Zahvaljujem gospodine predsedniče.
Priključujem se gospođi Donki Banović da je ovo jako bitan deo ovog Zakona o osnovnom obrazovanju, naročito taj deo koji se odnosi na priznanje stranih školskih isprava, samim tim pošto znamo, moram da upotrebim taj nepopularni izraz, da 40% srpskog korpusa živi u inostranstvu. Kada stavimo na papir koliko je to u milionima lako ćete izračunati koliko naše dece iz ove zemlje u stvari živi u inostranstvu.
Jako je lepo regulisano što ste stavili koji su to sve kriterijumi o priznanju tih školskih isprava i na sajtu ministarstva piše da jedan od kriterijuma treba da bude i đačka knjižica ili potvrda o pohađanju dopunske nastave na srpskom jeziku u zemljama gde je ona organizovana. To je jako lepo. U praksi na žalost to nije tako zato što je ova Vlada za održavanje dopunske nastave na srpskom jeziku izdvojila sredstva za 3.750 dece koja žive u inostranstvu i to za Nemačku, Francusku, Belgiju, Švajcarsku, Dansku, Grčku. Sami znate da jedna dijaspora u Čikagu verovatno ima više dece nego ove sve navedene zemlje.
Mislim da postoji propust i u tome kako se podržava negovanje srpske tradicije, a pogotovo negovanje srpskog jezika zato što ta deca kada se vrate ovde, a mi želimo da se vrate, treba da se uključe u ovaj sistem obrazovanja, da se integrišu, ali ako im se ne pomogne da vladaju srpskim jezikom kako će se onda integrisati u školi?

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća, pa i ja kao i ostale moje kolege se zaista pitamo zašto ovaj amandman nije usvojen, a to je zato što je predložen od šest različitih poslaničkih grupa. Znači, ovo u stvari nije bilo jedno političko pitanje, bilo je jedno nacionalno pitanje. Zašto?
Zato što to piše u strategiji, mi smo tu strategiju usvojili, i složili se da to do 2020. godine tako bude. To bi trebalo da poštujemo, naročito kada znamo da ste na osnovu te strategije odbili jedan amandman na član 18.
Tu se malo kosimo sa nekim odlukama, koristimo tu strategiju onda kada nam odgovara da odbijemo neke amandmane, a onda koristimo da usvojimo neke amandmane. Ili smo podjednaki pod svim amandmanima ili nismo.
Sa druge strane, vaše objašnjenje je da se amandman ne prihvata iz razloga što nema materijalnih i prostornih uslova. U potpunosti se slažem. Mi smo jako siromašna zemlja. Međutim, ono što mi treba da shvatimo je da smo mi siromašna zemlja po broju dece. Mi smo u zadnjih 10 godina izgubili 120.000 dece. Ako vi stavite sve to na papir, koliko u proseku učenika ide u jednu školu, umesto onih 200 škola koje su zatvorene trebalo je da se zatvori 600 škola. Dolazimo u jednu situaciju da održavamo jedan broj učenika, a da ne održavamo mrežu škola onako kako treba. Nema racionalnog korišćenja svih tih škola.
Koliko se sećam, Vlada je usvojila kriterijume za mrežu, naročito tih osnovnih škola. Po tome smo mogli ovaj amandman da stavimo, da je broj učenika po odeljenju 25 i da svi zajednički idemo u tom pravcu i da 2020. godine stignemo do tog cilja.
Apelovao bih na vas i u ime moje poslaničke grupe i u ime ostalih pet poslaničkih grupa da ipak ovaj amandman prihvatimo. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Takođe, kao i moj prethodnik, mi smo podneli amandman na ovaj član 31. i vi ste obrazložili da se ne prihvata zato što se prihvata od jedne druge poslaničke grupe. Takođe ću shvatiti da se prihvata, zato što je cilj u stvari da se poboljša zakon i u principu nije bitno da li je to došlo sa leve, ili sa desne strane.
