Zahvaljujem predsedavajući.
Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, ovo što je danas tema jeste ad hod rešenje kada su u pitanju studenti koji su upisali po starom sistemu studije i jednostavno želimo da im produžimo rok na dve godine i odmah da kažem da se poslanička grupa DS slaže sa predlogom ministarstva i da ćemo mi te izmene podržati.
Ono što je veoma zanimljivo jeste da ja danas toliko neću upirati prstom u vas, s obzirom da ste ministar koji je tek stupio na dužnost, ali svakako politiku vaše Vlade koja postoji od 2012. godine, politiku Vlade, iako ste izjavili tokom jučerašnjeg dana, da imamo strategiju obrazovanja koja je stara 16 godina.
Politika Vlade 2012. godine je bila takva da je podržala jednu strategiju i 2012. godine, posebnu strategiju o reformi obrazovanja u Srbiji. Mislim da od te 2012. godine do danas nismo uradili ništa da bi sistemski promenili stvari na bolje. Sistemskih rešenja nema, ni odgovora na pitanje šta mi zapravo želimo sa visokim obrazovanjem u Srbiji. Koji je cilj visokog obrazovanja? Šta mlad čovek danas kada završi fakultet sa jedne strane zna da li negde može da se zaposli i kakve su mu u globalu perspektive opstanka u ovoj zemlji? To je ono suštinsko pitanje na koje morate vi kao novi ministar da date odgovor. Mislim da vam je zadatak verovatno najteži u ovoj Vladi Republike Srbije. S obzirom da ste nov ministar, imaćete ne samo ogroman posao na vašim leđima, već ćete morati da nadoknadite sve ono što za ove četiri godine ova Vlada zapravo je propustila da uradi.
Zašto imamo studente koji završavaju fakultete, a da pri tome, i sami ste svesni, vrlo česti ne znaju ni šta su studirali? Ako uzmemo u obzir da imamo nastavnike koji predaju na fakultetima, a da ne znaju šta se u modernoj pedagogiji desilo zadnjih 30 godina. Zašto su nam univerziteti, na primer, tako loše kotirani? Zašto su nam planovi loši i zastareli, a profesori opet, s druge strane, nisu spremni na bilo kakvu promenu niti izmenu? Zašto ne možemo, na kraju, da rešimo pitanje kontrole kvaliteta, i ne samo kada je u pitanju ulazak na univerzitet, nego i kada je u pitanju i izlaz sa univerziteta? Šta je to što jedan student kada završi fakultet ima, kao diplomirani, u svojim rukama, da li je on kvalifikovan na tržištu radne snage i da li tržište radne snage prepoznaje njega kao potrebu, da bi sutra neko od njih zadržan bio u zemlji i da bi to znanje mogli da upotrebimo za buduće generacije? Šta je sa nostrifikacijom diploma naših, hajde tako da kažem, možda i najobrazovanijih ljudi koji su završili prestižne univerzitete u inostranstvu? Zašto imamo poplavu lažnih doktorata, plagijata, kupljenih diploma?
To su sve pitanja koja se tiču pre svega vas, iako niste odgovorni lično. Pristali ste da budete deo jedne politike koja je dovela do priličnog haosa u visokom obrazovanju. Mi danas imamo studente koji su sa svojim pritiskom vas naterali da date jednu izmenu i dopunu Zakona, ali ne možemo a da ne rešimo problem sistemski u nekom narednom periodu. Studenti koji su pisali po starom programu su ti koji su ovo inicirali, i ponavljam, mi ćemo podržati, ali naravno uz vaše obećanje da će sledeći put u Skupštinu ući ne izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, nego nov zakon o visokom obrazovanju.
Kada su u pitanju postdiplomci, iako ste prvobitno i vi kao ministarstvo bili, malopre ste i objasnili, Savet za visoko obrazovanje se nije složio sa tim, nisu mi dalje jasni razlozi zbog čega, ali mi želimo dogovor danas da sa svim poslaničkim grupama, sa vama kao ministrom i naravno Odborom, da se dogovorimo da se usvoji amandman kojim bi rok za završetak bio produžen i postdiplomcima. Zbog čega? Ako uzmemo u obzir, kao što i sami znate da je rok bio 31. decembar 2013. godine za prijavu teme, a da se do sredine 2014. godine potvrđivala i tema i podobnost, njima ni dve godine nisu ostale da kvalitetno završe svoju doktorsku disertaciju. To samo ne da nije fer i kada se uzme u obzir da je nekima ostalo možda mesec, dva ili tri dana da završe svoj posao, mi bi, ukoliko im ne bi produžili, zaista doveli do katastrofalne štete koju ne bi mogli da izmerimo čak ni novcem.
