Završio sam, gospodine Arsiću. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Dakle, za razliku od vas nikada nisam poznavao niti poznajem direktora RTS i nikada mi ne bi palo na pamet da mu govorim šta su njegove obaveze i šta su njegova prava kao direktora Javnog medijskog servisa Srbije.
Ono što me je zabrinulo jeste da je prekinut prenos onog trenutka kada smo u salu uneli transparent „Isključi nasilje, isključi Rističevića“. Tada je ukinut direktan prenos.
Kada smo govorili o ovoj važnoj temi koja se tiče nasilja u porodici, niste mogli da saslušate argumente, dve godine, koje je DS davala i kada je u pitanju oduzimanje oružja registrovanim nasilnicima u porodici i kada je u pitanju udaljavanje nasilnika iz porodica na dve nedelje.
Kada je u pitanju krađa beba. Samo zato što su to…

Ovo nije Poslovnik, nego replika.

Ne. U međuvremenu sam se, gospodine Arsiću, predomislio.
Dakle, kada su tri jako važna zakona u pitanju, mi ih nismo našli na dnevnom redu samo zato što su ih predložili poslanici DS. A danas, dušebrižnički govorimo o nasilju u porodici i kako nasilje u porodici treba suzbiti i rizik treba suzbiti, upravo amandman u članu 15, a dve godine taj rizik se ne suzbija samo zato što rešenje dolazi sa strane DS.
To nije debata i to nije parlament koji funkcioniše i ovo društvo može da učini boljim. Samo zato što ste vi većina u tom parlamentu i nećete biti još dugo. Vi se topite kao sapunica. Svaki sledeći izbori će biti izbori između dva sistema vrednosti. Jednom Marjana Rističevića sistema vrednosti koji podržava Aleksandar Vučić i drugog DS. Onda ćemo da vidimo ko će imati većinu. Jedva čekamo naredne izbore za parlament. Zahvaljujem.

Nije u pitanju replika zato što smatram da je potpuno besmisleno odgovarati na ovakve stvari. U pitanju je povreda Poslovnika i odnosi se pre svega na vas gospođo Gojković, član 106, 107. i 109. iz prostog razloga što niste dozvolili i omogućili parlamentu da funkcioniše onako kako je to propisano ovim Poslovnikom, a sa druge strane konsultujući se konstantno i ovog trenutka sa gospodinom Martinovićem dovodite u sumnju sve ono što ste rekli maločas za poslaničku grupu DJB.
Smatram da ne smete da politizujete nečiji bezobrazluk kada dolazi od strane vladajuće većine i mislim da je veoma nezgodno kada govorite o pljuvanju koje vam je govorio ili prenosio šef najveće poslaničke grupe, gospodin Martinović, a da onda kada neko pljuje po zdravom razumu građana Srbije i to radi 30 minuta, onda ne reagujete i smatrate da je to u skladu sa dostojanstvom Narodne skupštine.
Mislim da ne vodite profesionalno ovu sednicu danas i smatram da ste, ne samo prekršili Poslovnik, već da ste ugrozili dostojanstvo time što ste jednom od narodnih poslanika, gospodinu Marijanu Rističeviću dozvolili da od Skupštine napravi rijaliti šou, a ne ono što Skupština treba da bude ili da postane, pošto očigledno to nije.
Kada govorimo o najvažnijoj temi danas u našem društvu, a to je o položaju žena u Srbiji, dozvoljavate da se na jedna ružan način ta tema politizuje tako što će se optuživati pre svega predstavnici opozicionih stranaka i njeni lideri koji nisu danas u ovoj sali i koji ne spadaju u temu ovog dnevnog reda i mislim da je to ne samo bezobrazluk. Mislim da vrlo dobro znate šta ste danas radili.

Mislim da ste pogrešili i da ste ugrozili dostojanstvo Skupštine.

