Hvala.
Uvaženi ministre, uvažene kolege narodni poslanici, na dnevnom redu danas je rasprava o ovom parčetu papira, hartije, kako hoćete. Tema je da li ovaj komad papira treba zameniti sa plastikom, čipovanom ili ne čipovanom.
Vi ste se ministre odlučili da danas dođete u Skupštinu i da predložite da se ovaj rok za izdavanje plastičnih zdravstvenih knjižica koje mogu da funkcionišu u sistemu elektronskog zdravstvenog sistema, odložite dakle, za još dve godine, jel tako? I da ostanemo, praktično, jedina zemlja koja ima ovakve knjižice kakve su postojale i pre 40, 50 i 60 godina. Možda mi vi ne bi bili čudni, jer eto, posao svakog ministra je da odbrani neki svoj zakonski predlog koji nije ništa nego odlaganje, dakle, odlaganje posla koji ste trebali da uradite.
Vi ste danas došli ovde sa kolegama, gubite dan veoma bitan za zdravstvo Srbije, mi ovde gubimo dane jer smo možda trebali da raspravljamo o nekim drugim temama, rebalansu budžeta i sličnim pitanjima. Ono što mene čudi jeste činjenica da neko može 20 minuta da govori i da hvali taj vaš potez, da hvali činjenicu što ste napisali da se uvođenje elektronskih, kaže - u Zakonu o zdravstvenom osiguranju glasnik taj i taj, Republike Srbije, u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona zamenjuje se rečima – od 31. decembra 2016. godine. U ovom zakonu se radi o uvođenju elektronskih zdravstvenih knjižica. Da to neko hvali kao fenomenalan potez.
Ja vas, gospodine Lončar, pitam šta je u tome fenomenalno? Šta ste vi doprineli zdravstvenom sistemu Srbije ovim današnjim aktom, odnosno ovom izmenom zakona? Ja bih više voleo ministre, da smo mi danas govorili o činjenici šta ovo parče hartije znači za građane Srbije i kakvu asocijaciju ono budi u njima? Kakav oni zdravstveni sistem vide kada uzmu u ruku ovo parče papira? Da li mislite da oni možda pomisle na redove u domovima zdravlja, da li mislite da pomisle na kol centre koji ne rade, da li mislite da pomisle na činjenicu da ne mogu da koriste aparate koji su u kvaru zato što je prethodna Vlada donela, ista većina, loš zakon koji nam je omogućio da aparati u zdravstvu budu popravljeni u nekom adekvatnom roku i zbog toga građani Srbije, kada vide ovu zdravstvenu knjižicu, pomisle kako oni neće, što je neko malo pre rekao, moći biti lečeni.
To jeste najveći strah koji postoji u Srbiji. za to ne treba nikakvo istraživanje javnog mnenja, a time se bave agencije, to možete da pitate bilo kog vašeg komšiju, prijatelja i rođaka. Najviše se plaše a budu bolesni, i kažu, ne bez razloga, ne daj ti bože da se razboliš, jer znaju da neće moći biti lečeni, da ne govorimo o nekim posebnim slučajevima kada to pretpostavlja da će možda morati da pozivaju volontere, da oglašavaju u novinama na tv stanicama vrstu svoje bolesti, da bi bili možda lečeni u inostranstvu, jer za to zdravstveni sistem u Srbiji nije osposobljen. A vi govorite o nekim uštedama Fonda za zdravstveno osiguranje i nekoj donaciji koju nam je, eto, vašim uspehom neko dao, jer ćemo dobiti 1.2 miliona besplatno zdravstvenih knjižica. Radi se o državnoj instituciji, jel tako? Ako sam dobro razumeo, radi se o Zavodu za izradu novčanica? Pa to je presipanje iz šupljeg u prazno, i to su naši novci.
Gospodine Lončar, građani Srbije znaju kakvo zdravstvo imaju i vi ste verovatno kada ste preuzeli to mesto znali šta vas čeka, ali ne vidim, gospodine Lončar, da je za ova četiri meseca učinjen neki značajan pomak, ako ne mislite na to što ćete produžiti izdavanje zdravstvenih knjižica za još dve godine. Koliko je, gospodine Lončar, da li znate, trenutno u Srbiji neispravno aparata za zračenje? Da li znate kakvi su zidovi i aparati u pojedinim kliničkim centrima? Kako izgledaju?
(Ljubica Mrdaković Todorović, Ninoslav Girić, s mesta: Tema.)
Neko priča – tema. Slušao sam danas 20 minuta o teorijama zdravstvenih sistema. Pričam o životu u Srbiju. Sada ću se nadovezati na te teorije.
