Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Jelena Trivan

Govori

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, neosporno je na kraju dana da ćemo se o nečemu složiti, a o nečemu nećemo. O svrsishodnosti ovog zakona smo dosta polemisali i očigledno o tome nećemo naći zajednički jezik, ali ćemo naći zajednički jezik da on u svom krajnjem ishodištu ima plemenitu nameru i da treba da pomogne onima koji su najugroženiji.
Složićemo se i oko toga da smo danas svi zajedno pokazali jednu neverovatnu institucionalnu nemoć. Rekli smo da imamo zakone koji se ne sprovode, rekli smo da imamo poslodavce koji ne uplaćuju doprinose, iako ih zakon na to obavezuju, iako za to imamo kaznenu politiku, da imamo Zakon o radu koji se ne poštuje, pa trudnice izbacuju sa posla ili kada se vrate sa porodiljskog daju neadekvatno radno mesto. Složili smo se da se ne poštuje Zakon o zabrani diskriminacije. Složićemo se oko dve stvari, a to je da ovde postoji sistemski problem u državi i društvu, da se zakoni ne poštuju i da institucije ne rade svoj posao.
Danas bi morali da se upitamo za barem jedno 10 institucija šta su radile ili šta nisu radile, a zbog čega mi danas donosimo ovaj zakon, šta je radio Ombudsman, Poverenik za ravnopravnost, Vlada, Poreska policija i, na kraju, šta je uradila Skupština, koja u krajnjem ishodištu treba da kontroliše i da obezbedi sprovođenje zakona.
Zato je jako loše što smo se svi mi danas pokazali nemoćnim i kao krajnje rešenje našli da donesemo još jedan zakon, jer će nas građani na kraju ovog dana pitati – a, šta je garancija da će ovaj zakon biti sproveden. Da nećete možda za godinu dana da nam kažete – sistemski je sve bilo loše, pa ni ovaj zakon kao rešenje nije uspeo da nam pomogne.
Spremajući se za današnju raspravu, setila sam se čuvenog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, koji će po mnogo čemu lošem biti upamćen, ali ponajviše u mom sećanju kao čovek koji je ukinuo naknadu za trudničko bolovanje. Kada je on to učinio, on je objasnio da je to uradio zato što postoje brojne zloupotrebe, pa žene koje i ne moraju da održavaju trudnoću, to pravo koriste. Nije mu palo na pamet da uvede unutrašnju kontrolu, da reši zloupotrebu unutar sistema zdravstva, nego da kazni trudnice i da svima ukine to pravo.
Zahvaljujući njegovoj tvrdoglavosti, mi sedam godina kasnije imamo vraćeno to pravo ili ćemo ga tek imati u narednom budžetu, a u međuvremenu smo imali hiljadu rešenja, kao što je da će grad Beograd da daje punu naknadu, a oni siromašni kao što je Vladičin Han neće, pa će žene tamo biti deprivilegovane.
Bojim se da danas pokušavamo da uradimo isto, da dobrom namerom, koju neosporno imamo svi danas i koji ćemo glasati za ovaj zakon, pokušavamo da rešimo nelogičnosti i nerad čitavog sistema i to je ono što me danas brine. Najviše od svega me brine ugled ovog parlamenta, s obzirom na to da je on taj koji je dužan da sprovodi zakone.
On je taj koji je garant sprovođenja zakona, koji je danas priznao da ne sprovodimo čak ni ustavne odredbe. Jer, hiljade primera je ovde navedeno da se ustavne odredba o zaštiti trudnica i dece ne sprovode. Dakle, danas će parlament priznati da ne poštujemo Ustav i da ćemo to rešiti donošenjem novog zakona, i da svi mi zajedno danas ličimo građanima na onog najmanjeg koji gleda sa strane tuču i viče „drž'te me da ih ne ubijem“, a u stvari ne može ništa da učini.
Zato vas molim, predsedavajući, da zajednički razgovaramo na kraju dana o tome kako da obezbedimo da se ovaj zakon sprovodi, jer osim vašeg dogovora sa direktorom Fonda, mi nemamo stvarne garancije. Jedna garancija je kaznena politika i za svaku pohvalu je što ste je uveli u zakon, ali nemamo garanciju da će se ona sprovoditi. Postoji kaznena politika u svim oblastima, ali niko nikoga ne kažnjava. Niko u ovoj zemlji ne plaća porez. Svaki dan imamo liste dužnika, niko ne plaća doprinose. Druga garancija su pare. Nemojte sledeće godine da kažemo da nismo imali novca za sprovođenje ovoga.
Zato tražim od vas da odmah kada se završi rasprava o ovom zakonu sednemo i razgovaramo o tome da zajednički predložimo amandmane na budžet, u kome ne postoje sredstva za vaš zakon i pozicija za vaš zakon, da to što ste se dogovorili postane i zakonska obaveza.
Dakle, o mnogo čemu možemo da se ne slažemo, ali nemojte sumnjati da će naša poslanička grupa učiniti sve što je za dobrobit građana ove zemlje.
Hvala.
Predsedniče Skupštine, potpredsedniče Vlade, mi smo raspravu o ovoj tački dnevnog reda završili u četvrtak na jedan prilično neslavan način iz razloga što smo do poslednjeg trenutka imali gotovo apsolutni politički konsenzus ovde u sali oko toga da je nasilje nad ženama i nasilje u porodici ogroman društveni problem, da i DS zahteva ozbiljnu akciju i da zahteva saglasnost svih političkih stranaka jer je reč o civilizacijskim stavovima i vrednostima, usprotiviti se takvom fenomenu.
Uprkos tome završili smo sa tezom jednog narodnog poslanika, apsolutno je nebitno iz koje političke stranke, da Srbiji preti delikventske ženske grupe i da žene, između redova čitajući, ponekad zaslužuju nasilje koje se nad njima događa.
Zašto to pominjem? Zato što je Svetska zdravstvena organizacija, govoreći o problemu nasilja nad ženama i nasilja u porodici rekla da jedan od ključnih načina da se sa tim izborimo jeste da problem priznamo. To zvuči kao prilično banalno ali kada pogledate način na koji Srbija reaguje na nasilje nad ženama videćete da je to na nivou zgroženosti nad bilo kojom crnom hronikom ili potpunog negiranja.
Većina društva pokazuje sklonost ka negiranju, jer se to suprotstavlja sa našim tradicionalnim i tomatskim viđenjem samih sebe i srpske porodice koja ne sklona takvim formama ponašanja. Međutim statistika pokazuje da je samo u ovoj godini 20 hiljada slučajeva nasilja u porodici prijavljeno, a da se na deset doživljenih nasilja samo jedno prijavljuje. Dakle, pomnožite koliko se njih stvarno, takvih slučajeva dogodilo.
Nažalost, kažu, takođe oni koji se bave morfologijom jezika, istorijom jezika da narodne poslovice govore o našem kolektivnom pamćenju i našim kolektivnim vrednostima, a naše poslovice kažu sledeće – kada ustaneš udariš ženu, ako ti ne znaš zašto zna ona. Svaka žena ima jedno rebro više ili brata i vola miti, ženu i konja tući. To su ti kolektivni stavovi protiv kojih treba da se borimo zato što kada pogledamo statistiku nasilja i odgovore koje žene daju zbog čega ga ne prijavljuju, to je pre svega neverica okoline sa kojom se susreću, to je to nerviranje o kome govorim gde će svako reći – nemoguće da se toliko slučajeva događa. Druga stvar sa kojom se svaka žena, pa bogami i dete suočava to su predrasude i predstave da je svako nasilje zapravo zasluženo. Da zapravo mora da postoji razlog zbog čega neko postaje žrtva nasilja.
Nažalost, to smo mogli da čujemo i u skupštinskoj sali. To smo mogli da čujemo da i neki od nas izgovaraju, da moramo otvoreno da govorimo i o korenima nasilja i da nekada manipulativnim ponašanjem i seksualnom manipulacijom žene izazivaju takvo ponašanje.
Dragi moji, moram da vam kažem da nasilje nikada nema opravdanje, da je na takav način sramno govoriti o nečemu što se u porodici događa. Ono što je najvažnije, porodični život nije privatna sfera i nije privatna stvar, kao da i život žene i deteta ne zavisi od muškarca i ne leži u njegovim rukama. O tome danas ovde imamo pravo da govorimo i imamo pravo da osudimo svakoga ko tako misli. U tom smislu svako ko smatra da mu pripada poslovica – ja sam se rodio, ja ću te i ubiti, mora da naiđe na oštro sankcionisanje države jer su žene i deca izloženi dvema vrstama nasilja. Jedno je to privatno porodično nasilje, a ono drugo je još gore, to je strukturno nasilje ili nasilje države.
Ono se pre svega ogleda u nerviranju problema. Ono se ogleda u tome da kada 20.000 žena prijavi nasilje u kući, samo 700 nasilnika dobije meru udaljenja, ostali ostanu kod kuće i nastave da ih prebijaju.
Ono se ogleda u tome da sigurne kuće, em su malobrojne, em su finansijski neodržive, pa uprkos tome i tu čak nasilnik može da dođe i da prebije na mrtvo ženu i dete. Da tek nakon toga celo društvo ustane u odbranu i počnemo da razmišljamo o tome koja će institucija preuzeti odgovornost zaštiti obezbeđenja sigurnih kuća. Da li je moguće da ćemo mi kao društvo štiti sigurne kuće kao institucije od nasilnika ili ćemo početi da koristimo mehanizme koje već imamo, da nasilnici budu tamo gde im je mesto, a da ne pošto obave nasilje u kućama nastavljaju da ga obavljaju u sigurnim kućama gde su žene nazovi sigurne.
Ono što je važno da danas govorimo kada razgovarate sa ženama neke od njih se smatraju blaženim, smatrajući da to što nisu nikada u životu bile prebijene ih čini onom povlašćenom grupom žena koje nikada nisu doživele nasilje, te da u tom smislu kao parlament i edukativno treba da govorimo o tome šta je sve nasilje nad ženama i zašto statistike kažu da je svaka treća žena preživele neki oblik nasilja. Zato što je nasilje i isključenost iz donošenja odluka, a žene su isključene iz donošenja odluka, kako u porodici, tako i u društvu.
Tamo gde se donose odluke na najvišem nivou, gotovo da nema žena, a u porodici je najvažnija odluka od ekonomskog karaktera do sudbine porodice koju donosi muškarac. Čak ni materinstvo nije autonomna odluka žene u patrijarhalnoj sredini. Nema istinskog partnerstva u porodici i to predstavlja nasilje nad ženama koje nemaju mogućnost da na jednak način učestvuju u svemu što se zove vođenje domaćinstva.
Isključene su iz obrazovanja žene na selu, ne treba to da vam objašnjavam, muškarci su uvek bili ti koje jedna zajednica bira da idu na dalje školovanje, a nikada se nije desilo da predstavnik kuće bude žena i dan danas pate od nemogućnosti istog pristupa obrazovanja, naročito u ruralnim sredinama.
Naravno da je isključenost iz ekonomskih tokova, takođe vrsta nasilja nad ženama, a ako vidite da samo 12% u imovini i nepokretnosti u Srbiji posreduju žene, onda ćete shvatiti da je i to jedna od vrsta nasilja iz razloga što je ekonomski slaba, i to je apsolutno idealna meta za svaku vrstu manipulacije, nasilja i pritiska.
Ako pogledate šta rade mediji, takođe ćete videti da je žena prikazana u jednom kontekstu objekta živog mesa, dekora, ukrasa i slično, nejednakog bića i da pojava starleta, striptizeta i promocija tih vrednosti kao, tih osoba kao predstavnika ženskog pola, takođe govori o jednom društvenom negiranju uloge žene, kao osobe koja, ako hoćete u ovom trenutku predstavlja nosioca ruralne proizvodnje, ekonomskog napretka i predstavlja većinu u najvažnijim društvenim oblastima, kao što su pravosuđe, obrazovanje i slično.
To možete da čujete za skupštinskom govornicom, ali u medijima vrlo malo ćete videti takvih modela žena, žena na kojima stoji obrazovanje, ekonomija i budućnost ovog društva.
Zato mislim da mi ovde smo obavezni da ženama sa ovog mesta poručimo da konvencije su dobre, da ćemo za njih glasati, da oko njih stojimo svi ujedinjeni, ali da nisu dovoljne ako u svom svakodnevnom angažmanu ne shvatimo važnost ovih problema i ne shvatimo veličinu ovih problema.
Da bih vam dokazala kolika je veličina problema, kazaću vam samo zvanične podatke SZO, svaka tri minuta jedna žena je zlostavljana, a svakih pet minuta jedna žena je silovana.
Dakle, 80% nasilja načine partneri, 75% žena trpi dugi niz godina nasilje, a 52% žena svaki dan trpi nasilje.
Prema tome, to nije nešto što se događa drugima, to nije nešto što je daleko od nas i naših života i to je o čemu moramo svaki dan da govorimo, svaki dan nešto da radimo i kada neko u skupštinskoj sali se usudi da kaže da je to fenomen koje su izazvale same žene mi svi zajednički moramo da se usprotivimo tim stereotipima koje su dovele do toga da žene i dece danas budu žrtve. Hvala.
Poštovani gospodine ministre, volela bih da malo više milosrđa pokažemo prema vama, jer ste novi ministar koji dolazi prvi put u Skupštinu, ali na žalost počeli ste ovaj mandat obećanjem o reformama u sistemu obrazovanja koje su nam tako neophodne, a došli ste pred nas sa jednim duboko anti-reformskim zakonom i to je ono što je danas važno.