Zahvaljujem.
Malopre ste rekli, predsednice, da smo se Srđan Nogo i ja dogovorili da izazivamo replike. Srđan Nogo i ja ne možemo ni oko čega da se dogovorimo, nemojte uopšte da budete zabrinuti kada je to u pitanju, verujte mi.
Posebno mi je zanimljivo kada pričamo o nasilju u porodici, potpune su gluposti i neću da se obazirem, 2005. godine DS i nije bila na vlasti, DS je često kriv što postoji mnogima od vas, ali dobro. Kada pričamo o žrtvama nasilja u porodici, Dveri pokazuju posebnu nervozu, kada govorimo o zaštiti od nasilja u porodici, pre svega, kada su u pitanju žene, kao neka posebna, kako bih rekao, zabrinutost da se ne pretera u zaštiti žena od nasilja. Mislim da se u tom smislu, ne samo razlikujemo, nego da uopšte ne vidim razlog, kada pričamo o ovako osetljivoj temi, da se konstantno dovodi u sumnju namera ovog zakona, koji nije potpun, Predloga zakona, pardon, koji nije potpun i mi ćemo ga ispravljati amandmanima, ali očigledno postoje politike u ovoj sali koje ne vide to uopšte kao problem.
Govorili smo o statistici, govorili smo o tome u kakvom su položaju žene danas u Srbiji i mislim da je veoma važno da i Pokret Dveri shvati koliko je ovo gorući problem našeg društva i da ne budu zabrinuti da će se žene nekako previše zaštiti. Nikada nije previše zaštite kada su žene u pitanju u Srbiji i mislim da je veoma važno iz tog razloga da i oni budu ti, odnosno vi da budete ti koji ćete podržati ovaj zakon i sve amandmane koji budu išli uz njega. Zahvaljujem.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Dakle, stvar je u tome što postoji osnovno nerazumevanje šta je intencija upravo mojih kolega iz DS, koji su u prethodna dva saziva predlagale zakone koje doduše vladajuća većina nije htela ni da stavi na dnevni red. To su zakoni o oduzimanju oružja nasilnicima u porodici, to je zakon o udaljavanju nasilnika na dve nedelje iz domaćinstva. E, sada vi kažete da je to privatna stvar. Ne može nasilje da bude privatna stvar neke porodice. Dakle, ne možemo da se ponašamo kao da je to sad nešto što se tiče nekog tamo i da kažemo, na primer, kao evo maločas što smo govorili o tome, češće se u većini slučajeva prijavljuje glasna muzika iz komšiluka nego nasilje. To je deo kulture koji moramo da menjamo. To su neke vrednosti u našem društvu koje moramo da promenimo. Ne možemo da smatramo nasilje ličnom stvari neke porodice ili privatnom stvari bračnog para. To nije to. To jednostavno nije ideja.
Ideja je da se suzbije nasilje i mnogo toga smo radili u prethodnom periodu. Godine 2005, ponavljam, DS nije bila na vlasti, a u međuvremenu smo predlagali zakone u ovih pet godina koji nisu naišli na potrebnu podršku vladajuće većine, kako bi došli na dnevni red i bili usvojeni. Mogli smo možda neke živote da spasimo time što smo zakone i Dušana Milisavljevića i Dragana Šutanovca i Aleksandre Jerkov stavljali na dnevni red i usvajali ih, u redu, bolje pre nego kasnije, ali hoću da vam kažem da je to stvar kojom se suštinski razlika pravi između politike DS i politike Dveri, koja ovaj problem apsolutno ne razume. Zahvaljujem.

