Hvala.
Ženska parlamentarna mreža je predložila amandman na član 41. koji govori o dostavljanju izveštaja o realizaciji projekata i programa, gde smo predložili da se obavezno vodi računa o tome da svi podaci treba da budu razvrstani i iskazni po polu. Zašto je to potrebno? Kada imamo uvidu činjenicu da u Srbiji žive građani, ali i građanske u skoro istovetnom broju, postavlja se pitanje efekata mera Vlade na celu populaciju – u kojoj meri se obezbeđuje jednako pravo i jednaka šansa za sve?
Negde sam pročitala da postoje neka istraživanja da je recimo svega 2% žena koje su vlasnice gazdinstava uspelo da učestvuje i koristi subvencije u poljoprivredi. Postoje analize koje govore da građanske u Srbiji nisu u jednakom položaju po raznim osnovama. Zato moramo da znamo kakvi su efekti mera i zato su nam potrebni podaci, podaci po polu jer svi valjda treba da imamo jednake šanse i uslove pred državom.
Pozivam vas da usvojite predložen amandman kako bi država imala mogućnosti da sagleda efekte i da neke mere i politike menja zato što nisu delotvorne za sve grupe korisnika i nisu dostupne svim pripadnicima neke grupe korisnika. Valjda je ovo država u kojoj svi treba da imamo ne samo jednaka prava nego i jednake mogućnosti.
Moram da napomenem da ovaj amandman predstavlja i usaglašavanje sa članom 40. Zakona o ravnopravnosti polova koji izričito naglašava da statistički podaci koji se prikupljaju, evidentiraju i obrađuju na svim nivoima u državi moraju biti iskazani po polu. Hvala.

Hvala.
Obzirom da je danas Međunarodni dan ljudskih prava, logično se nameće pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji i ja danas imam nameru da postavim pitanje o onim ljudskih pravima koje zvaničnici Vlade ne pominju, a funkcioneri o njihovom kršenju nerado govore, a to je pravo na pravično suđenje i na taj problem je ukazala i Evropska komisija.
Pitanje za Ministarstvo pravde je – zašto se ne ostvaruje prezunkcija nevinosti i zašto nije pokrenut krivični postupak ni protiv jednog slučaja u medijima, kada se licitiralo sa kaznama i oglašavani krivi i oni protiv kojih se postupak ne vodi. Da vas podsetim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, izričito se naglašava, citiram – zabrinutost izazivaju izveštaji da u određenim tabloidima postoje orkestrirane medijske kampanje protiv opozicije, koalicionih partnera i nezavisnih organa, iznošenje detalja o istragama i najavljivanje hapšenja na osnovu anonimnih izvora ili informacija koje su procurele iz policijske istrage ili gonjenja.
Scenario je uvek isti. Hapšenja se najpre najavljuju mesecima u tabloidima. Ljudi se proglašavaju kriminalcima i lopovima, sudi im se bez suda, neproverene anonimne izjave i dojave iz policije i tužilaštva se uzimaju kao apsolutna istina, na naslovnim stranama tabloida im se određuju kazne, donose presude, najavljuju saslušavanja, privođenja i hapšenja, a kada nekog od njih puste na slobodu, to niko ne objavi.
Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin a ko kriminalac, vode u političke progone širom Srbije. Sedamdeset i troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena.
Podsećam vas, gospodo, treba da pustite institucije države da rade svoj posao, a ministar pravde bi morao da reaguje na ove pojave. Da vas podsetim, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima izričito u svojim čl. 9, 10. i 11. kaže da niko ne sme biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom i svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se krivica ne dokaže na osnovu zakona. Njih 73 je ostalo uskraćeno za ova prava. Koliko još treba da se uništi ljudskih sudbina da bi država počela da reaguje?
Da bi ova vlast dokazala da hapšenja nisu politički motivisana, moralo bi da se dođe do pravosnažnih presuda i moralo bi da se prekine sa iznošenjem detalja iz istrage i postupka u medijima.
Drugo pitanje za Ministarstvo pravde takođe je – da li će pokrenuti istragu o onome što je poslanik iz vladajuće stranke rekao, a to je da pravosuđe i policija rade po političkom nalogu? Obaveza nadležnih organa je da ispitaju ove navode. Kada kolega Cvijan izjavi, citiram - da se na poslednje tri sednice predsedništva stranke govorilo ko će biti uhapšen, uključujući Milana Beka, Dmitra Đurovića direktora Koridora, Miodraga Krstića, Dušana Spasojevića, Mlađana Dinkića, Veroljuba Stevanovića, jer Vučić ne može da ga smeni, neke ljude iz SNS jer ih Vučić ne voli, nekoliko direktora, Marka Jakšića, da se otvori istraga protiv Čedomira Jovanovića, hapsi Dragana Đilasa, a tvrdi Cvijan, naručeno je i hapšenje Dušana Bajatovića. Šta je onda reakcija države? Da li mi u državi imamo ili nemamo nezavisno sudstvo i tužilaštvo ili, kako kolega Cvijan kaže, to je postala nadležnost predsedništva SNS?
