Iako je ministarka finansija rekla da je gotovo nemoguće upoređivati ekonomske parametre u vreme krize i pre krize, ipak želim da kažem nekoliko podataka koje sam se nadala da će ona reći, koji govore o jednoj frapantnoj činjenici, a to je da smo mi imali gore ekonomske pokazatelje u vreme kada nismo imali krizu i da smo imali u tom smislu neodgovornije rukovođenje držanom kasom, što se današnji predstavnici opozicije prave da ne znaju ili da nije tačno.
U tom smislu, kao odgovor na današnju tezu da mi imamo inflaciju nikada veću u istoriji, želim samo da kažem da je ona 2005. godine bila 16,2% , duplo veća nego danas, a da smo imali nezaposlenost te iste godine veću nego danas, na vrhuncu svetske ekonomske krize.
Dakle, ovo je vrlo jasan pokazatelj da ljudi koji danas pred nama sede znaju i u najtežim vremenima da rukovode kako treba državom, a da je situacija koju imamo i činjenica da svi loše živimo posledica teške ekonomske situacije koju smo između ostalog i nasledili.

Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, dame i gospodo, drago mi je da na kraju ovog teškog, ali vrlo svrsishodnog dana imam priliku da vam se obratim i da se složim u jednom bar sa svim poslanicima koji su pre mene govorili da je ovo veliki dan za Srbiju i da ono što nam je u ovom danu trebalo jeste istina. Istina, ali i jedinstvo koje ćemo pokazati pred narodom.
Danas smo bili u prilici, tu priliku su neki od nas iskoristili, da građanima čestito i pošteno kažemo šta je to kada je Kosovo u pitanju to što smo nasledili, šta je to što smo imali, šta je to što smo zapravo izgubili i šta je to što sada imamo u rukama da dalje delamo i da očuvamo svoj suverenitet.
Ovo je bila takođe prilika da pokažemo svoje dostojanstvo i da pokažemo svoje jedinstvo, prilika da se uzdignemo iznad politikantstva i da pokažemo da postoje neke stvari koje su vrednije i važnije od dnevno-političkih interesa i naslovnih strana. Neki su tu priliku iskoristili, neki su svoj obraz osvetlali, a neki nisu. Svejedno, važno je da na kraju dana ipak podvučemo crtu i kažemo istinu.
Poslednje što se može prihvatiti kao istina jeste da je Vlada Mirka Cvetkovića odgovorna za gubitak Kosova. Duboko verujem da ne postoji ni malo dete, niko u Srbiji ko veruje da Vlada koja je stupila u mandat u onom trenutku kada je Kosovo već proglasilo svoju nezavisnost može biti smatrana odgovornom za istorijske greške, istorijske propuste i sve probleme koje je nasledila.
Neću krenuti stopama svojih političkih oponenata, neću tražiti krivce, neću tražiti alibi, nego ću samo reći jednostavno – ovo gde smo danas je rezultat mnogo loših procena, mnogo loših poteza i još gorih rešenja, mnogo nepromišljenosti i sa naše strane i od strane međunarodne zajednice.
Ovo gde smo danas je rezultat jedne jednostavne činjenice da smo mi jedna mala zemlja, sa ograničenim resursima u svakom pogledu, i sa tim treba da se suočimo.
Međutim, ono što je takođe istina, to je da je ova vlada sa tako ograničenim resursima učinila sve, ali apsolutno sve što je bilo u njenoj moći. Jedino za čim nije posegnula je oružje i ako je to njena greška onda mi je drago što ste, gospodo iz Vlade, pogrešili.
Ono što se danas postavlja kao pitanje dok svi govorimo o novoj politici, drugačijoj politici, to je šta je sadržaj te nove politike. Nažalost, mi danas u skupštinskoj debati to nismo uspeli da čujemo. Uspeli smo da čujemo mnogo argumentovanih kritika, ali i mnogo praznog kritizerstva, ali nismo uspeli da čujemo šta je alternativa.
Rešenja koja je ova vlada imala pred sobom su se svodila na sledeće – jedno je da prizna nezavisnost i odustane od svake borbe, a to nije bilo moguće, jer za to nije imala ni mandat, ni podršku građana, ni ustavna ovlašćenja. Drugo što je mogla, to je da radikalnije ide u ovu diplomatsku političku borbu, kao što su se neke političke partije zalagale.
Da li je ispravan put i da li mislite da bismo dobili podršku za to da idemo u dalje konfrontacije sa svetom, duboko ne verujem. Ne verujem da građani koji su glasali gotovo ujedinjeno za svoju evropsku budućnost, za normalnu i civilizovanu Srbiju, da bi dali mandat bilo kojoj vladi da ratuje sa zemljama članicama Evropske unije, pa makar i na pravnom polju.
Kolega Nikolić je rekao da nismo imali hrabrosti da to učinimo, verujem da prosto nismo imali ludosti, ili da smo bili dovoljno mudri da naučimo nešto iz prethodnih pogrešaka i da ne idemo u dalje poteze koje bi ovaj narod i ovu zemlju dalje odvlačili od svakog normalnog života i normalne budućnosti.
Kada govorimo o konkretnom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, takođe, istina je i pošteno je tu istinu reći, da su sve stranke listom podržale našu inicijativu pred Ujedinjenim nacijama, sve su toj inicijativi aplaudirale, i danas, nadajući se zaboravu građana, to nazivaju najvećim porazom ove vlade. Činjenica je da to nije najveći poraz, da to nije presudna tačka u borbi za Kosovo, kao i da nije poslednja.
Takođe je legitimno pitanje, koje se ovde mnogo puta otvaralo u diskusijama, da li neko treba da snosi odgovornost za ono što se dogodilo. To pitanje bi bilo utoliko legitimnije da iza toga stoji neka konkretna platforma, neko konkretno rešenje, neka politička alternativa ovoj vladi, koja ima rešenje za pitanje Kosova i koja bi mogla pred građane da izađe sa nečim mudrijim.
Nažalost, toga nema, i u tom smislu, kao što rekoh, to je jedno puko političko profiterstvo, kome na pitanju Kosova nema mesta. Zato mi danas treba Vladi da damo podršku za svaku dalju diplomatsku borbu, koja će ići ka tome da sačuva naš suverenitet, ali koja neće zatvarati vrata Srbije ka Evropskoj uniji.
