Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao izlaganja povodom ovog zakona i ja sam jedan od onih koji će reći da ima razumevanja za donošenje ovakvog zakona, jer zaista je činjenica da postoji veliki broj državne imovine koji ne služi ničemu, a košta državu. Takođe se pokazalo da nismo baš kao država bili sposobni da gazdujemo državnom imovinom na pravi način i da uvećamo vrednost.
Zašto se javljam po ovom amandmanu i zašto ću pokušati da odgovorim gospodinu Babiću na ove podatke koje je izneo, 618, ne znam, 78? Sve je to u redu. Pretpostavimo da svaka vlast ima svoje favorite i da treba da imate neku vezu da bi došli do zakupa državne imovine. Do 2012. godine ne znam koliko je bilo, a od 2012. godine vidimo da je bilo 78 ljudi.
Moje pitanje, gospodine ministre, zašto mi dajemo tu imovinu, zašto država prodaje ispod realne cene? Ne kome se prodaje, kao što je objašnjavao gospodin Babić. Zašto nema postupka javnog nadmetanja? To je moje pitanje. Znači, svi ti zakupci, i stari i novi, neka idu kroz postupak javnog nadmetanja.
Čuli smo u raspravi u načelu iskustvo grada Beograda da je lokal koji je procenjen na 9.000 evra prodat za 38, pa možda se isto desi i u ovoj slučaju, a možemo da damo pravo preče kupovine onome ko je trenutni zakupac.
Hajde da utvrdimo poštenu cenu, ne prema proceni Poreske uprave, jer vi znate da ona bitno varira, uzmimo plac bilo koji u Beogradu. Tržišno vredi jednu cenu, ali ako bi mogli da izidate određene parametre, da to ide puta tri, puta četiri u odnosu na procenu Poreske uprave. Ja ću se složiti sa svime što ste rekli, ali kroz samo u zakon stavite javna nadmetanje. Hajmo pošteno da utvrdimo cenu koji bi realno platio bilo koji građanin, a onome ko je u zakupu, daje mu pravo priče kupovine da ne otpušta radnike sve ono što smo čuli kao argumente.
Mislim da, gospodine ministre, teško ćete mi dati neki argument da je ova vrsta postupka pogrešna.
S druge strane, mislim da bi ovo bilo značajno i za Vladu, jer mi kao opozicija sada sumnjamo u dobre namere donosioca zakona. Ako imate javno nadmetanje, pa mi nemamo o čemu da pričamo. Pravila igre su ista za sve. Država će postići najbolju cenu, rešiće se nepokretnosti koje ne treba i niko neće sumnjati da to nije urađeno na pošten i korektan način.
Znači, sve nek stoji kako jeste, ali hajmo da budemo pošteni, hajde da budemo iskreni do kraja, stavimo proceduru javnog nadmetanja kroz koji god hoćete amandman, imate više amandmana, pogledajte, razmotrite koji možete da usvojite i kroz tu proceduru ovaj zakon će zaista dobiti na smislu. Hvala.

Samo kratko. Želim da odgovorim ministru na njegov predlog i da pokušam da ovu raspravu vratim u ono što jeste suština, a to je tema tržišne vrednosti.
Ja ću se složiti sa svakim predlogom amandmana koji vi želite da usvojite a koji stvara i omogućava tržišnu utakmicu, te vas molim, ako postoji mogućnost, ako vam se ne sviđa naš amandman, da preformulišemo preko odbora ili na bilo koji način, ali da se u zakon stavi tržišna utakmica, javno nadmetanje, bilo koji način koji će omogućiti da se pokaže šta je realna cena nepokretnosti. Sve ostalo o čemu diskutujemo mislim da je manje važno u odnosu na ovu stvar.
Pošto ste rekli malopre da imate spremnost ili razumevanje ili da postoji možda način da se neki od amandmana usvoji, molim vas da to uradite u saradnji sa nadležnim odborom. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ono što mislim da je važno na samom početku izlaganja da kažem, da se ovde ne radi o predlogu Vlade, već o predlogu Državnog veća tužioca sprovedenog na osnovu konkursa.
Gospodin ministar dobro zna i to je nešto gde ćemo se složiti, a to je da je i preporuka Venecijanske komisije da se prilikom izmene Ustava Republike Srbije upravo ukloni ovaj momenat da Vlada uzima predlog Državnog veća tužioca i faktički predlaže odnosno prosleđuje ga Narodnoj skupštini, jer je Venecijanska komisija smatrala da je to korak više u mešanju izvršne vlasti i to je nešto što smatram da će nesporno biti izmenjeno u budućnosti.
Zašto ovo napominjem u svom izlaganju? Oduvek sam delio stav da mi kao Narodna skupština treba da usvajamo i da izglasamo predloge koji dolaze od strane i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, da ti organi po svojoj definiciji treba da budu – sudstvo nezavisno, tužilaštvo samostalno i da izvršna vlast, odnosno Narodna skupština kao institucija koja bira izvršnu vlast, treba da ima što manji uticaj.
Naravno, neću u tom smislu mnogo komentarisati predlog, ali ću se nadovezati na izlaganje ministra. Svi znate da se vrlo često ne slažem sa potezima Vlade Republike Srbije, odnosno pre svega, ono što je meni najinteresantnije Ministarstva pravde Republike Srbije, ali moraću da se većinski složim sa današnjim izlaganjem gospodina ministra, pre svega u opisu svega onoga šta je gospođa Zagorka Dolovac uradila kao republički javni tužilac.
Ono što takođe mislim da je posebno važno, jeste pitanje kontinuiteta. Nažalost, naše institucije su često vrlo urušene, da jedna osoba za vreme jednog mandata ne može kompletno da sprovede reforme i drago mi je da će gospođa Dolovac imati priliku da u narednom periodu od šest godina zaista zaokruži sve ono što je započela kao republički javni tužilac. Mi možemo danas da budemo nezadovoljni radom policije i tužilaštva i o tome bi mogli mnogo da pričamo, ali mislim da možemo da se složimo i kao opozicija zajedno sa pozicijom da je realno rad republičkog javnog tužioca i ugled te institucije poboljšan u prethodnih šest godina u odnosu na neka ranija vremena.
Koliko god da to nekome prija ili ne, mislim da je od prvog dana kada je formirano Državno veće tužioca prilično smanjen politički uticaj na rad tužilaštva, koji nesporno postoji, koji je i onda postojao, postoji i danas i postojaće u budućnosti, ali ne možete napraviti idealan sistem. Mislim da izborom kvalitetnih i jakih ljudi taj uticaj može da se smanji.
Ono što želim da kažem, jeste da ćemo mi kao poslanička grupa u Danu za glasanje podržati Predlog Državnog veća tužilaca, da ćemo glasati za izbor Zagorke Dolovac za republičkog javnog tužioca.
Nadam se da će se i ubuduće ova praksa nastaviti, kada je u pitanju rad Vlade Republike Srbije, da neće kroz svoje ustavne nadležnosti uticati na izbor bilo tužilaštva, bilo sudija, i da ćemo punu odgovornost za to upravo prepustiti ovim institucijama. Naravno, ono što je naša uloga, jeste da pratimo rad, a oni će sami biti odgovorni za svoje greške. Mislim da je to korak koji nam je neophodno potreban da se, koliko god to može, a možda zvuči i dalje vrlo, da tako kažem, sa nekog stanovišta koji možda nije realan, možda zvuči utopistički da ćemo dobiti jednog dana institucije koje će biti nezavisne od politike i od političkog uticaja. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o amandmanu koji mislim da je vrlo značajan pogotovo sa aspekta pravne sigurnosti, a moram da kažem sa aspekta pravednosti. Da bi našim građanima bilo jasnije ja ću ga pročitati nije dugačak.
U članu 3. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi – visina naknade za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome pravo svojine stekla Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave u postupku eksproprijacije jednaka je iznosu naknade koju je u postupku eksproprijacije isplatila Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
O čemu se konkretno radi? Svi znamo šta je bila eksproprijacija. Znači, eksproprijacija je naravno bila prinudna. Država je iz određenih interesa oduzimala od građana zemljište i za to plaćala određenu cenu eksproprijacije.