Takođe tražimo da Ministarstvo pravde objavi statistike o broju zvaničnih funkcionera u političkim strankama protiv kojih se vodi postupak, jer ta statistika dokazuje da postoji sistematsko hapšenje funkcionera samo jedne stranke.
Četvrto, korupcija, kao pojava, utiče na ostvarivanje mnogih prava, na obrazovanje, na zdravstvo i na pravdu i u tom smislu Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu. Međutim, čelnici Agencije često su i sami u javnosti komentarisali postupke, kršeći Zakon o agenciji, a time su i pokazivali izvesnu arbitrarnost.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Završite misao.)
Samo sam htela da postavim pitanje Agenciji za borbu protiv korupcije – iz kojih političkih stranaka dolaze funkcioneri protiv kojih su podnete prekršajne prijave i dali je tačno da su jedine krivične prijave podnete protiv poslanika DS, iako imamo više hiljada funkcionera koji nikada nisu prijavili imovinu Agenciji? Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kada pomislimo na ove posebne ugrožene kategorije stanovništva, neminovno je da se izazove reakcija razumevanja podrške i pune saglasnosti. Znate, deca i trudnice su uvek tema koja podrazumeva da smo svi za. Po pravilu, svi, kao što smo videli ovde, imamo potrebu da iskačemo sa izjavama da su oni državni i društveni prioritet, izlog našeg odnosa prema budućnosti, slika našeg društva i vizija za bolje sutra.
U tom smislu, ideja konsenzusa na temu njihove zaštite je zagarantovana, ali pravo i ostvarivanje prava su dve potpuno različite stvari. Imamo relativno pristojan zakonski okvira, a ipak smo poslednja država u Evropi, na listi od 34 zemlje, po kvalitetu zdravstvene zaštite. Dakle, imamo pravo, a nemamo kvalitet. Nemamo suštinsku konzumaciju prava.
Za mene je iskren odnos ka pravima trudnica i dece da im omogućimo uslove da mogu normalno i u skladu sa savremenim standardima da ostvare svoje pravo na potomstvo, da deca nesmetano mogu da ostvare pravo na prevenciju, ali i lečenje, koje im garantuje sam Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Da ne grešim dušu, zakon uvodi naknadu troškova, prevoza u vezi sa ostvarivanjem prava na zdravstvenu zaštitu, i to je lepo. To baš i nije najveći problem. Meni je mnogo važnije da ne šaljem supruga u Valjevo da bi mi kupio sirup za obaranje temperature, već da se lek, kao normalna stvar, nalazi u svim apotekama u Srbiji. To je ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu.
Konzumacija prava na zdravstvenu zaštitu je da u bolnicama ne traže alternativu za berodual, jer je to neophodan lek za inhalaciju dece prilikom upale pluća, što je, složićete se, za mališane teško oboljenje. Majkama, trudnicama i porodiljama treba suštinsko ostvarivanje prava, da bi imale kvalitet života kakav zaslužuje građanin jedne savremene države.
Moram da ponovim, zakon nam daje prava koja su već predviđena. U tom smislu, želim da vam pomognem kako i na koji način se čita zakon.
U našoj državi Ustav je najviši pravni akt ove zemlje. U tom smislu, svi zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom. Kada se bilo koji zakon donosi, skupštinski Odbor za ustavna pitanja daje mišljenje da li je predloženi zakon u skladu sa Ustavom. Tako je bilo i kada smo donosili Zakon o zdravstvenom osiguranju. Skupštinski Odbor za ustavna pitanja je dao mišljenje da je taj zakon u skladu sa Ustavom, a Ustav nam nedvosmisleno kaže u članu 68. – deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, bili oni osigurani, ne bili oni osigurani, oni su pokriveni zdravstvenom zaštitom u našoj državi.
Dalje, u zakonu članovi 7. do 9. predviđaju novčane kazne za Republički fond, odnosno zdravstvene ustanove za uskraćivanje navedenih prava. Ja moram priznati da je to jedan koristan detalj u predloženom zakonu, zato što je ovo pravo postojalo i ranije, ali je praksa pokazala da se ne primenjuje zbog različitog tumačenja odredbi važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju.