Ovo je jako bitno zato što u Srbiji postoji veliki broj škola koje idu i pre podne i poslepodne na nastavu i takva jedna škola se nalazi u Leskovcu. Mi imamo jednu peticiju od preko 200 učitelja i nastavnika, koji ovim putem zahtevaju da se to reguliše, odnosno da se to menja na mesec dana, kako bi se omogućili svima podjednaki uslovi. Mi sami znamo koliko je bitno za psihofizički medicinski pravilni razvoj dece, naročito za ishranu, da idu pre podne u školu. Svi smo se složili onim usvajanjem Strategije 2020 i tamo napisali da je poželjno da deca pre podne idu u školu, tako da pozdravljam usvajanje ovog amandmana, koji će sigurno poboljšati uslove naročito u osnovnim školama. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, probaću da ostanem objektivan u svojoj kritici, naravno, kao neko ko je iz opozicije, a i neko ko je svoje osnovno, srednje i kasnije fakultetsko obrazovanje stekao u ovoj zemlji, i kao neko kome je to obrazovanje dalo šansu da napreduje u svojoj karijeri negde u inostranstvu. Tako da se ja sa velikom radošću sećam kakvo obrazovanje sam imao kao dete.
Jedino što bih hteo da kažem na početku mog izlaganja, jeste da je način na koji su ovi zakoni došli, odnosno brzina zakona i broj zakona koji je ušao u ovu skupštinsku proceduru, odnosno na raspravljanje, bio suviše kratak da bismo mogli do detalja da se posvetimo boljem izučavanju svih ovih zakona. Podsetiću vas, samo ovih koji se tiču obrazovanja ima ih šest. Možda je bilo bolje, ne možda, nego sigurno,da prvo imamo jednu javnu raspravu, kao što smo imali kod strategije 2020, koju smo lepo zajednički organizovali i na koju se ovi zakoni jednim delom u stvari i oslanjaju i žele da slede tu strategiju 2020, pogotovo ono što se tiče osnovnog, srednjeg, višeg, visokog obrazovanja i obrazovanja odraslih.
Svi ti zakoni koji su danas u raspravi su mene manje-više podsetili na jedan voz, kompoziciju vagona, gde je svaki zakon jedan vagon. Sigurno se svi onda pitamo šta je lokomotiva? Lokomotiva je u stvari država koja treba da vuče sve te vagone, a obrazovanje je, nažalost, ta šina po kojoj se kreće taj voz zakona. Kod nas je problem što je ta šina zaista jedna kruta, nefleksibilna naprava koja onemogućuje u isto vreme da se sagleda problem, kako smo danas rekli i čuli, problem obrazovanja u našoj zemlji, koji nije vezan samo za obrazovanje, nego je vezan i za demografiju, za to da se Srbija topi, da svake godine 30.000 ljudi ima manje u ovoj zemlji, da je manje upisano skoro 7.000 učenika u srednjim školama, a skoro 1.500 u prvi razred osnovne škole. Jedan podatak koji sigurno sve nas uvek iznenađuje, iz početka iznenađuje i šokira, jeste u stvari to koliko ova država ulaže u obrazovanje. Mislim da je to jedan od najvećih problema u našem društvu. Gde su prioriteti? Da li mi želimo da ulažemo u decu i u budućnost? Onaj ko ne ulaže u decu i u obrazovanje, ne ulaže u budućnost.
Ako znamo da je negde 5% BDP za obrazovanje, gospodin ministar je danas sam rekao da od toga, nažalost, samo 94% ide na plate, onda vidimo koliko ostaje za sve one ostale potrebe u osnovnom i srednjem obrazovanju, koliko ostaje za nastavnike, za njihovu edukaciju, za mogućnosti koje trebaju da se pruže i lokalnoj samoupravi, da se to obrazovanje poboljša na svim nivoima.
Sa druge strane, kao neko ko se zaista dugo i sa velikom željom i ovde bavi naukom, u toj jednoj piramidi obrazovanja ne mogu a da ne kažem nešto i o nauci, jer je nauka na vrhu te piramide. To je ono društvo koje je izašlo iz elitno-obrazovnog društva i ono društvo koje treba da vuče ovu zemlju. Nažalost, opet i tu moram da kažem da sa 0,3% BDP mi nemamo šansu da budemo naučna zemlja, nemamo šansu da budemo konkurentna zemlja. Tako da su to osnovni problemi koji muče naše obrazovanje i sigurno da ti osnovni problemi zahtevaju kompleksno rešenje. Zato će ovi zakoni, bez rešenja tih problema, ostati, plašim se, samo mrtvo slovo na papiru.