Sada se nalazimo u situaciji da država naplaćuje naknadu za konverziju. Valjda je osnovna ideja da ta naknada ne može biti veća od one cene kojom je država stekla vlasništvo, odnosno koja je platila eksproprijaciju. Pretpostavljam da nije interes države da se bavi biznisom i da zarađuje, nego upravo da na određen, adekvatan način pomogne građevinsku industriju.
Ponoviću ono što je vrlo važno. Znači, kada su u pitanju eksproprijacije, to nije bilo pitanje volje građana. Oni su morali da predaju svojinu za određeni iznos svoju imovinu. Mislim da bi bilo fer da ta naknada ne bude veća nego što je bila onda.
Naravno, pričamo o eksproprijaciji koje su se dešavale pre 20, 30, 50 godina nije ni bitno i tada je naravno bila cena zemljišta daleko manja nego danas. Drugim rečima država bi ostvarila ozbiljnu zaradu na taj način što bi naplatila konverziju na ovaj način.
Te apelujem da, ministarku, da prihvati ovaj amandman pogotovo imajući u vidu obrazloženje. Ja mogu njega da pročitam, da se amandman ne prihvata, jer se navedeni slučaj retko javlja u praksi. Prema tome, u toliko pre neće biti veliki problem za primenu kada se retko javlja, a mislim da ovaj amandman može biti prihvaćen. Hvala.

Hvala.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, više puta do sada smo imali priliku da čujemo od predsednika Vlade Republike Srbije da će se uskoro u proceduri naći i važni zakoni za građevinsku industriju. To su, pre svega, Zakon o konverziji i novi zakon o legalizaciji. Uprkos silnim i brojnim najavama koje se kreću, mislim, od početka godine, bukvalno na svakih 15 dana da će se zakoni naći u Skupštini, moje pitanje je kada će Vlada Republike Srbije konačno predložiti novi Zakon o konverziji i eventualno izmene i dopune ili novi zakon o legalizaciji?
Ne moram da naznačavam zašto je to toliko važno za našu građevinsku industriju, pogotovo ako znate da su svi postupci i po starom Zakonu o konverziji, odnosno starom Zakonu o planiranju i izgradnji, i Zakonu o legalizaciji prekinuti, da nadležni sekretarijati ne postupaju po njima, jer svi čekaju novi zakon.
Smatram da bi bilo izuzetno važno da se pre letnjeg odmora ovi zakoni nađu u Skupštini i molio bih za odgovor kada će se naći i kada će poslanici imati prilike da se izjasne o njima? Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva pravde, poštovane kolege, slušali smo i gospodina ministra i kolege iz vladajuće koalicije koje su naravno podržavale ovaj tekst zakona i ovakvo rešenje, a nadam se da ćete imati razumevanja i za malo kritičnije tonove.
Što se tiče samog zakona, mislim da nesporno predstavlja jedan lep tekst, da ne kažem jedno lepo parče papira, i na prvi pogled – zašto svi mi ne bi to podržali? U tom smislu, da bi bili konstruktivni, podneli i neke amandmane. Nadam se da je gospodin ministar imao prilike da ih pogleda i videće da u svakom slučaju idu u prilog samom tekstu zakona.
Ono što je naš strah i što je naše razmišljanje jeste – da li će ovo lepo parče papira zaista nešto promeniti ili će ono što se često dešava sa srpskim zakonima ostati samo mrtvo slovo na papiru, odnosno da će biti još jedna od dobrih intencija, dobrih namera da nešto promenimo, a da će možda čak i zakomplikovati situaciju u pravosuđu?
Ono što je moja ideja i što je predlog jeste da pre donošenja ovakvog zakona pravosudni organi, pre svega, moraju da se pozabave sa primenom procesnih zakona i u tom smislu ministar, kao ministar, nema nadležnost, ali ima i te kako kao član visokog saveta sudstva. O čemu se radi? Već postoji niz rešenja u raznim procesnim zakonima koji bi omogućili efikasnije postupanje nadležnih sudova, naravno bez zadiranja u samu vrstu odluke koju će sud doneti, odnosno da se ne urušava sama nezavisnost pravosuđa.
Takođe, postoje odredbe o kojima je ministar govorio, a koje se tiču disciplinske odgovornosti sudija, jer izlaganje, mislim da smo shvatili, a tu ću se potpuno složiti, puno zavisi od same organizacije suda, odnosno konkretno od predsednika suda. Već kroz istoriju se pokazalo, kada imate dobrog predsednika suda, da je sud daleko efikasniji u odnosu na neke druge sudove. Ono što je problem ovog zakona, da onim predsednicima sudova koji su dobri, koji se ne boje da prijave kolege koje ne rade dobro, da pokrenu disciplinske postupke, vi dajete sada strašno puno novog posla, koji će njih u potpunosti preopteretiti i neće raditi ono što jeste osnovna obaveza predsednika suda, a to je da se stara i o zakonitosti i o efikasnosti rada sudova.
Ne bih voleo da ovaj papir završi samo kao jedan politički pamflet, gde će se vladajuća koalicija pohvaliti – da, mi smo doneli zakon, ali je problem nerešiv. Sa jedne strane lepo zvuči, jer manji deo naših građana ima dodir sa sudom, veći deo građana može da kaže – donet je Zakon o pravu na suđenje u razumnom roku.
Ono što jeste suština samog problema je upravo ono o čemu sam počeo da govorim, a to je veliki broj novih postupaka koji će nastati pred sudovima. U zakonu se jasno kaže, naveli ste, da postoji niz pravnih sredstava kojima će se štititi pravo na suđenje u razumnom roku. Znači, postoji prigovor, postoji žalba, postoji zahtev za pravično zadovoljenje itd. Drugim rečima, ne opterećuje se samo predsednik suda koji mora da odlučuje o prigovoru, već ako stranka nije zadovoljna odgovorom na prigovor, postoji mogućnost žalbe. Kako smo čuli da postoji 80 hiljada predmeta, ako ignorišemo ove koji su vezani za izvršenja, zamislite sada 80 hiljada raznih prijava, a biće ih daleko više, jer ovo su samo ekstremne situacije koje smo navodili, da li je to suđenje preko 10 ili pet godina. Ima veliki broj suđenja koji traju tri, četiri godine, gde se takođe ispunjavaju kriterijumi da se podnesu prigovori, odnosno, ako prigovor ne bude usvojen, da se postupa po žalbi.
Bojim se da ćemo na ovaj način, rešavajući ovako, svaljujući kompletan posao na predsednike sudova, dovesti samo do daljeg zagušenja rada sudova i da ti sudovi neće biti operativniji.
Postoji još jedan suštinski problem ako pričamo o primeni ovog zakona, odnosno o podnošenju prigovora ili žalbe. Vi, kao stranka u postupku, želite što pre da okončate sudski postupak, ali želite još jednu stvar pre toga, želite da uspete u postupku. Postavlja se pitanje, kada vi podnesete prigovor protiv postupajućeg sudije, kakva će biti konačna meritorna odluka samog sudije? Da li će sudija protiv koga podnesem prigovor reći – nema problema, niste zadovoljni, podneli ste prigovor, uspeli ste u prigovoru, ali ćete izgubiti spor? Da li će se stranke plašiti, kada su važni, veliki predmeti, da podnose ove prigovore kako se ne bi zamerili postupajućem sudiji? Nisam siguran da je predlagač zakona vodio računa o svim aspektima same funkcionalnosti zakona.
Ono što je problem u samom zakonu, tu delimično mogu da se složim sa ministrom i njegovim objašnjenjem, a to je pitanje roka, odnosno kada se smatra da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Po članu 4. Predloga zakona navode se merila za ocenu i trajanje suđenja u razumnom roku. Lepo zvuče, zvuče dosta logično. Mogu da pročitam: „Pri odlučivanju o pravnim sredstvima, kome se štiti pravo u razumnom roku, uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega pravna pitanja, itd, itd“.