Podsećam da je ova vlada nastala na dva spoljnopolitička prioriteta. Jedno je priključenje Evropskoj uniji, drugo je očuvanje suvereniteta i da je na oba ova polja do sada nizala dobre rezultate. Nekada slabije, nekada bolje, ali ove dve godine stvari su išle napred.
U tom smislu očekujemo da svi potezi koje budemo ubuduće povlačili u Ujedinjenim nacijama idu ka tome da otvaramo nova vrata, nove šanse za Srbiju i da otvaramo mogućnosti za bolju saradnju sa našim evropskim partnerima. To nije nekakvo iracionalno evropejstvo, ovo što danas govorim, nego racionalan interes ovog naroda da sa jakim partnerima u snažnom političkom savezu brani svoje interese i da nikada više ponovo ne bude u poziciji da mu neki od vitalnih interesa bude ugrožen.
Danas nije dan za odustajanje ni od jednog od onoga što sam pomenula, a što mi iz Demokratske stranke smatramo svojim prioritetima. Danas je dan da istinito, tačno kažemo koje su teškoće i izazovi koji su pred nama, šta nam je činiti, kolike su šanse da u tome uspemo.
Ono što je danas najvažnije, to je što smo, za razliku od onih koji nikakav plan nisu pokazali, videli da Vlada zna kuda ide, da zna koji su joj ciljevi i da u tome ima podršku i spoljnopolitičkih partnera. Ono što danas svetu treba da pokažemo, to je da Vlada danas ima podršku i svog naroda i svojih građana, preko parlamenta u kome mi njih predstavljamo.
Ono što, na kraju, želim da kažem, da podelim s vama, jeste jedno osećanje dubokog ponosa prema srpskom narodu i građanima Srbije, koji su dostojanstveno i mirno prihvatili odluku Međunarodnog suda pravde, koji nisu podlegli provokacijama, koji su pokazali da su dostojni istorije koja iza njih stoji.
Pozivam vas da mi danas budemo dostojni građana koje predstavljamo, da zajednički podržimo Vladu i da joj damo šansu da nađe rešenje koje bi sledećim generacijama ostavilo zemlju neopterećenu problemima istorije.

S obzirom na to da sam, gospođa Judita Popović je pomenula činjenicu da je ovaj zakon 2001. godine počeo da se priprema, doduše, nije ušao u skupštinsku debatu odmah, još i tada radila na tom zakonu, ovo je verovatno zakon za koji osećam najveće zadovoljstvo što je na kraju posle gotovo jedne decenije stigao na skupštinsku debatu, što je usvojen.
Naravno da mi nije drago velike polemike koje se oko ovog zakona otvaraju, bespotrebne polemike i bespotrebna sporenja. Volela bih zbog digniteta ove skupštine, ali i zbog snage ovog zakona da i priča o Povereniku protekne u principijelnoj debati, a ne uličnim sporenjima.
Mislim da je pred Poverenikom veliki zadatak, ne tako veliki, kao što ga je Gordana Čomić definisala, jer se bojim da Povereniku ne smemo dati preteško breme na leđa koje on ne može ni po zakonu, a ni iz praktičnih iskustava da reši. Neće činjenica da ćemo od ovog meseca imati Poverenika rešiti to da u Srbiji više nemamo diskriminaciju. Zato moramo svi da se potrudimo i svojim rečnikom i svojim jezikom i svojim ponašanjem, a pre svega poštovanjem zakona, ali će činjenica da imamo Poverenika, nadam se, uticati da sledeće godine imamo veći broj procesuiranih slučajeva diskriminacije, jer je do sada diskriminaciju pratila uglavnom ćutnja i prećutno slaganje.
Bilo da pogledate televizijske emisije u kojima se stalno iz nedelje u nedelju promoviše nasilje nad ženama i decom, bilo da posmatrate politički jezik, televizijske emisije lakog sadržaja, videćete da ovde postoji kultura prihvatanja i podržavanja diskriminacije. Zato je pred svakim poverenikom, ko god da je to, veliki i težak zadatak, pre svega da hrabro i otvoreno govori o svim vrstama diskriminacije i da se bori sa tim vrstama diskriminacije i onda kada za to nema javnu podršku.
Bojim se da u borbi protiv diskriminacije vrlo retko imamo javnu podršku i kada je reč o nekim manjinama, verskim grupama, političkim razlikama. Nije ovo još društvo koje je senzibilno i spremno da skoči u zaštitu onih koji su diskriminisani.
Ono što je ohrabrujuće, to je da smo barem došli dotle da ljude po nacionalnoj osnovi i po verskoj osnovi javno više ne stigmatizuju, žigošu i diskriminišu, ali postoje neke vrste diskriminacije za koje ljudi nisu svesni da jesu diskriminacije. Mislim da je ovo prilika i zato sam uzela reč, da ovaj parlament bar po nečemu lični na evropski i da se otvori jedno veliko pitanje, a to je pitanje po kome danas raspravlja i Evropski parlament, to su novi oblici diskriminacije, socijalne diskriminacije, koji su utoliko teži i utoliko ozbiljniji zato što je čitav svet pogodila ekonomska kriza.
Ovaj zakon i Poverenik će u budućim godinama morati da se bave ne onim o čemu smo navikli – da je ovaj zakon donet zbog manjina, verskih manjina ili homoseksualaca, donet je za svakog pojedinačnog građanina koji, nažalost, nije svestan da je diskriminisan i da ima pravo na zaštitu.
U ovom trenutku postoje ozbiljna kršenja ljudskih prava, pre svega, socijalnih prava, koja, kao što rekoh, indukuje siromaštvo i ekonomska kriza, kada je reč o radnim odnosima, otpuštanju bez pravnog osnova, ukidanju porodiljskih odsustava, neuplaćivanju zdravstvenih prinadležnosti, neisplaćivanju zarade itd, a da građani uopšte nisu svesni, nego u ropskom ćutanju i ne pokušavaju da zatraže pomoć države.