Mislim da u trenutku kada zemlja ulazi u pregovore sa EU i kada se zaklinje da je spremna na reforme u svim sektorima, bojim se da u njih nikada nećemo ući ukoliko ne reformišemo obrazovanje.
Rupe koje u sistemu obrazovanja imamo pokazuju se u svakom sektoru danas, jer je ovo postalo zahvaljujući tome, društvo bez vrednosti i društvo bez znanja.
Ne možemo se zaklinjati u društvo visokih tehnologija, društvo znanja, društvo dostignuća, a da pri tom na najjeftinijoj demagogiji padaju ne samo naša obećanja, nego i zakoni koje smo pre šest meseci doneli. Ne možemo da dođemo i da kažemo, vi ste ministre rekli, famoznih 60 poena ćemo jednog dana i mi dostići.
To govori o tome, to bi moglo da se protumači tako, imali ste najbolju nameru, da ni naši studenti u 2005. godini i naši profesori nisu sposobni za takva dostignuća koje imaju svi u Evropi.
Bojim se da su oni sposobni jednako, nego da mi nismo sposobni da ustalimo sistem obrazovanja, da bude takav da su iste lestvice isti kriterijumi potrebni za svakoga, pa i za ovo društvo koje stremi ka evropskom.
Umesto toga, da bismo se dodvorili svim studentima, danas dolazimo, poništavamo zahteve koje smo pred sebe postavili, olakšavamo kriterijume, brinući se, pošto je tako lepo reći, svi za studente i njihovu budućnost.
Bojim se da svi radimo protiv njih, pomažući im da prečicama uz loše obrazovanje i loše znanje dolaze do pozicije na koje su se namerili i koje su naumili.
Dakle, predlažemo im danas zakon u kome piše da zbog ekonomske situacije i brige za studente oni će imati priliku da se manje poena upišu godinu, a u isto vreme im namećemo da će i struja i grejanje koje moraju da plati, i kifle i doručak i Studenski dom biti skuplji od juče, ali samo ako smanjimo nivo znanja njima će biti lakše. Sve drugo što im je skupo i nedostižno, pa najobičniji udžbenik i kompjuter na koji ćemo podići porez, to može, ali, ćemo im olakšamo ako smanjimo nivo znanja.
Sa druge strane, objašnjavamo im da je obrazovanje skupo, a uvodimo još jednu visokoškolsku ustanovu pri čemu mene tu najviše brine ne suština te visokoškolske ustanove što će se na njoj školovati špijuni i da ste Akademiju za slikarstvo na ovakav način ustrojili za mene bi to lično bio problem iz razloga što su nejasni kriterijumi ko će ih školovati, što će službenici školovati službenike, što će ćate školovati ćati, špijuni špijune. Da li je to sistem obrazovanja za koji se mi borimo ili hoćemo da najbolji školuju najbolje?
Ako dodajemo još jednu visokoškolsku ustanovu, pretpostavimo da je uvodimo zato što takav profil ne postoji i što nam trebaju još bolji kadrovi koje ovaj Beogradski Univerzitet i drugi ne mogu da iškoluju, a mi sa ovakvim, naročito sa amandmanima koji su usvojeni uvodimo još jednu visokoškolsku ustanovu koja će školovati nepismene i osrednje. Hvala.
Poštovani predsedniče, ja se nisam javila da raspirujem dalje raspravu, nego da kažem da ovde svako od nas ima nekakvu odgovornost i nemojte da uspostavljate uravnilovku time što ćete reći, evo, poslanici vladajuće većine se više ne javljaju za reč i time ćemo anulirati sve što je izgovoreno i urađeno ovde.
Vi imate Poslovnik pred sobom i dužni ste i obavezni da ga koristite, opominjete i kažnjavate one koji krše red na zasedanju, spajate u poslanike koji dolaze u treznom i uljuđenom stanju i vređa me način na koji je vođena današnja rasprava, a da vi nikome niste izrekli opomenu. Neću da svi budemo jednaki, neću da na takav način nastavljamo sednicu, tako što ćete dobiti poziv iz centrale SMS i prestati da se javljate za reč, nego ćete izreći opomene onima koji se na nedoličan način ponašaju.
Pri tome vam kažem da od svega nedoličnog, od inkvizicije, prozivanja za materijalni status, imovinu, pentranje, pijančenje, smatram najnedoličnijim, povreda Ustava i zakona i da ste bili dužni da opomenete ministra Selakovića da ne može da preti krivičnim prijavama poslanicima i da im time ograničava slobodu govora koja je garantovana, barem u ovom parlamentu, ako ne u ovom društvu. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, drage kolege, drago mi je što ovih dana na dnevnom redu parlamenta imamo zakone oko kojih imamo gotovo apsolutno jedinstvo, što imamo zakone koji se tiču socijalno odgovornog ponašanja i uključivanje svih onih koji su u društvu na bilo koji način ugroženi.
Naravno da svaki zakon koji se donosi ima neki svoj socijalni kontekst i da sam po sebi bez tog socijalnog konteksta nikad ne može da postane deo života, ali čini mi se da pitanje osoba sa invaliditetom i te kako ta pitanju imaju više socijalni nego pravni kontekst. Zato što bez jednog ozbiljnog obrazovanja i edukacije javnog mnjenja, bez jedne ozbiljne afirmacije njihovih prava i njihovog položaja, teško da možemo jedan pa i najbolji zakon da sprovedemo u praksu.
To se tiče svih osetljivih grupa, ne samo osoba sa invaliditetom i zato smatram da je danas prilika, s obzirom na to imamo samo izmene zakona pred sobom oko kojih se manje ili više slažemo, da pre svega govorimo o tome kakav je položaj osoba sa invaliditetom i kakvi su stvarni problemi koje imamo u društvu, koji nas onemogućavaju da i najbolje zakone pretočimo u praksu, a same osobe sa invaliditetom da postignu svoja puna prava, čak i onda kada za to postoji spremnost.
Nisam od onih koji će poništavati činjenicu da u zakonima sve počinje i da Srbija danas ima dosta dobar zakonodavni okvir. Pre svega tu mislim na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju. Takođe, mislim na međunarodni pravni okvir, na UN konvenciju o osobama sa invaliditetom, kao što mislim i o strategiji.
Međutim ono što nama nedostaje i tu moramo da se složimo da nekako uvek ono što dovodi do primene zakona nama nedostaje i tu pre svega mislim na akcione planove, vezane za strategiju koju bi omogućili da se prava osoba sa invaliditetom, pre svega sprovode u lokalnoj zajednici, gde se najčešće i najlakše i sprovode. Tu svi treba da preuzmemo deo odgovornosti za to što toga nema, ako što moramo da priznamo da teška ekonomska situacija utiče i na sprovođenje ovih prava i da ona uprkos volji svih nas da budu implementirana do kraja, ne mogu biti izvan ne samo socijalnog nego i ekonomskog konteksta i činjenicu u kakvom se stanju društvo nalazi.
Ono što nam takođe nedostaje, osim što nemamo sredstava, nemamo do kraja razrađen zakonski okvir, je i činjenica da nemamo dovoljnu kontrolu onoga sa čim u budžetu raspolažemo. O tome su i moje kolege pre toga govorile. Žao mi je što u ovim izmenama zakona ne postoje strožiji mehanizmi za kontrolu budžetskih sredstava i njihovu raspodelu, s obzirom na to da smo mi kao poslanička grupa sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom imali konsultacije pre ovog današnjeg zasedanja i da njihova osnovna primedba upravo u tome da oni ne mogu na transparentan način da vide šta se dešava sa sredstvima koja se uplaćuju u taj fond i da nemaju osećaj da ta sredstva stižu do njih kao krajnjih korisnika.
Nažalost, nemamo ni adekvatnu statistiku, tako da su danas sve moje kolege koje su se potrudile da spreme izlaganje na ovu temu imale različite statističke podatke, zato što takva vrsta statistike ne postoji, ni o tačnom broju osoba sa invaliditetom i o vrstama invaliditeta, te i s tim u vezi, ni prava socijalna zaštita i sve mere vezane za njihovu inkluziju ne mogu ni biti na adekvatan način osmišljeni i predviđeni u budžetu ukoliko nemate adekvatne brojke. To je ono na čemu moramo da poradimo.
Dakle, izvan zakonskog okvira postoji stvarnost, a stvarnost kaže da su osobe sa invaliditetom prošle veliki put u ovom društvu od krajnje stigmatizacije i predrasuda do nekakve inkluzije. Počelo je sa jezikom i ja vas podsećam na koji način su sve oni bili nazivani u društvu, dok nismo našli adekvatnu formu i način oslovljavanja osoba sa invaliditetom, što nije nevažno ako se uzme u obzir da misao počinje u jeziku i da je činjenica da smo ih upravo nazivali defektnim osobama i sl. govorila o tome kakav smo odnos kao društvo imali prema njima.
Takođe, činjenica da stigmatizacija danas postoji i u porodici i naročito u malim sredinama, da često možete čuti da mnogo više osoba sa invaliditetom ima u inostranstvu nego u Srbiji, prosto zato što su tamo vidljivi, a ovde ih ne možete videti u supermarketima i na ulicama, govori o tome da postoji čak i u porodici već jedna predrasuda i jedan stid prema osobama sa invaliditetom, koja na dovoljan način ne učestvuju u svim sferama društvenog života. Zato današnju raspravu vidim kao važnu da o tome govorim.
Takođe je prilično tragično ako pogledamo obrazovnu strukturu osoba sa invaliditetom. Mi danas govorimo o njihovoj rehabilitaciji i zapošljavanju, a ona nije moguća samo ako predvidite kaznene mere za poslodavca, a sa druge strane ne predvidite da te osobe sa invaliditetom imaju adekvatan nivo zapošljavanja, da bi bili poželjni na tržištu rada.
Ako vidite da samo 0,83% osoba sa invaliditetom ima fakultetsko obrazovanje, iz toga možete da razumete mnogo stvari. Njihov pristup obrazovanju je daleko od adekvatnog, da se koncept specijalizovanih škola završava na trogodišnjem srednjem obrazovanju, sa apsolutno neadekvatnim zanimanjima, o čemu je govorila gospođa Banović, sa fakultetima i školama koje imaju fizičke barijere i dan danas i sa okruženjem koje ima predrasude i sklonost ka odbacivanju takvih osoba, dovodi upravo do toga da oni na kraju nemaju adekvatno obrazovanje, nemaju adekvatan pristup informacija. Onda i poslodavac, bilo da je reč o privatnom ili državnom, ima dobar izgovor da osobu sa invaliditetom ne preuzme sa tržišta rada.
Jednako je dramatičan i podatak da na tržištu rada, po podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, svega 2,1% osoba sa invaliditetom traži posao, a 20 hiljada njih uživa socijalnu pomoć po osnovu nezaposlenosti. Jedan od korena stoji u obrazovanju, o čemu sam već govorila, a drugi govori o tome, i to pokazuju istraživanja, u kojem su proučavane osobe sa invaliditetom i njihovi problemi, gde oni najčešće kažu da se ustručavaju da uopšte apliciraju za posao, da smatraju da ih očekuju predrasude i barijere različitih vrsta i da ne veruju da postoji poslodavac koji je rad da ih zaposli.
Danas u Srbiji oko 3200 osoba sa invaliditetom radi u tzv. zaštitnim radionicama. U odnosu na broj, ovde su neki rekli da je oko 700.000, to je zaista zanemarljiv broj, imajući u vidu da imamo poseban budžet, budžet za zapošljavanje i slično, dakle, svega 3200 u zaštitnim radionicama, a oni doživljavaju sudbinu o kojoj je koleginica Donka Banović govorila, kao u preduzeću "Šumadija" u Kragujevcu.
Nije to samo pitanje da li je država dobro reagovala ili nije, što je na kraju, nakon tog štrajka glađu, lokalna samouprava dala jednokratnu pomoć Ministarstvu ekonomije nekakva dodatna sredstva, nego suštinski taj primer "Des" Šumadije govori u kakvom se stanju te radionice nalaze, sa neadekvatnom opremom, sa neadekvatnim proizvodima koji nemaju svoje tržište i te zaštitne radionice postaju vrsta socijalne kategorije, u koje država na silu investira, na silu kupuje takve proizvode, umesto da stvori stvarna radna mesta za osobe sa invaliditetom, koje će imati proizvod koji mogu da prodaju, a s tim u vezi imati i mogućnost da zaposle nekoga novog.
To je ono na šta apelujem vas, gospodine ministre, da sada kada budemo imali taj adekvatniji oblik sakupljanja sredstava i njihove disperzije, da vodite računa da ta nova mesta i socijalno zapošljavanje budu takvi da ta radna mesta budu održiva i da budu stvarna. To je takođe i pitanje digniteta osobe sa invaliditetom, koja će se osećati da je tu platu zaradila i da je radila na poslu koji ima smisla.
Ako govorimo o lokalnim samoupravama u kojima se najveći deo prava ostvaruje, onda je dovoljno da kažem da je istraživanje samog ombudsmana pokazalo da gotovo nijedna, podvlačim tu reč, lokalna samouprava u Srbiji nije ispunila svoje obaveze iz Strategije za uključivanje osoba sa invaliditetom. Dakle, sve vrste barijera, od fizičkih do informativnih i danas postoje. Moramo raditi na tome.