Postavlja se pitanje – ko je taj koji ceni rok? Zašto ovo pitam? Razne stranke će smatrati da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku od tri meseca, šest meseci, godinu dana. Dovešće do velikog broja prigovora. Postavljam pitanje, iako ne postoji to u praksi, toga smo svi svesni, da je ipak trebalo ograničiti pravo na podnošenje određenim vremenskim rokom, kako u prvom, tako i u drugom stepenu. Smatram da bi taj rok bio vrlo pristojan i da se kaže da je donošenje, recimo, meritorne odluke u prvom stepenu, na primer, godinu dana, u drugom stepenu dve godine i da tek tada mogu da se podnose prigovori, pa bi se na taj način sigurno rasteretilo ono što je intencija zakonodavca, a to je da se podigne efikasnost samog rada pravosuđa.
Takođe, pored ovih pitanja na koja, nadam se, ću dobiti odgovor, postavljaju se još neka pitanja koja možemo da rešimo amandmanima, ali mi nije jasno, kada je u pitanju pravo na prigovor i kada je u pitanju rad tužilaštva, nisam siguran da je tužilaštvu mesto u ovom zakonu, ali ako uzmemo da je to stav zakonodavca, voleo bih mi se objasni, kada je u pitanju prigovor, odnosno sadržina prigovora, u tački 7. traži se da stranka sama iznese ili predloži u prigovoru podatke o predmetu istrage koji ukazuju na to da javni tužilac odugovlači sprovođenje istrage. Izvinite, kako ja kao građanin mogu da dođem do podataka o predmetu istrage? Da li ja treba da odem u policiju – izvinite, ovaj ubica ili organizovani kriminal, šta god, gde se nalazi, zašto ne može da se uruči, zašto ne može da se privede i odem kod tužilaštva? Znamo da tu postoje oznake poverljivosti, da tužilac ili policajac vama, kao stranci, oštećenom ispriča podatke iz istrage.
Mislim da je to apsolutno nezamislivo, nesprovodivo i zbog toga smo predložili da se ova tačka 7. briše, jer time sužavate pravo strankama da podnesu prigovor, a intencija zakona valjda jeste da protekom vremenskog roka upravo imaj pravo da podnesu prigovor bez obzira na određene podatke, detalje koje oni jednostavno ne mogu da znaju.
Što se tiče rokova koje ste naveli u zakonu, to je isto značajno i tu smo podneli amandman i smatram da ima načina i razloga da ga usvojite. Znači, predsednik suda, kako kaže član 7. Zakona, dužan je da odluči o prigovoru u roku od dva meseca, od dana prijema prigovora.
Smatramo da je rok neprimereno dug i da je više nego dovoljan rok od 30 dana, pogotovo ako ste uzeli u obzir da on može da legira svoje poslove kolegama. Jer, ako je dva meseca za prigovor, pa on odbije prigovor, pa vi ulažete žalbu, mi opet pričamo o realnih šest ili sedam meseci, pa onda on odluči da li je ekspedovao prigovor ili nije. Znači, svi ti rokovi su vrlo rastegljivi kada je u pitanju pravosuđe, jer faktički vi kao stranka ne dobijate prigovor, ne dobijate zadovoljenje, sve dok vam se ne uruči taj prigovor. Pa, poštom putuje, pa jeste otkucan, nije otkucan, to već znamo kako izgleda i kada su u pitanju pismeni otpravci, presude, a što takođe je dobro regulisano u procesnim zakonima i što bi moglo na osnovu disciplinske odgovornosti da se sigurno uspešno primeni.
Što se tiče daljih zamerki, postoje još neke vrlo značajne, evo ja ću govoriti i o članu 30. – visina novčanog obeštećenja. Argumente gospodina ministra mogu da razumem, jeste kada je u pitanju naknada Suda u Strazburu, da se kreće u iznosu od 300 evra do 3.000 evra. Ja se slažem sa predlogom da iznosi budu u evrima, jer ovim štitite određena prava, pa ako dođe, što niko ne želi, do devalvacije dinara, opet stranke će ostvariti manje pravo, manji iznos, a što bi moglo da bude osnov za suđenje u Strazburu, tako da ova odredba u ovom smislu ima smisla.
Ali, šta se dešava sa ovom naknadom kada su u pitanju sporovi velike vrednosti. Ono što je ključno za našu zemlju, to slušamo već duže vremena od strane Vlade Republike Srbije, to su investicije. Evo, konkretno imamo primer „Beograd na vodi“ i imamo potpisan ugovor pre dva, tri dana.
Šta se dešava ako dođe do spora hipotetički između Beograda, odnosno Javnog preduzeća „Beograd na vodi“ i na primer investitora? To će sigurno biti nadležnost privrednog suda. Mi tu pričamo o sporu u vrednosti od nekoliko stotina miliona evra, da sada ne politizujem i da ne pričam koliko je čije ulaganje, mislim da uopšte nije tema.
Strani investitor, u ovom slučaju arapski investitor, nije ni bitno, pokrene spor i naravno država pošto ima interes neće da izgubi, neće da plati penale, oteže. Neko je uložio 300 miliona evra i vi kroz pravo na suđenje u razumnom roku obeštetite investitora za 300 evra ili 3.000, svejedno.
Mislim da bi ova naknada morala da bude bolje uređena. U redu je za većinu predmeta, to su novi iznosi, a kada su u pitanju privredni sporovi koji su izuzetno važni, u pitanju je efikasnost rada u pravosuđu, razvoj ove zemlje i što je ključ, ako želite da imate investitora u Srbiji, jer ko god dođe u zemlju u Srbiju da ulaže ili bilo koju drugu zemlju, jedna od stvari jeste ekonomski interes, profit koji može da napravi. S druge strane, ako nešto krene po zlu, a često krene po zlu, u kom roku će imati pravo na kakvo-takvo pristojno obeštećenje. Naravno, sve stranke veruju da su u pravu, tako da će posegnuti sigurno i sa sudskim postupkom. U tom smislu, nematerijalna šteta od 300 do 3.000 evra je besmislena kada su u pitanju tako veliki sporovi.
Što se tiče možda i ključnog člana, ako bi to promenili možda bi ovaj ceo tekst zakona imao smisla, on se tiče člana 33. – obezbeđivanje sredstava za isplatu. Ja verujem da će i gospodin ministar dobro razumeti. Ja ću ga pročitati pa ću objasniti dalje šta bi možda bila korisna ideja za ovaj zakon – sredstva za isplatu novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije. U okviru sredstava koja su namenjena pokriće tekućih rashoda sudova javnih tužilaštava od kojih se izuzimaju rashodi za zaposlene, itd.
Drugim rečima, ovih 300 do 3.000 evra kako je predloženo plaćamo svi mi, je li tako? Plaćaju građani Republike Srbije. Mi popunjavamo budžet, iz budžeta se ta sredstva prelivaju na sudove, kao i na sve druge državne organe.
Postavlja se pitanje – zašto bi sudije bile efikasniji, kada znaju da će neko drugi to namiriti tu štetu, a ono što najgore može da se desi kao poseban problem, pošto vi ne možete sudijama umanjiti plate, onim sudijama koji loše rade, koji imaju usvojen prigovor, odnosno žalba, nego posledica će biti da nema papira u sudu, jer, jednostavno kroz izvršenje vi blokirate račun suda i ta sredstva odu prema nekakvoj presudi onome kome treba da idu i sudovi neće moći da funkcionišu, jer neće imati dovoljno sredstava.
Ono što bi imalo smisla, vezati upravo za rashode za zaposlene, odnosno ne za zaposlene, nego za sudije. U tom slučaju vi kao sudije kada postupate i svesni ste što smo čuli danas, da postoje sudije koje 20 predmeta godinama nisu uzeli u rad, da će njima biti umanjene plate do određenog procenta, nisam zastupnik ideje da oni ostaju potpuno bez plate, da budu svesni da će oni lično trpeti posledice, ovaj zakon bi i te kako imao smisla. I ne samo zbog toga, nego i druge kolege, jer kada se umanji ukupan fond za plate u jednom sudu, samim tim i druge sudije bi verovatno imale manje plate, pa bi terali kolege da rade, ne bi dozvoljavali da predmeti ili zastarevaju, ili da se odugovlače, a sa druge strane mislim da bi predsednici sudova bili daleko motivisaniji da podnose prijave protiv svojih kolega, jer imaju razlog to da urade.