Gospodine Arsiću, ne možete da vi meni kažete da sam se ja sa nekim dogovarao i na osnovu toga da mi date repliku ili ne. Svi uslovi za repliku su ispunjeni.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Koji član?)
Reklamiram član 104, znate vi vrlo dobro koji član, gospodine Martinoviću, a ako ne znate, pročitajte Poslovnik, poslanik ste toliko dugo.
Dakle, ne možete na osnovu toga što vi sumnjate da smo se mi dogovorili. Nismo se dogovorili jer ne možemo ni oko čega da se dogovorimo gospodin Obradović i ja. Ako me napada zbog toga što ja nešto ne razumem, onda je red da mi date pravo na repliku.
A hteo sam da kažem da je upravo taj amandman koji smo mi podneli, amandman koji glasi da se stav 5. člana 194. Krivičnog zakona ostavi.

Dobro, dajte mi pravo na repliku.

Zbog čega?

Član 108. je povređen iz prostog razloga što je gospodin Martinović dobacivao vama da li da mi date repliku ili ne i na osnovu toga niste vodili računa o redu na sednici.
Ne možete da dozvolite gospodinu Martinoviću da zloupotrebljava Poslovnik i da priča besmislice, jer takve besmislice utiču, gospodinu Arsiću, na to da zbog ovakvih laži i neistina je ženu Dragana Šutanovca, suprugu, napao čovek na ulici, udario je pesnicom u leđa. I taj slučaj je prijavljen policiji. Jer, nikome nije palo na pamet da zloupotrebljava u političke svrhe tako skaradan čin.
Zbog ovakvih stvari koje govori gospodin Martinović to se dešava svakodnevno i desilo se jednoj ženi, ženi predsednika Demokratske stranke. A vi dozvoljavate da na ovaj način dovodite u nepriliku nečiju porodicu, e to je sramota, gospodine Arsiću. Ovo je rečnik koji dovodi do nasilja kako u porodici, tako i na ulici. Ko se dogovorio? Šešeljev izdanak ili Vučićev potrčko? (Isključen mikrofon.)

