Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, neosporno je na kraju dana da ćemo se o nečemu složiti, a o nečemu nećemo. O svrsishodnosti ovog zakona smo dosta polemisali i očigledno o tome nećemo naći zajednički jezik, ali ćemo naći zajednički jezik da on u svom krajnjem ishodištu ima plemenitu nameru i da treba da pomogne onima koji su najugroženiji.
Složićemo se i oko toga da smo danas svi zajedno pokazali jednu neverovatnu institucionalnu nemoć. Rekli smo da imamo zakone koji se ne sprovode, rekli smo da imamo poslodavce koji ne uplaćuju doprinose, iako ih zakon na to obavezuju, iako za to imamo kaznenu politiku, da imamo Zakon o radu koji se ne poštuje, pa trudnice izbacuju sa posla ili kada se vrate sa porodiljskog daju neadekvatno radno mesto. Složili smo se da se ne poštuje Zakon o zabrani diskriminacije. Složićemo se oko dve stvari, a to je da ovde postoji sistemski problem u državi i društvu, da se zakoni ne poštuju i da institucije ne rade svoj posao.
Danas bi morali da se upitamo za barem jedno 10 institucija šta su radile ili šta nisu radile, a zbog čega mi danas donosimo ovaj zakon, šta je radio Ombudsman, Poverenik za ravnopravnost, Vlada, Poreska policija i, na kraju, šta je uradila Skupština, koja u krajnjem ishodištu treba da kontroliše i da obezbedi sprovođenje zakona.
Zato je jako loše što smo se svi mi danas pokazali nemoćnim i kao krajnje rešenje našli da donesemo još jedan zakon, jer će nas građani na kraju ovog dana pitati – a, šta je garancija da će ovaj zakon biti sproveden. Da nećete možda za godinu dana da nam kažete – sistemski je sve bilo loše, pa ni ovaj zakon kao rešenje nije uspeo da nam pomogne.
Spremajući se za današnju raspravu, setila sam se čuvenog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, koji će po mnogo čemu lošem biti upamćen, ali ponajviše u mom sećanju kao čovek koji je ukinuo naknadu za trudničko bolovanje. Kada je on to učinio, on je objasnio da je to uradio zato što postoje brojne zloupotrebe, pa žene koje i ne moraju da održavaju trudnoću, to pravo koriste. Nije mu palo na pamet da uvede unutrašnju kontrolu, da reši zloupotrebu unutar sistema zdravstva, nego da kazni trudnice i da svima ukine to pravo.
Zahvaljujući njegovoj tvrdoglavosti, mi sedam godina kasnije imamo vraćeno to pravo ili ćemo ga tek imati u narednom budžetu, a u međuvremenu smo imali hiljadu rešenja, kao što je da će grad Beograd da daje punu naknadu, a oni siromašni kao što je Vladičin Han neće, pa će žene tamo biti deprivilegovane.
Bojim se da danas pokušavamo da uradimo isto, da dobrom namerom, koju neosporno imamo svi danas i koji ćemo glasati za ovaj zakon, pokušavamo da rešimo nelogičnosti i nerad čitavog sistema i to je ono što me danas brine. Najviše od svega me brine ugled ovog parlamenta, s obzirom na to da je on taj koji je dužan da sprovodi zakone.
On je taj koji je garant sprovođenja zakona, koji je danas priznao da ne sprovodimo čak ni ustavne odredbe. Jer, hiljade primera je ovde navedeno da se ustavne odredba o zaštiti trudnica i dece ne sprovode. Dakle, danas će parlament priznati da ne poštujemo Ustav i da ćemo to rešiti donošenjem novog zakona, i da svi mi zajedno danas ličimo građanima na onog najmanjeg koji gleda sa strane tuču i viče „drž'te me da ih ne ubijem“, a u stvari ne može ništa da učini.
Zato vas molim, predsedavajući, da zajednički razgovaramo na kraju dana o tome kako da obezbedimo da se ovaj zakon sprovodi, jer osim vašeg dogovora sa direktorom Fonda, mi nemamo stvarne garancije. Jedna garancija je kaznena politika i za svaku pohvalu je što ste je uveli u zakon, ali nemamo garanciju da će se ona sprovoditi. Postoji kaznena politika u svim oblastima, ali niko nikoga ne kažnjava. Niko u ovoj zemlji ne plaća porez. Svaki dan imamo liste dužnika, niko ne plaća doprinose. Druga garancija su pare. Nemojte sledeće godine da kažemo da nismo imali novca za sprovođenje ovoga.
