Mislim da razgovaramo u dve ravni.
Prvo, uopšte nije pitanje poverenja, da li imate poverenja ili nemate poverenja, verujte mi, kao poslanik sam slušao više ministara i direktora agencija koji su nam govorili da treba da imamo poverenje, a onda danas imate sudske postupke upravo protiv ljudi koji su pripadnici tih službi bili zbog kojih su izvršena…

O tome i pričam.
Znači, imate situaciju u kojima su učinjena teška krivična dela upravo od strane pripadnika službe, poslednji put premijer. Uhapšeni su ljudi za ubistvo, privedeni za ubistvo Ćuruvije, takođe pripadnici službe.
Znači, nije ovo tema da li mi imamo poverenja. Imamo mi poverenje, ali naprosto treba da onemogućimo bilo kakvu zloupotrebu.
Tačno je da je protiv tog lica, recimo, odobrena prethodno određena mera, ali nije to samo pitanje njegovog telefona. Sada služba dolazi do saznanja da kada on uđe u neki hotel da će biti u toj sobi i tu se sada montiraju uređaji, a on ne bude u toj sobi i bude neko drugi i služba sluša. Da li registruje njegovo, glas ne registruje, može da bude, ne mora da znači i to može da traje i da se ustanovi četvrtog dana da je to bilo bespotrebno.
Znači, nije ovo pitanje da li vi vizuelno ili jednoznačno određujete da li to sredstvo, a može da bude, da kažem, i prostor, koristi ta ličnost. Znači, ovo je nešto malo ili mnogo šire. Pri tome, zakonodavstvo u Evropi poznaje ili prepoznaje situaciju u kojoj se lice koje je bilo pod merama informiše i ne informiše tako što će doći ono u BIA da pita – izvinite, da li sam ja nekada bio pod merama? To je onda haos. Zar ne mislite da je bolje za BIA da tačno koji su bili dobiju informaciju.
Zamislite da sedam miliona ljudi sada zaređa u BIA, znate i sami da kod nas ta struktura „Ilije Čvorovića“ postoji dugi niz godina, zamislite da sada svi zaređaju u BIA – dobar dan, zahtev, da li sam ja bio pod merama? Treba cela služba da se bavi time, a ovako kažemo – ljudi, nemojte dolaziti, ko bude bio, dobiće informaciju, ali onda će doći da sazna šta je i pri tome, predlog amandmana da potpiše da će čuvati službenu tajnu upravo kao što čuvamo mi koji smo članovi Odbora za kontrolu tajnih službi.
Govorim o ljudima koji su savesni, koji su došli u situaciju da budu pod merama, ne zato što su kriminalci ili se bave nekim poslom koji ugrožava bezbednost u Srbiji, govorim o običnim ljudima, a mnogo ima takvih ljudi koji svakoga dana misle da ih neko prisluškuje. Što ih ne bi rasteretili i rekli – ljudi, ako vas je neko slučajno prisluškivao službeno, govorim o slučaju, ne o nameri, ako je namera, znači postoji opravdano zbog čega, a i ako je slučajno, onda ćete dobiti tu informaciju i imate mogućnost da saznate šta je u tom materijalu i da prisustvujete kada se materija uništava i time rasterećujete i rad BIA i rasterećujete građane Srbije koji misle da ih svaki dan neko sluša, oni pretpostavljam, misle da jedno sto hiljada operativaca dnevno drže slušalice na ušima i slušaju sve telefonske razgovore, jer danas kada kupujete novine i tu se šapuće da neko nešto ne čuje.
U Srbiji se onako dosta šapuće, ne znam da li ste primetili, svi su u nekom strahu i u šapatu. Zašto ne bi oslobodili te ljude i rekli – ljudi, niko nema pravo to da radi, ako se desi dobićete informaciju, hvala lepo. To je po zakonodavstvu koje je primenjeno, ja mislim konkretno u Hrvatskoj, zemlja koja je u EU, i to je iskorak iz ovoga u čemu se trenutno nalazimo.
Na kraju krajeva, da smo hteli samo da promenimo zakon u odnosu na predlog, odnosno zahtev Ustavnog suda, promenili bi samo član 13, određene mere bi pobrojali, hvala, izglasali bi i naša stranka bi glasala, pretpostavljam i druge stranke koje su glasale za ovaj zakon 2002. godine. Pošto smo izgubili šansu da u šest meseci pripremimo novi zakon, a rekao sam da je ovaj stari prevaziđen, u ono vreme je bio moderan, sada je već zastareo, onda hajde da učestvujemo u promeni svi zajedno.