Osam minuta. Sedam minuta i 57 sekundi.
Zahvaljujem što sam dobio reč nakon 17 puta traženja povrede Poslovnika.
Da se vratimo na temu dnevnog reda koja je veoma značajna, pre svega, očigledno značajnija opoziciji nego predstavnicima vladajuće većine.
Nema osobe među nama koja nije prisustvovala makar jednom u životu razgovoru u kom je izgovorena rečenica da je žena sama kriva što je muž tuče, da je sama kriva zato što trpi, zato što ga nije ostavila, zato što čeka toliko dugo da ga prijavi nadležnim organima, da je sigurno sama izazvala nasilje u porodici, da je znala da je takav ili da to nije naša stvar i da nećemo da se mešamo, kao što kažu predstavnici Dveri, u porodično pitanje.
Nema osobe koja makar jednom u životu to nije čula u svojoj okolini, a s druge strane i statistika je ta koja to potvrđuje i o nama ne govori lepo. Svaka druga žena u Srbiji trpi nasilje, svaka treća trpi fizičko nasilje, svake nedelje u Srbiji jedna žena bude ubijena u porodičnom nasilju. To je statistika.
Dragi poslanici, u dve trećine slučajeva kada žena bude ubijena u porodičnom nasilju, u dve trećine tih slučajeva cela okolina je znala da je muž nasilnik, da trpi nasilje, da je tuče i nikada nismo izgradili sistem prevencije koji neće dozvoliti da dođe do smrtnog ishoda ili do svakog narednog pokušaja nasilja u porodici i to je naš zadatak kao narodnih poslanika danas. Smatram da nisu svi narodni poslanici uzeli učešća u rešavanju ovog problema.
Svaki deseti srednjoškolac smatra da je opravdano tući ženu. Dve trećine srednjoškolaca smatra da je opravdano nasilje prema LGBT populaciji. To govori ne samo o ekspanziji porodičnog nasilja. To govori o ekspanziji nasilja uopšte.
Upravo su ljudi koji su predlagali zakone, kako bi se rešilo porodično nasilje, makar u određenoj meri, gospodin Dragan Šutanovac, aktuelni predsednik DS, je u nekoliko saziva predlagao da se nasilnicima koji imaju legalno oružje to oružje oduzme onda kada budu registrovani kao nasilnici u porodici. I upravo njegova supruga pretrpela je nasilje na ulici, brutalno udarena sa leđa i isto tako nasilje u drugom smislu verbalnom se dešavalo prema i drugim predsednicima DS, Bojanu Pajtiću takođe, i onim predsednicima pre njih.
U političkim borbama i u ovim temama su upravo njihove žene bile te koje su trpele nasilje od strane rečnika mržnje političkih oponenata koje smo imali prilike da čujemo i danas. I taj rečnik mržnje takođe doprinosi nasilju i doprinosi tome da se ne razume problem porodičnog nasilja. Koliko god danas predstavnici vladajuće većine nose majice – isključi nasilje, mnogo češće smo od strane istih doživljavali da se uključuje nasilje i kada su u pitanju rasprave i kada je u pitanju dijalog i debata i kada su u pitanju ovakvi problemi sa kojima se Srbija suočava danas.
Zahvaljujem se još jednom Draganu Šutanovcu što je predložio Zakon o oduzimanju oružja nasilnicima u porodici iako cokću na to saradnici ministarke pravde, što mislim da je vrhunsko nepoštovanje parlamenta i zahvaljujem se Dušanu Milisavljeviću koji je predlagao zakon da se nasilnici na dve nedelje udalje iz domaćinstva i mislim da je to takođe doprinelo tome da danas razgovaramo na ovaj način.
Da su njihovi predlozi usvojeni ranije možda bi sačuvali nečije živote. Ovako, bolje pre nego kasnije da se donese zakon makar kao prvi korak pa ćemo ga ispravljati amandmanima, pa ćemo razgovarati i dalje kako da dostignemo taj nivo zaštite da zaista više ni jedna žena u Srbiji ne trpi nasilje.
Sve žene danas u Srbiji rade, ali one ne primaju često platu za to što rade. Kada su zaposlene formalno one rade minimum dva posla. Kada rade posao za koji primaju platu, na istom tom poslu, na istom tom radnom mestu primaju manju platu nego muškarci i to je nepravedno i to takođe moramo da ispravimo.
Zahvaljujem se takođe i Aleksandri Jerkov koja je uspela da svojom inicijativom, koja traje već više godina krivično delo – krađa beba danas se nađe u Krivičnom zakoniku Srbije. Ono što naša intencija jeste da amandmanom učinimo da to krivično delo ne zastareva i mi ćemo pokušati amandmanom da to rešimo.
Zaista su to stvari koje suštinski menjaju naše društvo, menjaju svest u našem društvu, o potrebi da se o ovako važnim stvarima razgovara i aktivnošću tih poslanika i svih ostalih i Ženske parlamentarne mreže i mnogih među nama danas ovde došli smo do jednog rešenja koje nije najsavršenije i mi ćemo u raspravi u pojedinostima to i reći, ali mislim da ćemo naći način da rešimo one goruće probleme.
Ono što se danas u Srbiji dešava nije najlepša slika o nama kao društvu. Iz tog razloga smatram da je veoma važno da ne okrećemo glavu kada je u pitanju porodično nasilje u našoj neposrednoj okolini, da građani budu ti koji će to prijavljivati, čak i, kako kažu, ih se ne tiče jer nisu to njihova posla. Nasilje u porodici je nasilje u društvu, a to se tiče svakog građanina ove zemlje i to je suštinska razlika između DS i SNS, zato što DS želi da gradi društvo građana, a ne društvo robova jer danas žene u Srbiji u najvećoj većini slučajeva kada je u pitanju porodično nasilje su robinje a ne građanke. One ne mogu da odu jer nemaju svoju imovinu. One ne mogu da odu jer ne mogu da dignu kredit. One nisu ekonomski nezavisne i iz tog razloga smatram da moramo da radimo na unapređenju pre svega njihovog položaja u društvu.
Završavam u poslednjoj rečenici, drago mi je što smo imali prilike da sa ministarkom danas kvalitetno debatujemo i raspravljamo na ovu temu. Krivo mi je sa druge strane što smo bili svedoci nasilja vladajuće većine i danas kada se priča o porodičnom nasilju.