Drago mi je što je Gordana Čomić pročitala sve osnove za diskriminaciju, pa je jedna i starosna. Postoji jedna ozbiljna, u ovom trenutku, klima diskriminisanja starijih ljudi, koje nesvesni, često, u svom jeziku, krivimo za opterećenje u budžetu, za činjenicu da postoje, da najveći deo para dajemo za penzionere, što je istina, ali je, takođe, istina (kaže moja koleginica) da smo kao svako evropsko društvo – društvo starih i da ćemo morati ozbiljno da povedemo računa da vidimo gde je granica kritike koja ulazi u diskriminaciju ili govor mržnje prema starima, koji njihovu poziciju, koja je ionako teška, čini još težom
Mislim da je došlo vreme, i sreća je da je došlo, da posle devedesetih govorimo o vrstama diskriminacije koje su poznate u čitavom civilizovanom svetu, a ne onim necivilizacijskim tekovinama koje smo samo mi imali tih devedesetih. Pred Poverenikom će se naći jedan veliki posao da shvati da žrtva diskriminacije može biti svako i da su u ovom trenutku žrtve diskriminacije gotovo nevidljive, da su to stari, žene, ljudi u ruralnom području koji nemaju prava ni na šta, čak ni na zaradu i penziju, i da će morati da počne sa tim da se bori i to tako što će imati našu podršku i ozbiljnu podršku medija da se čuje glas te poverenice, ukoliko Nevena Petrušić bude izabrana, i da se, osim skandala, u medijima posveti pažnja i stalnim problemima koje običan građanin ima, a o kojima ona od sutra ili kada je izaberemo mora da počne da vodi računa.
Zaista se slažem, da bi ona mogla da vrši svoju funkciju, ona mora da ima i stalni dijalog sa nevladinim organizacijama i da je odlično što, mi nismo imali u prvom krugu, kao vladajuća većina ili kao moja stranka, možemo da predložimo nekoga iza koga je stao tako veliki broj nevladinih organizacija.
Želim da podvučem još jednu dimenziju kvaliteta Nevene Petrušić, o kome niko nije govorio. Reč je o činjenici da imamo po prvi put za nekog predstavnika nezavisne institucije ili tela ženu. Sve nezavisne institucije u ovom trenutku predvode muškarci i imamo nekoga ko je iz unutrašnjosti. Zvuči naizgled nevažno, ali zamislite kako je teško baviti se ljudskim pravima u unutrašnjosti, u malim sredinama i naročito se baviti u onim sredinama gde postoji kultura kršenja tih ljudskih prava. Nevena Petrušić se bavila kršenjima prava žena, koja još uvek u Srbiji nailaze na aplauz i na odobravanje, svako kršenje prava žena, čak i nasilje, o tome vam najgledanije televizijske emisije dokazuju ovo što govorim.
Prema tome, ona je pokazala neverovatnu hrabrost kada je 1993. godine krenula u okršaj sa vetrenjačama, da se bori za ljudska prava i ženska prava u Srbiji zahvaćenu ratom. Ona ima i praktično i teoretsko iskustvo. Ona je žena koja je uspela da 15 godina opstane i da joj se glas čuje. Da bi mogao glas i drugih obespravljenih da se čuje, sa njom i njenom pozicijom, moramo ne samo danas u parlamentarnoj debati, nego i sutra, da joj damo stalno podršku i da joj damo mogućnost da o svom radu i problemima koje ima stalno govori. Hvala. (Aplauz)

Moram da priznam da sam se jutros, prijavljujući se za današnju diskusiju, osećala vrlo ponosnom što živim u Srbiji koja će konačno doneti jednu ovakvu deklaraciju, i što su neke stvari u Srbiji politički sazrela i što izgledaju drugačije nego u vreme kada su se zločini događali.       
Međutim, današnje debate pojedinih poslanika poslale su jednu razočaravajuću sliku Srbije i pokazale da kod nekih ljudi, kod nekih političkih stranaka, nema nikakve tranzicije i nema nikakve evolucije, političke, niti moralne.
Očekivala sam barem lažnu empatiju, lažnu skrušenost kada se govori o žrtvama, ako ni zbog čega drugog, zato što ako se tako ponašate jedino tako stičete moralni kredibilitet da pričate o srpskim žrtvama.
Danas, govoreći na ovaj način o tuđim mrtvima, o tuđoj deci, bez poštovanja, nazivajući ih ''navodnim leševima'' i ''navodnim žrtvama'', gušite svaku mogućnost da sutra sa dignitetom zatražimo istinu i odgovornost za srpske žrtve.
Srećom, vi ste danas manjina. Srećom, verovatno vas u sledećem parlamentu neće ni biti. Ali, nažalost, kreirali ste Srbiju koja nas je dovela do toga da govorimo o zločinima i kreirali ste atmosferu u kojoj se običan građanin Srbije danas stidi, a da pri tom nema pojma zašto je on lično odgovoran za ono što se dogodilo. Zato što se godinama stvara znak jednakosti, namerno i vrlo tendenciozno, između čitavog naroda i zločinaca, i to ne radi niko spolja, nego to radite vi, stavljajući sramotu na ime sopstvenog naroda.
Da govorim istinu govori činjenica da ste se danas svi deklarativno slagali sa tim da je krivica individualna, ali niko od vas nije imao hrabrosti da kaže da je Ratku Mladiću mesto u zatvoru, štaviše, mnogi od vas koji su razmišljali da glasaju o ovoj deklaraciji, tu ne mislim na vas radikale, vi nikada ne biste glasali, dakle, mnogi od vas su ipak promenili svoje mišljenje upravo zbog toga što u dubini duše nisu spremni da glasaju za podršku državnim organima da uhapse jednog zločinca.
Zato je za mene duboko vrednosno nejasno zašto je teže optužiti "Škorpione" i osećati saosećanje sa ženama koje svake noći sanjaju kako im deci pucaju u potiljak, nego osuditi Ratka Mladića, koji negde gleda TV, pije kafu i troši milione krijući se po pećinama.
Za mene je to moralno potpuno nejasno, kao što mi je nejasno zbog čega je saosećanje sa srebreničkim majkama nešto što će otežati poziciju Srba, srpskog naroda ili bilo koje Srpkinje, koja je u tim ratovima, takođe, izgubila svoje dete. Njoj nisu neprijatelji srebreničke majke, njoj su neprijatelji Naser Orić, Ratko Mladić, ujedinjeni zločinci svih zemalja koji su jedini zapravo bili ujedinjeni na prostoru bivše Jugoslavije.
Meni je drago što smo se ipak negde pomerili, jer 2005. godine u ovom parlamentu je tražen anketni odbor i da se smeni direktor RTS zato što je prikazao film o Srebrenici. Ovde su ljudi pre pet godina duboko verovali da se problem ratova u bivšoj Jugoslaviji može rešiti tako što ćemo ih sakriti, uvereni da se istina može večno sakrivati.