Ako znamo da je osnovno obrazovanje po Ustavu obavezno, sigurno raduje činjenica da 95% dece upiše i završi osnovnu školu. To je nešto što zaista jako, jako raduje. Onda se pitamo zašto i srednje obrazovanje nije obavezno? Ako znamo da u osnovnom obrazovanju negde oko 3.000 dece po godini ne završi osnovnu školu i ako znamo da je to generacija od sedme do 14 godine, onda dođemo do cifre negde oko 24 do 25.000 dece, što je jako veliki broj. Sa druge strane, imamo srednju školu gde taj broj može da bude veći upravo zato što nije obaveza. Od 20% generacije 15% učenika, što znači 10 do 15.000 mladih po generaciji ne završava srednju školu, tj. ostaje bez kvalifikacije.
To je veliki broj mladih ljudi koji ne može da nađe neki prosperitet, ne može da nađe sreću, odnosno ne može da nađe zadovoljstvo zato što nema nikakvu šansu da se bavi nekim zanimanjem zato što nije išao u školi. Iskreno rečno, ne razumem zašto i srednje obrazovanje nije obavezno u našoj zemlji?
Sigurno ste pratili, vrlo često piše i po novinama i po ostalim sredstvima javnog informisanja, ali postoje i studije koje kažu da, nažalost, ne samo da broj dece je u padu, nego i broj kvalitetnih ustanova, škola je u padu. Govorim o infrastrukturi.
Ono što najviše zabrinjava je činjenica da 200 škola u Srbiji nema tekuću vodu, da svaka treća škola u Srbiji nema toalet. Čitajući ovaj zakon, u jednom trenutku sam se upitao zašto stoji onda u zakonu da svaka škola treba da ima internet. Naravno da treba da ima internet. To je 21. vek. To je internet. Ali, ako znamo da veliki broj škola i đaka i dalje pohađa škole u 19. veku, onda mislim da treba da stavimo prioritete. Prvo treba da sredimo infrastrukturu tih škola, a njih ima zaista jako mnogo.
Setite se samo onih tužnih priča đaka pešaka. Deca idu 10 kilometara u jednom pravcu da bi došli do škole i 10 kilometara u drugom pravcu. Setite se priče u okolini administrativne granice Vranje, Leskovac, prema Kosovu. Postoje škole koje su od blata, koje nemaju toalet, koje nemaju tečnu vodu. Deca idu u jednom pravcu devet kilometara da bi došli do škole. Tu imate, neko bi rekao, jako mali broj dece. Svako dete je jako bitno. Naš zadatak je da svakom detetu obezbedimo mogućnost za obrazovanje. Trinaest deteta, a lovačko društvo kaže da u tom predelu živi čopor od 200 vuka. Zašto onda i prevoz te dece nije besplatan, kao što je, recimo, prevoz nastavnika? Sigurno da postoji mogućnost kroz ove amandmane koje ste svi vi predali.
Gospodine ministre, preko 400 amandmana vas čeka. Mi smo predali preko 50 amandmana. Nadamo se da ćemo zajednički iznaći neko rešenje da popravimo sve ove zakone koje ste predložili.
Ono što se ceo dan čuje, a to je finansiranje đaka, odnosno broj đaka u odeljenju, da li to treba da bude 25, kako je predloženo Strategijom 2020 ili to treba da bude 30, kako ste vi predložili. Mislim da trebamo da se držimo Strategije i mislim da smo već, i sami ste rekli danas, ispunili normu, da ima odeljenja koji imaju ispod 20, odnosno 25, tako da ne vidim razlog zašto ne zadržati 25 i ići naročito ono finansiranje po principu perkapita, odnosno koliko đaka toliko i plata. Znači, to je nešto što zaista treba podržati.