Takođe, moramo primetiti stepen siromaštva među osobama sa invaliditetom, te ona pomoć koja ide za njihovu socijalnu inkluziju na kraju završava na njihovom preživljavanju, na podmirivanju osnovnih životnih potreba, a oni i dalje ostaju zatvoreni u svojim domovima ili u najboljem slučaju u svojim porodicama.
Naravno da svaki problem ima svoje rešenje i mi duboko verujemo da je rešenje u obrazovanju. Tu mislim na bolje obrazovanje osoba sa invaliditetom, ali mislim i da je odgovor takođe u obrazovanju javnog mnjenja. Kada govorimo o obrazovanju osoba sa invaliditetom, koncept inkluzije je dobar.
On je, mogu da kažem slobodno, bio revolucionaran, ali on traži dodatno zalaganje, ne samo finansijska sredstva, nego rad sa nastavnim kadrom, rad sa roditeljima i spremnost da pogledamo istini u oči, da danas inkluzivna nastava ima veći broj protivnika nego pristalica i da se ta deca vrlo teško adaptiraju na sredinu, da nekada za to postoje objektivni razlozi, da moramo naći sredstva i načine za pedagoške asistente, da sistem specijalnih škola za osobe sa invaliditetom moramo proširiti i učiniti ih dostojanstvenijim, modernijim i tu školovati obrazovne kadrove za zahteve novog tržišta i novog vremena.
Takođe, moramo, kako Strategija obrazovanja predviđa, naročito za osobe sa invaliditetom predvideti učenje na daljinu koje postoji svuda na svetu i mogućnost da na takav način završavaju škole. Ne bih nikako zaboravila obrazovanje javnog mnjenja i obrazovanje onih koji nisu osobe sa invaliditetom, zato što verujem da kršenje mnogih zakona, pa i ono o čemu ću kasnije govoriti, odbijanje da se poštuje ovaj Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju pre svega leži u predrasudama i najčešće, ne u stvarnoj nemogućnosti da neko zaposli osobu sa invaliditetom, nego u nespremnosti da to učini i u rađem biranju toga da plati kaznu ili penal državi.
Druga stvar na kojoj moramo da radimo, ministre, to je tzv. deinstitucionalizacija, da osobe sa invaliditetom iz tzv. institucija zatvorenih prostora, gde su oni usmereni jedni na druge, uputimo na neke druge načine zbrinjavanja i nege, gde će biti više uključeni u socijalnu sredinu. To je koncept koji je svuda poznat u svetu. Znam da za njega treba dosta novca, ali hajde da barem ono što postoji u lokalnim sredinama, onaj projekat lokalnih asistenata proširimo i za njega nađemo sredstava. Ukoliko imamo 15 miliona evra za nove fiće, savršeno sam sigurna da će se u tom istom budžetu naći sredstva i za osobe sa invaliditetom.
Takođe, moramo da vodimo računa da je položaj osoba sa invaliditetom daleko drugačiji u velikim i malim sredinama i da u tom smislu i disperzija tih zaštitnih radionica, ali i škola i različitih projekata mora da bude i regionalno jednaka i da postoje sredine gde oni nemaju apsolutno nikakve šanse ni da se školuju, ni da se zapošljavaju.
Sada dolazim do teme ovog zakona, pošto osim ovih tehničkih usaglašavanja sa Zakonom o statistici i Zakonom o državnoj pomoći, suštinska stvar je ovde zapošljavanje.
U prethodnom zakonu, pre ovih izmena u osnovnom zakonu, predviđene su dvostruke kazne za poslodavce koji ne zapošljavaju osobu sa invaliditetom. To za početak, za osvešćivanje javnog mnjenja verovatno i nije loše, pošto verujem da bez toga teško da bismo osvestili bilo kog poslodavca da obrati pažnju i da zaposli osobu sa invaliditetom, ali mislim da nije dovoljno. Kao i u vaspitanju, često podsticaj mnogo bolje deluje od kazne.
Složila bih se sa kolegom Omerovićem, da možda ova država može da počne da razmišlja o metodi podsticaja i afirmativne akcije za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom, više negoli o pojačavanju kaznene politike, s obzirom da to može da izazove u nekom trenutku i kontraefekat. Ne kažem da bi ovo trebalo isključiti, nego kažem da bi mere afirmativne akcije trebalo uvesti.
Takođe, apsolutno moramo da budemo svesni situacije u ekonomiji i da, u tom smislu, budemo realni u očekivanjima u kojoj meri i kako će se puniti ovaj budžet, kada znamo da se stotine hiljada preduzeća zatvara i kada znamo da poslodavci nisu u stanju da uplaćuju osnovne doprinose. Zato država, hoću da kažem, ne samo od plaćanja od strane poslodavaca, mora da razmišlja o načinima punjenja ovog budžeta za osobe sa invaliditetom, da se ne bi desilo na kraju da ovaj se zakon ne sprovodi, kao i strategije za osobe sa invaliditetom, zbog nedostatka sredstava omiljenog i najpopularnijeg izgovora u svakoj vladi.
Takođe bih da skrenem pažnju na ono o čemu treba pošteno da govorimo. To je činjenica da veliki broj poslodavaca, kao što sam već rekla, bira svesno, iako bi mu država pomogla da prilagode radno mesto za osobu sa invaliditetom i iako imaju mogućnosti da je zaposle, bira svesno i rađe zbog predrasuda, zbog nedovoljnog rada sa javnim mnjenjem, da plati 50% od prosečne zarade, verujući da će produktivnost njegove kompanije ili njene kompanije pasti sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Na tome moramo mnogo da radimo. Ne samo kaznenom politikom, nego pričom, nego obrazovnim programima, nego generalnim radom u školama, od početka pa do kraja, da se naviknu na osobe sa invaliditetom i na čitavu državnu administraciju na kojoj se posebno mere obrazovanja moraju odnositi, da osobe sa invaliditetom trebaju da budu podsticaj u razvoju društva, a ne niko ko njegova isključivo socijalna kategorija.
Zašto kažem posebno na javnu upravu? Zato što ako pogledate izveštaj Ombudsmana za 2011. i 2012. godinu, vi ćete videti da najveći broj problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom nisu u privatnom sektoru nego su upravo u javnoj upravi, koja bi prvo trebala da poštuje zakone koje propisuje. Najveći broj primedbi osoba sa invaliditetom se odnose upravo na PIO fond, na primer, na proces veštačenja invaliditeta i slično, koji traje beskonačno dugo.
U vezi s tim, Ombudsman je izdao preporuku PIO fondu o razumnom roku trajanja dvostepene procedure, jer oni svoja osnovna socijalna prava, koja im omogućavaju osnovno preživljavanje, ne mogu da ostvare zbog sporosti Javne uprave. Da ne pričam o lokalnim samoupravama, koje sam već malopre napomenula, u kojem nijedna do kraja nijedna do kraja nije sprovela preporuke vezane za pristupačnost zgrada za osobe sa invaliditetom, da ne pričam o školama u kojima nema dovoljno sredstava, asistenata i nije do kraja sproveden proces inkluzije. Da ne pričam o svim javnim ustanovama, koje se nalaze na listi Ombudsmana, koje, generalno i u velikom broju, krše ove zakone koje ovde donosimo.
To je zaista zabrinjavajuća opomena, zato što javni servisi, javna administracija treba da budu primer društvu koje je nesenzitivno, koje je puno stereotipa, koje je sklono isključivanju, a na ovakav način, ono apsolutno nije dobar primer.
Ovde smo često govorili, na kraju da kažem, o predrasudama. Moja poslanička grupa je često upozoravala na različite grupe, radikalne grupe koje šire diskriminaciju prema različitim grupama, upozoravajući na to, da kada se jednom diskriminacija etablira u društvu, onda će grupe prema kojima se ta diskriminacija odnosi, stalno biti taj broj grupa veći i veći. Zato skrećem pažnju da, pod udarom diskriminacije nisu samo Romi, gej populacija, katolici, pripadnici određenih manjina, manjine – nacionalne, verske, danas se pod udarom diskriminacije nalaze i navijači određenih drugačijih grupa, nalaze se svi koji drugačije misle. Sve to govorim stoga što je to društveni kontekst u kome je jako teško govoriti i pravima invalida i implementirati ono o čemu svi ovde govorimo.
Poštovani ministre, moja poslanička grupa DS će sa zadovoljstvom podržati vas u svemu što činite za osobe sa invaliditetom, i kada budete donosili zakon o socijalnom zapošljavanju, i dok budemo usvajali izmene ovog zakona. Bili smo u živoj komunikaciji sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom, imamo i strateški sporazum sa njima, radi smo da radimo sa vama. Ali vodite računa o tome da nijedan zakon u praksi ne može da živi ukoliko ne stvorimo socijalni kontekst da on bude primenjen i da svi zajedno moramo da se borimo za to da osobe sa invaliditetom u ovom društvu ne budu stigmatizovane. Hvala.
Dame i gospodo, poštovane kolege, moje pitanje Vladi tiče se obrazovanja. Naime, kao što je svima poznato, nedavno je Vlada Srbije usvojila strategiju obrazovanja koja je jedan veoma ambiciozan i mogla bih reći dobar dokument. On predviđa da ulaganje u obrazovanje sa 4,5% bude 6%, to je značajno ulaganje, i da će ono biti potrošeno, sva ta nova sredstva, na širenje mreže školskih ustanova, na otvaranje većeg broja gimnazija i na podizanje broja visoko obrazovanih u Srbiji. Sa svim tim se svi ovde možemo složiti, svi to možemo potpisati i uvek reći deklarativno – obrazovanje treba da bude strateški cilj svake zemlje.
Međutim, ono što je stvarnost i ono što je istina, to je da stvarnih ulaganja u obrazovanje nema, da je, da se kolokvijalno izrazim, obrazovanje i danas deveta rupa na svirali i ove vlade, da ozbiljnih reformskih poteza nigde nema osim u tom strateškom papiru i da se obrazovanje i dalje nalazi u lutanju između različitih koncepata i velike nemaštine.
Ono što je najveći problem, to je što je pravo na obrazovanje, kao osnovno ljudsko pravo, danas postalo nedostupno velikom broju građana zbog velike ekonomske krize i velike nemaštine i da u tom smislu veliki broj dece u Srbiji počinje da izlazi iz sistema obrazovanja, zato što njihovi roditelji ne mogu da ga plate i da u tom smislu jedna država mora da nađe mere i mehanizme da obrazovanje ne bude privilegija bogatih.
Mi smo 2009. godine zato pokrenuli akciju koja je prvo krenula u Beogradu, onda se proširila na nivou čitave Republike Srbije, akciju besplatnih udžbenika i ona je naišla na veliko odobravanje svih građana, s obzirom na to da, onda kada je krenula velika ekonomska kriza, mi više nismo mogli da definišemo koji su socijalno ugroženi, koji nisu, jer su svi građani Srbije, manje ili više, bili socijalno ugroženi u takvoj nemaštini i svima je takva pomoć bila potrebna. Četiri godine su građani Srbije, odnosno njihova deca, te udžbenike dobijali, uvek se nalazilo sredstava za to, uprkos krizi, da bi danas ministar obrazovanja obratio se građanima Srbije i rekao da ove godine, po prvi put, para za besplatne udžbenike neće biti.
Sada ja postavljam pitanje. Da li to znači da Vlada koja ima para za besmislene kanale i 12 milijardi za takav kanal, koja se zadužuje do sada dve milijarde, a predviđa još četiri i po milijarde, za sve, pa i za sporedne pruge od Valjeva do Loznice ima novca, jedino nema za besplatne udžbenike i za decu u Srbiji ili to znači da ova vlada ipak je pred bankrotstvom i nema ni za šta pare, pa ni za komplet udžbenika za decu petog razreda, što, priznaćete, nije velika suma u odnosu na celokupan budžet? Da li to znači da čitava strategija obrazovanja, ovako ambiciozna, koja podrazumeva ulaganje od najnižeg do najvišeg obrazovanja, to da će nam srednjoškolsko obrazovanje biti obavezno, koja predviđa subvencionisane kredite za školstvo i slično, je u stvari prazan papir i da nas je Vlada obmanula, da nema nikakve namere, a ni sredstava da toliko novca uloži u obrazovanje, odnosno da ubuduće neće biti ni za elementarne stvari, kao što su udžbenici.
Demokratska stranka se oštro suprotstavlja ideji da se ova jedna plemenita, humana i nadasve potrebna akcija davanja besplatnih kompleta udžbenika đacima prekine, zahteva od Vlade Srbije da, umesto besmislene potrošnje koju sada imamo i besplatnog zaduživanja, se koncentriše na ono šta su stvarne potrebe građana Srbije i nađe sredstva za besplatne udžbenike, kao što zahteva i od Vlade Srbije, dok priča o pravima nacionalnih manjina i razrešava različite sukobe vezano za manjinske zajednice, da se seti da za sve ove godine Ministarstvo obrazovanja njima nije obezbedilo elementarne udžbenike i da to spada u sklop celokupne slike u kojoj za ovu vladu obrazovanje predstavlja najmanje važnu stvar, a novca za svaku besmislicu imaju, osim za decu Srbije. Hvala.