Oni danas govore da deklaracija koju donosimo nameće dodatno breme srpskom narodu. Ne, gospodo draga, mi skidamo breme sa svakog običnog čoveka i svakog deteta koje će se roditi u Srbiji, da nisu oni krivci, da nisu oni zločinci, da nisu stajali iza vas i onih koje ste podržavali onda kada ste to radili.
Mi danas gradimo moralni kredibilitet i legitimitet da pitamo za sopstvene žrtve i da branimo sopstveni suverenitet. Mi danas duboko pokazujemo šta je evropska ideja i ideologija, jer je ta zajednica nastala na pomirenju i na civilizacijskim vrednostima. I nije dovoljno deklarativno govoriti da ste evropejac, potrebno je da verujete u civilizacijske vrednosti i to danas pokazujemo.
Srbija ima prošlost na koju može da se pozove, vrlo svetlu prošlost, nisu to samo 90-e, kojih treba da se stidimo. I danas ću govoriti o Srbiji i Jugoslaviji koja je 1947. godine, kada se u UN usvajala Konvencija o genocidu, govorila da je ta deklaracija previše meka, da nije dovoljno stroga prema zločincima, tražila smrtnu osudu za sve ratne zločince, tražila da se čak i ''kulturni genocid'' strogo kažnjava smrtnom kaznom.
To je bila Srbija nekada, zato što je to bila logična pozicija naroda koji je bio žrtva genocida. To je bila logična pozicija naroda koji je stajao u antifašističkom bloku. Zato je nedopustivo da stavljate sramotu na naše ime i da rušite prošlost na koju se pozivamo i kojom se ponosimo.
Zato hoću, na kraju, da vam kažem da ono što danas radi vladajuća većina govori da je vaša politika 90-ih pobeđena! Ono što ste govorili o žrtvama govori o vama, neće umanjiti zločin, neće umanjiti stradanje – umanjiće vaš ionako mali moralni kredibilitet koji imate.
Međutim, uprkos činjenici da većinska Srbija stoji na stanovištu onoga što govorim, i dalje osećam duboku sramotu što neki ovde govore da je olakšavajuća okolnost što nisu svi bili vezani, nego svega njih hiljadu, što kada kolega Meho Omerović kaže – hoćete li time da kažete da su Bošnjaci sami sebe ubijali, ljudi se cerekaju i kažu – da.
Dakle, vi ne zaslužujete da predstavljate srpski narod. Vi pokazujete onu sliku što srpski narod nije. Srećna sam što ćemo donošenjem ove deklaracije osvetlati obraz ove zemlje i ovog naroda. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani, dozvolite mi da izrazim zadovoljstvo što danas imamo priliku da vidimo revizora u našem parlamentu i da s njim razgovaramo, jer današnja debata pokazuje da put do toga uopšte nije bio lak.
U tom smislu, u današnjoj situaciji, pitanja koja se postavljaju su prilično nadrealna, zato što oni koji su 2005. godine doneli Zakon o DRI i koji uopšte nisu predvideli mogućnost da državni revizor svoj izveštaj predstavi u parlamentu, danas postavljaju pitanja zašto na ovakav način o tome razgovaramo, a mi smo, opet, ni krivi ni dužni, morali da nađemo vratolomnim putem način da javnost uopšte bude upoznata s izveštajem državnog revizora i da danas o tome razgovaramo.
Takođe, danas silno kukaju, brane revizora i brinu za njegov materijalni položaj oni koji nisu hteli da ga izaberu ni dve godine nakon donošenja zakona, a ponajviše oni, podsećam SRS na razgovore koje smo ovde vodili prilikom izbora revizora, koji su govorili da je to inflacija institucija, da je to jedna obična glupost i da revizor ničemu ne služi. Ko ne veruje, neka pogleda stenograme.
Uprkos tome, pokazali smo da smo u pravu pri insistiranju na tome da moramo imati DRI i da je sve ovo blagotvorno za Srbiju i građane, koji sad konačno imaju uvid u finansijska sredstva i način kako se njima raspolaže.
Ono što je za mene poprilično neverovatno su mnogi navodi u izveštaju revizora koji ukazuju da je situacija u Srbiji godinama zapuštena u vezi s različitim pitanjima - svojine, imovine, finansija i slično, te jedan navod kaže da Direkcija za imovinu nema potpunu evidenciju o stanju državne imovine.
U tom smislu, postavljam pitanje za premijera Cvetkovića – kako je moguće da Republika Srbija nema popis svoje imovine, da ne znamo čime raspolažemo i šta je u našoj svojini? Kako je moguće da tek prošle godine, na vašu inicijativu, dobijemo popis onoga što je u vlasništvu Diposa i saznajemo za neverovatne ugovore pod kojima se rentira državna imovina? Da li je sada, posle godinu dana, situacija malo bolja? Da li radite popis imovine javnih preduzeća? Verujem da je to nešto od interesa za građane. Da li možete da nas upoznate o tome kako je to moguće, ko je za to kriv i jeste li nešto preduzeli?

Imam samo jedno vrlo konkretno potpitanje. Rekli ste da se radi o analizi svrsishodnosti i da je za Dipos, koji ste pomenuli, već urađena nekakva baza, te u tom smislu znamo šta imamo, pa možemo da pređemo na analizu svrsishodnosti ugovora.
U medijima se pojavilo, ne znam koliko je to tačno, da to nije samo imovina koja se daje u rentu i iznajmljuje diplomatama, nego se davala u zakup i nekim lokalnim predstavnicima stranaka, zahvaljujući političkim linijama, po mnogo povoljnijim uslovima nego za strane države koje su to koristile za ambasade i konzulate.
Dakle, da li je izvršena analiza tih ugovora i da li možete da kažete da u ovom trenutku imate neki rezultat i da država Srbija barem u jednom segmentu bolje gazduje svojom imovinom?

Dame i gospodo, dragi poslanici, poštovana predsedavajuća, čitav dan strpljivo čekam da govorim o ovom predlogu. Samo vas molim da obezbedite svima nama da govorimo na isti način.
Dakle, strpljivo čekam da govorim o vojvođanskom statutu, iz razloga što su se danas čule najneverovatnije optužbe i najneverovatnije neistine u ovom skupštinskom domu.
Imali smo prilike da čujemo da će za ovaj statut glasati najgori Srbi i, iako mrzim etiketiranja, kao Srpkinja sa Kosova, imala sam potrebu da govorim o tome jer je poslednja stvar koju mi može zalepiti neko u žaru političke debate to je da sam secesionista, separatista ili da manje od opozicije volim ovu državu.