Naravno, danas je pomenuto i pravo učenika na obrazovanje, učenika sa smetnjama, nacionalnih manjina. Čuli smo i podatke koji su zaista zabrinjavajući o učenicima, odnosno o deci Roma. Takve strukture ljudi zaslužuju posebnu pažnju i zaslužuju zaista jednaka prava na obrazovanje. Ako znamo da onaj podatak odraslih, a to su ljudi koji nikad nisu išli u školu ili nisu završili školu osnovnu školu, njih ima 71% i to je najsiromašnija grupa. Njima treba sigurno omogućiti da se bolje uključe u taj sistem i da se prekvalifikuju, odnosno nauče ono što treba kako bi bili korisni ne samo sebi i svojoj porodici, nego i čitavom društvu.
Kad pogledamo sve ove brojeve, odnosno sve ove podatke koji kažu koliki je veliki broj dece koji nikada ne upiše, ne završi srednju, osnovnu školu, onda nije ni čudo što je stopa upisa više i visoke škole 49,1%. Ako se ne varam u zemljama EU je negde oko 61% što znači da i tu zaostajemo za prosekom.
Sigurno ono što ste vi predložili, a to je zakon o učeničkom i studenskom standardu, da se stipendija dodeli studentima samo ako imaju prosek ocene viši od devet je ono što bi neko pomislio da je u prvi mah dobro zato što pod znacima navoda tera studente da bolje uče, odnosno da su stimulisani da bolje uče, da ne bi plaćali školarinu. Neko je pomenuo da se broj tih stipendanta jako uvećao, ali ne zaboravite da živimo u vreme krize i da svako ko je vredan može da ostvari taj prosek.
Međutim, ako vi tražite od studenata da imaju prosek 9,00 onda mogu studenti da se pitaju - a šta vi nama dajete za uzvrat ako nam dižete tu lestvicu? Da li ćete ponuditi bolji kvalitet univerziteta? Bolji kvalitet predavanja? Bolji kvalitet udžbenika? Da li ćete sve to poboljšati i da li ćemo mi kao zemlja koja ima sedam državnih univerziteta i sedam privatnih univerziteta poboljšati taj kvalitet obrazovanja, a ne samo voditi se po tome ko je brže završio fakultet i ko je pre dobio diplomu i da li je neko u stvari studirao da bi dobio diplomu? Ako znamo da na onoj Šangajskoj listi koja se u stvari bavi evaluacijom kvaliteta svih tih univerziteta i fakulteta, Beogradski univerzitet ima jedno solidno mesto.
Znači, od 20 hiljada univerziteta koji su ispitani Beograd je među prvih pet stotina, sledeći je Novi Sad koji je negde na toj listi između 1000 i 1500, a najbolje rangirani privatni univerzitet se nalazi u grupi od 5000 do 10.000. Onda se može zaključiti kako je u stvari nizak, nažalost moram da kažem, nivo efikasnosti visokog obrazovanja u Srbiji i činjenica da mi tražimo od studenata da oni budu odlični, ali od univerziteta to ne tražimo.
To je velika diskripanca i ja bih voleo da vi uzmete u obzir i amandmane koji kažu da studenti trebaju da imaju prosek 8,5 kako bi stvorili prava na besplatno školovanje.
Nameće se još neko pitanje, danas smo čuli dosta diskusije isto i na tu temu sigurno, to je famozna Agencija za obrazovanje, zato što znamo da postoje već instituti koji se tim pitanjem bave i ta agencija za obrazovanje naravno i nažalost nema jasno definisane nadležnosti i zadatke, a predložene nadležnosti su već opisane u radu drugih instituta, kao što rekoh saveta i zavoda. Time se funkcija preklapa, a verovatno i mogući troškovi rastu. Mi nismo zemlja koja može da se razbacuje parama, čuli smo da nemamo dovoljno obrazovanje, zašto praviti takvu jednu agenciju?
Još jedna stvar koja ovde brine je u stvari funkcija Nacionalnog prosvetnog saveta. Nacionalni prosvetni savet je ustanova koja je stara u ovoj zemlji 120 godina. Ona se bavi i evaluacijom, odnosno preporukom udžbenika koje gospodin ministar kasnije potvrđuje i odobrava.