Poštovani predsedniče države, poštovani predsedniče Vlade, predsedniče Skupštine, dame i gospodo, dozvolite da probam da na kraju ovog dugog dana vratim raspravu na ono što nam je danas zadatak i tema, a to je platforma.
S obzirom na to da platforme o Kosovu i rezolucije o Kosovu uvek izazovu najveću pozornost javnosti, a da na kraju javnost do kraja u stranačkim razmiricama, uopšte ne razume o čemu smo mi danas razgovarali, šta je rezultat toga i kako će Srbima na Kosovu od toga biti bolje.
Dozvolite mi predsedniče Vlade Dačiću, prvo da vam čestitam na svim dosadašnjim govorima.
Gospodine Dačiću želim da vam čestitam, mogu i da vičem, nije problem, pošto je to ovde praksa.
Da vam čestitam na govorima koje ste danas održali, na uvodnom govoru koji je bio hrabar, odvažan i koji je značio stvarnu promenu politike za koju ste se do sada zalagali. Za one koji vas nisu pažljivo slušali ste rekli nekoliko velikih reči, da Srbija, koja pre vas, državnici se nisu usudili da kažu, da Srbija više ne može da se vrati više nikada na prethodno stanje, da ne možemo da se vratimo na Ustav koji nas sve obavezuje, da ne možemo da zatvaramo oči pred stvarnošću i da ne možemo mnogo da promenimo stvarnost koju vidimo. To je za svaku pohvalu. Vi ste danas svojim govorom napravili diskontinuitet u odnosu na samog sebe i na politiku Vlade i govor koji ste sami u ovoj Skupštini održali. Na tome vam treba čestitati.
Ono što se otvara samo kao pitanje jeste pitanje legitimiteta i legaliteta onoga što ste rekli. Vi ste gospodine Dačiću, mi smo sa tom politikom izašli na izbore i dobili onakav rezultat kakav smo dobili, vi ste predsedniče Dačiću dva dana pred izbore hapsili Albance i opomenuli, najavili reciprocitet u hapšenju i opomenuli Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, da su njih dvojica za razliku od vas, spremni zarad evropskih integracija da se odreknu Kosova, a da ste vi jedini predsednički kandidat kome je to prva i poslednja stvar i da Evropa tu za vas nije nikakva alternativa.
Drugo pitanje predsedniče Dačiću, je pitanje legaliteta. Mnogi ustavni stručnjaci danas će reći da je Ustav prevaziđen i sa njima ću se složiti. Ali, vi ste predsednik Vlade i kada kažete da možemo da stavio Ustav pod mišku i da idemo u Prištinu, onda to ima drugačije značenje. U tom smislu dužni ste bili, shvatajući da vam ovakav Ustav vezuje ruke, onemogućava vas u daljim pregovorima, nije realan i tera vas da obmanjujete javnost, da ustavne promene predložite, ali nikako da ga proglasite na ovakav način, nepostojećim i nevažećim.
Druga stvar oko koje smo se danas okupili jeste da vas podsetim šta će ubuduće na osnovu ove rezolucije pregovarački tim zastupati kao stavove Srbije. To je ono oko čega smo se okupili. Okupili smo se posle dugomesečnog podsećanja javnosti Tomislavu Nikoliću, da je u kampanji rekao da ima plan a onda ga više nikada nije objavio i podsećanja vama, premijeru Dačiću da u Briselu pregovarate bez ikakvog papira i da niko ne zna o čemu se dogovarate.
Sam predsednik Nikolić vas je u jednom intervju pred novu godinu opomenuo da to što danas ne znamo šta je dogovoreno oko carina jeste proizvod činjenice da pregovarate bez platforme, bez dogovora i bez ikakvog akta.
Danas imamo rezoluciju ali sumnja da je danas ikome jasno šta će tačno Srbija zastupati na pregovorima o tzv. paralelnim institucijama, energetici i telekomunikacijama. Šta će biti stav Srbije o pozivnom broju Kosova, šta će biti stav Srbije o energetici i na koncu, 17. odlazite da govorite o paralelnim institucijama. Na osnovu ove rezolucije paralelne institucije i paralelna institucija je i sam Hašim Tači. Na osnovu onoga što će vas terati da pregovaraju, paralelne institucije su institucija Republike Srbije na severu. O čemu ćete vi o ta dva pregovarati i koje ćete stavove zauzeti? O tome je danas trebalo da razgovaramo i toga nema.
Treća stvar koja se u velikoj patriotskoj retorici svih prethodnih godina, to nema veze sa vama izgubila, jeste činjenica da smo u pregovore ušli zbog Srba na Kosovu, a ne zbog EU, kandidature ili datuma o pregovorima. Da podsetim javnost da bez intervencije DS i amandmana, u ovoj platformi odnosno rezoluciji koja je nastala na osnovu platforme, je falila samo jedna stvar pominjanje Srba i pominjanje Srpske pravoslavne crkve, da je u rezoluciji pisalo da je cilj pregovora rast i razvoj etničkih zajednica na Kosovu, a ne borba za nacionalne interese Srba na Kosovu, borba za njihov povratak na njihova imovinska i ljudska prava koja su na Kosovu ugrožena. U tom smislu politika DS kada smo ulazili u ove pregovore, koje danas nastavljate u naše ime, jeste bila da se borimo za običnog čoveka na Kosovu i da nas je baš briga bilo što nas optužuju za izdaju, sve dok smo znali da smo pomerali stvari tako da neko na Kosovu živi lakše. Samo ste to zaboravili da kažete. Da danas vodite pregovore zbog njih.
Rekli ste da bi nam bilo veoma žao i da nam je žao što danas nastavljate evropsku politiku DS. Moram da vam kažem ponovo, čestitamo vam na toj politici, zahvaljujemo vam što ste nastavili tu politiku. Ne možemo da zamislimo na šta bi Srbija ličila da je politika DSS i Tomislava Nikolića pobedila i da smatramo svojom pobedom i pobedom građana Srbije, što danas imamo evropsku Vladu i evropskog premijera koji kaže da su imperativ politike evropske integracije, ali moram da vam kažem gospodine Dačiću, da osim dobrog uvodnog govora morate takođe da prođete kandidaturu za evropejca na sledeći način. Ne možete se zvati evropejcem, a slaviti ratne i vojne pobede Slobodana Miloševića.
Ne možete se zvati Evropejcem, a slaviti ratne i vojne pobede Slobodana Miloševića. Ne možete se zvati Evropejcem, a ljagati 5. oktobar, i prozivati ga ustankom koji je palio Skupštinu institucije, jer vam je taj 5. oktobar omogućio da uopšte krenemo na evropski put.
Ne možete, predsedniče Dačiću, danas na dođete u Skupštinu, a da ne osudite izjavu predsednikovog savetnika da su Hrvati kleptomani, a da u isto vreme kažete da se zalažete za resetovanje odnosa, mir i stabilnost u regionu. Ne možete, ako nemate vrednosni stav prema toj Evropi i prema svemu što je civilizovano, da se zovete Evropejcem.
Na kraju, ne možete Evropu shvatati kao poklon i stavljati u rezoluciju da sve što dogovorite mora da bude praćeno nagradom, nego mora da bude praćeno promenom u srpskom društvu i promenom kojima je Srbima na Kosovu bolje. A da li će evropska nagrada za to stići, to je drugorazredno.
Na kraju, da ne bude slučajno da je pet sati današnje rasprave i natezanja oko amandmana DS bilo uzaludno, ono je za one koji nisu razumeli današnji proces bilo veoma važno. Tražili smo taj amandman, tražili smo oznaku skidanja poverljivosti da bi shvatili šta je stvarna politika Vlade. Da li postoje dve politike? Da li stojite iza politike predsednika Nikolića, sa kojom se mi duboko ne slažemo.
Dobili smo odgovor na to pitanje, koje je više nego direktan i jasan. Rekli ste da ste u toj bici dve politike vi pobedili i čestitam vam na tome. Rekli ste vi, da je njegova platforma nerealna, neostvariva i da nije dobra po budućnost Srbije i njene dece i čestitam vam na tome. Rekli ste u ovoj rezoluciji da će te nastaviti pregovore i time je završena epoha izgovaranja na Borislava Stefanovića i da mu samo sprovodite njegove sporazume. Rekli ste da je poražena politika Tomislava Nikolića, a sa tim DSS, DVERI, Naših, Obraza i svih ostalih. Rekli ste da je Srbija danas jasno i nedvosmisleno na evropskom putu i da je ono za šta je Tomislav Nikolić dobio mandat i na čemu je dobio izbore, politika koja je obrisana.
Tomislave Nikoliću, predsedniče Srbije, žao mi je što ovo moram da vam kažem, vaša pobeda je najveća Pirova pobeda. Vi ste postali bivši onog dana kada ste izabrani. Današnji dan je dokaz tome, da se i vaša stranka i da su se svi oni odrekli vaše politike i to su vam nedvosmisleno rekli. Zato moram da vam kažem da krst koji ste tražili da svi nosimo sa vama, danas nosite sami, možda, eventualno, Vojislav Koštunica zajedno sa vama i da tražite previše od Srbije, tražeći da zajedno poginemo u nečemu što je politika prošlosti i koje su se svi odrekli. Zato smatram da ova rezolucija zbog svega toga treba da bude podržana i od strane DS. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, ove nedelje su se u javnosti pojavile dve inicijative novinarskih nezavisnih udruženja i obe su se ticale kršenja ljudskih prava, gde su novinarska udruženja tražila da hitno reaguju državni organi, na pojave kršenja ljudskih prava, ali takođe i da se Skupština prema njima odredi.
Ja danas hoću da postavim sa tim u vezi nekoliko pitanja Vladi. Naime, pre dva dana NUNS obratila se predsedniku Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću sa zahtevom da barem odgovore na zahtev novinarskih udruženja da se kazne i javno osude ultranacionalističke organizacije ili ultradesničarske, kako god da ih zovete.
Prethodnih nedelja i meseci, Srbija se suočila sa vrlo opasnim pojavama, počelo je sa crnim spiskovima glumaca, nastavilo se sa crnim spiskovima medija, nevladinih organizacija, pojedinaca iz nevladinih organizacija poput Ivana Vejbode, da bi se završilo javnim pozivom na ubistvo sudija Ustavnog suda i njih i njihovih porodica, ukoliko izađu na ulicu.
Ni jednog trenutka, država nije reagovala, nismo došli do saznanja ko su počinioci, ko je konkretno iz tih desničarskih udruženja upućivao pretnje, ko je pravio crne spiskove i ko će za to da odgovara.
Umesto toga, pre nego što su oni krenuli u svoj rat protiv pravne države demokratije i slobode, imali smo slučaj pomoćnika ministra Kolarevića koji je prvi napisao jedan takav crni spisak, pa su se oni za njim poveli, a nakon toga, pokušaj ministra pravde da im da jasnu političku podršku, javno defilujući sa obrazom koga je neposredno pre toga Ustavni sud zabranio, njegovo delovanje.
Sa tim u vezi, imam dva pitanja, kada će predsednik Nikolić i Ivica Dačić odgovoriti na javni zahtev, ne samo NUNS, nego čitave demokratske javnosti da osude ovakve pojave i kada će Ivica Dačić kao ministar policije i Nikola Selaković, kao ministar pravde izreći jasne kazne za ponašanje ultradesničarskih organizacija, odnosno, kada će država stati u zaštitu pravnog sistema koji je obavezna da poštuje i da štiti.
Nakon toga, u javnosti je izašla inicijativa Udruženja novinara Srbije koje je zatražilo da država počne da radi nešto vezano za medijske slobode i zaštitu novinara.
U prethodnih nekoliko meseci, više novinara je pretučeno, neki od njih, više puta i članovi njihove porodice, kao dopisnica B 92 u Vranju. Nema počinilaca, nema osude, nema krivaca i onda je prirodno konsekventno da u Kuršumliji zaključate novinare u salu, prosto, ukoliko ne želite da oni izveštavaju o nečemu što nije popularno, da ne pričam o tome što je u toj istoj Kuršumliji inspekcija rada, Ombudsman reagovali na činjenicu da je predsednik opštine slao ljude na prinudan rad, koga posle 1945. godine nije bilo, osim u ovo vreme. Uprkos tome, ti ljudi ne samo da nisu zaštićeni, nego su otpušteni, a novinari koji su o tome hteli da izveštavaju, zaključani u prostoriju.
Molim da Skupština jasno osudi ovakve pojave, a da ministar kulture i informisanja nas obavesti šta će preduzeti konkretno na zaštiti novinara i njihovih prava. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Imam dva pitanja danas za Vladu Srbije. Jedno pitanje je premijera Ivicu Dačića.
Naime, jasno je da je ova vlada svoj kurs definisala kao evropski, a svoj način izlaska iz krize kao jedan od potencijala je definisala privlačenje stranih investicija i novo zapošljavanje. Međutim, za ovih tri i po, četiri meseca nismo videli nikakve nove i velike investicije, nismo videli novo zapošljavanje. Naprotiv, stopa zaposlenosti je porasla.
Nažalost, neki veliki investitori, koje je Srbija sa mukom dovela na ovu teritoriju, započela pregovore, danas odlaze. Juče je objavljeno da IKEA, koja je trebala da zaposli 5.000 radnika, odlazi sa tržišta Srbije i da će svoje pogone otvoriti u Hrvatskoj i 5.000 zaposlenih, koje smo očekivali ovde, biće zaposleni u drugoj zemlji.
