TAMARA TRIPIĆ

Nestranačka licnost

Rođena je 1975. u Beogradu. Diplomirani je pravnik.

Član je Demokratske stranke od 1993. godine, a iste godine bila je i jedan od osnivača Kluba Demokratske omladine na Vračaru. Od 1993. do 1997. član je Predsedništva Demokratske omladine, a potpredsednik Beogradskog kluba Demokratske omladine bila je u periodu od 1995. do 1996.

Aktivni učesnik i jedan od govornika na demonstracijama 9. marta 1996. Iste godine izabrana je za odbornika u SO Vračar, a za vreme svog odborničkog mandata bila je potpredsednik Komisije za predstavke i žalbe.

Učestvovala je u organizaciji prvog seminara za političku edukaciju Demokratske omladine u Kušićima, 1997.

Uoči oktobarskih promena 2000. godine, od juna do septembra, učestvovala je u kampanji za parlamentarne i predsedničke izbore i bila je zadužena za predizborne aktivnosti u Zapadnoj Srbiji. Od 2000. do 2001. bila je sekretar Programskog saveta, a oktobra 2001. imenovana je za sekretara Statutarne komisije.

U toku parlamentarne kampanje 2003. bila je šef Sekretarijata Centralnog izbornog štaba.

Bila je član Izvršnog odbora DS, radila je kao lični sekretar predsednika Republike Srbije.

Sekretar Demokratske stranke od 25. marta 2006, kada je na sednici Glavnog odbora DS izabrana na tu funkciju.

Na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, održanoj 2. aprila 2011, ponovo je izabrana za sekretara Demokratske stranke.

Učestvovala je na više seminara i tribina u zemlji i inostranstvu, kao i u organizaciji prikupljanja i distribucije humanitarne pomoći za ugroženo stanovništvo na Kosovu i Metohiji.

Narodna poslanica u sazivu 2012-2014.

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja , 13.12.2013.

Hvala.
Ženska parlamentarna mreža je predložila amandman na član 41. koji govori o dostavljanju izveštaja o realizaciji projekata i programa, gde smo predložili da se obavezno vodi računa o tome da svi podaci treba da budu razvrstani i iskazni po polu. Zašto je to potrebno? Kada imamo uvidu činjenicu da u Srbiji žive građani, ali i građanske u skoro istovetnom broju, postavlja se pitanje efekata mera Vlade na celu populaciju – u kojoj meri se obezbeđuje jednako pravo i jednaka šansa za sve?
Negde sam pročitala da postoje neka istraživanja da je recimo svega 2% žena koje su vlasnice gazdinstava uspelo da učestvuje i koristi subvencije u poljoprivredi. Postoje analize koje govore da građanske u Srbiji nisu u jednakom položaju po raznim osnovama. Zato moramo da znamo kakvi su efekti mera i zato su nam potrebni podaci, podaci po polu jer svi valjda treba da imamo jednake šanse i uslove pred državom.
Pozivam vas da usvojite predložen amandman kako bi država imala mogućnosti da sagleda efekte i da neke mere i politike menja zato što nisu delotvorne za sve grupe korisnika i nisu dostupne svim pripadnicima neke grupe korisnika. Valjda je ovo država u kojoj svi treba da imamo ne samo jednaka prava nego i jednake mogućnosti.
Moram da napomenem da ovaj amandman predstavlja i usaglašavanje sa članom 40. Zakona o ravnopravnosti polova koji izričito naglašava da statistički podaci koji se prikupljaju, evidentiraju i obrađuju na svim nivoima u državi moraju biti iskazani po polu. Hvala.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 10.12.2013.