U novom zakonu Nacionalni prosvetni savet se zaobilazi kao takav da daje svoju preporuku. Mi ne vidimo razlog zašto to treba da se ukine, jer se sve onda svodi na Ministarstvo. Da li ima dovoljno kvalifikovanih ljudi, u to ne želim da ulazim, ali zašto uzeti takvo jedno pravo, jednu dugogodišnju tradiciju Nacionalnog prosvetnog saveta, koji se jako uspešno time bavio.
Nažalost, verovatno ste bili ponukani onom lošom kampanjom oko istorije osam i prepucavanjem da li je to političko pitanje ili nije? Mislim da u ovom trenutku političko pitanje nema nikakve veze sa ovim obrazovanjem, odnosno sa ulogom Nacionalnog prosvetnog saveta.
Na kraju, hteo bih samo da se vratim na početak mog izlaganja. Začudio sam se zašto smo eto raspravljali danas, pošto smo pri kraju radnog vremena raspravljali o toliko velikom broju zakona koji se tiču obrazovanja, a nismo ubacili, odnosno niste ubacili zakon koji se tiče recipročnog priznavanja diploma, odnosno tzv. "nostrifikacija". Vi se svi sećate da smo mi predložili pre jedno mesec dana izmenu i dopunu tog zakona, koji je, ja mislim, jedna jako loša reklama za naše obrazovanje, ako se taj zakon ne donese što pre, iz jednog jedinog razloga, zato što veliki broj mladih ljudi koji je nažalost morao da ode odavde, želi da se vrati, a stekao je to svoje neko obrazovanje, diplome negde tamo u inostranstvu.
Ako vi njih terate da čekaju godinu, dve godine, da bi na državnim neki put institutima, odnosno univerzitetima i fakultetima dobili nostrifikaciju svoje diplome koju su stekli na Kembridžu, Oksfordu ili Stenfordu, ili ako oni imaju 2.000 evra mogu da odu na privatni univerzitet i tamo im se uradi nostrifikacija jako brže, onda mi šaljemo te signale da oni, u stvari, nisu poželjni.
Ja se nadam i pitam u isto vreme kada će taj zakon najzad ući u proceduru, jer je to jako, jako bitan zakon, jer ne smemo ono što mi šaljemo, a vi sami znate da smo zadnje tri školske godine poslali 983 na školovanje u inostranstvo, i sada kada oni dobiju diplomu tamo u inostranstvu, onda ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu i da plate tu nostrifikaciju. Po meni, to nema logike, ili ih šaljemo da tamo uče nešto da bi se vratili ovde, ili im treba reći ne vraćajte se, nostrifikacija može dugo da vas košta i vremena i novca.
Na kraju, i dalje nažalost mislim da svi ovi parametri koje smo čuli danas, koje sam ja danas izneo, da Srbija i dalje ostaje polje gde i dalje gubimo najbitnije bitke, ta najbitnija bitka je u stvari za budućnost naše zemlje, gubimo je iz demografskih razloga, ali gubimo iz ovih razloga da smanjujemo kriterijume i nivo obrazovanja u našoj zemlji, odnosno ne pružamo i ne dajemo šansu mladim ljudima da imaju istu ekvivalentnu šansu da se uhvate u koštac sa obrazovanjem i da bismo mi kao zemlja jednog dana bili i konkurentni u poređenju sa celim svetom. To možemo da budemo samo ako imamo dobro obrazovanje.
Opet, moram da se javim na ono poređenje sa vozovima i sa železnicom, ako ovako nastavimo, sigurno da nećemo ni preći onaj prosek naše železnice, a to je 40 kilometara na sat, dok drugi već putuju 200 na sat. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova inicijativa je u stvari jedna logična posledica onog javnog slušanja koje smo imali ovde u Narodnoj skupštini 7. marta, a odnosi se na promenu Zakona o visokom obrazovanju, a u stvari o davanju ravnopravnosti i svedočanstva stranih škola sa svedočanstvima domaćih škola iste vrste kroz detaljno upoređivanje studijskih programa, stečenih i traženih kvalifikacija ili, ukratko rečeno, nostrifikacija diploma naših ljudi koji studiraju u inostranstvu ili su završili doktorske studije u inostranstvu.