To može različitim razlozima da se pravda, ali ono što ne može da se opravda to je da premijer Vlade, koja je najavila nove investicije, pojednostavljivanje procedura i novozapošljavanje, sa budustičkim mirom kaže da IKEA u Srbiji nije mogla da reši elementarne administrativne probleme, lokacijske dozvole i zemljište i da s toga odlazi na drugo tržište.
S toga je moje pitanje da li će Vlada, umesto kritika na račun svih prethodnika, početi da radi na privlačenju stranih investitora, šta će uraditi da one koje imaju Sporazum o razumevanju sa Vladom Srbije zadrži kako ne bi odlazili i šta će uraditi u stvarnom životu na pojednostavljenju tih procedura i zaustavljanju stranih investitora?
Drugo pitanje je namenjeno ministru kulture. Ministar kulture je juče najavio da će se naći novi model za finansiranje RTS. To duboko pozdravljam da svaka zemlja, koja drži do sebe, do svog nacionalnog interesa, mora da ima jak javni servis. Jak javni servis i nezavisan javni servis može biti samo onaj koji ima stabilno finansiranje, što danas u Srbiji nije slučaj. Sasvim je svejedno da li će to biti model BBC ili hrvatski model, ali ono što je bitno to je da finansijski pritisci na javni servis prestanu.
Sve ove napade na RTS prethodnih dana razumem kao pokušaj disciplinovanja javnog servisa. Nemam nikakv problem sa tim, ukoliko Vlada želi da izvede kadrovske promene unutar RTS. Neka to uradi u zakonskom okviru.
Nemam nikakav problem sa tim da se ispitaju svi ugovori i sve zloupotrebe, naprotiv, i da svaki ugovor RTS bude transparentan i javan. To podržavam, ali imam problem sa definicijom da RTS mora da bude svestan političkih promena koje su se dogodile. Mora da bude svestan isključivo i jedino javnog interesa. Mora da bude svestan činjenice da nije komercijalna televizija i da u tom smislu je obavezan da ponudi kulturne, obrazovne i objektivne informativne sadržaje.
Svi učesnici u političkom životu moraju da shvate da je javni servis odbrana od poniznog izveštavanja i odbrana od popularnih sadržaja, kiča, šunda i sveopšte estradizacije medijskog prostora.
U tom smislu, očekujem da ministar kulture vrlo brzo predoči šta je njegov konkretan plan za očuvanje i unapređenje javnog servisa i tražim od Odbora za kulturu i informisanje, koji će sutra zasedati, da javno osudi, ili se ogradi od reči koje je naš kolega poslanik Siniša Kovačević izrekao za ovom govornicom, koji se u pokušaju da kritikuje RTS, za šta verovatno postoje dobri argumenti, obrušio na nekoliko žena zaposlenih u javnom servisu i da u tom smislu za sve nas koji držimo do pristojnosti i javne reči, je važno da sačuvamo ugled ove Skupštine koja je jednako Skupština i muškaraca i žena, koja poštuje svakoga i u kojoj se ne dopuštaju ni seksistički, ni šovinistički napadi.
Da li je neka žena upoznata sa polnim bolestima ili ne je sramotno, naročito ako su to na izvestan način reprezenti informativnog programa jedne medijske kuće. U tom smislu, kulturološki, civilizacijski, moramo takvo ponašanje da osudimo i da ne dozvolimo da se ono ikada ponavlja za ovom govornicom. To govorim u ime svih žena koje danas ovde sede. Hvala.
Ako ne zamerite, za razliku od uobičajenih političkih rasprava u parlamentu, ne bih na ovakve neprimerene reči i na ovakvo nepristojno ponašanje ni reč rekla, smatrajući da pitanje amnestije jeste pitanje morala i pitanje pravnog poretka i da u tom smislu ne postoji pozicija i opozicija. Smatrajući da u ovom parlamentu sede čestiti ljudi koji se ne zalažu za jedne ili druge kriminalce, nego se zalažu za sigurnost sopstvenu, sopstvene dece, države i građana koje zastupamo i da, u tom smislu, danas razgovaramo o najboljim mogućim rešenjima koji neće narušiti pravni poredak i sigurnost zemlje, a ne o tome koji su i čiji kriminalci, nalazeći da ja svoje nemam i da o tome ne mogu da govorim.
Ministar je u svom uvodnom obrazloženju rekao nekoliko stvari. Jedna od njih je da je amnestija politički čin. To je podvukao u svom izlaganju i obrazloženju zakona koje smo dobili. On to defakto jeste. S obzirom na to da u drugim zemljama i u drugim okolnostima on ima nekakve objektivne razloge zašto se Zakon o amnestiji donosi, čini mi se da on nije dovoljan da bude izraz političke volje jedne većine, nego i objektivnih okolnosti koje su naterale tu većinu da takav zakon predloži i donese. Ne vidim takve objektivne okolnosti u ovom trenutku, ali vidim političku volju da se neki ljudi oslobode. To nije dobro.
Zakoni o amnestiji se obično donose nakon zamene ili promene totalitarnih ili nedemokratskih režima demokratskim. U tom smislu, mi smo to imali 2001. godine, a u ovoj godini su to uradile Sirija i Tadžikistan kako bi oslobodili pobunjenike, političke disidente, sve one nad kojima je zloupotrebljeno pravo i pravosuđe. Danas takve promene nemamo, iako piše u obrazloženju da je Zakon o amnestiji, vi ste to ministre ponovili, proizvod novih društvenih i političkih okolnosti. Imajući u vidu da je ova država bila demokratska i ostala je demokratska država i da se u njoj desila demokratska tranzicija vlasti, da u njoj postoji pravna država, da u njoj i dalje funkcionišu sudije i tužilaštva, da nova vlast nije osporila ni jednu od ovih krivičnih dela na način da ih ukida ili da predlaže drugačije kazne. U tom smislu, nije jasno i molila bih da mi odgovorite – koje su to novonastale društvene i političke okolnosti koje su naterale Vladu da predloži Zakon o amnestiji?
Moram da vam kažem da problem prenatrpanih zatvora nastaje već duže vremena i drago mi je da je tako zato što je u poslednjih pet godina porastao broj ljudi u zatvorima za 60%. U tom smislu, nikada nećemo imati spora da one koje gospodin Cvijan nabraja, oni koji su neovlašćeno nosili lovačko oružje, učinili neki saobraćajni prekršaj i slično, treba da budu predmet amnestije ili pomilovanja, šta god da izaberete. Ne mogu da se složim sa tim da zbog njih i oni koji su počinili ubistvo trebaju da budu predmet kolektivnog milosrđa. Tu ne mogu da nađem nikakav moralni niti pravni razlog.
Argument da su zatvori prenatrpani i skupi je argument koji je vazda u svakom društvu postojao, ali oni imaju svoju svrhu i na jedan vrlo konkretan način donose uštede. S obzirom na to da je država u prethodne četiri godine oduzela od kriminalaca 350 miliona evra, bojim se da je ušteda od milion evra koja će se u narednim danima dogoditi smešna i neozbiljna u odnosu na tu činjenicu. S obzirom na to da je milion evra mesečni budžet jednog ministarstva za reprezentaciju, sasvim sam sigurna da narod neće progledati, niti država osetiti takvu uštedu, a može da oseti posledice jedne neselektivne amnestije.
Danas je na svim naslovnim stranama priča o kupovini novog aviona Vlade. Smatram da treba da se kupi i ne smatram da državni funkcioneri treba da ginu zbog demagogije. Ako država može da nađe 30 miliona za letelicu, sasvim sam sigurna da može da nađe i za nove zatvorske kapacitete.
Lično sam radila sa Komitetom za borbu protiv torture UN, šest godina koliko sam se tim pitanjem bavila. Oni su u poslednjem izveštaju, koji su za Srbiju dali, dali negativni komentar – prenatrpanost u zatvorima. Nisu ni jednog trenutka predložili da mi te ljude pustimo i da tako rešimo taj problem. Predložili su da proširimo naše smeštajne kapacitete, predložili su da sa prevaspitanja pređemo na način resocijalizacije i predložili su da zatvori postanu i ekonomska gazdinstva i proizvođački kapaciteti kako bi smanjili troškove države. Niko nije rekao i niko to ne čini nigde na svetu da pojeftinjuje državu tako što pušta kriminalce iz zatvora. To prosto ne stoji kao argument. Malo je, složiću se, uvredljivo reći da ćemo mi olakšati državi život ovakvim uštedama, jer nećemo. One su mizerne u odnosu na troškove države i one su ne svrsishodne i one se u svim demokratskim zemljama rešavaju na drugačiji način.
Mislim da postoje tri krivična dela koja su za mene i moj moralni sistem sporna zato što su obuhvaćena amnestijom. Jedno je ubistvo i tu nemam šta da obrazlažem. Kako se ti zovu koji će danas ili sutra da izađu iz zatvora, to javnost i onako zna, to ne može da se sakrije, to piše i može se pročitati na svim stranama i nije bitno ko to izgovara da bismo napadali bivšu ministarku Snežanu Malović. To ne može da se sakrije. Kao što ne može nikome danas u Srbiji da se objasni zašto je ubistvo obuhvaćeno amnestijom, s obzirom na to da krivično delo sa takvim propisanim kaznama nastavlja da postoji. Ovi će biti amnestirani, a oni koji za osam dana, nakon stupanja ovog zakona na snagu, budu počinili ubistvo će biti na isti način osuđeni i popuniće te zatvorske kapacitete. Zašto su ovi prethodni privilegovani? Njihova ubistva su, šta, humanija u odnosu na ova koja slede?
Drugo delo koje ne mogu da shvatim zašto nije obuhvaćeno je zloupotreba službenog položaja. Ova vlada ima prioritet borbu protiv korupcije. Neki novi ljudi su sada optuženi za tu borbu protiv korupcije. Demokratska stranka ne traži njihovu zaštitu, ne traži njihovu amnestiju, ne traži slučajno da se smanji kazna za zloupotrebu službenog položaja. Naprotiv, traži da budu rigorozna pravila. U tom smislu, smatramo da pod amnestiju ne smeju da spadnu oni koji su oštetili državni budžet, oni koji su krali od građana Srbije, ni bivši, ni budući, ni bilo ko. Oni nemaju razloga da danas budu na slobodi. Njihovo pronevere je utvrdio sud na isti način na koji ćete vi pronevere nekih drugih utvrditi i po tom zakonu ih poslati u zatvor. Daj bože da ih sve nađete i da bude u zatvoru 18 hiljada, a ne osam koliko ih sad ima. To će biti stvarna ušteda i opomena za društvo i za moral i nemoral koji u politici vlada.
Treća neshvatljiva stvar je nasilje na sportskim terenima koje je obuhvaćeno amnestijom. Kod nas je prethodnih dana i meseci ponovo u žižu javnosti stiglo nasilje na sportskim terenima i Vlada Republike Srbije se odlučila da oformi Savet za borbu protiv nasilja na sportskim terenima, a njime predsedava premijer i ministar policije. Time pokazujemo svetskoj i domaćoj javnosti da je to za nas veliki problem, da to više neće prolaziti nekažnjeno, da ti kriminalci i huligani neće više ustrojavati ovu državu i određivati pravila ko gde može da ide, ko može da paradira, ko ne može, biti policajce, spaljivati ih bakljom, nego će se država ozbiljno obračunati. U isto vreme šaljemo šizofrenu poruku, rekla bih, da će ovi koji su do sada to već radili biti oslobođeni.
Vi ste, ministre, ne vi lično, nego vaša vlada je imala sastanke sa policajcima koji su bili nezadovoljni odlukama tužilaštva. Kako je moguće da niste pitali za mišljenje policajaca koje žive spaljuju na terenima? Šta je njihovo mišljenje o zakonu o amnestiji, koji predviđa da oni koji su spaljivali, bili i ubijali njihove kolege budu na slobodi? Kakva je to poruka tim istim ljudima koji će u nedelju već, u subotu, ne znam kad se te utakmice održavaju, zapaliti stadion i prebiti pripadnike policijskih službi? Kakva je to poruka ove države, kada mi u ime jedan milion evra sve moguće najrizičnije grupe za stanovništvo puštamo na slobodu?
Na kraju, očekujem, ne da opozicija, nego da Vlada Republike Srbije podnese amandmane na ovaj zakon i ova krivična dela izuzme iz amnestije. Najmanje što može da učini to je da delo ubistva izuzme iz ove amnestije. Jedino ubistvo koje može da se razmatra za pomilovanje predsednika države je ubistvo žena koje su počinile ubistvo nad svojim supružnicima kada su im silovana ili ubijena deca. To jedino ima svoje moralno opravdanje, nijedno drugo ubistvo. To predsednik Republike može da reši pomilovanjem.
Vas molim da dobro razmislite kakva moralna pravila uvodite u ovu državu ukoliko te ljude pustite na slobodu. Hvala vam, verujući da živimo i radimo na istoj strani.
Dame i gospodo poštovani poslanici, ne mislim da ova današnja diskusija treba da bude lična i da ima za cilj da mi razgovaramo o ličnim kvalitetima i karakteristikama Jorgovanke Tabaković, iako su oni veoma važni. Smatram da nema nikog u sali ko ne smatra da je ona jedna pristojna, tolerantna žena i tu nema spora, ali da treba da razgovaramo šta stoji iza današnjeg izbora guvernera.