Hvala.
Obzirom da je danas Međunarodni dan ljudskih prava, logično se nameće pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji i ja danas imam nameru da postavim pitanje o onim ljudskih pravima koje zvaničnici Vlade ne pominju, a funkcioneri o njihovom kršenju nerado govore, a to je pravo na pravično suđenje i na taj problem je ukazala i Evropska komisija.
Pitanje za Ministarstvo pravde je – zašto se ne ostvaruje prezunkcija nevinosti i zašto nije pokrenut krivični postupak ni protiv jednog slučaja u medijima, kada se licitiralo sa kaznama i oglašavani krivi i oni protiv kojih se postupak ne vodi. Da vas podsetim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, izričito se naglašava, citiram – zabrinutost izazivaju izveštaji da u određenim tabloidima postoje orkestrirane medijske kampanje protiv opozicije, koalicionih partnera i nezavisnih organa, iznošenje detalja o istragama i najavljivanje hapšenja na osnovu anonimnih izvora ili informacija koje su procurele iz policijske istrage ili gonjenja.
Scenario je uvek isti. Hapšenja se najpre najavljuju mesecima u tabloidima. Ljudi se proglašavaju kriminalcima i lopovima, sudi im se bez suda, neproverene anonimne izjave i dojave iz policije i tužilaštva se uzimaju kao apsolutna istina, na naslovnim stranama tabloida im se određuju kazne, donose presude, najavljuju saslušavanja, privođenja i hapšenja, a kada nekog od njih puste na slobodu, to niko ne objavi.
Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin a ko kriminalac, vode u političke progone širom Srbije. Sedamdeset i troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena.
Podsećam vas, gospodo, treba da pustite institucije države da rade svoj posao, a ministar pravde bi morao da reaguje na ove pojave. Da vas podsetim, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima izričito u svojim čl. 9, 10. i 11. kaže da niko ne sme biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom i svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se krivica ne dokaže na osnovu zakona. Njih 73 je ostalo uskraćeno za ova prava. Koliko još treba da se uništi ljudskih sudbina da bi država počela da reaguje?
Da bi ova vlast dokazala da hapšenja nisu politički motivisana, moralo bi da se dođe do pravosnažnih presuda i moralo bi da se prekine sa iznošenjem detalja iz istrage i postupka u medijima.
Drugo pitanje za Ministarstvo pravde takođe je – da li će pokrenuti istragu o onome što je poslanik iz vladajuće stranke rekao, a to je da pravosuđe i policija rade po političkom nalogu? Obaveza nadležnih organa je da ispitaju ove navode. Kada kolega Cvijan izjavi, citiram - da se na poslednje tri sednice predsedništva stranke govorilo ko će biti uhapšen, uključujući Milana Beka, Dmitra Đurovića direktora Koridora, Miodraga Krstića, Dušana Spasojevića, Mlađana Dinkića, Veroljuba Stevanovića, jer Vučić ne može da ga smeni, neke ljude iz SNS jer ih Vučić ne voli, nekoliko direktora, Marka Jakšića, da se otvori istraga protiv Čedomira Jovanovića, hapsi Dragana Đilasa, a tvrdi Cvijan, naručeno je i hapšenje Dušana Bajatovića. Šta je onda reakcija države? Da li mi u državi imamo ili nemamo nezavisno sudstvo i tužilaštvo ili, kako kolega Cvijan kaže, to je postala nadležnost predsedništva SNS?
Takođe tražimo da Ministarstvo pravde objavi statistike o broju zvaničnih funkcionera u političkim strankama protiv kojih se vodi postupak, jer ta statistika dokazuje da postoji sistematsko hapšenje funkcionera samo jedne stranke.
Četvrto, korupcija, kao pojava, utiče na ostvarivanje mnogih prava, na obrazovanje, na zdravstvo i na pravdu i u tom smislu Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu. Međutim, čelnici Agencije često su i sami u javnosti komentarisali postupke, kršeći Zakon o agenciji, a time su i pokazivali izvesnu arbitrarnost.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Završite misao.)
Samo sam htela da postavim pitanje Agenciji za borbu protiv korupcije – iz kojih političkih stranaka dolaze funkcioneri protiv kojih su podnete prekršajne prijave i dali je tačno da su jedine krivične prijave podnete protiv poslanika DS, iako imamo više hiljada funkcionera koji nikada nisu prijavili imovinu Agenciji? Zahvaljujem.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.11.2013.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kada pomislimo na ove posebne ugrožene kategorije stanovništva, neminovno je da se izazove reakcija razumevanja podrške i pune saglasnosti. Znate, deca i trudnice su uvek tema koja podrazumeva da smo svi za. Po pravilu, svi, kao što smo videli ovde, imamo potrebu da iskačemo sa izjavama da su oni državni i društveni prioritet, izlog našeg odnosa prema budućnosti, slika našeg društva i vizija za bolje sutra.
U tom smislu, ideja konsenzusa na temu njihove zaštite je zagarantovana, ali pravo i ostvarivanje prava su dve potpuno različite stvari. Imamo relativno pristojan zakonski okvira, a ipak smo poslednja država u Evropi, na listi od 34 zemlje, po kvalitetu zdravstvene zaštite. Dakle, imamo pravo, a nemamo kvalitet. Nemamo suštinsku konzumaciju prava.