Malopre sam rekao da iskazujete snagu time što ne prihvatate nijedan amandman. Ispričali ste kako nećemo da širimo tekst sa jednom rečju „u stanu“, to je nekih pet-šest slova u istoj liniji, ne znam koliko se na tu štampu koristi novac, to je onako potpuno nepotrebno, ali ovo je sada stvar koja suštinski zadire u pravo onih ljudi kojima država u jednom momentu može da vrši represiju nad njima i oni zaslužuju da tu informaciju od države i dobiju. Ne govorim o ljudima protiv kojih se vodi postupak, o ljudima koji su opservirani na zakonit način, već o ljudima koji dođu pod taj udar sasvim slučajno na osnovu greške nekog operativca koji je došao do saznanja koje može da bude tačno, izvesno je da će biti tačno, ali može da bude i netačno. Ako je netačno, onda se država bar prema tim ljudima ophodi na način na koji je neophodan.

Pomenuli ste Francusku kao zemlju koja je vrlo represivna zemlja i u kojoj, koliko ja znam, ne postoji odbor za kontrolu tajnih službi.

Proširenje mera može da bude čitanje mejlova koje ne znate ko vam piše ili poruka u inboksu na Fejsbuku. Nečija slika, taj neko se obraća vama, traži stan da iznajmi od vas, komunicirate sa njim, BIA dođe do saznanja, koja s druge strane vi ne znate, ne znaju ni oni 100%, kontrolišu to četiri dana i nakon četiri dana se utvrdi da nije s jedne strane bila osoba koja je na merama, a sa druge strane je građanin koji nema nikakve veze ni sa čim i zašto bi bilo sporno da čovek zna da je bio pod merama?
Sada po zakonu može da dođe u BIA-u i da kaže – izvinite, da li sam bio pod merama i moraju da mu kažu. Zašto ga mi onda ne bismo obavestili unapred i rekli – nemoj da dolazi niko? Nemoj više niko da dolazi u BIA-u, dobićete informaciju. Ako se desi greška, imate informaciju.
Adut koji sada pominjete kao ako dođe, pa sazna, pa ne, sada može da dođe i sazna. Tema je da ne dolazi. Tema je da mu se kaže – desilo se, greška, hvala, potpišite izjavu o čuvanju tajne, doviđenja, a ne da čekamo da svako u Srbiji sada ima saznanje da četiri dana može da bude pod merama, pa i de da proveri u BIA-u. To je suština.
S druge strane, ne biste vi ovaj zakon ni menjali da ga Ustavni sud nije osporio. Vi ste već dve pune godine na vlasti. Dobro, mi smo doneli loš zakon 2002. godine. U međuvremenu se država promenila, Ustav se promenio, sve se promenilo. Kada počinje odgovornost za vaš rad ili nerad?

Uvažene kolege, polazimo od pogrešnih pretpostavki. Prva pretpostavka koja je činjenična je da je BIA dužna da svakom građaninu Srbije koji uputi zahtev da bude informisan da li je bio pod merama te službe, odnosno Agencije, BIA je dužna da mu to saopšti, da mu da punu informaciju da li je bio ili nije. Ni na koji način se ne utiče na efikasnost u radu. To je jedna stvar.
Druga stvar, pričamo o proširenju mera, pa se onda pitamo kako je moguće da neko slučajno dođe u kontakt, pa taj što je došao slučajno u kontakt, nije ni on slučajno.
Zašto ne zamislite situaciju da je službenik BIA, koji je došao do saznanja koje nije tačno, praktično bio dezavuisan, i onda je na osnovu tog lošeg saznanja direktor BIA-e dao naredbu, kako se već kaže, da se to sredstvo stavi na mere, a da to osnovno lice, protiv koga se primenjuju mere, uopšte u tome ne učestvuje. Znači, uopšte veze s tim nema. Zbog čega to govorim? Zato što moj predlog se odnosi isključivo i jedino na situaciju koju sud nije odobrio - proširenje mera. Znači, BIA je dužna da svima, koji su bili pod merama i koje je sud odobrio, kaže da su bili pod merama. Sada ovde insistiram da ljudi za koje sud nije odobrio dobiju to saznanje imperativno, a ne da dolaze po njega.
Dakle, kada kažete - kako je moguće da neko slučajno dođe u komunikaciju? Kako je moguće da operativac slučajno pogreši? Moguće je. Da li je moguće da ga neko dezavuiše? Moguće je. Da li je moguće da ga neko namerno pošalje na drugu stranu? Moguće je. Sve to u poslovima obaveštajno bezbednosnim i kontraobaveštajnim poslovima je nešto što se dešava svakodnevno. Samo oni koji ne poznaju rad i način rada ne razumeju tu mogućnost u kojoj se operativcu BIA kaže - evo taj telefon komunicira sa ovim, to je on sto posto znam, ajmo brzo da vidimo ko je, a veze ne mora da ima sa slučajem.