Zato tražim od vas da odmah kada se završi rasprava o ovom zakonu sednemo i razgovaramo o tome da zajednički predložimo amandmane na budžet, u kome ne postoje sredstva za vaš zakon i pozicija za vaš zakon, da to što ste se dogovorili postane i zakonska obaveza.
Dakle, o mnogo čemu možemo da se ne slažemo, ali nemojte sumnjati da će naša poslanička grupa učiniti sve što je za dobrobit građana ove zemlje.
Hvala.
Predsedniče Skupštine, potpredsedniče Vlade, mi smo raspravu o ovoj tački dnevnog reda završili u četvrtak na jedan prilično neslavan način iz razloga što smo do poslednjeg trenutka imali gotovo apsolutni politički konsenzus ovde u sali oko toga da je nasilje nad ženama i nasilje u porodici ogroman društveni problem, da i DS zahteva ozbiljnu akciju i da zahteva saglasnost svih političkih stranaka jer je reč o civilizacijskim stavovima i vrednostima, usprotiviti se takvom fenomenu.
Uprkos tome završili smo sa tezom jednog narodnog poslanika, apsolutno je nebitno iz koje političke stranke, da Srbiji preti delikventske ženske grupe i da žene, između redova čitajući, ponekad zaslužuju nasilje koje se nad njima događa.
Zašto to pominjem? Zato što je Svetska zdravstvena organizacija, govoreći o problemu nasilja nad ženama i nasilja u porodici rekla da jedan od ključnih načina da se sa tim izborimo jeste da problem priznamo. To zvuči kao prilično banalno ali kada pogledate način na koji Srbija reaguje na nasilje nad ženama videćete da je to na nivou zgroženosti nad bilo kojom crnom hronikom ili potpunog negiranja.
Većina društva pokazuje sklonost ka negiranju, jer se to suprotstavlja sa našim tradicionalnim i tomatskim viđenjem samih sebe i srpske porodice koja ne sklona takvim formama ponašanja. Međutim statistika pokazuje da je samo u ovoj godini 20 hiljada slučajeva nasilja u porodici prijavljeno, a da se na deset doživljenih nasilja samo jedno prijavljuje. Dakle, pomnožite koliko se njih stvarno, takvih slučajeva dogodilo.
Nažalost, kažu, takođe oni koji se bave morfologijom jezika, istorijom jezika da narodne poslovice govore o našem kolektivnom pamćenju i našim kolektivnim vrednostima, a naše poslovice kažu sledeće – kada ustaneš udariš ženu, ako ti ne znaš zašto zna ona. Svaka žena ima jedno rebro više ili brata i vola miti, ženu i konja tući. To su ti kolektivni stavovi protiv kojih treba da se borimo zato što kada pogledamo statistiku nasilja i odgovore koje žene daju zbog čega ga ne prijavljuju, to je pre svega neverica okoline sa kojom se susreću, to je to nerviranje o kome govorim gde će svako reći – nemoguće da se toliko slučajeva događa. Druga stvar sa kojom se svaka žena, pa bogami i dete suočava to su predrasude i predstave da je svako nasilje zapravo zasluženo. Da zapravo mora da postoji razlog zbog čega neko postaje žrtva nasilja.
Nažalost, to smo mogli da čujemo i u skupštinskoj sali. To smo mogli da čujemo da i neki od nas izgovaraju, da moramo otvoreno da govorimo i o korenima nasilja i da nekada manipulativnim ponašanjem i seksualnom manipulacijom žene izazivaju takvo ponašanje.
Dragi moji, moram da vam kažem da nasilje nikada nema opravdanje, da je na takav način sramno govoriti o nečemu što se u porodici događa. Ono što je najvažnije, porodični život nije privatna sfera i nije privatna stvar, kao da i život žene i deteta ne zavisi od muškarca i ne leži u njegovim rukama. O tome danas ovde imamo pravo da govorimo i imamo pravo da osudimo svakoga ko tako misli. U tom smislu svako ko smatra da mu pripada poslovica – ja sam se rodio, ja ću te i ubiti, mora da naiđe na oštro sankcionisanje države jer su žene i deca izloženi dvema vrstama nasilja. Jedno je to privatno porodično nasilje, a ono drugo je još gore, to je strukturno nasilje ili nasilje države.