Mi smo i zvanično zemlja sa najgorim zdravstvenim sistemom u Evropi. Gospodine Lončar, to verovatno znate. Zato postoji nekih 1700 numeričkih podataka koje je potrebno popuniti da bi se videlo gde smo u zdravstvenom sistemu Evrope. Uvaženi kolega Đurović je govorio o tim numeričkim vrednostima. Rekao je da postoji nekih šest ili sedam grupa tih numeričkih vrednosti,. Jedna od njih je informisanost građana o zdravstvenom sistemu. Dakle, da li znaju gde može da im bude pružena zdravstvena zaštita, kog kvaliteta, ko može da im pruži i kakve su posledice tih zdravstvenih tretmana?
Druga grupa numeričkih vrednosti, rekao je kolega, jeste pristupačnost, odnosno dostupnost zdravstvene zaštite. Voleo bih da o tome pričamo i da smo nešto u ova četiri meseca, odnosno dve i po godine, koliko je ova vladajuća koalicija na vlasti, učinili na tome da građani vide sigurnost u tome da će biti lečeni.
Treća grupa jeste ishod lečenja, kakvi su ishodi lečenja. Imamo situaciju da imamo vrsne hirurge, to dobro znate, koji kvalitetno odrade svoj posao. Međutim, zbog uslova u tim operacionim salama dobiju neku bakteriju koju je teže odstraniti, nego sprovesti tu operaciju. To dobro znate gospodine Lončar, pošto ste u toj oblasti bili dugo.
Sledeće je prevencija i neke druge stvari koje jesu merilo za uspešnost jednog zdravstvenog sistema. Zbog toga vas molim gospodine Lončar, da učinite nešto ako ste u mogućnosti, da neke od ovih kriterijuma popravite. To nećete činiti tako što ćete odlagati rešenja, što ćete sa ovakvim zakonskim predlozima dolaziti u Skupštinu, već što ćete uložiti trud da se nešto promeni, ukoliko imate mogućnosti da tako nešto izborite na Vladi Republike Srbije, kao što sam i vašem mladom kolegi Verbiću rekao, ako to možete uraditi, uradite, ako ne, recite i zahvalite se. Nažalost mi ne vidimo još efekte vašeg rada. Ceneći vašu stručnost, kvalifikacije i sve ostalo, ne vidimo efekte.
Pitam vas, šta ste učinili da bi makar osnovna zaštita bila obezbeđena građanima? Da bi kada dobiju recept, odnosno dijagnozu da treba da im bude sprovedeno zračenje, da bi to mogli da učine u nekom adekvatnom roku, a ne u roku koji će ugroziti njihovo zdravlje, odnosno njihov život.
Građani Srbije nisu birali takvo zdravstvo, niti ljude koji će ih na taj način lečiti. Ja bih voleo da vi vaše želje sprovedete u stvarnost, ali nažalost mi to za sada ne vidimo. Zbog toga nećemo, naravno, glasati za ovakve izmene zakona, jer one ne da samo ostavljaju stanje kako jeste, već idemo unazad, jer su mnogi ovo već uradili. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Zaista ne vidim kakve veze ima izbori u Majdanpeku sa stanjem u zdravstvu RS i činjenici da smo i zvanično najgori zdravstveni sistem u Evropi. Dve i po godine, gospodo, vaša je nadležnost u svim sferama pa i u oblasti zdravstva u Srbiji. Ništa se nije pomerilo napred. Jasno sam rekao da bih voleo da mogu da pohvalim neku meru i da bih voleo da gospodin Lončar uspe.
To što su porodilje dobile da jedu to nije nikakvo svetsko dostignuće, odnosno što su dobile posoljenu hranu. To je valjda osnovno što jedna država treba da pruži onima koji donose na svet decu, koja treba da naslede nas koji ovde radimo. Zar je to gospodine Lončar čak za pohvalu?
Pitam vas – koliko je aparata u ovom momentu neispravno u Srbiji? Ne pitam vas kakav ste rezultat napravili u Majdanpeku. Ne pitam vas šta je bilo pre pet ili deset godina. Pitam vas, čak ni šta je bilo pre dve i po godine kada ste došli na vlast, kakvo je stanje danas i šta ćete uraditi da građani Srbije se ne plaše od toga da se razbole?
Meni je odgovor na to pitanje jako bitan i voleo bih kada bi dobio odgovor takav koji bi bio ubedljiv da ne da širim paniku, nego da širim dobro raspoloženje jer će građani Srbije moći da budu lečeni ukoliko se razbole.