Broj tih ljudi je jako veliki i taj broj ljudi koji se vraćaju u zemlju bi sigurno bio veći da ova procedura nije toliko komplikovana, otežana, čak i skupa.
Samo da vas podsetim, postoje dve vrste nostrifikacije u našoj zemlji. Jedna je akademska, radi daljeg školovanja, druga je radi zapošljenja i to je tzv. profesionalna nostrifikacija diploma.
Za nostrifikaciju visokoškolskih diploma je odgovoran univerzitet, odnosno samostalne visoke škole, što znači da imamo jedan veliki broj različitih klasifikacija i strukturiranja, kakva je određena nostrifikacija diploma na određenim fakultetima, odnosno univerzitetima. Taj proces može da traje jako dugo, po nekoliko godina, može da košta jako mnogo. Na Beogradskom univerzitetu priznavanje doktorske diplome košta 500 evra, za strane državljane je 1.000 evra, a na privatnim negde košta i do 2.000 evra.
Predlažemo skraćenje roka na 60 dana, predlažemo jednu određenu tarifu koja ima veze i ima logike sa državom u kojoj živimo. U Hrvatskoj, recimo, ta cena je 65 evra. Zašto bismo mi ovde plaćali 2.000 evra za nostrifikaciju jedne diplome?
Sa druge strane, postoji još jedan paradoks, a to je da je država Srbija u zadnje tri školske godine, preko Fonda za mlade talente, poslala 983 studenta u inostranstvo na školovanje. To znači da, kada oni završe fakultet tamo, mi ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu ponovo ovde u našoj zemlji, umesto da im otvorimo vrata, mi im zatvaramo vrata za povratak, ili za uzvrat im tražimo oko milion i po do dva miliona evra da bi nostrifikovali diplome.
Sigurno nije odlučujući faktor da li će se ti ljudi vratiti, ali to je prva percepcija jednog mladog čoveka koji ode u inostranstvo na školovanje, da se vrati u našu zemlju. Na nama je da podržimo ovu promenu Zakona o visokom obrazovanju, kako bismo proces nostrifikacije ne samo olakšali, nego pojeftinili, ubrzali i tim mladim ljudima pružili šansu, jer oni donose inovacije, nove ideje, a samim tim i nove tehnologije i nova radna mesta. Hvala najlepše.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, koristim tu privilegiju i mogućnost da postavim pitanje gospodinu ministru nauke i prosvete, gospodinu Obradoviću i gospodinu Mitroviću.
Dokle se stiglo sa centrom regenativnu medicinu, odnosno, banku matičnih ćelija, pošto znamo da je taj projekat, koji je odobren, od nacionalnog značaja za nas, našu zemlju? Podsetiću vas da i Srbija i dalje nema banku za matične ćelije, da godišnje iz Srbije ode četiri miliona evra zato što su ti uzorci matičnih ćelija šalju negde drugde u inostranstvo i naplaćuju od naših ljudi po, rekao bih, ogromnoj sumi, negde do dve hiljade evra za čuvanje i slanje takvih ćelija u inostranstvo? Ne pričam o troškovima po pacijentu koji se kreću od 20 do 100 hiljada evra za transplataciju matičnih ćelija?
Znači, moje pitanje je da li će, kada će krenuti sa izgradnjom tog centra, pošto znamo da postoji lokacija u Kragujevcu, znamo da su sredstva odobrena, znamo da postoji znanje i spremnost ljudi koji bi se uključili u taj projekat i svi jedva čekaju da se uključe u taj projekat, jer taj projekat ima, još jednom, nacionalni značaj ne samo za lečenje bolesti, nego edukaciju za obučavanje studenata, mladih istraživača i naravno, samim tim, i sprečavanje, odlivanje mozgova iz naše zemlje. Znači, zaista jedan višestruki, kompleksan projekti koji, mislim da je od velike važnosti za celu Srbiju, odnosno za sve ljude koji su uključeni u taj projekat a pogotovo za Ministarstvo za nauku i prosvetu. Hvala lepo.