Znači, ja vam govorim o građanima. Ne govorim o ljudima koji su zaista pod merama. Znači, suštinski govorim o ljudima koji su se našli pod merama koje nisu sudski odobrene, odnosno četiri dana su trajale na osnovu procene nekog službenika koji je došao do saznanja i koji direktora može da ubedi. Da li je to istina? Mora da bude istina, ne mora da bude istina. Ne mora. Najlošija stvar po BIA-u to je neistina, ali to lice koje je bilo četiri dana pod merama, šta ćemo sa njim? Zašto bi ono trpelo tako nešto? To može da bude mera praćenjem. Znači, fizičko praćenje. Zašto bi neko bio praćen uopšte jedan, dva tri sata, a ne dana? Nije ovo politiziranje. Najmanje što želim je da politizujem ovo.
Prihvatam – mi smo krivi za sve. Ljudi, sada vas ima 120 ovde i donosite sada odluke da ispravimo nešto. Da ste rekli samo ispravljamo član 13. na koji je Ustavni sud dao zamerku, glasali bi danas svi zajedno ovde i podržali ga, ali vi sada ubeđujete opoziciju da ne razume svoj amandman. Malo duže se bavim ovim stvarima nekih 14 godina i još duže, ali 14 godina zvanično. Dakle, ne postoji zla namera. Postoji potreba da se stvar uredi na jedan kvalitetniji način, na način na koji će građani Srbije da se osećaju komotnije. Govorim o onim ljudima koji nemaju nikakvu vezu sa kriminalom ili sa ustavnim uređenjem Srbije ili sa bezbednošću Srbije.
Pretpostavka vaša izlazi da sve ono što BIA radi je bezgrešno. Operativac dođe do saznanja, direktor odobri četiri dana, a zašto onda sud to obori? Kada sud obori, onda se pitamo – izvinite, a koja je sankcija za tog službenika? Nema je, pa pogrešio čovek. Ko je direktor? Pogrešio je i on. Dobro, pogrešio je direktor, pogrešio je službenik, dešava se. U tom obaveštajno bezbednosnom poslu se to radi i namerno, ali što bi građanin koji je bio pod merama trpeo sve to i što ne bi dobio informaciju, odnosno što ne bi imperativno dobio informaciju, a ne morao da dođe po nju. Mislim da je to nešto što je dobro za građane Srbije.
Ne slažem se i ne slažemo se sa tim da je neophodno 48 sati da se uputi zahtev sudu. Ako je terminološki odmah sporno, to ćemo u pravno-tehničkoj redakciji da ispravimo istovremeno, jednovremeno. U BIA-i se otkazi dele za dva sata. U petak popodne se završi, a u ponedeljak je penzioner. To se uradi za dva sata, a direktoru treba 48 sati da uputi informaciju prema sudu koju već primenjuje. To je totalno neprihvatljivo. Zbog čega treba to? Zato što formulacija nije pravno-formalno naznačena, a istovremeno, stavimo istovremeno u momentu kada on da nalog da se nekome stave mere, tog momenta se informiše sud. Sud ima 48 sati, slažemo se. Sud donosi odluku. Šta ako sud donese odluku da to nije bilo u skladu sa zakonom, odnosno nije bilo u skladu sa potrebama, odnosno da ne može da se koristi? Taj čovek treba da dobije informaciju. Zbog čega? Zbog toga što može sutra da je pročita u novinama. Što bi dozvolili da se to dešava ljudima koji nisu iz te strukture, koji su savesni građani Srbije, koji su došli u tu situaciju.
Ponavljam za ove koji su spremili govore ranije, pričamo o tome da sud nije dozvolio proširenje mera, pričamo o savesnim građanima koji su došli pod udar mera koje sprovodi BIA, pričamo o ljudima koji ni na koji način ne ugrožavaju bezbednost građana Srbije, niti Republike Srbije, pričamo o njihovim ljudskim pravima, pričamo o praksi koja postoji u savremenom svetu, a kakav želimo i mi da budemo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Često se ovde sada pominje pitanje da li imamo poverenja, da li imamo vere, ko kome veruje, ko kome ne veruje, kao da pričamo o nekom zakonu koji se odnosi na religiju.

Da bismo shvatili suštinu amandmana, a vidim da očigledno većina ne shvata suštinu posla BIA, znači, najmanje što BIA radi je borba protiv organizovanog kriminala, ili bi bar tako trebalo da bude, ja ne znam sada tačno koliki su vam kapaciteti, ali, to je nešto najmanje. Znači, BIA u svom delokrugu rada treba da se susretne upravo s ljudima koji su profesionalci. S druge strane, s ljudima koji su vešti, s ljudima koji znaju na koji način da izbegnu određene mere, ljudima koji znaju da vas pošalju u pogrešnom pravcu, u pogrešnom smeru, ljudima koji pokušavaju da dezavuišu vaše operativce upravo kao što i vi pokušavate da uradite to nekoj drugoj službi.