Nažalost, gospodine Martinoviću, to nije tako.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, smatram da je povređen član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine koji kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe navodeći njegovo ime ili prezime ili funkcije itd, itd.
Smatram da je predsedavajući trebao da prekine gospodina Martinovića, obzirom da se on uvredljivo izrazio u odnosu na moje izlaganje. Naime, on je rekao da ja nisam pročitao ekspoze premijera Vučića. Prošli put sam na sednici kada smo govorili o Zakonu o visokom obrazovanju rekao da je taj ekspoze za mene sveto pismo.

Govorim o tome da je povređen Poslovnik.

Tražio sam repliku, ali nisam dobio.

Nisam dobio repliku, ja sam se javio po Poslovniku, jer sam smatrao da imam pravo na repliku. Pošto je predsedavajući dao reč drugom, ja sada imam pravo.

Javio sam se dok je ona govorila. Dakle, javio sam se za reč, nisam dobio reč i ja sam se javio po Poslovniku, želeći da ukažem da je povređen Poslovnik time što je gospodine Martinović uvredio mene lično govoreći da nisam pročitao ekspoze gospodina Vučića, a rekao sam da je to sveto pismo za mene. Istina, taj ekspoze nažalost Vlada ne poštuje.

Vi ste ušli u salu da bi meni oduzeli reč. Hvala.

Hvala.
Poštovani potpredsedniče, gospodine Arsić, uvaženi ministre Verbiću, svoje izlaganje ću početi delovima ekspozea predsednika Vlade, gospodina Vučića, jer je to za mene, kao verovatno i za vas, Sveto pismo. To je ono što bi trebalo da bude ideja vodilja Vlade, ovog parlamenta i prema čemu bi trebali da se ravnamo.
Gospodin Vučić je u svom ekspozeu rekao – ova Vlada će reformisati obrazovni sistem.
(Marko Atlagić, s mesta: Hoće.)
Čujem da neko dovikuje – hoće. Pitam samo – kada? Onda je rekao – nama će obrazovanje biti na prvom mestu. Jedna od zadatih maksima je da se olakša povratak naših stručnjaka iz inostranstva.
Gospodine Verbiću, vi ste došli iz struke, na neki način ste radili u nauci i treba da se vodite ovim ciljevima. Široj javnosti ste postali poznati kada ste vrlo hrabro podržali predsednika Vlade kada vas je on pitao – da li ste vi ikada videli nešto gluplje od ovog obrazloženja da je neki rad plagijat? Tiče se rada jednog vašeg kolega. Na taj način, vi ste ušli u javnost i započeli realizaciju ovih zadatih ciljeva.
Kako stvari stoje, gospodine Verbiću, u praksi? Neko je rekao da je divna danas akademska rasprava. Divna je akademska rasprava i zaista je možda ponekad uživanje slušati ljude koji rade u nauci i govore o temama koje su veoma važne. Između ostalog, stanje u praksi, vi bi to trebali da znate, gospodine Verbiću, da ste upoznati s time, radili ste, jeste da je obrazovanje na poslednjem mestu. Odnosno, mrtva trka je između obrazovanja i zdravstva. Dakle, umesto na prvom, ono je na poslednjem mestu. To možete videti i po procentima izdvajanja za nauku i obrazovanje, ali i po stanju u toj oblasti, kao i po odnosu prema ljudima koji rade u obrazovanju i u nauci, kao i prema društvenom položaju koji imaju i prema plati koju ste im smanjili i pripremate se da je dodatno smanjite.
Kakvo je stanje u obrazovanju pokazuje i činjenica da ništa niste uradili na povratku mladih stručnjaka iz inostranstva, a to vam je bio sledeći cilj iz ovog ekspozea. Recite mi, molim vas, ime i prezime mladog naučnika koga ste vi merama Vlade Republike Srbije vratili iz inostranstva? Ja vam mogu nabrojati puno imena mojih komšija, prijatelja, itd, njihove dece, koji su otišli iz zemlje zbog toga što ne vide perspektivu, jer, jednostavno, radite svoj posao veoma loše. Ne snalazite se u poslu za koji ste dobili poverenje građana…

Zapisao sam.