U pravosuđu važi pravilo da svi štite jedni druge. Jednostavno nećete da se zamerate kolegi, neće advokati da se zameraju i to je situacija u kojoj se danas nalazimo. Samim ovim potezom bilo bi daleko efikasnije pravosuđe, jer na kraju krajeva ovim ne zadirete u nezavisnost Ustava, imaju pravo na platu i oni moraju da trpe određe konsekvence za svoj posao. Smatram da o tome treba razmisliti, jer ako bi se tako postavile stvari ovaj zakon bi zaista dao vrlo brzo rezultate.
Na samom kraju mog izlaganja celog koncepta zakona o kojem sam već govorio, mislim da nije sporno da ovakav tekst zakona nema uporište u nekim evropskim direktivama ili da kažem nekom evropskom zakonodavstvu, i na kraju krajeva to je i sam predlagač zakona rekao da ne postoje. Da nije prevedeno na jezik, da ne postoji propisi, itd, već se poziva na konvencije Saveta Evrope.
Ne bih voleo da, iako je puno grešaka pravljeno u prošlosti, da opet izmišljamo toplu vodu koja neće dati rezultat i molim vas da me ne shvatite pogrešno, zaista bi voleo da ovo da rezultat, ali se bojim da već za nekih godinu dana primene Zakona, videćemo da li su rezultati minimalni, a da situacija u kojoj se nalazimo da li će rasti broj starih predmeta i da jednostavno nećemo se kvalifikovati za dalje evropske integracije kroz poglavlje 23. i 24.
Smatram da je daleko efikasniji način rada upravo efikasna kontrola pravosuđa od strane Visokog saveta sudstva, predsednika sudova, neposredno viših sudova i da zaista, ako se taj sistem postavi kako treba uz jasnu odgovornost da mi ovaj problem nećemo imati u budućnosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, zaista nemam ništa protiv mlade koleginice, ali vama moram da kažem kroz repliku, ne želim kroz povredu Poslovnika. Niti sam koleginicu pomenuo, niti SNS, obraćao sam se gospodinu ministru koji mi je odgovorio. Znači, mogu da se složim da je u pravu ili da nije u pravu.
Ali, već kada sam se javio i hvala koleginici za repliku, imam pitanje za gospodina ministra. Malo ću da skrenem s teme. Nešto što sam čitao oko javne rasprave, tiče se Zakona o izvršenju, ne bih mnogo da menjam temu ali je ipak povezano sa pravom na suđenje u razumnom roku, a to je da će biti ponovo uvedena žalba. Ako vam nije teško, voleo bih da mi odgovorite da li je to tačno, znači, u izvršnom postupku, jer smatram da će to direktno uticati na ovaj zakon i da će biti daleko teže primenjiv, odnosno da će dalje doći do osporavanja samog izvršenja i kompletnog sudskog postupka. Hvala.

Hvala.
Poštovana predsednice, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, večeras smo dosta slušali o projektima iz prošlosti, projektima budućnosti, ali mislim da šira javnost ako je slušala nije mogla da se otme utisku da u svakom projektu koji je ova zemlja radila, ko god bio na vlasti, bilo je korupcije, kriminala i uvek nova ili stara vlast stavlja trunku sumnje na ono što je rađeno. Čak i kada priznajemo da su projekti bili dobri, ostavljaju trunku sumnje da je to rađeno na neki loš ili koruptivan način.
Upravo u tom smislu smo mi predložili amandman koji mislim da je izuzetno važan, jer kad pričamo ovde protiv korupcije, jedan segment je naravno rad policije i istražnih organa i nečija krivična odgovornost. Ali, to je samo deo utvrđivanja krivice, borba protiv korupcije. Mislim da je daleko važniji deo sama transparentnost.
Mislim da ovaj amandman zaista treba da prihvatite, jer on samo govori o tome da svi ugovori koji će biti zaključeni u vezi „Beograda na vodi“ treba da budu javno dostupni na prezentaciji grada Beograda i drugih nadležnih organa, i to vrlo kratko, odnosno odmah nakon potpisivanja tih ugovora. Ovim ćete vi kao Vlada i kao vlast sprečiti sve spekulacije na koji način su zaključivani ugovori, koliko su čije obaveze, da li su plaćene komunalije, da li su plaćene naknade. To je ono o čemu se govori celo veče.
Pozivam vas da debelo razmislite. Jer, političku odgovornost za bilo koji neuspeh u realizaciji ovog posla, za bilo koje prikrivanje činjenice iz ugovora, snosićete vi. A na ovaj način će biti jasnije, kako nama kao opoziciji, tako i građanima Srbije, na koji način i zašto su zaključivani ovi ugovori.
Smatram da danas niko ne treba da bude protiv transparentnosti i pozivam vas da usvojite amandman.

Molim?

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovane kolege, shvatam da je zaista već kasno i da je ova rasprava odlutala, vrlo često, daleko od same teme.
Pokušaću da budem koncizan, da otvorim neku temu koja mislim da jeste suština ovog Zakona, a da ćemo o samom „Beogradu na vodi“ imati prilike da pričamo i u buduće i kada budemo videli ugovore i kada budemo videli projekte, jer to je tema koja će ostati otvorena.
Ono što je moja glavna primedba na koncept donošenje ovog Zakona, jeste pitanje proširenje eksproprijacije. Mislim da ste vi svi svesni da smo kroz našu istoriju imali rđava iskustva sa sličnim zakonima. Ti su zakoni, ne moram da vas podsećam, ali za svaki slučaj, ako treba, od Zakona o eksproprijaciji, starih, nacionalizaciji, konfiskaciji, odnosno zakoni koji su zadirali u neprikosnovenost privatne svojine. Ono što je tačno da je razlika između ovog zakona i nekih bivših zakona jeste da ovaj predviđa tržišnu naknadu za imovinu koja će biti oduzeta od fizičkih lica.
S druge strane, u ovom tekstu zakona jasno piše zašto se širi sam tekst eksproprijacije, odnosno zašto se donosi ovaj Zakon. Bilo je uredu, i to jeste tekovina zapadne civilizacije, da se može vršiti eksproprijacija kada je to u javnom interesu. Javni interes, zna se šta predstavlja i to je tačno navedeno u Zakonu. Mogu da pročitam, ali mislim da ne treba da trošim vaše vreme. U pitanju su bolnice, javne ustanove, putevi, zgrade državnih organa. Po prvi put imamo u novijoj praksi slučaj da se donosi zakona, kako samo u obrazloženju vi kažete, radi mogućnosti izgradnje hotelskih, ugostiteljskih objekata, zatim stambenih i poslovnih kompleksa.
Ono što je vrlo važno, a mislim da ste svi svesni toga da će sigurno biti tema i na Ustavnom sudu, da će ovo biti, verovatno, tema i u Strazburu i da Republika Srbija lako može, po ovom zakonu, doći u situaciju da bude obveznik naknade štete.
Ono što je moj predlog, da bi izbegli ovu situaciju, ja ne znam da li je predsednik Vlade imao prilike da pogleda naše amandmane, ali suština se kreće u pravcu da se realno odredi šta je to tržišna cena. U tom slučaju možemo govoriti o ustavnost ili moralnosti ovog Zakona, ali ne možemo govoriti da će građani, koji su vlasnici imovine na toj teritoriji, tih hektara o kojima ste pričali, biti oštećeni.
Ono što je problem, kako ste predložili, jeste samo nedefinisana ocena da treba biti tržišna vrednost. Tržišna vrednost danas u Srbiji se obično ostvaruje na osnovu procene poreske uprave. Ja moram da vam kažem da ćete na taj način, ako to bude jedini kriterijum, dovesti u neravnopravni položaj druge investitore na drugim lokacijama i samim tim bićete u prilici da kršite Ustav.
Konkretno, šta želim da kažem, ako vi kao privatni investitor želite da kupite lokaciju za izgradnju, cena te lokacije će biti određena, ne samo na osnovu vrednosti stana koji se nalazi na toj lokaciji, već na osnovu budućih, mogućih kvadrata koji bi mogli ili treba da budu izgrađeni na toj lokaciji, a sve na osnovu prostornih planova.