U tom smislu, želim da govorim o ovom predlogu, o ovom pravnom aktu na način koji je istinit, tačan i koji ne podrazumeva jeftino dobijanje političkih poena.
Dakle, kolika je kakofonija i koliko je nerazumevanje ovog predloga statuta govori i činjenica da smo jednako napadani za isti predlog teksta, da on nije dovoljna mera, da time Vojvodina ne dobija ništa, da time nije sprovedena decentralizacija, da Vlada nije imala hrabrosti da uđe u proces decentralizacije, a sa druge strane, da smo separatisti i secesionisti. To potvrđuje samo ono što je činjenica, da je ovaj statut pravno uravnotežen tekst ili, kako je rekao kolega Nikola Novaković, da je on upravo taman mera decentralizovane, ali funkcionalne države.
Ono što je neverovatno, to je da se upravo u Skupštini otvara debata da li nam je statut uopšte potreban. Prilika da o tome razgovaramo je bila onda kada smo donosili novi Ustav, ali danas da govorimo o tome da li je potrebno da sprovodimo Ustav je krajnje besmisleno i prilično politički neodgovorno.
Naša je obaveza da sprovedemo sve ustavne obaveze, pa i da donesemo statut. Da li nam je potrebna autonomija, da li nam je potreban statut ili neka drugačija država, to je tema za tribine, za pokretanje neke javne debate o promeni Ustava, ali nije da se u Skupštini Srbije govori o tome da li treba da poštujemo Ustav. O sadržaju statuta i da li je on protivustavan kasnije ću progovoriti nekoliko reči.
Zbog čega nam je statut potreban i decentralizacija, možda bolje od mene je definisao sam DSS, opoziciona partija, koja je u svojoj programskoj deklaraciji rekla – problem Vojvodine i jačanje separatističkih tendencija u njoj treba rešiti institucionalno, tj. maksimalnom decentralizacijom. Tu se u potpunosti sa njima slažem.
Kada je reč o tome da li je statut protivustavan, probala sam ovde da saberem nekoliko glavnih primedbi koje su se čule u javnosti, ali i u današnjoj skupštinskoj debati. Ironija je utoliko veća što su se protivnici statuta pozivali upravo na one odredbe statuta koje su gotovo doslovno ili sasvim doslovno prepisane iz Ustava, iz čega proizilazi, verovatno sledstveno, da je sam Ustav secesionistički akt.
To se odnosi na član 182. Ustava, koji govori o referendumu. To se govori o članu 16. Ustava, koji govori o međuregionalnim sporazumima, to se odnosi na gotovo sve primedbe koje smo ovde imali prilike da čujemo.
Koleginica Jerkov je dosta govorila o tome da međuregionalne sporazume mogu da sklapaju i da to čine mnoge regije u Evropi, i pozivala se na strana iskustva. Samo želim da vam kažem da ovde u Beogradu postoji Privredna komora Beograda, koja ima svoje predstavništvo u Briselu. Ne mislim da su time razorili naše državno jedinstvo, mislim da su samo pomogli privredi Beograda i nadam se da će to Vojvodina činiti u ime cele Srbije, a da će imati priliku i neki drugi da direktnim razgovorom sa evropskim institucijama učine boljitak za svoje krajeve i regione.
Govorilo se i o akademiji nauka. Izgleda da nisu dovoljno bili jaki argumenti vezani i za primere unitarnih država, kao što je Francuska, i za neke druge regionalne, kao što je Italija, a reći ću primer zemlje koja je vrlo često referentna granica na koju se pozivamo u svemu, a to je Rusija, koja ima preko 20 akademija nauka.
Pitanje koje možemo ovde da otvorimo, biću vam vrlo rad sagovornik, da li sa inflacijom institucija one obezvređuju je pitanje o kome možemo da razgovaramo, ali da je ovo što ovde piše protivpravno o tome ne možemo da razgovaramo.
Možemo da razgovaramo i o tome da li je i koliko je smislena primedba da smo dopustili ovim statutom da se Vojvodina kao regija zadužuje, i time narušili pravni sistem države, u trenutku kada znamo da grad Beograd, grad Niš, grad Novi Sad, svi oni imaju to pravo koji potpisuju i uzimaju komercijalne kredite, imaju sporazume sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i tako finansiraju svoju infrastrukturu. Dakle, to je jedna najobičnija besmislica.
Kada smo već kod toga kako se brani ustavno pravo i poredak, onda bismo svi trebalo da se podsetimo da nam je obaveza da branimo institucije koje taj poredak štite, a to je pre svega Ustavni sud. I ako kažemo da će poslednju reč o svemu ovome što govorimo dati upravo Ustavni sud, onda moramo da vodimo računa da ovde kao poslanici, kao predstavnici zakonodavne vlasti ne izričemo diskvalifikacije na račun tog istog Ustavnog suda i na takav način narušavamo sopstveni pravni poredak, govorivši da je on politički, da će on zaturiti predmet u fioku i slično, jer u taj Ustavni sud treba da ima poverenje običan građanin, koji preko njega ostvaruje svoje pravo, a mi kao poslanici moramo da ga štitimo.
Ono o čemu želim da kažem još nekoliko reči, to je politički kontekst statuta. Analitičari u novinama govore da je ovakva hajka i napad na statut pokušaj da se desnica vrati na političku scenu. To je njihovo potpuno legitimno pravo. To im se ne može osporiti.
Ono što se može osporiti, to je nedostatak mentalne tranzicije, odnosno pokušaj da opozicija na političku scenu stupa tako što će raspirivati deobe i strahove, a ne nuditi nove politike i ideje.
Znači, nedopustivo je da umesto politike devedesetih, kada smo imali deobu nad Srbe i na ne Srbe, na nacionalnoj osnovi, sada imamo deobe na geografskoj ili teritorijalnoj osnovi, pa sada imamo neke dve nove nacije, to smo mi Srbijanci i Vojvođani, i oni koji hoće da nam uzmu sve finansije, sva ovlašćenja, sve mogućnosti, dok mi to trpeljivo puštamo.
Dakle, nedopustivo je, takođe, da zemlja koja je imala strašno iskustvo devedesetih, koristiti to i zloupotrebljavati, budeći u građanima strahove od onoga što su već imali prilike da prežive. Istina, i jedina istina, jeste da u Vojvodini žive, kao većinski narod, Srbi, i gde bi to oni, većinski glasaju za političke stranke koje nude i u čijem je programu decentralizacija.