Gospodine Arsiću, hvala vam na instrukcijama. Da li bih mogao da ih dobijem u pisanoj formi, kako bih mogao da se držim tih vaših instrukcija? Nema potrebe da se ponovo uključujete. Hvala.
Evo, kako će ovaj zakon da se odrazi na nauku, naučne radnike, ljude koji su u obrazovanju? Odraziće se tako da će obrazovanje i nauku držati entuzijazam ljudi koji rade u obrazovanju i nauci, a ne mere državne vlasti. Neko je to malopre zgodno pomenuo. Samo taj entuzijazam drži ljude u nauci i obrazovanju. Ni plate, ni položaj, niti bilo šta im pruža gospodin Verbić, odnosno njegovo ministarstvo, niti Vlada Srbije. Na taj način ovaj zakon tretira nauku i obrazovanje. Nema ovde novih mera, podsticajnih mera, koje bi mogle da omoguće i daju nadu ljudima da ostanu u zemlji.
Koliko ste, gospodine Verbiću, kroz ovaj zakon i zakone koje nameravate da donesete omogućili dostupnost visokog obrazovanja običnim građanima, odnosno studentima? Šta ste učinili da i siromašno dete može školovati na fakultetima i višim školama? Učinili ste puno za te više škole, kroz mere koje dajete ovoj Vladi, da bi njihov priliv od studenata bio što veći, finansijski priliv.
Neki su danas legitimno branili interese visokih škola kada su govorili o master studijama na visokim školama. Tu postoji ozbiljna opasnost, gospodine Verbiću, od tih master studija na visokim školama. Nisu džaba kolege ukazivale na konfuziju do koje će te master studije dovesti. Poslodavci ne mogu da se snađu u svim nazivima, zvanjima koji su proizvodili dosadašnji zakoni.
Jedan primer. Osoba koja je završila srednju medicinsku školu, medicinska sestra, i završi visoku poslovnu školu, njeno zvanje je visoka medicinska sestra. Ona će sada biti master visoka medicinska sestra. Kakav će odnos njenog zvanja biti u odnosu na lekara? Čije zvanje će biti više?
Da li odgovarate na izazove prakse koje donosi ovaj zakon? To je ono što smo rekli da jeste konfuzija da će ovaj zakon stvoriti konfuziju u tom pogledu. Niste ni jednom rečju spomenuli drugi akt koji mi danas razmatramo, a to su Horizonti 2020, mogući izvoz za nedostatak sredstava kojih nema u vašem budžetu. Ni jednom jedinom rečju. Da li ste nam dali odgovor? Da li ste stvorili uslove za naše naučnike ili ljude koji rade na fakultetima da mogu uopšte učestvovati u tim projektima Horizonta?
Postoje podaci da je mali broj ljudi uopšte ispunio uslove da učestvuju. Niste nam dali odgovore i zbog toga što nas nema u nekim međunarodnim projektima. Niste nam dali odgovore zbog toga što oduzimate nezavisnost Komisiji za akreditaciju. Ne možete mi reći da zakonom koji ukidate podrčun Komisiji za akreditaciju da ostavljate toj komisiji bilo kakvu nezavisnost. To jeste uslov da bi oni bili članice nekih međunarodnih organizacija, ali u praksi to izgleda, makar takvu informaciju imam od ljudi koji rade u Komisiji za akreditaciju. Da oni iz svojih sredstava, ličnih plaćaju sekretarice. Da li je to tačno gospodine Verbiću? Kada su im ukinuli taj podračun na neki način su ga ispraznili pre ovog zakona, oni nemaju više svojih sopstvenih sredstava i kakva je njihova nezavisnost? Kakva je njihova nezavisnost po pitanju da uzmemo akreditaciju nekom fakultetu? Kada oni zavise od države, zavise od toga da li ćete vi ili premijer ili neko drugi im dati sredstva za spremačicu ili sekretaricu? Da li to postoji i u jednoj zemlji gospodine Verbiću? Da li ste s tim zakonom pokušali da ostvarite ove ciljeve o kojima je govorio premijer Vlade u svom ekspozeu?
S druge strane, čime garantujete, kažete – kod akreditacije doktorskih studijskih programa najmanje jedan recezent mora biti nastavnik, naučnik ili umetnik zaposlen na visokoškolskoj naučnoj ustanovi iz inostranstva. Šta time dobijamo? Šta znači iz inostranstva? Da li se time podiže kvalitet? Da ne nabrajam zemlje iz inostranstva iz kojih bi ti stručnjaci mogli biti i da ne bi podigli kvalitet. Pa, znamo u kakvim naučnim časopisima su naši ljudi prinuđeni da objavljuju radove da bi dobili izboru zvanja, za neke zemlje nikad nismo ni čuli. Pa, da li će sa ovim formalnim ispunjavanjem što je iz inostranstva, pa što niste rekli iz EU, iz nekih zemalja za koje znamo da imaju određen nivo znanja. Mada ni to nije garancija.
Znamo šta se desilo sa pomenutim doktoratom. Bili su neki ljudi koji nisu ni videli taj doktorat, bili su tamo potpisani. Tako da gospodine Verbiću, pozivam vas da malo više razgovarate sa vašim kolegama sa kojima ste do sada radili i da vidite da je stanje u obrazovanju u veoma lošem stanju i da ovaj zakon ne ispunjava uslove popravljanja stanja u obrazovanju i da pokušate da se izborite u okviru Vlade za položaj ljudi u obrazovanju na adekvatan način ili da kao vaš kolega Krstić podnesete ostavku i zahvalite se premijeru. Hvala.