U razlozima za donošenjem ovog zakona ističe se da odredbe ovog zakona predstavljaju deo ispunjenja obaveza koje Republika Srbija ima prema evropskoj zajednici, da je od posebnog značaja za pripreme Republike Srbije za pristupanje EU. To je jako čudna formulacija, obzirom da se već u izjavi o usklađenosti propisa sa propisima EU eksplicitno pokazuje da za predloženi normativni sadržaj propisa ne postoje odredbe sporazuma i prelaznog sporazuma. Znači, ovaj zakon nema veze sa procesom evropskih integracija.
U obrazloženju zakona stoji da za sprovođenje zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu i da će ista obezbediti u okviru pozicija u finansijskom planu Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Znate, kada se povećavaju prava, pod uslovom da se zaista proširuje obim, to mora nešto da košta nekoga.
Znam da je u Beogradu ideja besplatnih karata za prevoz rešena fakturama GSB-a prema Skupštini grada. Dakle, neko uvek mora da snosi troškove. Sva sreća da nas je poslanik Stefanović obavestio da je on sredio sa direktorom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje oko nekih 500 miliona i mislim da to i nije baš najbolji način raspolaganja državnim sredstvima.
Dakle, može se reći da ovaj zakon govori o temama koje su i više nego značajne za Srbiju. Otvara temu položaja trudnica, majki i dece, ali njihov položaj suštinski ne rešava. Niko njima ne garantuje da će za osam dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“ njihov položaj biti bolji, a kvalitet brige o njihovom zdravlju veći.
Da vas podsetim ponovo, Srbija je zaista u Evropi poslednja po kvalitetu zdravstvene zaštite. Imamo preko 300.000 parova koji imaju problem sa sterilitetom. Domovi zdravlja su imali, a možda još uvek imaju, problem sa vakcinama protiv tetanusa. Problem nestašice insulina u apotekama već kao hroničan problem naše države. Operacije i specijalistički pregledi se zakazuju za neke termine koji su bezobzirno daleki. Citostatika čas ima, čas nema. I to je problem, to je ono što suštinski tišti građane Srbije. To je tema koja mora da se otvori u društvu.
Poštovani predsedniče Skupštine, ne sporim ja da je ovim kategorijama stanovništva zaista potrebna besplatna markica za prevoz, jer negde je to suština vašeg Predloga zakona, ali nemojte da vređate građane Srbije da će besplatnom markicom da se poboljša kvalitet zdravstvene zaštite za trudnice, decu i porodilje.
U tom smislu, za predloženi zakon može i ne mora da se glasa, jer govorimo o pravima koje je zakon već predvideo. Moram da izrazim sumnju da mi današnji dan zasedanja parlamenta bukvalno trošimo kako bi SNS pokazala svojim koalicionim partnerima ko kosi, a ko vodu nosi, jer zakon ne predlaže ni resorno ministarstvo. Predlagač zakona je zaboravio da pozove ministarku na raspravu o ovom zakonu. Ministarka nije prisustvovala ni sednici skupštinskog odbora kada je ovaj predlog zakona razmatran. Hvala.

Hvala.
Poštovani gospodine Stefanoviću, ja samo želim da vas podsetim da mi ovde sve vreme pokušavamo da sa vama debatujemo o predloženom zakonu upravo zato što smo svesni da i trudnice i deca i porodilje predstavljaju posebnu grupaciju stanovništva koja je izložena povećanom riziku. U tom smislu mi sve vreme samo pokušavamo da vam objasnimo da ovaj zakon nije loš, samo je nepotreban. Znači, mi govorimo o pravima koji ti ljudi već imaju.
Vi svaki put predviđate činjenicu, kada sam pokušavala da vam objasnim, Ustav je najviši pravni akt u ovoj državi. Svi zakoni moraju da budu u skladu sa Ustavom, a Ustav nedvosmisleno kaže u članu 68. stav 2. da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stariji ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda.
Svi zakoni moraju da budu u skladu sa Ustavom. Zakon o zdravstvenom osiguranju kada je donet ima mišljenje skupštinskog Odbora da je u skladu sa Ustavom. Dakle, ovaj vaš predlog zakona nije loš, mi vam samo kažemo da je potpuno nepotreban i ukazujemo vam na stvarne probleme koje imaju trudnice, deca i porodilje.
Demagogija je, gospodine Stefanoviću, kada vi predlažete zakon koji već postoji i demagogija je kada to što je već predviđeno Zakonom o zdravstvenom osiguranju, kada je trebalo da se glasa o tome da ove posebne kategorije imaju obavezno zdravstveno osiguranje, vi izađete iz ove sale i ne glasate za taj zakon. To je demagogija, a ovo je konstruktivan pristup. Hvala.