Te iste službe, ili pojedinci, ili teroristi, oni će sve vreme pokušavati da od sebe odagnaju Agenciju. I sve vreme će pokušavati da prebace na nekoga drugoga. Dakle, ne radi se o običnim ljudima. Ne radi se samo o ljudima iz kriminala, to je najmanja sfera mog interesovanja. Radi se o mnogo ozbiljnijim stvarima, a to je ono što je primarni posao BIA – zaštita bezbednosti države i zaštita ustavnog poretka. Oni koji idu protiv bezbednosti države i idu protiv ustavnog poretka sigurno nisu naivni ljudi i naravno da znaju na koji način da menjaju komunikacije, ali, isto tako, i znaju na koji način da vam puste informaciju koja treba da vas odvede u pogrešnom pravcu. Pretpostavljam da je to nešto što svaki obaveštajni rad podrazumeva. To se uči u školi, pretpostavljam na prvim časovima.
Dakle, bez ikakvih problema može se doći u situaciju da je komunikacija potpuno pogrešna, da ni sa jedne strane komunikacija nisu ljudi protiv kojih se sprovode mere i sud to konstatuje. Šta je problem da se onim ljudima kaže – bili ste pod merama zato što se sticajem okolnosti desilo.
Ovako, dovodimo u situaciju u sumnju da svako može da bude pod merama minimum četiri dana i kada se to završi, ako se sam ne interesuje, neće dobiti informaciju i to je loše stanje i zaista ne vidim zbog čega to ne bi uradili.
Jasno mi je da ne postoji većinska volja, jasno mi je da postoje razna obrazloženja ljudi koji ovo shvataju vrlo površno. Ovo je izuzetno važna stvar sa aspekta zaštite ljudskih prava. Naravno, videćemo, moguće je da neko pokrene tužbu pred Ustavnim sudom, pa da vidimo da li je ovo ustavno i da li je moguće da se četiri dana koriste mere protiv ljudi koji naprosto ni na koji način nisu zaslužili da to bude protiv njih rađeno. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici BIA-e, pre svega želim da kažem da danas zaista radimo u cajtnotu bez potrebe, imajući u vidu da smo odluku suda imali još u decembru mesecu prošle godine i da je postojala vremenska mogućnost da se uradi ne samo izmena i dopuna onoga što je Ustavni sud naložio, već da se uradi jedan potpuno novi zakon i da konačno stavimo tačku na jedan zakon koji je usvojen 2002. godine, koji je u tom trenutku bio, da kažem, moderan, savremen, koji je u tom trenutku po prvi put u istoriji Srbije izvlačio BIA-u iz sistema Ministarstva unutrašnjih poslova, da je Agencija postala Vladina, a ne u sklopu policije, odnosno resora državne bezbednosti.
Ustavni sud je, analizirajući zakon, po prijavi, koliko sam razumeo, još 2002. godine, u međuvremenu su se inače promenile i države i Ustav se promenio u Srbiji, došao do zaključka da jedna reč, jeste suštinska, ali jedna reč u članu 13. treba da se menja jer ona praktično treba da definiše i konkretizuje koje su to posebne mere koje BIA može da primenjuje prema građanima Srbije. U toj reči koja je bila tu je stajalo da su to opšte stvari, odnosno nije bilo konačno i jasno definisano.
Danas je ovde na dnevnom redu trebalo da bude ili izmena i dopuna samo tog člana, prilagođavanje članova 14. i 15. ili da konačno imamo jedan novi zakon o BIA, koji bi omogućio da BIA na jedan savremen i moderan način funkcioniše, odnosno radi.
Da bi razgovarali o ovim izmenama i dopunama, moramo reći da ono što je postala Vlada i što je danas u parlamentu Srbije predstavlja niz suštinskih izmena u zakonu. Nisu izmene samo u tom članu koji je bio član 13. da će biti član 1, već ima izmena i u ostalim članovima. Ja ću kratko pokušati da analiziram, bez želje da na bilo koji način politizujem ove stvari, jer mislim da su ove stvari od suštinski važne za građane Srbije. Zadiru u domen ljudskih prava, u domen tajnih ličnih podataka itd.
Naime, taj član 13. koji je osporen od strane Ustavnog suda se vrlo efektno menja u predlogu člana koji je dala Vlada, odnosno pretpostavljam da je izrazila grupa u BIA-i, a predlaže ga zvanično Vlada.
Mislim da tu samo jedna stvar hvali. Bez obzira što Ustav konstatuje da je stan nepovrediv, mislim da treba kao i u ZKP da stoji, da primena mere može biti gde sve može, odnosno gde ne može, da se stavi – osim u stanu. Ta stvar se nekome podrazumeva, ali ako ne stoji u zakonu, pitanje je šta se dešava ako neko prekrši Ustav.
Kao što vidimo, kada se Ustav prekrši, dolazimo u Skupštinu, glasamo neki novi zakon, a ako neki operativac ili pripadnik službe prekrši Ustav, ne znam koja bi zatvorska sankcija ili pravna formalna sankcija bila prema njemu, bez obzira što je to na neki način jasno definisano.