Imamo u vidu da su, na primer, 30 ili 60 dana mnogi bili na kolektivnim godišnjim odmorima. Neko čeka javni uvid, neko čeka senat, neko ima sve, a s druge strane, ukoliko im ne produžimo ovaj rok, ispašće da sve ono što su pošteno uradili tokom poslednje dve godine mi kao institucija ne cenimo. Mislim da to moramo da produžimo i mislim da moramo da se usaglasimo da je to u interesu pre svega naše države.
Cenovnici, ako pominjemo njih, pretpostavljam da kao ministar ste i više nego upoznati da odbrana disertacije košta i preko 100.000 dinara, da godina na doktorskim studijama košta i do 150.000 dinara. Ako uzmemo u obzir i ostale troškove, ako uzmemo u obzir čestu kupovinu knjiga koje su iznad proseka kada je cena u pitanju u odnosu i na region, mi dođemo u nekim slučajevima i do cifre od pola miliona dinara da bi neko doktorirao. Pa kako to onda može da doktorira u Srbiji samo onaj, očigledno, koji se bavi privredom i očigledno je jači privrednik? Dakle, sa tim novcem, bez stipendiranja, ne može niko da dobije šansu da svoj talenat iskoristi i da to znanje koje stekne iskoristi ova zemlja u kojoj taj neko živi.
Kada su u pitanju doktori nauka i magistri, koji su do sada svojim radom zaista sve pošteno stekli, jesu li oni kao ljudi sa svim znanjem koje su stekli tokom svih ovih godina zaista na kraju i potrebni našem društvu, ukoliko imamo takav odnos prema njima? Ono što je veoma važno, tu dolazimo do ključnog pitanja – kakvo društvo mi na kraju želimo? Šta će se dogoditi ako odlaze najbolji iz Srbije i ako konstantno znanje odlazi iz Srbije? Ukoliko znanje ne ostane u našoj zemlji, da li imate predstavu koliko je to gubitka i koji je to gubitak u novcu? Koliko je milijardi evra izašlo iz Srbije, ako znamo da jedini kapital koji ova zemlja ima, a on je najvredniji, jeste ljudski kapital i sa znanjem koje ti ljudi imaju, a koriste ga neke druge zemlje umesto Srbije?
Naša poslanička grupa je uložila amandman kojim se predlaže da se i postdiplomcima produži rok za završetak svojih disertacija. Molim vas, kao ministra, da to podržite i vi.
Treća kategorija jesu studenti koji su upisali po Bolonji. Bolonja koja je, i sami znate, silom penetrirala u visokoškolski sistem kod nas, ona ne postoji čak ni u Bolonji, ukoliko se ne varam. Mnogi od tih studenata nisu uspeli da završe svoje studije jer su morali pre svega da rade. Morali su ne samo da od svojih roditelja traže da ih finansiraju, nego je pre nekoliko dana bio jedan porazni članak u medijima koji je govorio o nepovoljnim keš kreditima koji njihovi roditelji moraju da uzimaju i koji njihove roditelje teraju bukvalno u dužničko ropstvo. Kakav je to sistem i kakva je to institucija samofinansiranja, ukoliko na kraju taj neko završi u dužničkom ropstvu? Dakle, roditelji tih studenata daju sve. Ukoliko njima takođe ne produžimo i ukoliko i njih ne stavimo u istu ovu kategoriju kao prethodne dve pomenute grupe, mislim da ćemo ne samo finansijski devastirati veliki broj porodica u Srbiji, koje su mnogo uložile da bi neki student završio svoje studije, a pored toga su i oni radili i bili zaposleni. Pored toga, mnogi od njih su, pretpostavljam, pisali i vama i mnogim poslaničkih grupama, sasvim sam siguran, i svim narodnim poslanicima, insistirajući na tome da se ceni i uvaži ono što su oni uradili i stekli tokom svog školovanja. Nekoliko njih, evo, pročitaću samo nekolicinu.
Jedan od studenata sa Univerziteta u Novom Sadu govori da će taj broj dodatnih ispita i reupis značiti novu školarinu i verovatno ponovno slušanje novih ispita, koji su inače kopija već onih ispita koji su položeni ili polovina istih ili drugi naziv istih knjiga, a potpuno, naravno, istih profesora. Samim tim, većina nas, kako kažu, koji nisu u mogućnosti da uplate 700 ili 1.000 evra će pred sam kraj studiranja napustiti studije. To je trošak za našu zemlju. Nisu oni krivi što se nisu snašli u haosu našeg visokog obrazovanja, verujte mi na reč, ni oni, ni njihove porodice koje skupo plaćaju njihovu budućnost. Mnogi drugi su, naravno, pisali i apelovali na vas kao ministra i na nas kao narodne poslanike da i njima omogućimo završetak studija, kako sutradan ne bi otišli u inostranstvo i kako ne bi tražili da se obrazuju u nekom drugom mestu.