Istina je da oni u decentralizaciji vide odgovor na neravnomerni regionalni razvoj, odgovor za bolju i funkcionalniju državu, a ne secesionizam. Istina je da oni svoju budućnost vide jedino u Srbiji, i to snažnoj i moćnoj, i nigde drugo. To mora da se kaže. Politika nije prostor gde je moguće sve i gde je dopustivo sve.
Ne možete reći ovde da prisustvujemo novom cepanju države, ono što se dogodilo sa Srbijom i Crnom Gorom, ne možete reći, to se juče čulo sa ove govornice, da neko danas zida novi Berlinski zid na Dunavu i Savi, ne možete reći da loši Srbi donose danas statut. Možete govoriti o njegovom sadržaju, možete govoriti o tome da li je pravno pismen ili ne, možete politički braniti ideje, ali ne možete deliti građane. To je nedopustivo.
Građani Srbije jesu danas prilično nezadovoljni što se donosi ovaj statut, ali ne zato što će Vojvođani da dobiju nova ovlašćenja, svoje finansije, svoje autonomne organe, nego zato što ostatak Srbije nije dobio to isto pravo. Danas se najviše o decentralizaciji polemiše u jugoistočnoj Srbiji i u Šumadiji. To je prava istina. Građani u decentralizaciji vide odgovor na siromaštvo i neravnomeran regionalni razvoj.
Ono što će biti naša najveća greška, to je ukoliko iza ovih pravnih akata ne usledi ozbiljna javna rasprava o tome na koji način decentralizovati Srbiju i dati mogućnosti drugim krajevima da krenu napred, jer danas postoji krajnje neravnomerna distribucija siromaštva, ne bogatstva.
Siromašni žive u jugoistočnoj i zapadnoj Srbiji. U Vojvodini ih ima svega 7%, a u Beogradu svega 4%.
Regionalizacija i decentralizacija treba da budu odgovor na to da sutra jedini način za preživljavanje ne bude da se selimo ne prema Vojvodini nego najčešće prema Beogradu, čija će granica biti nesamerljiva u budućnosti.
Želim građanima da poručim vrlo jasno, istina je uvek jedna i ona glasi: posle usvajanja ovog statuta probudićemo se u teritorijalno istoj, možda funkcionalnijoj državi, ali ono što će biti opasno, ukoliko ga ovde u Skupštini ne sprečimo, to je što ćemo se probuditi sa novim deobama ukoliko ne sprečimo da ih neko učini.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, drage kolege poslanici, veliko mi je zadovoljstvo, o mnogim sam zakonima govorila za ovom govornicom, ali mi je zaista verovatno najveće zadovoljstvo što imam priliku da govorim o zakonu protiv diskriminacije i zato što se Srbija nalazi na pragu da posle šest godina ovaj zakon i usvoji.
S druge strane, jako mi je krivo i lično što je ovaj zakon na ovaj način upotrebljen i zloupotrebljen i što se danas ne govori o onome, danima se već ne govori o onome što je istinski njegov sadržaj.
Razvoj društva zapravo pokazuje kakav odnos imamo prema manjinskim i ugroženim grupama i kako se odnosimo prema onima kojima je potrebna zaštita. Istorija čovečanstva je istorija razvitka svesti, razvitka demokratije i razvitka odnosa prema slobodi. To je istorija osvajanja slobode.
Pre stotinu godina naši preci, naše žene prvo nisu mogle da zamisle da rade u fabrici, a kamoli da glasaju ili učestvuju u vladi. Danas se naš glas ravnopravno čuje. Žene u pojedinim islamskim zemljama danas ne mogu da zamisle ni da izađu na ulicu bez pratnje muškarca, a kamoli da se nađu na mestu na kome ja stojim. Duboko verujem da će za 50 godina to biti normalno, jer kao što rekoh, istorija jeste osvajanje slobode.
Kao što je pre neku godinu kod nas bilo nemoguće da govorite politički drugačije a da za to ne budete grubo sankcionisani ili pretučeni ili da vas vaše rođeno dete prijavi jer je bilo normalno reći u ovoj zemlji - ja sam te rodio, ja ću i da te ubijem. Za 50 godina mnoge stvari koje danas vidimo kao normalne, verujte, biće nemoguće. Mi smo ovde da takvu situaciju i takve prilike kreiramo.
Zato ovaj zakon i odnos koji u ovom trenutku prema njemu imamo govori o tome koliko smo spremni da prihvatimo sve ljude istinski kao jednake i nama ravne i koliko su predrasude u nama zaista duboko ukorenjene.
Ono što je stvarno pitanje je pitanje da li priča o homoseksualcima, koji su, moram priznati, najmanje važni u kontekstu važnosti ovog zakona, jeste zapravo izgovor da ne pokažemo kolike predrasude imamo prema nekim drugim grupama i koliko smo istinski nespremni da prihvatimo da su nam svi ljudi jednaki.
Deklarativno će ovde svako reći da nema nikakav problem sa Romima, verovatno će biti toliko milosrdan da im na pešačkom prelazu udeli pet dinara, ali radeći u Ministarstvu za ljudska prava sam videla da su svi vrlo spremni da ispišu svoju decu iz svakog odeljenja gde ima nekoliko Roma kako im deca ne bi dobila vaške. Među njima su bile i moje kolege poslanici. Vrlo smo spremni da deklarativno govorimo o pravima svih, kako su svi jednaki i mi sa time nemamo nikakav problem, ali imamo veoma veliki problem da nas neki Rom privede kao policajac ili da zauzme naše radno mesto. O drugim manjinama da i ne govorim.
Kada govorite, pogledajte jezik javne reči u medijima naših političkih poslenika. Hiljadu puta ćete čuti reč kako smo mi vrlo liberalni i svima dajemo slobode. Ko smo mi da dajemo? Zar nisu ljudi pripadnici druge vere, druge nacije, drugačiji od nas građani kao i mi koji uzimaju onoliko koliko im pripada? Ko smo mi to od Boga dati da im dajemo i time dokazujemo svoju veličinu? Pripazite kada to izgovarate koliko to govori o nama koliko smo nespremni da prihvatimo koncept jednakosti.