Za mene je iskren odnos ka pravima trudnica i dece da im omogućimo uslove da mogu normalno i u skladu sa savremenim standardima da ostvare svoje pravo na potomstvo, da deca nesmetano mogu da ostvare pravo na prevenciju, ali i lečenje, koje im garantuje sam Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Da ne grešim dušu, zakon uvodi naknadu troškova, prevoza u vezi sa ostvarivanjem prava na zdravstvenu zaštitu, i to je lepo. To baš i nije najveći problem. Meni je mnogo važnije da ne šaljem supruga u Valjevo da bi mi kupio sirup za obaranje temperature, već da se lek, kao normalna stvar, nalazi u svim apotekama u Srbiji. To je ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu.
Konzumacija prava na zdravstvenu zaštitu je da u bolnicama ne traže alternativu za berodual, jer je to neophodan lek za inhalaciju dece prilikom upale pluća, što je, složićete se, za mališane teško oboljenje. Majkama, trudnicama i porodiljama treba suštinsko ostvarivanje prava, da bi imale kvalitet života kakav zaslužuje građanin jedne savremene države.
Moram da ponovim, zakon nam daje prava koja su već predviđena. U tom smislu, želim da vam pomognem kako i na koji način se čita zakon.
U našoj državi Ustav je najviši pravni akt ove zemlje. U tom smislu, svi zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom. Kada se bilo koji zakon donosi, skupštinski Odbor za ustavna pitanja daje mišljenje da li je predloženi zakon u skladu sa Ustavom. Tako je bilo i kada smo donosili Zakon o zdravstvenom osiguranju. Skupštinski Odbor za ustavna pitanja je dao mišljenje da je taj zakon u skladu sa Ustavom, a Ustav nam nedvosmisleno kaže u članu 68. – deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, bili oni osigurani, ne bili oni osigurani, oni su pokriveni zdravstvenom zaštitom u našoj državi.
Dalje, u zakonu članovi 7. do 9. predviđaju novčane kazne za Republički fond, odnosno zdravstvene ustanove za uskraćivanje navedenih prava. Ja moram priznati da je to jedan koristan detalj u predloženom zakonu, zato što je ovo pravo postojalo i ranije, ali je praksa pokazala da se ne primenjuje zbog različitog tumačenja odredbi važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju.
U razlozima za donošenjem ovog zakona ističe se da odredbe ovog zakona predstavljaju deo ispunjenja obaveza koje Republika Srbija ima prema evropskoj zajednici, da je od posebnog značaja za pripreme Republike Srbije za pristupanje EU. To je jako čudna formulacija, obzirom da se već u izjavi o usklađenosti propisa sa propisima EU eksplicitno pokazuje da za predloženi normativni sadržaj propisa ne postoje odredbe sporazuma i prelaznog sporazuma. Znači, ovaj zakon nema veze sa procesom evropskih integracija.
U obrazloženju zakona stoji da za sprovođenje zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu i da će ista obezbediti u okviru pozicija u finansijskom planu Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Znate, kada se povećavaju prava, pod uslovom da se zaista proširuje obim, to mora nešto da košta nekoga.
Znam da je u Beogradu ideja besplatnih karata za prevoz rešena fakturama GSB-a prema Skupštini grada. Dakle, neko uvek mora da snosi troškove. Sva sreća da nas je poslanik Stefanović obavestio da je on sredio sa direktorom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje oko nekih 500 miliona i mislim da to i nije baš najbolji način raspolaganja državnim sredstvima.
Dakle, može se reći da ovaj zakon govori o temama koje su i više nego značajne za Srbiju. Otvara temu položaja trudnica, majki i dece, ali njihov položaj suštinski ne rešava. Niko njima ne garantuje da će za osam dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“ njihov položaj biti bolji, a kvalitet brige o njihovom zdravlju veći.
Da vas podsetim ponovo, Srbija je zaista u Evropi poslednja po kvalitetu zdravstvene zaštite. Imamo preko 300.000 parova koji imaju problem sa sterilitetom. Domovi zdravlja su imali, a možda još uvek imaju, problem sa vakcinama protiv tetanusa. Problem nestašice insulina u apotekama već kao hroničan problem naše države. Operacije i specijalistički pregledi se zakazuju za neke termine koji su bezobzirno daleki. Citostatika čas ima, čas nema. I to je problem, to je ono što suštinski tišti građane Srbije. To je tema koja mora da se otvori u društvu.
Poštovani predsedniče Skupštine, ne sporim ja da je ovim kategorijama stanovništva zaista potrebna besplatna markica za prevoz, jer negde je to suština vašeg Predloga zakona, ali nemojte da vređate građane Srbije da će besplatnom markicom da se poboljša kvalitet zdravstvene zaštite za trudnice, decu i porodilje.
U tom smislu, za predloženi zakon može i ne mora da se glasa, jer govorimo o pravima koje je zakon već predvideo. Moram da izrazim sumnju da mi današnji dan zasedanja parlamenta bukvalno trošimo kako bi SNS pokazala svojim koalicionim partnerima ko kosi, a ko vodu nosi, jer zakon ne predlaže ni resorno ministarstvo. Predlagač zakona je zaboravio da pozove ministarku na raspravu o ovom zakonu. Ministarka nije prisustvovala ni sednici skupštinskog odbora kada je ovaj predlog zakona razmatran. Hvala.

Poslednji put ažurirano: 13.09.2016, 07:39