Takođe moramo znati da je bivšim zakonom koji se danas menja ili će još uvek biti na snazi uz promene, mere koje predlaže direktor BIA, odobravao, odnosno davao saglasnost, po novom predlogu daje naredbu predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Zašto to naglašavam? Zato što po vašem novom predlogu to radi predsednik Višeg suda, odnosno sudija posebnog odeljenja Višeg suda.
Da bih se izrazio narodski, to je sudija Specijalnog suda, suda koji sudi za organizovani kriminal ili organizovane kriminalne grupe, čak i terorizam. Međutim, ugrožavanje bezbednosti Republike Srbije ne mora biti organizovano. To može biti i pojedinačni akt nekog čoveka koji ugrožava bezbednost ili ustavni poredak Republike Srbije. Ne vidim zbog čega se prelazi sa pozicije Vrhovnog kasacionog suda na viši sud, pa predsednik višeg suda ima mogućnost da prenese to ovlašćenje na sudiju posebnog odeljenja.
Takođe postoji jedna stvar koja je, po meni, potpuno nelogična, a to je da kada postoje osnove i kada BIA traži primenu posebnih mera i sud odbije, postoji mogućnost da se BIA, odnosno direktor BIA žali Apelacionom sudu. Praktično, BIA postaje stranka u postupku, u nečemu u čemu ne bi smelo da postoji ni malo dileme da li to što BIA u tom trenutku zahteva treba da dobije da radi ili ne.
Mislim da način na koji trenutno BIA ima mogućnost da radi nije dobar, ne zbog BIA-e nego zbog zakona. Mislim da način na koji se odobravaju mere prema licima, odnosno prema registrovanim njihovim telekomunikacijama, onemogućavaju BIA-u da radi kvalitetno. Mislim da bi bilo logično da kada je jedno lice opservirano na bilo koji način da se primenjuju mere protiv njega i da sve komunikacije koje on ima automatski mogu da se stave na određene mere i da se olakša rad operativi i da se ne traži dalja saglasnost za proširenje mera.
Ovde u Predlogu zakona stoji jedna stvar koja je po meni potpuno apsurdna, a to je da ukoliko lice koje je pod određenim merama, merama koje su naglašene u predlogu tačke 1, promeni sredstva komunikacije, odnosno utvrdi se da koristi još neko drugo sredstvo komunikacije, kada kažem sredstvo komunikacije, to je ukoliko koristi drugi telefon, neki drugi internet nalog ili čak i drugu prostoriju u kojoj se sreće sa nekim licem koje je takođe iz kriminogene ili neke druge bezbednosno-ugrožavajuće sredine, u toj situaciji direktor BIA ima pravo da izda naredbu ili uputstvo za korišćenje mera i prema tom novom sredstvu, a onda mu se ostavlja 48 sati, praktično dva dana, da tu naredbu uputi sudu da bi sud u roku od dva dana trebao da donese odluku da li je ta naredba u skladu sa procenom suda, da li ta mera može da se koristi ili ne.
Prvo, mislim da je potpuno nelogično da direktor BIA dva dana zadržava tu odluku kod sebe, a ona se već primenjuje. S druge strane, sporno je, po meni, i to što sudu treba dva dana da donese takvu odluku. Znači, vraćam vas na početak.
Ja sam mnogo liberalniji u tom stavu i smatram da oni ljudi koji su na merama i treba da budu, da kažem, uslovno rečeno, na opštim merama, na svim komunikacionim sredstvima. Na ovaj način dolazimo u situaciju da se stvarno pravi jedan apsurd u kome direktor BIA praktično ima ekskluzivu da dva dana nekoga drži na nekoj meri bez potrebe, jer mislim da ni njemu čak ne treba tolika vlast. On čovek kao prvi administrativac Agencije treba da ima neka druga ovlašćenja.
Takođe, stvara se problem, konstatuje se u tom predlogu člana, a to je jako važno za sve građane Srbije, posebno za ljude koji su na poziciji, jer smo imali tu situaciju u prošlosti, a to je da ukoliko određeno lice protiv koga se primenjuju posebne mere, skrećem pažnju na važnost ovoga i poslanicima, promeni svoje sredstvo komunikacije i sa njim komunicira sa nekim licem koje nije iz kriminogene sredine. Znači, vi dobijate mogućnost da slušate četiri dana, nakon toga sud konstatuje da nije postojao pravni osnov da se ta mera koristi. To može da bude i mera praćenja, mera slušanja, mera svake druge prismotre. Onda se taj materijal ne koristi i on se uništava.
U uporednom zakonodavstvu drugih zemalja u svetu postoji pravilo da se ljudi koji su došli ne namerno u kontakt sa ljudima koji su pod merama i za koje se konstatuje da nisu saučesnici ni u kakvom krivičnom delu, niti u bilo čemu što ugrožava bezbednost Republike Srbije ili bilo koje republike, se informišu da su bili u takvoj situaciji.
