pre svega, podatke godišnje izveštaje centara za socijalni rad, jer tu već postoji jedna utvrđena metodologija. Ovaj fenomen se prati već nekoliko godina i moguća su neka poređenja, onda mogu da se vide trendovi, a čim možete nešto da pratite, da poredite, onda možete i da osmislite nekakve mere i da popravljate stanje.
Naime, prema godišnjem izveštaju centara za socijalni rad za 2012. godinu i dalje se, nažalost, beleži rast nasilja nad ženama i porodičnog nasilja. U odnosu na 2006. godinu, kada je počela primena Porodičnog zakona i kada smo počeli da pratimo organizovano ovaj fenomen, povećanje je tri puta. Naime, u 2012. godini, po ovom izveštaju, imamo 9.325 osoba koje su žrtve nasilja. Iako smo u prve dve-tri godine primene Porodičnog zakona mogli da pretpostavljamo da taj rast i tako veliki broj primera nasilja nad ženama i porodičnog nasilja imamo i zbog toga što je porastao senzibilitet prema pojavi nasilja u društvu, tome je zakon svakako doprineo, to se više ne može posle sedam-osam godina primene zakona, samo na taj način objašnjavati.
Nažalost, sigurna sam da imamo realan porast nasilja u našem društvu i ono što se vidi iz ovog izveštaja za 2012. godinu on je porastao u svim delovima Srbije. Interesantno je da jedino u Beogradu od 2009. godine u kontinuitetu svake godine, dakle četiri godine za redom, porast i nasilje prema ženama i porodičnog nasilja opada. Bilo bi jako interesantno, jer u ovim izveštajima koje sam pogledala, takvi su izveštaji, to nije ni predviđeno, ne radi se analiza da li se tu odvija nekakav proces za koji mi ne znamo, da li se primenjuju neki mehanizmi koji preveniraju nasilje. U svakom slučaju to bi bilo interesantno istražiti i eventualno primeniti i u drugim gradovima i opštinama gde imamo permanentan porast nasilja.
Među žrtvama nasilja najviše ima dece, oko 40,6%. Po vrstama nasilja dominira fizičko nasilje 44,3%. Sa aspekta rodne ravnopravnosti, najveći broj žrtava su žene 68%, starije odrasle žene 32,8%. Ono što je stvarno zabrinjavajuće, to je, iz ovih izveštaja to se može pouzdano utvrditi da je porodica najčešće mesto gde se odvija nasilje, odnosno da u 88.923 slučaja u stvari imamo žrtve nasilja u porodici. Mi još nemamo svakako podatke za 2013. godinu, ali prema nekim podacima, taj dramatičan porast nasilja nad ženama i porodičnog nasilja traje.
Imamo saopštenja dve PU, iz Novog Sada i Leskovca, koji u septembru mesecu prema njihovim evidencijama procenjuju da je porast nasilja i da iznosi između 20 i 30%. Uzroci ove eskalacije nasilja u 2013. godini prirodno još nisu istraženi, ne možemo sa sigurnošću utvrditi šta se to dešava, ali može li se nešto i pretpostaviti. Mislim da pored ostalih uzroka da je porast nasilja sigurno i posledica jedne nove društvene klime koje smo svedoci, a u kojoj dominiraju netolerancija i agresivnost.
Javna scena je pretvorena u opskurdni rijaliti u kojem je se dozvoljeno. Takvoj društvenoj klimi, nažalost, i neki političari, unoseći u politički diskurs jedan visok stepen agresivnosti i verbalnog nasilja, svakako doprinose i apelujem da se od takvog političkog diskursa što pre odustane, jer žrtve nisu samo politički protivnici, nego nažalost čitava društvena atmosfera.
Ako tome dodamo da smo mi još uvek tradicionalno, patrijarhalno društvo u tranziciji sa loše prikrivenom mizoginijom, ne čudi onda što se nasilje nad ženama još uvek ne uočava ne samo kao disfunkcija, dezintegracija i poremećaj porodičnih odnosa, već kao obrazac ponašanja koji karakteriše autoritarno društvo.
Takođe, ne uočava se da je nasilje nad ženama posledica diskriminacije žena i nejednakosti muškaraca i žena i zato se nadam da će usvajanje ove konvencije makar još jednom sve u društvu na to podsetiti, jer u Konvenciji se eksplicite i s pravom ističe da je postizanje de jure i de fakto jednakosti između žena i muškaraca ključni elemenat u prevenciji nasilja nad ženama.
Takođe, Konvencija nasilja nad ženama vidi kao rodno zasnovano nasilje, odnosno da je nasilje nad ženama jedan od ključnih društvenih mehanizama kojima se žene primoravaju da budu u podređenom položaju u odnosu na muškarce.
Ono što je važno, Konvencija govori i o obavezama države. Koliko je važno da politike u ovoj oblasti budu koordinirane, koliko je neophodna interresorna saradnja, uloga civilnog sektora, važnost prevencije, podizanja svesti, a već su neke kolege o tome govorile, a podizanja svesti nema bez obrazovanja.