U ovom slučaju, ja nisam u Zakonu video takvo rešenje, smo predložili amandman koji kaže da vlasnicima nepokretnosti stanova pripada adekvatna vrednost u odnosu na budući izgrađene kvadrate. Smatram da treba da dobro ocenite mogućnost ovog amandman, iz prostog razloga, jer niko nikada ne bi mogao da kaže da vlasnicima stanova nije isplaćena adekvatna vrednost. To će možda napraviti veće troškove za investitore u startu, ali ste se obezbedili da ovo bude doneto na osnovu zakona, na osnovu Ustava i ne može biti nakon toga ceo postupak oduzimanja, odnosno eksproprijacije imovine, predmet neke druge naknade štete.
Možda to pravi određene otežavajuće okolnosti kada je u pitanju primena, ili možda bude trajalo neki duži vremenski period, ali kažem i podsećam vas, a vi to vrlo dobro znate, predsedniče Vlade, kao zaista vrstan pravnik, šta to znači privatna svojina, privatna svojina u Srbiji, privatna svojina u EU i šta znači njena neprikosnovenost. Mislim da treba da dobro razmislite, jer ubuduće ćemo se naći u situaciji da smo kršili ljudska prava, a danas s obzirom na naš pravac i put kojim idemo postoje institucije koje će se baviti tim ocenama.
Što se tiče samog projekta „Beograda na vodi“, poenta celog ovog Zakona, moje mišljenje je, kao i kod mog kolege, jeste da je on neophodan, da je on dobar i da ne uspe izgradnja „Beograda na vodi“ imaćemo interes, ako ništa drugo, to smetlište će biti očišćeno, pa ćemo imati zelenu površinu, gde ćemo moći da se šetamo sa decom.
Naravno, nemojte smetnuti s uma, i to je ono što želim da vam kažem, da je danas, kada se usvoji ovaj zakon, a biće usvojen, jer imate većinu, pre svega, velika politička odgovornost je na vama. Da li će ili neće biti Beograda, to će glasači, građani Srbije ceniti na osnovu vaših obećanja.
Ono što mislim da nije bilo večeras produktivno jesu izlaganja pojedinih ministara koja su išla u prilog da menjaju teme, širenju demagogije, a izlaganja nisu bila koncizna.
Na kraju, samo želim da vam kažem, zaista bih voleo da uspe „Beograd na vodi“. Razmislite da ljudi dobiju pravo obeštećenje. Takođe, razmislite da u skorije vreme uradite neku ozbiljniju rekonstrukciju vašeg kabineta. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, pre svega na ovom prvom izlaganju želim da se zahvalim ministarstvu i Vladi, jer je imalo razumevanje za amandmane opozicije i da je zaista veliki deo amandmana naših usvojen, a neću se javljati svaki put kada god je naš amandman usvojen.
Ovo je jedna pozitivna praksa, ali, nažalost i retka, do sada nismo baš imali ovakvo iskustvo da Vlada ima razumevanja i da zaista izađe u susret i amandmanima opozicije. Nadam se daćemo ubuduće imati zaista takvu praksu, jer smatram da je u interesu svih nas da zakon bude što kvalitetniji.
Konkretno u ovom amandmanu koji je usvojen, a radi se o jednoj naizgled tehničkom amandmanu, odnosno preciziranje od kog dana počinju da teku rokovi za prigovor. Vrlo dobro znamo kada dođe do organizaciju u praksi da prigovor, žalba, datum, rok uručenja je suštinska stvar, jer prigovor se naravno izjavljuje kada se investitor u konkretnom slučaju ne slaže sa nečim što je nadležni sekretarijat, utvrdio, ustanovio ili izdao dokument. Vrlo je važna ova sama izmena koja je predložena da rok teče u roku od tri dana od dana dostavljanja samog dokumenta, odnosno konkretno ovde lokacijskih uslova, a ne u roku od tri dana izdavanja, jer vrlo dobro znamo da sa našom administracijom i jednim i drugim administracijama, vi ne možete da znate kada je koji organ izdao akt, nego tek kada ga primite, pa mogu da počnu da teku rokovi. Toliko o amandmanu, ali kontaktiraću kasnije i ostale. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice Skupštine, gospođo ministarka, zašto sam se javio iako je amandman usvojen i na tome se zahvaljujem, a često smo svedoci da u zakonima postoje određeni članovi koji lepo zvuče, imaju neku svrhu, a ta svrha je obično poznata onome ko predlaže zakon, ali da u praksi nikada ne zažive, zato sam i upravo intervenisao na ovaj član zakona jer on potiče iz prethodnih zakona, nije novi član, a stvarao je dosta nejasnoća u praksi i nikada nije primenjena.
Smatram i nadam se da će posle ove intervencije biti jasnije nadležnim institucijama koje su dužne da izdaju dozvole, konkretno ovde se radi o mogućnosti prenamene objekta na osnovu onoga što je planom predviđeno kada su u pitanju namene koje mogu da se menjaju, odnosno kompatibilne namene.
Oni koji su imali problem u sekretarijatima ili u primeni ovog člana u praksi, nadam se da će dobro razumeti o čemu se radi, a ja ću sebi uzeti za slobodu da s obzirom da i dalje postoji određena sumnja da će ovaj član zakona biti i primenjen kako treba, pa u slučaju da u narednih mesec ili dva po usvajanju zakona utvrdimo da i dalje se ne primenjuje kako treba, da preko nadležnog odbora zadržimo i zvanično tumačenje od ministarstva i da se ono ne upućuje od strane pojedinaca već od strane ministra direktno nadležnim organima koji su zaduženi za izradu urbanističkog projekta i primenu ovog člana zakona, jer zaista ne bi valjalo da opet ovaj član ostane mrtvo slovo na papiru, kako je to već godinama u praksi. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo, ovde se radi o jednom amandmanu koji, nažalost, nije prihvaćen, a mislim da je izuzetno važan i da bi zaista mogao da da određen kvalitet, a čak i da bude određena vrsta alatke u borbi protiv korupcije.
O čemu se radi? Vi znate da kada dolazi do usvajanja urbanističkog projekta, taj projekat treba da ide na komisiju za planove, a komisiju za planove sačinjavaju stručni ljudi iz oblasti koji takođe imaju dugogodišnje iskustvo sa pitanjima i planiranja i izgradnje objekata. Znači, govorim, pre svega, o arhitektama.
Ta komisija ima određen broj članova, koji nije mali, i koja je zaista i više nego kompetentna da po pitanju određenog urbanističkog projekta zauzme svoj stav, svoje mišljenje i to je jedan nužan deo prakse.
Ono što smo mi predložili jeste da kada ta komisija zauzme svoj stav, odnosno mišljenje o urbanističkom projektu, da njeno mišljenje bude obavezujuće, obavezujuće i za organ uprave. Smatram da je to pravno potpuno moguće, da je to i te kako moguće pogotovo ako se takva obaveza utvrdi zakonom.
Ovde dolazimo do jedne prilično apsurdne situacije, da nešto što prihvati komisija za planove, da ponovim, sačinjena od eksperata, od stručnjaka iz te oblasti, može da se desi da organ uprave jednostavno odbije iz sebi jasnih nekih razloga, a nije dovoljno stručan niti kompetentan da bude iznad komisije za planove.
Smatram da je ovaj redosled koraka sasvim moguć i sasvim dobar. Znači, da mišljenje komisije za planove bude obavezujuće, s jedne strane, naravno, takav akt donosi nadležni organ uprave jer moramo da omogućimo da postoji mogućnost podnošenja ili žalbe u drugom stepenu i vođenju upravnog spora protiv akta organa. To znači da ne može biti isključivo mišljenje komisija, ali smatram da može da bude obavezujuće i da bi zaista dalo jednak kvalitet, a, ponoviću još jednom, i da bi bilo značajno i kada je u pitanju i borba protiv korupcije, jer odgovornost ne leži na jednom čoveku koji je eventualno sekretar, pomoćnik ili zamenik, koji ima ovlašćenje da potpiše određenu vrstu projekta, nego upravo na celoj komisiji stručnih ljudi koji, pored prave krivične odgovornosti, naravno imaju i moralnu odgovornost koja nije mala kada su u pitanju kolege da li na fakultetu, da li u struci. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, poštovani gospodine predsedavajući, danas govorimo o jednom zakonu koji je izuzetno važan i izuzetno značajan za jednu malu i siromašnu zemlju, kao što je naša. Vi vrlo dobro znate da mi nemamo mnogo resursa iz kojih možemo da napravimo eventualno neki novac, da popunimo budžet i da, na kraju krajeva, ono što je i cilj svega toga, poboljšamo standard sebe, odnosno naših građana. Nažalost, nema mnogo tih oblasti u kojima to možemo da uradimo, ali ovo jeste jedna od tih oblasti. Verovatno bi bio prioritet poljoprivreda, ali odmah iza toga, ja verujem, jeste da je građevinska industrija.