Praktično, kada sud konstatuje da nije bilo osnova, ceo predmet se pakuje, ceo predmet ide na uništenje koje definisano vašim predlogom nije sporno. Podneo sam amandman, tražim da se i taj građanin, koji možete biti vi sutra ili neki zamenik premijera, kao što je bilo, bude obavešten da je bio u situaciji da komunicira sa licem koje je sa one strane zakona, da li je bezbednosno ili kriminogeno, nije važno i da konačno ne može da se desi u Srbiji da neko kaže – nisam znao ko je on, samo sam se družio sa njim itd.
Može čovek da se druži sa kim želi, ali mislim da je onda služba u obavezi da ga štiti kontraobaveštajno, kao i sve građane u Srbiji, da kaže – imali ste situaciju da ste u komunikaciji sa nekim ko nema dobre namere. To se odnosi i na, da kažem, običan svet. Neko će zvati da iznajmi stan. Ovaj što izdaje će razgovarati, to će trajati, obići ćemo stan, videće, biće pod prismotrom sve vreme, zaključuje se da tu nije bilo elemenata za krivično delo, ali s druge strane, zbog čega bi taj čovek trpeo sve to i zašto ne bi došao do informacije da je tako nešto imao i predupredio u nekom drugom vremenskom roku da se tako nešto ponovo ne desi?
Smatram da je taj rok koji je dat ovde od 48 sati potpuno neprilagođen, bespotreban. Koliko znam, u BIA se rešenja za penzionisanje izdaju za par sati. Gospodin Panić to zna odlično. Pozove se čovek u petak popodne u pet, u šest sati potpisuje rešenje za penzionisanje i od ponedeljka je već penzioner. Da li je moguće da mora da se čeka ovako važna stvar 48 sati? Ne mora. U istom trenutku kada on izdaje naređenje da se nekome uključe posebne mere, tog trenutka može da se pošalje zahtev u sud, skraćuje se vremenski rok. Ukoliko su te mere osnovane, sud će doneti odluku. Ukoliko nisu osnovane, onda će se sprečiti mogućnost „zloupotrebe“. Nisam neko ko misli da se služba zloupotrebljava, ali nažalost, zaostavština koju imamo iz prošlosti pokazivala je da su pojedinci to i radili.
Iskreno da kažem, moramo biti svesni da zakon koji je donesen 2002. godine je praktično i tad smatran kao prelazni. Rekao sam vam šta je bila suština, šta su tada bili reformski pokazatelji, zbog čega je bila izvučena BIA iz MUP, što inače svuda po svetu nije pod istom kapom. Prošlo je 12 godina. Vi ste već dve godine u poziciji vlasti. Trebali smo danas da odlučujemo o kompletno novom zakonu o BIA, i ne samo o BIA, ali konkretno o BIA imam osećaj velike gorčine da radimo nešto na brzinu. Čak mi je sugerisano da ako ne moram, ne podnesem amandman, da ne bi radili u nedelju, nije bitno ko, ali prijateljski. Radićemo i u nedelju, ako treba i u ponedeljak. Mislim da je ova stvar koja zadire u privatnost svih nas, građana Srbije, nevezano ko je na kojim pozicijama, stvar koja mora ozbiljno da se tretira.
S druge strane, mislim da u tom novom zakonu treba da se naprave neki mehanizmi mnogo bolje kontrole, suštinske kontrole, koji će onemogućavati čak i želju da se zloupotrebi zakon, neko može da ostvari.
Šta to znači? Postoje zemlje koje imaju svoje kancelarije, biroe, agencije za gazdovanje telekomunikacijama. To su agencije koje zapošljavaju mali broj ljudi, imaju izuzetno jaka tehnička sredstva. Provajderi su za sve one agencije i policiju u kojoj su zakonski ovlašćeni da dođu do mogućnosti divertovanja poziva i tzv. tajne kontrole telefonskih razgovora i na njih praktično nema niko uticaja, nisu u mogućnosti da one to rade, pošto na drugim frekvencijama funkcionišu veze, nisu u mogućnosti da one tajno slušaju. Dođu ljudi ozvaničeni, da li su iz BIA, iz VBA, policije, donesu nalog suda. Tog trenutka to se uključuje, ima svoj rok trajanja.
Ukoliko se ne završi na vreme, odnosno ukoliko iz BIA ne dostave produžetak, gasi se mera, sama po sebi. Ljudi koji vode tu agenciju ne zavise od BIA, BIA zavisi od sud. Napravi se jedan sistem u kome više niko neće imati dilemu da li neko može predsednika da prisluškuje na način na koji je to rečeno.
Nažalost, postoje sredstva koja su danas pristupačna za relativno mali novac, koja mogu da se spakuju u jedan koferčić, koja mogu da se nakače na baznu stanicu, koja mogu praktično da slušaju najveći deo građana Srbije koji imaju obične telefone, ali da znamo da to onda nije služba, da to konačno i jedino radi neko ko nije ovlašćen i da nemamo dilemu da kada predsednik kaže – neko me sluša, da se odnosi na nekoga ko to radi. Mislim, mimo zakona svakako neko radi, ali ko to radi, ne za našu platu, ne za platu građana koji mu daju. To je suština.