Ono se pre svega ogleda u nerviranju problema. Ono se ogleda u tome da kada 20.000 žena prijavi nasilje u kući, samo 700 nasilnika dobije meru udaljenja, ostali ostanu kod kuće i nastave da ih prebijaju.
Ono se ogleda u tome da sigurne kuće, em su malobrojne, em su finansijski neodržive, pa uprkos tome i tu čak nasilnik može da dođe i da prebije na mrtvo ženu i dete. Da tek nakon toga celo društvo ustane u odbranu i počnemo da razmišljamo o tome koja će institucija preuzeti odgovornost zaštiti obezbeđenja sigurnih kuća. Da li je moguće da ćemo mi kao društvo štiti sigurne kuće kao institucije od nasilnika ili ćemo početi da koristimo mehanizme koje već imamo, da nasilnici budu tamo gde im je mesto, a da ne pošto obave nasilje u kućama nastavljaju da ga obavljaju u sigurnim kućama gde su žene nazovi sigurne.
Ono što je važno da danas govorimo kada razgovarate sa ženama neke od njih se smatraju blaženim, smatrajući da to što nisu nikada u životu bile prebijene ih čini onom povlašćenom grupom žena koje nikada nisu doživele nasilje, te da u tom smislu kao parlament i edukativno treba da govorimo o tome šta je sve nasilje nad ženama i zašto statistike kažu da je svaka treća žena preživele neki oblik nasilja. Zato što je nasilje i isključenost iz donošenja odluka, a žene su isključene iz donošenja odluka, kako u porodici, tako i u društvu.
Tamo gde se donose odluke na najvišem nivou, gotovo da nema žena, a u porodici je najvažnija odluka od ekonomskog karaktera do sudbine porodice koju donosi muškarac. Čak ni materinstvo nije autonomna odluka žene u patrijarhalnoj sredini. Nema istinskog partnerstva u porodici i to predstavlja nasilje nad ženama koje nemaju mogućnost da na jednak način učestvuju u svemu što se zove vođenje domaćinstva.
Isključene su iz obrazovanja žene na selu, ne treba to da vam objašnjavam, muškarci su uvek bili ti koje jedna zajednica bira da idu na dalje školovanje, a nikada se nije desilo da predstavnik kuće bude žena i dan danas pate od nemogućnosti istog pristupa obrazovanja, naročito u ruralnim sredinama.
Naravno da je isključenost iz ekonomskih tokova, takođe vrsta nasilja nad ženama, a ako vidite da samo 12% u imovini i nepokretnosti u Srbiji posreduju žene, onda ćete shvatiti da je i to jedna od vrsta nasilja iz razloga što je ekonomski slaba, i to je apsolutno idealna meta za svaku vrstu manipulacije, nasilja i pritiska.
Ako pogledate šta rade mediji, takođe ćete videti da je žena prikazana u jednom kontekstu objekta živog mesa, dekora, ukrasa i slično, nejednakog bića i da pojava starleta, striptizeta i promocija tih vrednosti kao, tih osoba kao predstavnika ženskog pola, takođe govori o jednom društvenom negiranju uloge žene, kao osobe koja, ako hoćete u ovom trenutku predstavlja nosioca ruralne proizvodnje, ekonomskog napretka i predstavlja većinu u najvažnijim društvenim oblastima, kao što su pravosuđe, obrazovanje i slično.
To možete da čujete za skupštinskom govornicom, ali u medijima vrlo malo ćete videti takvih modela žena, žena na kojima stoji obrazovanje, ekonomija i budućnost ovog društva.
Zato mislim da mi ovde smo obavezni da ženama sa ovog mesta poručimo da konvencije su dobre, da ćemo za njih glasati, da oko njih stojimo svi ujedinjeni, ali da nisu dovoljne ako u svom svakodnevnom angažmanu ne shvatimo važnost ovih problema i ne shvatimo veličinu ovih problema.
Da bih vam dokazala kolika je veličina problema, kazaću vam samo zvanične podatke SZO, svaka tri minuta jedna žena je zlostavljana, a svakih pet minuta jedna žena je silovana.