Prihvatanjem Konvencije, želim to danas da naglasim, mi smo se obavezali na još jednu stvar, da neke teme kao što su jednakost žena i muškaraca nestereotipne rodne uloge, uzajamno poštovanje, nenasilno razrešavanje sukoba, itd, uvrstimo zvanično u nastavno gradivo prilagođeno sposobnostima učenika na svim nivoima obrazovanja, dakle od predškolskog, pa na dalje.
U Konvenciji se posebna pažnja poklanja i obavezi države da obezbedi adekvatne usluge podrške žrtvama nasilja, posebno deci i žrtvama seksualnog nasilja. Neke kolege su, posebno i koleginica Vukčević, govorile o tome da smo mi bez razloga neke rezerve postavili na Konvenciju.
Naime, ako neke izmene krivičnog zakonodavstva nismo blagovremeno uradili, to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da smo stavili rezervu i na član 30. stav 2, u kojem se kaže da je potrebno obezbediti odgovarajuću državnu naknadu onima koji su zadobili ozbiljne telesne povrede ili onima kojima je narušeno zdravlje, do te mere da stepen povrede nije pokriven iz drugih izvora, kao što su počinilac, osiguranje, odnosno državno, zdravstveno i socijalno osiguranje.
Ovaj član razumem tako da žrtva nasilja, u slučaju da nije zdravstveno osigurana, ima makar pravo na neophodne zdravstvene usluge o trošku države. Ne vidim razloga, ali verujem da se u praksi to i dešava, da smo na ovaj stav stavili rezervu i poslanici Demokratske stranke će amandman koji je podnet, dakle, od strane kolega, podržati ovde u danu za glasanje.
Kada se radi o Konvenciji o zaštiti dece i saradnje u oblasti međudržavnog usvojenja, kao što sam rekla pitanja koja reguliše ova konvencija već su inkorporirana u naš pravni sistem u oblasti zaštite dece i međudržavnog usvojenja. Kao što znate, i naš Ustav i porodični zakon i Zakon o socijalnoj zaštiti, kada se radi o deci bez roditeljskog staranja, čitav koncept njihove zaštite bazira na Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta, odnosno sva rešenja i važeći standardi su u funkciji ostvarivanja najboljeg interesa deteta uključujući, pre svega, pravo deteta da odrasta u porodičnoj sredini, jer je to najbolje okruženje za njegov zdrav razvoj.
Poznato je da su reformski procesi koji traju od 2000. do 2001. godine, posebno sistema porodično-pravne zaštite dece bez roditeljskog staranja, išli u pravcu smanjivanja njihove institucionalne domske zaštite, uz jačanje instituta hraniteljstva i usvojenja. Neki rezultati su postignuti, rekla bih značajni. Danas imamo stvarno veoma mali broj dece u domovima, ali očigledno da taj reformski proces treba da se nastavi.
Hraniteljstvo je doživelo jednu ekspanziju, ali sad je trenutak da se vidi u kom pravcu treba to dalje da ide. Hraniteljskim porodicama svakako treba svaka vrsta podrške, ali isto tako treba videti da li centri za socijalni rad suviše lako pribegavaju hraniteljstvu, kao obliku zaštite dece bez roditeljskog staranja, čak i u slučajevima kada deca po porodičnom zakonu mogu biti usvojena. Nemojmo zaboraviti, hraniteljstvo nije dugotrajno rešenje za dete bez roditeljskog staranja.
Dakle, imamo zastoj u primeni instituta usvajanja koji je očigledan već nekoliko godina. Taj broj se kreće kada se radi o usvojenju domaćih državljana, između 100, 110 i to je zabrinjavajuće. Verujem da će se nešto u narednom periodu na tom planu raditi.
S druge strane, kada se radi o deci sa smetnjama u razvoju bez roditeljskog staranja, tu imamo vrlo usporen proces njihove deinstitucionalizacije i jako teško razvijanje čak i hraniteljstva, takozvanog specijalizovanog hraniteljstva, a nažalost i usvojenje ide jako teško, jer nemamo domaće usvojitelje kada se radi o deci sa smetnjama u razvoju.
Možemo reći da se suštinski ova konvencija, koju ćemo usvojiti, odnosi na tu decu, jer tih 10, 11 usvojenja, koliko imamo na godišnjem nivou, upravo jesu deca sa smetnjama u razvoju za koje ne postoje domaći usvojitelji, iako po zakonu najmanje godinu dana se traga za domaćim usvojiteljima. Dakle, to je jedna oblast u kojoj još uvek treba mnogo toga da se radi.
Na kraju, hoću da kažem da će naš poslanički klub glasati za sporazume o socijalnoj sigurnosti sa Luksemburgom i Kanadom, jer mi smatramo da je od najvećeg interesa za naše građane, koji su deo svoje radne karijere proveri u ovim zemljama. Ovim sporazumom se garantuju njihova prava, i to kada se radi o Kanadi u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, ali kada se radi o Luksemburgu, onda su to prava u oblasti zdravstvenog osiguranja, osiguranja u slučaju povrede na radu, profesionalnih bolesti, nezaposlenosti, dečijoj zaštiti i materinstvu. Zahvaljujem.