Kao što i odnos prema ovom zakonu pokazuje da mi ovde glasamo za mnoge zakone a da nismo spremni da ih suštinski prihvatimo, jer odnos prema ovom zakonu pokazuje da mi zapravo nismo prihvatili Ustav, koga volimo da pominjemo i da se busamo u naše grudi kako smo svi jednoglasno za njega glasali. Upravo taj Ustav u članu 21. garantuje jednakost i upravo taj Ustav u članu 1. kaže da je ovo država zasnovana na ljudskim i manjinskim pravima, građanskim slobodama i evropskim principima i vrednostima. Kada glasamo o zakonima koji očitavaju takve principe i vrednosti, mi pokazujemo niti da ih razumemo, niti da ih prihvatamo, niti da smo im privrženi.
Takođe, kada se ponašamo ovako prema ovom zakonu, sopstveni pravni sistem, zato što ovaj zakon ne uvodi nikakav novi osnov diskriminacije, osim po precima, koji već nije uveden u drugim zakonima, a mi smo ovde glasali za Zakon o pravima deteta, Porodični zakon, Zakon o informisanju, Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i hiljade drugih zakona koji sve ove vrste diskriminacija već popisuju i već o njima govore. Ništa se spektakularno i novo ovim zakonom nije dogodilo, osim što su mnogi dobili političku platformu da pokažu šta su njihova intimna i duboka uverenja, to je prosto i dobro, ali nije lekovito. Nije lekovito za ovo društvo, jer je ovo društvo pre tri godine bilo mnogo zrelije i očigledno ide unazad.
Kada smo donosili Zakon o nacionalnim manjinama, za njega smo glasali jednoglasno, svesni da je nedemokratski, neljudski i prosto nemoguće da u 21. veku svi ne budemo za princip poštovanja manjina. Zato je neverovatno da danas ovaj zakon izaziva ove polemike, umesto da bude mogućnost svima nama da pokažemo koliko smo kao demokratsko društvo uznapredovali.
Ono što je začuđujuće, takođe, to je što smo u ovom zakonu prosto imali, jedva da smo imali prilike, osim od ministra, da čujemo sadržinu zakona. Koji su to novi instituti koje ovaj zakon donosi? Šta nam donosi uvođenje instituta Poverenika? Šta je to novo što ovaj zakon donosi?
To su svega tri stvari o kojima niko ne govori. Ono o čemu su svi ovde govorili je već uvedeno nekim drugim zakonima. Imali smo prilike u prethodnim godinama da o tome govorimo. Nemojmo zavaravati javnost da će sada neki dobiti prava koja već nemaju, bilo Ustavom ili nekim drugim zakonom.
Ovim zakonom dobijamo opštu definiciju diskriminacije, dobijamo objašnjenje pojedinih akata diskriminacije i dobijamo jasan i precizan popis i opis načina sankcionisanja diskriminacije.
Tu se slažem sa kolegama koji su prethodno govorili zašto nismo govorili o nekim drugim grupama, o kojima bi trebalo danas da progovorimo i kojima ovaj zakon pruža šanse da budu zaista jednakopravni.
Prvo, da govorimo o nečemu novom što ovaj zakon donosi, a to je mogućnost da bude zaštićen onaj koji se pobuni protiv diskriminacije. Danas ljudi bivaju diskriminisani na radnom mestu, na ulici, u javnom prevozu, na bazenu na koji ih ne primaju da se kupaju, a da o tome ne smeju ni da govore ili da ništa ne smeju da preduzmu zato što se plaše, zato što će u tom slučaju biti još grublje sankcionisani. To ovaj zakon zabranjuje.
Ovaj zakon definiše govor mržnje sa kojim su počeli ratovi u ovoj zemlji. Ovaj zakon definiše teške oblike diskriminacije i ja tu potpuno pozdravljam mogućnost da postoje najteži oblici diskriminacije, a teški su posebno stoga što ih vrši država, odnosno institucije sa javnim ovlašćenjima koje ne smeju da ne znaju zakone i koje ne smeju da tretiraju drugačije građane i zato što su teški oblici diskriminacije onda kada se diskriminacija vrši preko medija i sredstava javnog informisanja.
To je važno reći, jer to uvodi jedan red i drugačiji odnos, ukoliko budemo među svima nama i među političkim neistomišljenicima i među nama koji smo verski, nacionalno različiti i među onima koji imaju neke druge osobenosti, to uvodi red i zato o tome treba danas da govorimo.
Šta je to što ovaj zakon donosi građanima koji su brojni, a pričamo npr. o ženama, ne pričamo o deci? Koliko vas je svedočilo na roditeljskim sastancima da su neka deca diskriminisana zbog svog socijalnog porekla? Ovaj zakon u članu 22. to zabranjuje, to diskriminiše i to vredi reći ljudima.
Da se vratim ponovo na početak odakle sam krenula, istorija čovečanstva je istorija osvajanja slobode. Nekada su se u ovoj zemlji stari ljudi ubijali da ne bi oduzimali hranu mlađima. To se zvalo lapot.
Danas, zahvaljujući napretku civilizacije i ovim zakonima, nadam se da se više neće dešavati da najveće žrtve upravo budu stari jer niko ne želi da im da šansu da rade, zato što niko ne želi da im da šansu da žive. I o tome govori ovaj zakon, a ne o onima koji se najviše ovde pominju, a kojima je mnogo manje nego nekim drugima potrebna naša zaštita. Hvala.

Poštovano predsedništvo, drage kolege, reklamiram član 103. stav 1. Jako mi je žao što sam danas primorana da se javim i da razgovaramo na ovaj način.
Žao mi je zato što mislim da građani Srbije u ovom trenutku zaslužuju malo veću ozbiljnost i zrelost, pre svega nas poslanika, i kada je reč o pitanju Kosova i kada je reč o pitanju budžeta i izlaska iz ekonomske krize. Oni od nas očekuju ozbiljnost, odgovornost i minimum zajedničkog imenitelja i minimum zajedničke odgovornosti prema tim pitanjima.
Nemam nikakvu dilemu, tu se potpuno slažem sa svima vama, da je Kosovo najverovatnije najvažnije pitanje koje imamo u državi i da o njemu mora apsolutno da se govori u Skupštini, ali ne mogu da razumem, ako smo se međusobno dogovorili da ćemo do kraja nedelje imati sednicu Vlade posvećenu pitanju Euleksa, zašto danas sprečavamo Skupštinu da radi, sprečavamo da Srbija dobije set pravosudnih zakona, da građani dobiju mogućnost da im pasoši i dalje važe, da bismo raspravljali dva dana ranije. Iza toga se ne krije patriotizam, u to sam sasvim sigurna, nego neki drugi politički interesi.