Jedan korpus polemika se svodio na to šta će biti nova monetarna politika. Nažalost, mi smo uskraćeni za odgovor da znamo šta je ta politika, kako će se sprovoditi i šta će biti njeni ciljevi? Dobili smo uveravanja od jednog koalicionog partnera, Dragana Markovića Palme, da onog trenutka kad Jorgovanka Tabaković stupi na dužnost, odmah će krenuti kurs dinara da pada. U isto vreme, profesori ekonomskog fakulteta su dali svoju ocenu da će kurs početi da pada onda kada se budemo dodatno zadužili ili ekstremno povećali izvoz. I za jedno i za drugo nismo dobili šta će biti koncept, gde ćemo se zaduživati, do koje mere, da li ćemo rušiti limite koje smo sami sebi postavili i, sa druge strane, ako imamo nameru da povećamo izvoz, ko će to i kako to da radi? Dakle, mi danas raspravljamo sami sa sobom, ne znajući zapravo kuda će krenuti sada monetarna politika i koja će biti politika Narodne banke.

Druga tema koja se nametnula, to je šta stoji iza izmena Zakona o Narodnoj banci, koji je uslovio i današnji izbor novog guvernera. Dragan Marković Palma nam je takođe saopštio da je priča o departizaciji bila šarena predizborna laža i da mora da je bio mnogo glup onaj ko je u to verovao, s obzirom na to da se u kampanji svašta priča. Priznajem da spadam u tu glupu grupu građana koja veruje da čovek mora da poštuje izgovorenu reč ili obećanje, te da je u tom smislu danas uvredljivo zvuče izjave predstavnika G17, koji su inače bili zagovornici departizacije, da će je oni sprovesti, ali u svojim ministarstvima. Stvarno se izvinjavam, ali oni koji su glasali za Vladu, glasali su za koalicioni program i zajednička obećanja, koja nisu bila to da svaki građanin mora da zna ko ima koju guberniju i ko ima koji atar. U skladu sa tim, valjda će Aleksandar Vučić onda jedini da se bori protiv korupcije, a da u ostalim ministarstvima može da caruje korupcija, a Mlađan Dinkić će da se bavi departizacijom u svom ministarstvu, a to za ostale institucije ne važi.