Dakle, 80% nasilja načine partneri, 75% žena trpi dugi niz godina nasilje, a 52% žena svaki dan trpi nasilje.
Prema tome, to nije nešto što se događa drugima, to nije nešto što je daleko od nas i naših života i to je o čemu moramo svaki dan da govorimo, svaki dan nešto da radimo i kada neko u skupštinskoj sali se usudi da kaže da je to fenomen koje su izazvale same žene mi svi zajednički moramo da se usprotivimo tim stereotipima koje su dovele do toga da žene i dece danas budu žrtve. Hvala.
Poštovani gospodine ministre, volela bih da malo više milosrđa pokažemo prema vama, jer ste novi ministar koji dolazi prvi put u Skupštinu, ali na žalost počeli ste ovaj mandat obećanjem o reformama u sistemu obrazovanja koje su nam tako neophodne, a došli ste pred nas sa jednim duboko anti-reformskim zakonom i to je ono što je danas važno.
Mislim da u trenutku kada zemlja ulazi u pregovore sa EU i kada se zaklinje da je spremna na reforme u svim sektorima, bojim se da u njih nikada nećemo ući ukoliko ne reformišemo obrazovanje.
Rupe koje u sistemu obrazovanja imamo pokazuju se u svakom sektoru danas, jer je ovo postalo zahvaljujući tome, društvo bez vrednosti i društvo bez znanja.
Ne možemo se zaklinjati u društvo visokih tehnologija, društvo znanja, društvo dostignuća, a da pri tom na najjeftinijoj demagogiji padaju ne samo naša obećanja, nego i zakoni koje smo pre šest meseci doneli. Ne možemo da dođemo i da kažemo, vi ste ministre rekli, famoznih 60 poena ćemo jednog dana i mi dostići.
To govori o tome, to bi moglo da se protumači tako, imali ste najbolju nameru, da ni naši studenti u 2005. godini i naši profesori nisu sposobni za takva dostignuća koje imaju svi u Evropi.
Bojim se da su oni sposobni jednako, nego da mi nismo sposobni da ustalimo sistem obrazovanja, da bude takav da su iste lestvice isti kriterijumi potrebni za svakoga, pa i za ovo društvo koje stremi ka evropskom.
Umesto toga, da bismo se dodvorili svim studentima, danas dolazimo, poništavamo zahteve koje smo pred sebe postavili, olakšavamo kriterijume, brinući se, pošto je tako lepo reći, svi za studente i njihovu budućnost.
Bojim se da svi radimo protiv njih, pomažući im da prečicama uz loše obrazovanje i loše znanje dolaze do pozicije na koje su se namerili i koje su naumili.
Dakle, predlažemo im danas zakon u kome piše da zbog ekonomske situacije i brige za studente oni će imati priliku da se manje poena upišu godinu, a u isto vreme im namećemo da će i struja i grejanje koje moraju da plati, i kifle i doručak i Studenski dom biti skuplji od juče, ali samo ako smanjimo nivo znanja njima će biti lakše. Sve drugo što im je skupo i nedostižno, pa najobičniji udžbenik i kompjuter na koji ćemo podići porez, to može, ali, ćemo im olakšamo ako smanjimo nivo znanja.
Sa druge strane, objašnjavamo im da je obrazovanje skupo, a uvodimo još jednu visokoškolsku ustanovu pri čemu mene tu najviše brine ne suština te visokoškolske ustanove što će se na njoj školovati špijuni i da ste Akademiju za slikarstvo na ovakav način ustrojili za mene bi to lično bio problem iz razloga što su nejasni kriterijumi ko će ih školovati, što će službenici školovati službenike, što će ćate školovati ćati, špijuni špijune. Da li je to sistem obrazovanja za koji se mi borimo ili hoćemo da najbolji školuju najbolje?
Ako dodajemo još jednu visokoškolsku ustanovu, pretpostavimo da je uvodimo zato što takav profil ne postoji i što nam trebaju još bolji kadrovi koje ovaj Beogradski Univerzitet i drugi ne mogu da iškoluju, a mi sa ovakvim, naročito sa amandmanima koji su usvojeni uvodimo još jednu visokoškolsku ustanovu koja će školovati nepismene i osrednje. Hvala.