U suprotnom, gospodine Šarčeviću, ukoliko to ne uradimo doprinećemo kontinuiranom odlasku znanja iz Srbije. To će na kraju biti poguban efekat u pokušaju da naša zemlja ostane akademski relevantna, ne samo kada je u pitanju region već kada je u pitanju ceo svet.
Zaključak je sledeći, ne možemo da nemamo novca za ove mlade ljude. Ne možemo da imamo 74 milijarde dinara koje netransparentno Vlada raspolaže svojim zaključkom na razne privatne mahinacije, kombinacije, privatne televizije, privatne firme i preduzeća i nekome iz državne kase daje veliku pomoć i subvencije. Ne možemo da koristimo 17 milijardi dinara za zapošljavanje partijske vojske u momentu kada smo se dogovorili da štedimo i kada nema više zapošljavanja u javnom sektoru. Podsetiću vas da je to negde oko 30 hiljada ugovora o delu. Ne možemo da imamo za projekte poput „Beograda na vodi“ 220 miliona evra keša koji direktno u naš budžet uplaćuje tom zajedničkom preduzeću za taj projekat koji će služiti samo jednoj nekolicini ljudi da bi se obogatila, koja već ima ogromne svote novca, da bi gradila stanove od 3500 evra po kvadratu.
sa druge strane, da nemamo za ove mlade ljude koji se na koncu, čini mi se, drže u Srbiji i ostaju u njoj. Mislim da njima moramo sa tim novcem da pomognemo. Taj novac je dovoljan, ne samo da izvršimo finansijske konsolidacije koje su na primer vraćanje penzija, ne samo reforma visokog obrazovanja, taj novac je dovoljan i da svaki toalet u osnovnoj školi, srednjoj školi, na fakultetu renovirate o državnom i da jednostavno i od škole osnovne, srednje i fakulteta napravimo instituciju. Jedan đak mora školu da doživljava kao instituciju. A da bi je tako doživljavao on u toj školi mora da ima toalet koji je bolji od toaleta koji ima kod kuće. Moramo da ulažemo u infrastrukturu. Moramo da ulažemo u njihovo znanje i moramo zaista da im omogućimo takve uslove da oni svoje znanje sutra mogu da iskoriste i kapitalizuju ali u našoj zemlji. Moramo da im omogućimo zapošljavanje. Moramo da približimo tržište rada visokom obrazovanju.
Ne možemo da dozvolimo da se sukobima na pojedinim katedrama, pojedinih fakulteta godišnje proizvede manje, odnosno izađe manje programera nego što je to zaista potrebno jednoj industriji koja je u razvoju, a to je IT sektor. Mi moramo da budemo spremni da napravimo plan, da preskočimo razvoj koji teče danas po ustaljenom obrascu pojedinih afričkih zemalja. Mi nemamo vremena za to. Mi moramo da preskočimo 50 godina sa visokim tehnologijama, sa IT sektorom, sa sofisticiranim industrijama. Tu negde Srbija mora da nađe svoj alternativni pravac i put, da ne trošimo novac na gluposti. Novca, tu me uhvatila jeza, očigledno ima samo mi nemamo dobre prioritete i vi kao ministar morate da se izborite svojim autoritetom, podrškom tih mladih ljudi i nas kao narodnih poslanika da taj novac bude pametno utrošen. Jer ako ulažemo u nauku i visoko obrazovanje nadam se da će sledeći put ministarstvo da se tako i zove, da jednostavno imamo reformisano školstvo, reformisano obrazovanje, reformisano visoko obrazovanje. Nauku koja zaista daje konkretne rezultate gde imamo merila kvaliteta na izlasku sa univerziteta.
Smatram da je to važno kako bi ovo društvo ostalo društvo građana, a ne društvo robova i kako bi zaista uspeli da taj mladi svet sačuvamo jer odliv mozgova, verujte mi da nema cenu. Ako budete u stanju da ga izračunate, videćete da ste potrošili milijarde evra i propustili da ih iskoristite time što su oni najbolji, najtalentovaniji, koji možda nisu imali mogućnost da završe studiranje u Srbiji otišli negde u neku drugu zemlju i tamo kapitalizovali svoj talenat.
To je problem našeg obrazovnog sistema i visokog obrazovanja i iskreno se nadam da ćete imati sluha za sve kategorije ljudi koje smo danas pominjali i da ćete zaista izaći u susret onima kojima je vaša pomoć preko potrebna. Zahvaljujem.