Svedoci smo da od pojave ekonomske krize, faktični negde 2010, 2011. godine, mi imamo konstantan pad funkcionisanja proizvodnje stanova, gradnje novih stanova u građevinskoj industriji. Gospođa ministarka je na samom početku iznela neke podatke koji su apsolutno tačni i to jeste naša tužna realnost. Postavlja se pitanje šta mi možemo da uradimo da se taj trend zaustavi ili da krene da raste, pogotovo imajući u vidu da se u Evropi i Americi lagano poboljšavaju ekonomski trendovi i to bi bilo vrlo dobro da se prelije na našu zemlju.
Izneću vam samo radi podataka o dubini krize danas u građevinskoj industriji podatke u odnosu na prethodne tri godine i to su podaci Zavoda za statistiku, tako da nema tu mnogo razmišljanja. Uzeo sam neke parametre koji su svima jasni, kada je u pitanju građevinska industrija, npr, broj završenih i izgrađenih stanova na teritoriji cele Republike Srbije. Na primer, u 2011. godini napravljeno je 18.449 stanova, 2012. godine 15.223, 2013. godine 13.505. Znači, u ove tri godine, po Zavodu, mi imamo pad od 30% izgradnje novih stanova u Republici Srbiji.
Zašto se to dešava? Mi smo ranije imali zakon za koji ja, kao predstavnik opozicije, moram da kažem da je vaš zakon bolji, zaista ima dobrih rešenja i mislim da će u praksi dati rezultate, pogotovo ako budete imali u vidu i razumevanja za naše amandmane. Postavlja se pitanje da li je bilo koji zakon sam po sebi dovoljan, a vi ste kao ministar, naravno, nadležni i za određene druge oblasti, a to ću povezati sa ovim zakonom iz prostog razloga jer proizilazi iz vašeg obrazloženja. Vi ste ukazivali da ovaj zakon mora da da određene kvalitete, da će se poboljšati situacija u građevinskoj industriji.
Pre svega, kupovina stanova, hajde da to držimo na nivou običnog čoveka koji to sebi može da priušti, zavisi od standarda. Znači, od visine plate, ne bih hteo da trošim vreme parlamenta, da kažemo da su niske prosečne plate u Srbiji, to svi znamo. Ali, ovo što je interesantno i da može da se utiče jeste pitanje kredita. Skoro sam imao prilike da imam u ruci jedan ugovor između jedne građevinske kompanije i banke. Ugovor je nekih desetak miliona evra za gradnju stanova u Beogradu. Rok vraćanja je 36 meseci. Najniža kamata koju daju banke danas jeste 7%. To je toliko velika kamata na godišnjem nivou, da ona ne trpi interes investitora za ulaganje.
Hoću da kažem, pored zakona koji ste predložili, vrlo je važno da se vidi da li postoji mogućnost da se subvencionišu krediti, kako građevinskoj industriji, znači kamate da se subvencionišu. Nije sporno da neko ko dobije građevinsku dozvolu, kupi zemljište, da će i da vrati, ali da se subvencionišu. S druge strane, takođe da se građanima koji su kupci tih stanova, firmama, preduzećima, kako god, pomogne oko smanjenja kamata koje su danas toliko velike, da je to glavni razlog danas zašto odumire građevinska industrija.
Dalje, ima još jedna vrlo važna oblast koja se tiče vas, mislim da ćete vi verovatno sa tim zakonom ući u parlament, to je pitanje legalizacije. Mislim da ono što je napravilo haos, između ostalog boljih ili lošijih rešenja raznih zakona, jeste da mi svakih nekoliko godina donosimo novi zakon o legalizaciji i kažemo – biće opet sve legalizovano, pod određenim uslovima. Drugim rečima, zašto bi neko prolazio kroz procedure predviđene u ovom zakonu, kada svi mi znamo da ćemo opet imati zakon sad, ili za vreme neke sledeće vlade i to tako traje već 20 i kusur godina.
Onda mi je bolji interes da zidam na divlje, da ne pribavljam dozvolu, da ne plaćam nikakve naknade veće ili manje, pa ću jednog dana podneti zahtev za legalizaciju i neće moći da bude srušen objekat. Tako se vrtimo samo u krug. Ta praksa mora da stane i molim vas da povedete računa o tome ako i kada budete predlagali novi Zakon o legalizaciji na koji način će to biti predviđeno, odnosno od kog datuma će objekti moći da se legalizuju.
Pogotovo, ono što je vama veoma važno i danas smo u jednom ozbiljnom problemu kada je u pitanju katastar, a to je upis prava objekata po onom posebnom zakonu, čuven i u narodu poznat kao „Veljin zakon“. Ono što je tu suštinski problem, uz zakonu završna odredba kaže, zakon prestaje da važi krajem ove godine. Znači, sve što je urađeno nema nikakav efekat. Da li ste upisali ili niste upisali, koji su rokovi, kakve će biti posledice.
Mislim, da bi bilo mudro, a ne znam koliko imate vremena do kraja godine, da uđete sa izmenama i dopunama tog zakona, jer to je užasan haos, pogotovo u katastru. Mi možemo ovde da se ljutimo na katastar da je dobar deo problema, kao što jeste kada je primena ovog zakona, ali taj zakon je jednostavno napravio takav haos da niko nema konkretno rešenje. Hiljade nekih objekata su upisane po tom posebnom zakonu, a jednostavno nema rešenja. Možda je rešenje da ne uđete u parlament nego da on zaista prestane da važi i da se izbriše sve ono što je zakon doneo, jer mislim lično, da nikada nije ni trebao da bude donet.
Pored ovog zakona mi imamo problem i sa javim beležnicima i na to moramo da ukažemo. Zbog trenutne situacije odnosa između advokature i ministra daleko je manji broj overa ugovora o prometu nepokretnosti i to dalje otežava realno poslovanje i primenu. Sve ove podatke koje sam čitao o broju stanova itd. imam tu još neke tabele, ali mislim da ne treba da vas zamaram sa detaljima jer je vrlo poznato kakva je situacija.
Što se tiče samog zakona, rekao sam i stojim iza toga, mislim da ima zaista solidnih rešenja. Ono što je činjenica i što jeste zamerka gospođi ministarki, a to je da ga je trebalo ranije doneti, odnosno ako nije bilo moguće ranije ga doneti, mislim da niste trebali kroz medije da najavljujete – biće donet za mesec, dva, tri ili četiri, jer evo iz prakse šta se desilo. Svi investitori su očekivali da će biti bolje, a jednostavno niko više nije podnosio zahteve za građevinske dozvole nego je to sve na nekom čekanju. Sada, u redu, došao je zakon, dobro je ali ćemo se sada suočiti sa situacijom da imamo veliki broj zahteva, odnosno sekretarijat, sa kojima mora da radi, ali što bi rekli – bolje ikada neko nikad. Mislim da ne treba ovako važne zakone najavljivati unapred.
Što se tiče broja dana potrebnih za građevinsku dozvolu, to ste lepo rekli i tu se potpuno slažem, to je nešto što mora da se promeni, jer sva ova trenutna situacija teška ekonomska u našoj zemlji ne može se rešiti, pogotovo u građevinskoj industriji, bez dolaska stranih investitora. Strani investitor meri nekoliko stvari. Jedno je pitanje troškova gradnje, profita i da li može da zaradi, ali drugo je pitanje roka u kome neko može da obezbedi neophodnu dokumentaciju. Treće je pitanje, pravne sigurnosti, odnosno rada sudova, pre svega kad to kažem mislim na privredne sudove, jer da li ćete neka prava koja će vam neko povrediti moći u nekom pristojnom roku da ostvarite.