Zahvaljujem.
Po članu 97. Poslovnika o radu Narodne skupštine, ne bi bilo loše da gospođa Gajić koja je maločas govorila, a imala je pravo, da zajedno dođemo do rešenja, gospodine Arsiću, ukoliko bi mogli da dobijemo duplo vreme za raspravu. Mislim da su pauze te koje su obeležile današnji rad Skupštine. Imali smo 10 pauza, iz prostog razloga što nije bilo kvoruma na sednici u nekoliko navrata. Ali, bilo bi jako poželjno, kada već imamo ovako važne zakone pred sobom, i kada je u pitanju nasilje u porodici i kada su u pitanju aktuelne teme po pitanju korupcije, organizovanog kriminala, terorizma, kao i izmena i dopuna Krivičnog zakonika, da jednostavno imamo dovoljno vremena da raspravljamo o tim temama jer mislim da su takođe veoma važne, kao što je moja koleginica gospođa Gajić maločas rekla, gorući problemi u našem društvu.
Imamo, kao što znate, problem sa definisanjem načina kako će izgledati naše društvo za 10 ili 20 godina. Imamo, u ekonomskom smislu, veoma izvestan put ka robovlasničkom društvu, a s druge strane, kada govorimo o nasilju u porodici, imamo još jednu stvar, u pitanju su robinje u našem društvu, u pitanju su one žene koje trpe nasilje, gde se društvo prema tome ophodi na jedan veoma inertan način. Smatramo da je ovo prilika da jedan gorući problem ne guramo pod tepih, već da zaista razgovaramo na tu temu kvalitetno i da debatujemo i dođemo do rešenja koja su najbolja, a možda je predlog zakona samo prvi korak. Svakako ćemo se mi izjasniti o njemu na osnovu toga da li će se usvojiti neki amandmani koji bi upotpunili ovaj predlog. U svakom slučaju, smatram da je duplo vreme nešto što zaslužuje ne samo ovaj dom, već i građani koji prate u direktnom prenosu ovu sednicu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednici Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka sa saradnicima, uvaženi građani, prvo, na samom početku se ne bi složio da je civilni sektor uvažen, kao što ste maločas rekli. Upravo je Autonomni ženski centar i pisao amandmane i žalio se da je u poslednjem trenutku isključen iz radne grupe i da stvari za koje su se oni zalagali nisu se našle kao, da kažem, predlog zakona.
Autonomni ženski centar ne bi u suprotnom podneo amandmane, nezadovoljan ovim vašim rešenjima.
Dakle, jedno je nekoga staviti za sto, a drugo je uvažiti njegove argumente. To nisu iste stvari i iz tog razloga mislim da ste pro forme uključili civilni sektor, što mislim da nije dobro.
Ovo je veoma važna tema iz prostog razloga što i sami znate koliko puta je svako od nas imao prilike da čuje kada je u pitanju nasilje u porodici – sama je kriva, zašto to trpi, zašto ga ne ostavi, zašto je čekala toliko dugo, sigurno ga je sama izazvala, šta je očekivala, znala je da je takav, neću da se mešam, to nisu moje stvari. E, to su rečenice koje govore o tome da ne postoji svest ni u društvu kada je ovaj problem u pitanju, da ne postoji svest pa i među nama koji smo doneli ovaj zakon kao možda prvi korak, ali svakako ne dovoljno veliki da reši problem do kraja.
Moje kolege, sa ponosom mogu da kažem, su na vreme prepoznali ovaj problem. Doktor Dušan Milisavljević je govorio o ovom problemu porodičnog nasilja ceo prošli mandat Skupštine Republike Srbije, da se dve nedelje nasilnik u porodici udalji iz domaćinstva kako bi žena mogla da se konsoliduje, kako bi mogla da razmisli šta danje da radi, kako bi mogla da se posavetuje kako dalje da nastavi svoj život.