Gospodine Arsiću, ja sam se stvarno držao vaših uputstava kako da govorim. Baš me čudi da sam i tako izazvao repliku gospodina Babića, ali nisam govorio o vremenu nekom, 1995, 1996. godine.
Pokušao sam da govorim o sadašnjem vremenu i da govorim o sadašnjem ministru koji je tu četiri meseca. Ali tu nije četiri meseca gospodin Babić, nije tu četiri meseca gospodin Vučić. Vi ste gospodo tu već dve i po godine. Vaši su ministri tu koji su dolazili kao na traci.
Dve i po godine ste vi tu, gospodo. Stanje u obrazovanju je sve gore. Mi govorimo o vremenu sadašnjem i vi ste kada ste se kandidovali da budete na vlasti u Srbiji, kada ste se kandidovali da imate premijera rekli da će biti bolje, a ne gore u odnosu na period o kome vi sada govorite, ali je stanje sve gore. Nikada nisu bile niže plate u poslednjih 10 godina u obrazovanju i nauci. Nikada nije bilo izdvajanje za nauku niže u odnosu na prethodni period. Nikada nezavisnost institucija nije bila niža.
Dakle, mi govorimo o vremenu sadašnjem i voleo bih da kažete šta će biti posle donošenja ovog zakona za koji smatramo da jeste mali korak možda napred, ali nedovoljan da bi stanje popravili. Da bi išli korak u napred, bojim se da tapkamo u mestu ili idemo u nazad ako stanje brzo ne promenimo.

O privilegijama možda bolje da ne govorim ovog puta. Da li je tako, gospodine Arsiću, o privilegijama gospodina Babića i mojim privilegijama? Nikada nisam imao službeni automobil ni u prethodnom mandatu, ni u ovom mandatu. Ne razumem šta – letovanje.

Za gospodina Babića nisam siguran. Nisam ni rekao da gospodin Babić ima službeni automobil, ali ja ga nisam imao, a gospodin Babić je rekao da sam ja imao službeni automobil. Dakle, nisam imao službeni automobil.
Sa druge strane, neke partije u prethodnom periodu su imale veću podršku, to morate priznati, od vas i uvek vas podsetim kada kažete da imate podršku 50% građana, a građani loše žive. Bilo je perioda u našoj skorijoj istoriji da su neke političke ličnosti imale veću podršku od vas. Znate kakva je Srbija ostala iza njih.
Nemojte da merite kvalitet života građana i boljitak Srbije sa vašim rejtingom. To nisu znaci jednakosti. Nažalost, to su sada znaci nejednakosti. Vi ste dobro zauzeli pozicije od Republike, lokalnih nivoa. Držite vlast na svim nivoima, a građani nažalost ne osećaju taj boljitak.
Molim vas, učinite nešto, mi ćemo biti srećni ukoliko će naše kritike u Skupštini biti manje i ukoliko ćemo moći da priznamo da nema inflacije, da građani imaju veće plate, da građani mogu sa svojom platom normalno da žive, da građani ne moraju da odlaze u inostranstvo da bi našli posao, nego to mogu da ostvare u Srbiji.
Zaista iskreno mislim da svi u opoziciji tako misle. Mislim da bi i mi voleli da se to dešava, ali se ne dešava.