Ako saberete ova sva tri roka, mislim da je investitorima danas mnogo interesantno da odu u Bugarsku, Rumuniju u neko od susednih zemalja koje su u EU, nego da dođu kod nas. To su stvari koje zaista moraju da se reše. Naravno dobra vaša volja nije sporna, ali iz iskustva mnogi ministri pre vas, a neko je ovde rekao svako je imao svoj zakon koji je predlagao, svi su sigurno ulazili sa dobrom voljom.
Dobra ideja je da taj šalter bude objedinjenih procedura, ali mislim da je na vama posle donošenja zakona velika odgovornost da kontrolišete primenu u praksi. Svi koji su doneli zakone oni su ga doneli. To je pušteno i to je administracija i kako da kažem birokratija, uvek izmisli neke dodatne procedure koje pri tome ne funkcionišu. Mislim da će ministarstvo imati vrlo važnu ulogu u dnevnoj kontroli procedura. Naravno, pričamo o Beogradu, ali treba da napravite neke timove koji će imati priliku da idu po Srbiju i da kontrolišu primenu. U suprotnom, videćete, za tri, četiri, pet meseci sve će se vratiti na isto. To su neka iskustva iz prakse do sada, a mislim da bez obzira na nekog predstavnika vlasti i opozicije, imamo nameru da ovoj zemlji bude dobro i da građanima bude dobro.
Što se tiče naknade za uređenje zemljišta, činjenica je da one koštaju, da su oni prepreka u investiranju i zato podržavam tu ideju da se one smanje. Videćete kroz amandmane, mi smo kao poslanička grupa podneli određen broj amandmana. Mogu da vam kažem, ukoliko budete imali razumevanja i koliko budete ozbiljno ušli u suštinu naših amandmana, spreman sam da glasam za vaš Predlog zakona, ali vas molim da ih dobro razmotrite.
Jedan od tih amandmana se tiče iznosa umanjenja ukoliko platite jednokratno naknadu za korišćenje zemljišta, jer svi znamo da je do prošle godine u Beogradu to umanjenje bilo 50%. Odlukom Grada Beograda to je smanjeno na 30 %. Ne vidim efekat toga. Niti se zidalo kada je bilo 50% niti 30%. Znači, svako povećanje naknada očigledno ne donosi niti punjenje budžeta, manje ljudi zidaju. Tako da treba ograničiti lokalne samouprave. Moj predlog je tu da to bude u iznosu do 45%, a vi naravno razmislite i videćete koliko vam to u principu odgovara ili ne.
Kroz jedan amandman smo podneli jednu sugestiju koju mislim da će za vas lično biti korisna. Ne znam šta je lično namera zakonodavca ali to je pitanje kada ministar može da oslobodi ili umanji naknadu po svojoj dispoziciji.
Lično, kao neko ko je bio predstavnik države, znam da takvi projekti mogu biti značajni za državu, ali moj vam je savet nemojte to da radite i tu nadležnost da date lično ministru, otvorićete prvo pitanje mogućnosti zloupotreba ministra, da dam primer – treba da neko plati komunalije pet miliona evra, daj da odnesemo ministru milion, ne pričam vama, ko god bude ministar nije bitno i na taj način umanji komunalije.
Daleko je bolje za vas i za Vladu, da Vlada Republike Srbije bude donosila takvu odluku, znate da Vlada utvrđuju i šta treba za eksproprijaciju i da isplaćuju naknade, a mislim da neće ništa otežati rad tako značajnih i velikih projekata, to može biti neki projekat u Beogradu, ili sutra negde drugde, tako da u tom smislu ja vam dajem sugestiju i mislim da bi bilo dobro ako imate razumevanja da tu nadležnost prenesete na Vladu, a efekat će biti isti.
Treća stvar, isto kroz amandmane, koja je meni važnija, to smo danas pričali na Odboru, pa evo samo kratko da napomenem, jer ćemo sigurno kada bude bila rasprava u pojedinostima moći da se dotaknemo, možda i nećemo ako usvojite amandman, pa će biti svima lakše, to je pitanje člana koji reguliše prenamenu objekta kada su u pitanju kompatibilne namene kroz urbanistički projekat.
Taj član postoji u svim zakonima prethodnim. Ono što je činjenica nikad nije bio primenjen. Vi ste ga manje-više lepo presložili, ali i dalje neće biti primenjen. Zašto? Odgovor konkretno iz Ministarstva u Beogradu jeste – to je tačno da zakon predviđa, ali mi ne znamo kako to da primenimo.
Drugim rečima, to je mrtvo slovo na papiru i to je dobro. O čemu se radi? Ako na Novom Beogradu više ne treba poslovanje, gde se negde ne predviđa ne bi se zidalo za stanovanje. Komunalije su manje-više slične naknade, a jednostavno blokirate izgradnju.
Jer, evo šta je tu konkretan problem investitorima. Kada na primer naplaćujete grejanje, daleko je skuplje ako je poslovni objekat ili ako je stanovanje. Mada, nije mi jasno zašto postoji ta razlika, jer grejanje je grejanje, pa naplatite komercijalnu cenu.
Molim vas da pogledate taj amandman, vrlo je značajan i mislim da bi odblokirao dobar deo lokacije u centru Beograda i u centru drugih velikih gradova, jer bi investitori imali interes da zidaju.
Mi smo formulisali taj amandman, molim vas da ga pogledate, ako smatrate da treba uraditi neku ispravku ili jasnu formulaciju, to vam stoji na raspolaganju. Ponavljam, ja sam advokat, nisam dovoljno stručan iz ove oblasti, pa vas molim da to dobro izanalizirate.
Što se tiče samog zakona, naravno, konačnu odluku, ono što sam već rekao da će praksa, nadam se da ćemo mi kao skupštinski Odbor imati prilike da pratimo funkcionisanje i sprovođenje ovog zakona i nadam se da će dati rezultat.
Ono što smo predložili kroz amandmane to razmislite, da se određeni rokovi skrate. Vi ste predvideli donošenje podzakonskih akata do jednog roka do 1. marta faktički primenu, posle ste odložili za kraj sledeće godine.
Lično smatram da je bolje da sve podzakonske akte donesete do marta, jer će biti lakše u praksi da ih primenjuju. Možemo da se dogovorimo od kada bi krenula sama primena jedinstvene baze, itd, ali nema razloga se u roku od četiri meseca ne donesu svi podzakonski akti, jer siguran sam da Ministarstvo ima dovoljne kapacitete.
Ukratko, izuzetno važan zakon, žao mi je što ovde zaista poslanici ne prisustvuju u većem broju, mala je verovatnoća da ćemo se suočiti sa ovako važnim zakonom za građane Srbije i za ekonomiju i za industriju u narednom periodu, može da da rezultat pod uslovom da sagledate celinu, da sa ovim drugim zakonima koje sam pominjao, uskoro uđete u Skupštinu i da napravite celinu rešenja problema, a na kraju krajeva, uspeh vas kao ministra, pre svega će se ceniti kroz funkcionisanje ove oblasti, a sa druge strane, naravno i odgovornost, ako ne da rezultate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, pre svega želim da govorim o nečemu o čemu smo ranije govorili, a to je način predlaganja ovog zakona. Postoje u svakoj državi neke stvari koje treba da budu predmet konsenzusa, odnosno stvari oko kojih mogu da se dogovore i vladajuća većina, bez obzira ko nju čini u tom trenutku, i opozicija.
Strašno mi je žao, a čuo sam i obrazloženje od kolege Mehe Omerovića što nama nije ponuđeno da potpišemo ovaj predlog zakona. Smatram da je bilo dovoljno vremena, bez obzira na izmene koje su rađene, kako smo čuli, u poslednjem trenutku, jer mislim da bi to bio kvalitet za ovu državu, za ovu Skupštinu i kvalitet za vašu Vladu, odnosno vladajuću većinu, a ako opozicija kaže da nešto što radite, bilo kroz Vladu, bilo kroz parlament, zaista predstavlja nešto dobro za ovu zemlju. Iz tog razloga, mislim da nije sporno, to je već naš šef poslaničke grupe rekao u toku dana, da ćemo mi glasati i podržaćemo ovaj zakon i smatramo da treba da bude usvojeno.