Dragan Šutanovac je govorio o oduzimanju oružja nasilnicima, registrovanim nasilnicima, onima koji su registrovani u policijskoj stanici kao počinioci nasilja u porodici, koji imaju legalno oružje stečeno zakonom. To oružje im nije oduzimano. Na desetine i desetine puta, i predsednica Skupštine Maja Gojković to zna, Dragan Šutanovac je predlagao taj zakon, kako bi spasili nečiji život, jer se dešavalo da onaj ko izvrši nasilje u porodici bude registrovan od strane policije, vrati se sa svojim oružjem koje je legalno stekao i izvrši krivično delo ubistva nekoliko članova svoje porodice. Zato je ova tema tako važna i tako osetljiva i iz tog razloga smo možda do sada mogli da spasimo neki život, bez obzira što je Marijanu Rističeviću to smešno i bez obzira što mnogima danas to jednostavno ne izgleda ozbiljno, ali je stvar vrlo alarmantna i zahteva našu punu pažnju.
Statistika ne govori lepo o nama. Svaka druga žena trpi nasilje. Svaka treća trpi fizičko nasilje. Ako znamo podatak da je polovina samohranih majki ispod granice siromaštva, onda to dovoljno govori o tome zbog čega često one ne mogu, uopšteno govoreći, da izađu iz zajednice u kojoj trpe nasilje. Zašto ne mogu da dignu kredit? Zato što nemaju svoju imovinu, zato što nisu plaćene i kada rade za isti posao koji radi neki muškarac manje su plaćene, često ne rade.
Od osnovne škole su učene da budu u kuhinji i da budu domaćice. Naše osnovno obrazovanje je takvo i srednjoškolsko da 10% mladih smatra da je opravdao tući ženu. Dve trećine smatra da je isto to opravdano raditi prema LGBT populaciji. To govori o dubokim problemima u našem društvu i o tome da je ovaj zakon prvi korak, ali da je možda čak došao i kasno.
Da smo slušali naše kolege u prošlom sazivu, siguran sam da smo mogli da spasimo neke živote. Jednom nedeljno, svake nedelje je ubijena jedna žena u Srbiji. To je prosek i to je statistika koja je porazna za nas kao zemlju i za nas kao društvo.
Fizičko nasilje u porodici nije jedino nasilje. Može biti ekonomsko, može biti u pitanju i zastrašivanje, ponižavanje, kontrola svakog pokreta osobe, na kraju naravno i fizička ugroženost.
Ostaju žene u brakovima isključivo iz razloga što nisu ekonomski samostalne. Danas ćete retko koju ženu naći da ne radi i maltene svaka žena u društvu radi, ali ogromna većina njih ne prima platu za to što radi. I kada pogledate realno stanje stvari, žena koja podiže porodicu, podiže domaćinstvo, brine se o vaspitanju dece, brine se o školstvu dece, posprema, kuva, sprema itd, itd, ona nije plaćena za to. Ako još pored toga radi, a za isti posao je manje plaćena nego muškarac, onda ona dva posla radi minimum u toku jednog radnog dana. E, to je položaj žene danas u Srbiji i iz tog razloga sa posebnom impatijom moramo da se posvetimo ovom problemu.
Govorili smo, naravno, u prethodnom periodu o društvu robova. To je ekonomski izraz politike Vlade Republike Srbije, ali mi ovde govorimo o robinjama i o njima ne govorimo tako često, ali to je suština i to je istina. One ne smeju da podignu glavu, one nemaju gde da odu, one trpe nasilje u porodici i veoma je žalosno što se poslanici vladajuće većine na to smeju i dobacuju. Gospodin Marković, naprimer.
(Poslanici SNS dobacuju.)