To je zaista uvredljivo ponašanje prema građanima Srbije, koje nas dovodi do toga da ne bez razloga građani misle da su svi političari lažovi, lopovi i, sa druge strane, da izbori služe za opštu partijsku i ličnu grabež, a ne za to da Srbiji bude bolje. Mi danas zaista gledamo niz poteza koji nas dovode u jednu partijsku državu koju nismo imali, čini mi se, ni u vreme Slobodana Miloševića. To znači da smo prvo gledali potpuno protivustavni član 38. u Zakonu o Vladi, koji je omogućio da ministar ima diskreciono pravo koje nikada nije imao, da uprkos komisiji, koja ocenjuje rad službenika izabranih na konkursu, sada će ministar dobiti ta prava, ukidamo institucije jednu za drugom. Potpuno će to biti partijska moć i to uglavnom uske grupe ljudi.

Dobili smo objašnjenje od samog ministra Kneževića, da su agrarni savetnici radili odličan posao, da su potrebni poljoprivrednicima, ali da on veruje da su to sve partijski ljudi, da bi ih onda SMS-om razrešio, naravno sa tendencijom da opet postavi neke koji su njegovi ljudi. Mi prisustvujemo jednom uvođenju brutalne partijske države, i to jeste problem. Vi možete reći – vi predstavnici bivšeg režima ste tužni i očajni što ste izgubili vlast, ja mogu da kažem – super, slažem se, ali da li su Evropska komisija, MMF i Svetska banka isto grupe očajnika koji su izgubili nešto pa zato napadaju ovakva rešenja? Da li je taj ambasador koji je pisao to otvoreno pismo javnosti i autorski tekst isto očajnik, koji je radio za Krunsku, pa mu je sada teško da prihvati istinu?