To jedna od stvari koja treba da bude u novom zakonu. Mislim da bi to rasteretilo BIA, da bi to na neki način dalo mogućnost da BIA radi svoj posao mnogo lakše. Takođe, ima stvari koje bih voleo da se menjaju. Mislim da i BIA i VBA imaju dosta restriktivni odnos u odnosu na predstavnike stranih državljana. Postoji niz komplikacija koje susreću u svom operativnom radu u odnosu na strane državljane koji su ovde čak i akreditovani kao pripadnici raznih službi. To je nešto što može da se promeni i da se ubrza.
Na kraju, imam za vas jedno pitanje, a javiću se i kada prođe cela ova diskusija, zanima me, imajući u vidu da smo imali Biro za koordinaciju tajnih službi, da je taj Biro nastao pre svega iz potrebe da se završi problem Haškog tribunala, da on postoji i danas, ko je šef Biroa za koordinaciju tajnih službi danas? Imamo već dva meseca, premijer je bio šef Biroa, premijer sada više nije na toj poziciji. Da li je moguće da Srbija ne može dva meseca da postavi šefa Biroa za koordinaciju tajnih službi u situaciji u kojoj je ceo vrh MUP smenjen, u kojoj postoji jedan ozbiljan rad službi, ne mislim u bukvalnom smislu, već rad ljudi koji pokušavaju da zauzmu određene pozicije i prave prostor za svoje napredovanje ili za nečije nazadovanje. Mislim da Srbija ne sme u takvim uslovima da dozvoli sebi da ljudi koji su uz svo poštovanje došli na pozicije ministara, sa iskustvom izuzetno malim, preuzmu na sebe da tako nešto rešavaju.
Ministar unutrašnjih poslova je najavio tajnu grupu koja će ispitivati poreklo imovine. Čemu služi poreska uprava? Zbog čega bi to MUP radio? Svi građani Srbije koji imaju više od 350 hiljada evra su bili zaduženi da prijave to još pretprošle, prošle godine. Danas poreska uprava to treba da unakrsno ispituje. Nije to posao za policiju. Tu se pokazalo jedno elementarno nepoznavanje funkcionisanja ili skretanje sa ozbiljnih tema na neku drugu temu, pa stalno idemo u krug, jurimo neke mečke, a u stvari ne vidimo da je suština ispred nas i da može da se rešava i danas bez ikakvih problema.
Molim vas ukoliko znate da mi kažete da li postoji v.d. šefa biroa ili ne postoji ili je biro, uslovno rečeno, obezglavljen? Ukoliko je to tako, onda nije ni čudo što nam se dešava ovo što se dešava, a imate praktično svakodnevno vesti. Više u Beogradu nije vest da je neko ranjen, sada je vest u kom delu grada, da li je na Slaviji ili na Bežanijskoj kosi, da li je na Voždovcu, Vračaru. Sada ljudi gledaju da ne budu u njegovom kraju, a nije mu tema da li je neko ranjen ili nije, pošto je to postala svakodnevnica i samo još nije uvedena turistička tura za obilazak tih pozicija na kojima se to dešava. Zahvaljujem.

Javljam se povodom replike.
Mislim da sam pogrešno protumačen. Naime, nepoverljivost stana je definisana Ustavom i nisam ja tu govorio o tome kada se izdaje stan, ko izdaje stan i da li ima pravo da izdaje i tome slično. Gospodin Stojanović me nije razumeo. Kažem da treba da stoji da te mere koje se primenjuju, gde sve mogu osim u stanu, ne vezano da li je stan zakupljen ili nije.
Još jedna stvar samo kratko, a tiče se jedne izuzetno opasne konstatacije, kažem, opasne, da li je princip zakonitosti iznad principa efikasnosti. Znači, mi smo demokratski uređeno društvo u kome je zakon zakon. Ako je loš zakon i ne omogućava da budemo efikasni treba da se menja, ali ne možemo da stavimo efikasnost iznad zakona. Šta to znači? Znači da sutra da bi neko došao do neke informacije, mi sada govorimo o primeni mera, nekome je i pendrek mera, a neko će pendrekom da dolazi do te informacije tako što će da tuče svog pritvorenika i tako doći do efikasnosti do koje on misli da mu je neophodno.
Ne možemo ovde u zakonodavnom telu, najvišem državnom telu da govorimo o tome da efikasnost ispred ili iznad zakonitosti. Znači, to je osnovni princip funkcionisanja demokratskog društva, zaštita zakonitosti. Dakle, ako postoji potreba da budemo efikasniji, onda menjamo zakon koji nas onemogućava, a ne dozvoljavamo da se na određeni način kada je efikasnost u pitanju krši zakon, a procenu toga će dati pretpostavljam lice koje ga krši i na osnovu toga koju će informaciji dobiti ili kako će doći do nje.