Ono o čemu se nije mnogo govorilo danas, a to smatram da treba da istaknemo, jeste i međunarodni značaj usvajanja ovog zakona. Svi smo upoznati da je pre nekoliko dana ili pre dva dana i premijer Vučić razgovarao sa Bajdenom. Drugim rečima, SAD su se nama zahvalile na učešću u, na neki način koaliciji, odnosno grupi zemalja koje podržavaju borbu protiv ekstremista u Siriji, odnosno Iraku i svim tim zemljama gde trenutno funkcioniše Islamska država.
Ovaj zakon naravno neće biti samo donet u Srbiji, očigledno i u kompletnom regionu, odnosno u svim zemljama bivše Jugoslavije, jer identičan problem postoji. U tom smislu i iz međunarodnog aspekta i sa unutrašnjeg aspekta dobro je imati ovakav zakon.
Naravno, lepo je usvojiti zakon, ova Skupština je više puta to radila do sada i za vreme prethodnih nekih vlada i za vreme zadnje dve ili tri vlade sadašnje vladajuće većine, ali se uvek u praksi postavio problem primene, odnosno da li ovaj zakon zaista može da zaživi u praksi?
S čim se mi ovde borimo? Ne borimo se mi ovde protiv klasičnog kriminala koji ako imate zaprećenu zatvorsku kaznu za pljačku ili krađu, tri godine pa povećate na deset, pa će neko debelo da se razmisli da li će ući u krađu za pet hiljada dinara, a da se suoči sa velikom zatvorskom kaznom. Teško je zakonima bilo koje vrste, pogotovo izmenama i dopunama Krivičnog zakona boriti se protiv nečega što je religija ili pogrešno tumačenje religije, odnosno protiv ideologije.
Mladi ljudi koji odlaze iz ove zemlje, bilo da idu u Ukrajinu, bilo da idu u Siriju, apsolutno je to ne bitno, su motivisani, privučeni raznim obećanjima ali pre svega ideologijom. Ne mislim da je kod tih ljudi, pogotovu kod baš mladog sveta, motiv novac. Novac je nešto drugo, novac je motiv kod, ono što smo danas ovde izgovarali, s čim se slažem, sa terminom „Psi rata“, to su ljudi profesionalci, ubice koji na taj način vide u mogu da zarade veliki novac. To će se dešavati i to je nešto što može da se sankcioniše i da postoji adekvatna zaprećena zakonska kazna. Neko treba da izmeri da li mu više odgovara da zaradi tri, četiri hiljade dolara mesečno, a da taj novac ne može da vrati ili on ne može da se vrati u Srbiju jednog dana.
Ono što je suština problema jesu ti mladi ljudi koji iz ideologije odlaze na ratišta, bez obzira za koju religiju ili koju veru žele da se bore. Ovaj zakon to ne može da spreči. Oni, ako su spremni da poginu za ono što veruju, oni će biti spremni i da se suoče sa zatvorskom kaznom. Valjda je manja pretnja zatvorska kazna nego smrt nekoga ili spremnost da žrtvuje život zbog određenih, nažalost, vrlo pogrešnih ideala.
Ono što, nemojte pogrešno da me razumete, tvrdim da je ovaj zakon potreban, treba da postoji ali neće biti dovoljan, neće sprečiti sve ove probleme koje mi imamo danas u određenim delovima Srbije. Ono što je daleko važnije od usvajanja ovog zakona jeste Vladin stav i spremnost Vlade, ako hoćete i Narodne skupštine, jer to nije problem ove ili neke buduće Vlade, jeste da se pozabavimo suštinom problema.
Vi morate te mlade ljude da izvedete na pravi put. Vi morate da uložite finansijska značajna sredstva u te oblasti. Da im omogućite da se zaposle, da imaju porodicu, a da imaju nešto da izgube. Znači da nešto steknu da bi nešto mogli da izgube pa da ne donesu pogrešnu odluku – ja sam mlad, nemam šta da izgubim, idem u rat. Da im omogućimo da se školuju, da ti programi školski budu takvi da shvate da je veća vrednost ljudski život nego neki besmisleni rat u nekoj dalekoj zemlji koji se dešava orkestreno ili neorkestreno, zarad nekih velikih interesa u kojem ste vi samo jedna mala marioneta čija je jedina uloga da ponesete neku pušku, opalite par metaka, a nikog više neće biti briga kad vi izgubite život.
Ako spojimo ova dva pristupa, znači ovaj zakon zajedno sa, zaista pristupom omladini, onda ovo sve može da ima smisla. U tom smislu tražim od Vlade, tražim od vladajuće većine da se posebno obrati pažnja na sledeće korake koji će doći nakon usvajanja ovog zakona.
Sa druge strane, imamo i naše interne probleme koji takođe nisu vezani samo za primenu ovih izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji ćemo doneti, a to je za samo funkcionisanje pravosuđa.
Ako želite da ove izmene i dopune zakona budu ozbiljna pretnja nekome, taj mora da se plaši da će se zaista suočiti sa kaznom. Ako postoji opasnost ili realnost danas, a to smo čuli danas i u izveštaju Evropske komisije, čuli smo i od premijera da je vrlo mali broj osuđujućih presuda u sudovima, veliki broj postupaka koji vode tužilaštva, ali mali broj osuđujućih presuda, to vrlo dobro znaju i slušaju svi oni potencijalni mladi ljudi koji bi otišli na ratišta širom sveta.
Ako su oni svesni ili ako misle ili veruju da ta zatvorska kazna neće kroz sud biti sprovedena godinama, to daleko smanjuje samu opasnost i pretnju od ovog zakona. U tom smislu treba razmisliti da ovakvi postupci budu prioritetni, hitni i da se sa nadležnima u sudstvu obavi razgovor da ovakve predmete procesuiraju po što kraćem roku.
Naravno, jedno je pitanje efikasnosti pravosuđa, drugo je pitanje dostupnosti našem pravosuđu, jer neko od kolega poslanika je lepo rekao – ko se danas ne nalazi u Srbiji, on je negde u nekoj čudnoj zemlji, tamo gde postoje ratna dejstva to nije demokratska zemlja gde isto funkcioniše pravosuđe, pa će po našem zahtevu za ekstradiciju ta lica biti uhapšena i isporučena. Često je pitanje koje su grupacije na vlasti i to je jedan od problema sa kojim ćemo se suočiti, odnosno pravosudni sistem, službe, policija, tužilaštvo i naravno na kraju sud.
Naravno da kažem da tu postoje i određene prednosti, a to je međunarodna saradnja, Interpolove poternice, pa to lice kada napusti zonu, ako se odluči da napusti zonu ratišta i bude dostupno nekoj drugoj državi sa kojom imamo mogućnost pravne saradnje, onda ovaj zakon ima smisla. Dakle, da, treba izglasati ovaj zakon, da doneće dosta dobrog, ali bojim se da za godinu, dve ili tri ako budemo pričali o rezultatima primene zakona, ne budemo se suočili sa tužnom činjenicom da nemamo niti jedan postupak koji je u toku, niti da je ovaj zakon u smislu pretnje sprečio odlazak. Opet ponavljam, koncentrišem se na mlade ljude koji povedeni ideologijom odlaze u rat i gube svoje živote.
Sa druge strane, mislim da će dati više rezultata kada su u pitanju klasični plaćenici i da je to nešto što treba zaista oštro sankcionisati. Naravno, postavlja se pitanje i te zakonske nejasnoće. O tome su svi danas dosta govorili. Ako nama sada nešto nije jasno, zamislite kada to dođe do šireg tumačenja policije, tužilaštva i suda.
Neko je danas lepo pomenuo, kako ćemo da implementiramo ili da sankcionišemo, ili ne sankcionišemo osobe ili lica koja su državljani ove zemlje, a recimo odu u Legiju stranaca, za koju znamo da je deo francuske vojske, a francuska jeste jedna uređena država. To su sva pitanja na koja moramo ili amandmanima zakona ili određenim podzakonskim aktima da damo odgovora da bi zaista zakon mogao u praksi da funkcioniše.
Ne bih dužio, još jednom, podržavam tekst zakona, ali molim vas da dobro razmislite o drugim koracima ako je namera zakona ispravna i svih nas ovde da sprečimo odlazak mladih ljudi u besmislene ratove. Hvala.