Hoćemo li da zaratimo sa celim svetom onda kada nam daje primedbe na naš rad? Ne zaboravite da ste vi u programu Vlade usvojili da vam je EU osnovni cilj. To podrazumeva neka pravila, to podrazumeva nekakve vrednosti. To podrazumeva da vi ne možete svima njima da kažete da su glupaci, da su ostrašćeni, zato što u svim tim zemljama ne postoji partijski službenik koji je guverner. Ne postoji. Rumuniju ako uzmete za primer, ona ima 22 godine istog guvernera, a promenile se silne vlasti.

Možete da kažete da DS ne valja, ali vi ne treba nama da objasnite da sve što činite loše je super u odnosu na to koliko smo mi loši, jer građani od vas hoće da čuju šta ćete vi dobro da uradite. Najgore što možete da uradite, to je ovo osramoćenje koje svaki dan gledamo. Vlada ni dve nedelje ne postoji, a svaki dan jedna od relevantnih međunarodnih institucija šalje kritike i primedbe na njen rad. Zato što želim da vi dovedete ovu zemlju do kraja godine do pregovora, zato što želim da vidim Srbiju u EU, zato što želim da imam uređenu pravnu državu i ne želim da više budemo neki "sui generis case", koji nigde ne postoji. Nigde ne postoji da ministar određuje koji je službenik dobro određivao svoj posao. Nigde ne postoji partijski guverner. Mi ćemo sve to da uvedemo i da objasnimo da demokrate to što pričaju, oni su zapravo nesrećni zbog gubitka izbora.

Na kraju i najvažnije pitanje. Postavlja se pitanje kako to, ako je na političkoj sceni bilo ostrašćenosti između naprednjaka i demokrata, koji su glavni oponenti, nikada nije bilo takve ostrašćenosti kakve je bilo između SNS i G17, Jorgovanke Tabaković i Mlađana Dinkića? Sećate se, Youtube je preplavljen tim uvredama, kakvim je rečima taj čovek zvao Jorgovanku Tabaković. Danas on nju podržava. Šta stoji iza toga? Naknadna ljubav? Koalicioni sporazum? Ne, stoji zajednički interes, da ako postavimo partijskog guvernera, onda to drugoj stranci daje pravo da postavi partijskog direktora uprave za nadzor i da onda dobiju još jednu polugu moći. Tako ćemo dok ne uništimo sve institucije.

Da vam kažem, Jorgovanka Tabaković je rekla danas, dajući izjavu, da će sledeće nedelje Srbija dobiti, ili ove nedelje, dva zaštitnika građana, ombudsmana i guvernera. Ali, tu postoje dve bitne razlike koje smo kulturološka, civilizacijska razlika u odnosu prema nezavisnim institucijama.

Vi znate da je ova prethodna vlada nasledila državnu revizorsku instituciju, Šabića, poverenika za informacije, Jakovića kao ombudsmana i nikome nije palo na pamet da ih razrešava. Naprotiv, kada je Šabiću došao novi mandat prošle godine, sve stranke su se usaglasile oko toga da ga ponovo predložimo. Uopšte nas nije zanimalo što ga je predložila prethodna vlada i ko je personalno stajao iza njega.

Danas, nažalost, te političke kulture nema, a nisu slučajno sve nezavisne institucije izabrane na veći broj godina nego što je trajanje Vlade, da bi se zaštitila njihova nezavisnost. Ako uvedemo sad pravilo da svaka vlast njih menja, njih zaista urušavamo baš kao što je Tempo sad rekao, pravnu državu, bez obzira što iza toga stoje odluke Parlamenta koji, verujte, mogu biti nelegitimne i protivustavne. To je Ustavni sud više puta utvrdio. Bez obzira što smo mi predstavnici naroda, često smo pravili skandalozne greške zbog kojih smo morali da odgovaramo.

Na kraju da vam kažem da je i viceguverner pod ovakvim pritiscima podneo ostavku, ali to je manje važno, to je očekivano da će svi ljudi od indigriteta to učiniti. To samo dokazuje da nije slučajno cela stručna javnost rekla da su sve ove izmene zakona o NBS zapravo uvod rasturanje njene nezavisnosti i uvod u to da će se diskreciono deliti pare nekim ljudima po principu pojedinačnih veza i ličnih veza i da će to potpuno urušiti finansijsku stabilnost države. Sa citatom Bojana Markovića ću završiti, za koga ćete neosporno se složiti da je ipak stručnjak: "Kompromis je u smislu činjenja nekim privrednim ili državnim subjektima, oko toga što ne biste učinili svima, potpuno bi obesmislili efikasnost monetarne politike i doveli do dugoročnih troškova za srpski narod i državu". Molim i nadam se da Narodna banka to neće činiti. Dakle, molim i nadam se, i time ću završiti" da Jorgovanka Tabaković neće podleći pritiscima finansijskih i stranačkih lobija i da će čestito i pošteno, onako kako je u ovoj skupštini radila, braniti interese građana Srbije. Želim joj svaki uspeh u tome.
Nisam baš najbolje razumela sa kim polemišete? Ako ste polemisali sa mnom, vrlo sam striktno rekla i tako počela i tako završila, da Jorgovanka Tabaković ne sme da bude ni na kakvoj ličnoj osnovi predmet današnje rasprave. Može da bude to način na koji se došlo do toga da ona bude guverner, može da bude to šta će raditi novo rukovodstvo Narodne banke, ali lično napadati Jorgovanku Tabaković je sramotno. Kao što primećujete, nikad u životu to nisam radila. Zaista ne razumem sa kim polemišete, a naročito njen rad u ministarstvu, što nisam ni spomenula.

Za razliku od te političke kulture, koju nikad nećete imati, vi sa mnom polemišete tako što raspravljate i to tako da ne umem da vam odgovorim.

Šta je problem da jedna porodica bude uspešna? Zaista vas ne razumem. Morate jednom da pokažete novu političku kulturu. Šta je sledeća stepenica, da kada vam neko iz Svetske banke, iz MMF kaže nešto, vi kažete – ne, ti si u stvari gej? Gde to vodi?

Gospodine Arsiću, dajte da raspravljamo o tome šta je nova politika monetarna, šta će dobro da se desi građanima Srbije, zašto je ovaj koncept koji ste predložili dobar, zašto mi svi nismo u pravu, ali nemojte ljude tako primitivno da vređate. Na to vam neću odgovoriti i nikad vam neću odgovoriti na taj način ko je ko u vašim redovima i ko mu je svastika.
Ako želite da ljagate ljude, a imate manje političke kulture, onda se informišite. Informišite se da za predloge struke Visokog saveta sudstva Skupština nije glasala. Mi se o tome uopšte nismo izjašnjavali, te u tom smislu tražim izvinjenje za to što kažete da sam glasala.

Da vam sad lepo objasnim za tu politiku da neko treba da se žrtvuje za nekoga. Moj i jedan i drugi brat su bili u pravosuđu svih ovih godina, pošto su stariji od mene. Jedan je sa funkcije republičkog pravobranioca, koji je obavljao i u vreme Vojislava Koštunice, dakle u dva mandata, došao na to mesto, dakle sa jedne vrlo visoke pravosudne funkcije, na koju je izabran dok sam ja bila opozicija. Drugi je bio sudija Osnovnog suda i tu ostao, nije u višem sudu. Znači, nije napredovao u karijeri. Ni za jednog ni za drugog nisam ja glasala. Znači, to su proste i jednostavne činjenice, koje će vam potvrditi kolega Cvijan, koji sve o tome zna.

To ako mislite da je princip da se svi žrtvuju za jednog i da unutar jedne porodice nije u redu, nije moralno, kako god, da drugi ljudi nešto rade, uspešno ili dobro, molim vas da o tom principu obavestite Tomislava Nikolića i da zatražite da se njegov sin Radomir ne kandiduje za gradonačelnika, potpredsednika stranke, itd, da svi oni rođaci iz kabineta izađu, a ja ću braniti to njegovo pravo, da uprkos činjenici što je predsednik, njegova deca i njegovi srodnici ne treba da budu žrtve toga.
Za čitavu javnost i za mog kolegu Vučića, da razjasnim zbog čega je ovakva reakcija. Vi ste ušli u trenutku kada smo mi raspravljali o amandmanu na član 38. Sve poslaničke grupe principijelno misle da taj zakon predstavlja kršenje Zakona o državnim službenicima i da predstavlja povratak partijske države. Onoga protiv čega ste se vi borili u vreme kampanje, a naročito vaši koalicioni partneri. Vi ste ušli i osuli paljbu na DS, objašnjavajući njene grehe iz prošlosti, raspravljajući se sa medijima, što nije predmet ove rasprave. Naročito u pravnoj državi nije predmet rasprave da li vi hoćete nas da štitite ko bele medvede i da li hoćete ili nećete nekoga da otpuštate. Zato su u ovoj zemlji doneseni ti zakoni, da ne bi arbitrarno svaka nova vlast odlučivala koga hoće da otpušta, a koga ne. To rade nezavisne komisije. Na to su vam sve poslaničke grupe dale sugestiju, da dozvolite da se proces departizacije, koji je počeo u vreme vlade Vojislava Koštunice, ne prekine vašim dolaskom, revolucionarnim, na vlast, tako što će ministar arbitrarno u roku od 45 dana odlučiti ko je podoban a ko nije. Vi ste u prilog tome govorili upravo sada, kako ćete neke ljude iz DS zaštititi, a neke nećete, kako ćete biti milostiva srca i slično.
Uz sve to, potpuno sam saglasna sa profesorom Mićunovićem, kakva je transparentnost medijskog kapitala, utvrđujte, ali nemojte kao buduća izvršna vlast vršiti pritisak na medije svaki dan i polemisati sa njima odavde iz ove sale. Ovde se polemiše o članu 38. Ako ste tako zabrinuti za ono što su ranije radile prethodne vlade, koje su bile sklone partijskom zapošljavanju, sedite sa strankom koja je zasnovana na partijskom zapošljavanju, koja je danas vaš koalicioni partner, i porazgovarajte o tome. Dokažite da imate iste aršine prema svima, a ne vodite lične ratove sa DS. Hvala.