Dakle, to je nešto što ne sme ni da se pretpostavi. Ako ne valja menjamo zakon, ako ne valja prilagođavamo onome što će biti efikasnije, ali to podrazumeva zaštitu ljudskih prava na način koji je definisan zakonima i poštovanju Povelje UN. Vraćam se na početak. Znači, prošlo je moje vreme. Izvinjavam se, toliko.

Ne može to baš tako u jednoj rečenici. Znači, kada govorimo o principu zakonitosti, odnosno efikasnosti kad kažemo sklad to vam je kao da kažemo da postoje u Srbiji uravnotežena ljudska prava. Šta to znači? Neko ima više, neko ima manje, a kada stavimo u ravnotežu to mu dođe na isto. Tako i sklad, pa imamo sada zakonodavni princip, imamo efikasni, pa malo ovo, pa malo ono, pa smo onda u skladu. Ne može tako. Naprosto, tako ne može i nije ovo rasprava i nemojte vi koji dobacujete ovo politizovati, jer zaista pričamo o nečemu što je veoma ozbiljna stvar.
Znači, samo insistiram na tome da zakonitost bude ta na osnovu koje će se dolaziti i do efikasnosti. To je nešto što je osnovni postulat demokratskog društva. Na tome insistiram i mislim da ministar to uvažava kao ministar pravde, a ne ministar efikasnosti. Na kraju krajeva, mislim ako je pravda kakva treba da bude onda će biti i efikasna, tako se radi i sa službama. Znači, nemam ja nikakvu zlu nameru niti nekog kritikujem, samo kažem da će naprosto ljudi pomisliti da kada nešto treba da urade efikasno, pa mogu da zaobiđu malo i zakon zato što je tako efikasnije. Nažalost, kako za sve tako i za službu.
Promenimo zakon, napravimo ga da bude bolji. Malopre sam i u svom govoru govorio da nažalost dati zakon onemogućava u nekim segmentima efikasniji rad službi, svih službi i hajde da to promenimo, pa da ljudima bude lakše da rade, ali da znamo da rade po zakonu. Zahvaljujem.

Član 107.
Insistiram, zato što ste dozvolili da se vodi rasprava koja nikakve veze nema s dnevnim redom. To ste vi krivi. Ceo dan radimo u dosta korektnim uslovima, pričamo o stvarima koje su jako ozbiljne, a onda dozvolite da se iznese niz neistina.
Nijedan tenk nikada nije istopljen u „Sartidu“. Činjenica jeste da je do 2005, 2006. godine prodavano nešto tenkova kao staro gvožđe, kao što se to desilo i krajem 2012. godine, upravo u vreme vaše vlasti.
Ovaj slučaj hapšenja pukovnika u penziji i aktivnog pukovnika, dešava se od novembra meseca 2012. godine do aprila 2013. godine, a ceo slučaj se vezuje za sečenje tenkova koji se izvoze preko firme koja dobija cenovnik kako da kupuje i po kojoj ceni. I ti tenkovi nisu topljeni u „Sartidu“ nego su trebali da se izvezu.
Ja vas molim da ne dozvoljavate više da se manipuliše ovde sa stvarima koje su opšte poznate. „Sartid“ nema tehničke mogućnosti da tu leguru čelika od koje se pravi tenk istopi. To zapamtite. Vi ste isto član Odbora za odbranu i bezbednost, morali bi da znate takve stvari. A ovo što ste dozvolili prethodnom govorniku, zaista je sramotno, iz razloga što savezni ministar unutrašnjih poslova nikad nije bio zadužen za bezbednost republičkih organa. Ako to ne znate, gospodin Panić je na pauzi, može da vam pojasni. On to zna odlično jer je radio u toj BIA-i i 2003. godine, tog tužnog 12. marta i zna šta se dešavalo i zna kako je to funkcionisalo.
Ja vas molim da ne dozvoljavate da ova sednica dobije takav tog.

Koristiću to vreme i vreme koje je ostalo od poslaničke grupe, što je nekih sedam, osam minuta u zbiru. Imam pravo na to.

Nije tačno, nakon Borka je ostalo još nekih četiri, pet minuta. Ja sam ovlašćen i mogu da koristim svo vreme. Dajte, molim vas, savladajte više taj Poslovnik, da se ne svađamo ovde svaki dan.

Nije tri minuta, imam vreme poslaničke grupe.
(Borko Stefanović, s mesta: Ima ovlašćeni predstavnik pravo i na jedno i na drugo.)

Ja ne znam zbog čega uporno pokušavate da onemogućite opoziciju da iznosi svoje stavove ovde, na jedan način koji je potpuno neprimeren? Da li imamo šest minuta, ili tri minuta, zbog čega se toliko plašite? Očigledno je da imate strah da čujete javno izgovorenu reč.
Evo, neka kaže gospođa – koliko imamo minuta?