Dakle, ako imamo mogućnost da do kraja nedelje razgovaramo o Euleksu, i to sa predstavnicima Vlade, na jedan kredibilan i odgovoran način, zašto tu mogućnost i ne iskoristimo? Umesto toga, mi danas predstavljamo jednu ozbiljnu brigu za građane Kosova, koja u prevodu znači: dragi građani Kosova, zahvaljujući našem ponašanju, vi nećete dobiti budžet na vreme, ići ćemo na privremeno finansiranje, a vi bez tog budžeta ne možete da živite i vama je on najpotrebniji jer ste najsiromašniji. Druga poruka koju šaljemo: misija Euleksa bi bila i na ovaj i na onaj način raspoređena, ali naša je ideja da to bude bez Srbije i bez vaše saglasnosti, a umesto toga, rukovodstvo Srbije je učinilo sve i postiglo sve da misija Euleksa ne dođe na nelegalan način, da ne dođe uz protivljenje Beograda i ne na takav način da sprovodi misiju Ahtisarija.
Umesto toga, mi u ovom trenutku imamo paradoksalnu situaciju: imamo protivljenje opozicije Euleksu i imamo protivljenje i demonstracije Albanaca na Kosovu. U ovom trenutku Albin Kurti, koji organizuje demonstracije u Prištini, koristi iste argumente kao i opozicija u Beogradu, s tim što on kaže da je misija Euleksa poraz nezavisnosti Kosova i trenutnih vlasti na Kosovu jer je raspoređena prema šest tačaka koje je zahtevala Srbija.
Šta mi činimo u ovom trenutku? Sami unižavamo diplomatsku pobedu koju smo postigli, sami otežavamo život Srbima na Kosovu, koji zajedno sa Euleksom treba da se izbore za svoju slobodu i bezbednost; umanjujemo mogućnosti Srbije da se za svoje legitimne interese izbori.
Na kraju, samo da odgovorim u ime moje koleginice Smiljane, da se ona ne bi ponovo javljala: za razliku od vas, koji postavljate pitanje i analizirate mogućnost da sutra ne budete poslanici sa Kosova, mi iz Demokratske stranke nemamo nikakve sumnje, takvu politiku i vodimo, da će Smiljana i u sledećem mandatu biti poslanik Kosova, koje je deo ove teritorije.

Dozvolite mi da u ime poslaničke grupe ZES izrazim zadovoljstvo što je danas došlo do sazivanja ove sednice uprkos činjenici da se duboko ne slažem sa vrednosnom ocenom koja je sadržana u zahtevu za sazivanje ove sednice, sa ocenom da je Srbija odustala od svojih evropskih integracija i svoje duboke namere da postane član EU. Ali, slažem se s tim da nijedna zemlja nije postala punopravni član EU da se o tome nije vodila argumentovana i ozbiljna društvena debata, naročito u parlamentu. Takođe, nijedna zemlja nije uspela da završi taj posao, a da o tome nije stvoren minimalni društveni dogovor.
Zato je potrebno da ovde razgovaramo, kao što rekoh, pre svega u parlamentu, ali da razgovaramo na jedan civilizovan i argumentovan način. Zato bih volela da danas ovu debatu iskoristimo kako bi građani što više saznali o istinama vezanim za proces evropskih integracija, zato što je neznanje najozbiljnija podloga za razvoj i predrasuda i neistina i manipulacija građanima i njihovim očekivanjima i emocijama.
Zato sam očekivala da ćemo danas iskoristiti ovu priliku i prisustvo ministara da postavimo ozbiljna pitanja vezana za proces evropskih integracija i razgovaramo ozbiljno o tome, ne na način strančarenja i busanja u prsa ko se zalaže više a ko manje - o tome koliko su reforme unutar EU uticale na sudbinu Srbije u njoj, mislim na Lisabonski ugovor, i da govorimo o onome što je svima vidljivo osim poslanicima opozicije - na koji način je svetska ekonomska kriza ugrozila i naš proces integracija, ali i generalno funkcionisanje same EU.
Volela bih da razgovaramo i o tome kakva je sudbina čitavog regiona i Srbije u njemu i u kolikoj meri će dalje naše integracije, ali i proces vizne liberalizacije zavisiti od onoga što se događa u zemljama Zapadnog Balkana.
Volela bih, takođe, da prisustvo ministra Šutanovca, verujući duboko u ono što je Čedomir Jovanović rekao, da ova dva pitanja jesu povezana, iskoristimo i da čujemo na koji način neosporni kredibilitet Vojske i njena međunarodna saradnja utiče na brži proces evropskih integracija i najavljene mirovne misije i sve spekulacije o njima na koji način mogu da doprinesu ili štete ugledu Srbije i njenoj budućnosti u EU.
Takođe, volela bih da čujem od gospodina Đelića vrlo konkretne odgovore umesto da slušamo spekulacije ovde. Ne želimo rokove, želimo tačna saznanja o tome da li je vizna liberalizacija strogo tehnički proces, da li smo ispunili sve uslove ili je to učinila samo Makedonija. Šta je preostalo da učinimo da bismo taj posao završili? Ponovite nam ili me osporite da taj proces nema nikakve veze sa Haškim tribunalom i političkim kriterijumima i da li ćemo …

Molila bih samo za jedno pojašnjenje potpredsednika Đelića. Mislim da je javnost zainteresovana za taj odgovor jer se o tome dosta spekulisalo, a tiče se onoga što se zove zajednička sudbina ili zajednički interes Zapadnog Balkana, o kome EU vodi računa i vidi ga u granicama EU.
Da li bi to značilo u konkretnom slučaju, pošto danas govorimo o viznoj liberalizaciji, da je Srbija zajedno u paketu sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana i da li bi slučaj u kome neka od zemalja ne bi ispunila tehničke uslove na način na koji to Srbija jeste moglo da uspori proces vizne liberalizacije i eventualno ugrozi mogućnost da od početka sledeće godine naši građani putuju bez viza?
Drugo pitanje je za gospodina Šutanovca, pošto se ovde dosta polemisalo o Partnerstvu za mir i činjenica je da smo ovde, u Skupštini, govorili više puta od 2006. kako je čist benefit i korist ove države da učestvuje u ovoj organizacije. Pitanje je, s obzirom da to podrazumeva ne samo vojnu saradnju, nego saradnju u oblasti zdravstva, nauke, energetike itd. – da li u ovom trenutku postoje programi iz svih ovih oblasti i da li Srbija u punoj meri koristi mogućnosti vezane za Partnerstvo za mir, i ako ih ne koristi, zašto?