Hvala.
Obzirom da je danas Međunarodni dan ljudskih prava, logično se nameće pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji i ja danas imam nameru da postavim pitanje o onim ljudskih pravima koje zvaničnici Vlade ne pominju, a funkcioneri o njihovom kršenju nerado govore, a to je pravo na pravično suđenje i na taj problem je ukazala i Evropska komisija.
Pitanje za Ministarstvo pravde je – zašto se ne ostvaruje prezunkcija nevinosti i zašto nije pokrenut krivični postupak ni protiv jednog slučaja u medijima, kada se licitiralo sa kaznama i oglašavani krivi i oni protiv kojih se postupak ne vodi. Da vas podsetim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, izričito se naglašava, citiram – zabrinutost izazivaju izveštaji da u određenim tabloidima postoje orkestrirane medijske kampanje protiv opozicije, koalicionih partnera i nezavisnih organa, iznošenje detalja o istragama i najavljivanje hapšenja na osnovu anonimnih izvora ili informacija koje su procurele iz policijske istrage ili gonjenja.
Scenario je uvek isti. Hapšenja se najpre najavljuju mesecima u tabloidima. Ljudi se proglašavaju kriminalcima i lopovima, sudi im se bez suda, neproverene anonimne izjave i dojave iz policije i tužilaštva se uzimaju kao apsolutna istina, na naslovnim stranama tabloida im se određuju kazne, donose presude, najavljuju saslušavanja, privođenja i hapšenja, a kada nekog od njih puste na slobodu, to niko ne objavi.
Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin a ko kriminalac, vode u političke progone širom Srbije. Sedamdeset i troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena.
Podsećam vas, gospodo, treba da pustite institucije države da rade svoj posao, a ministar pravde bi morao da reaguje na ove pojave. Da vas podsetim, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima izričito u svojim čl. 9, 10. i 11. kaže da niko ne sme biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom i svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se krivica ne dokaže na osnovu zakona. Njih 73 je ostalo uskraćeno za ova prava. Koliko još treba da se uništi ljudskih sudbina da bi država počela da reaguje?
Da bi ova vlast dokazala da hapšenja nisu politički motivisana, moralo bi da se dođe do pravosnažnih presuda i moralo bi da se prekine sa iznošenjem detalja iz istrage i postupka u medijima.
Drugo pitanje za Ministarstvo pravde takođe je – da li će pokrenuti istragu o onome što je poslanik iz vladajuće stranke rekao, a to je da pravosuđe i policija rade po političkom nalogu? Obaveza nadležnih organa je da ispitaju ove navode. Kada kolega Cvijan izjavi, citiram - da se na poslednje tri sednice predsedništva stranke govorilo ko će biti uhapšen, uključujući Milana Beka, Dmitra Đurovića direktora Koridora, Miodraga Krstića, Dušana Spasojevića, Mlađana Dinkića, Veroljuba Stevanovića, jer Vučić ne može da ga smeni, neke ljude iz SNS jer ih Vučić ne voli, nekoliko direktora, Marka Jakšića, da se otvori istraga protiv Čedomira Jovanovića, hapsi Dragana Đilasa, a tvrdi Cvijan, naručeno je i hapšenje Dušana Bajatovića. Šta je onda reakcija države? Da li mi u državi imamo ili nemamo nezavisno sudstvo i tužilaštvo ili, kako kolega Cvijan kaže, to je postala nadležnost predsedništva SNS?
Takođe tražimo da Ministarstvo pravde objavi statistike o broju zvaničnih funkcionera u političkim strankama protiv kojih se vodi postupak, jer ta statistika dokazuje da postoji sistematsko hapšenje funkcionera samo jedne stranke.
Četvrto, korupcija, kao pojava, utiče na ostvarivanje mnogih prava, na obrazovanje, na zdravstvo i na pravdu i u tom smislu Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu. Međutim, čelnici Agencije često su i sami u javnosti komentarisali postupke, kršeći Zakon o agenciji, a time su i pokazivali izvesnu arbitrarnost.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Završite misao.)
Samo sam htela da postavim pitanje Agenciji za borbu protiv korupcije – iz kojih političkih stranaka dolaze funkcioneri protiv kojih su podnete prekršajne prijave i dali je tačno da su jedine krivične prijave podnete protiv poslanika DS, iako imamo više hiljada funkcionera koji nikada nisu prijavili imovinu Agenciji? Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas se završava rasprava u načelu na temu ratifikacije Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Negde je rasprava učesnika na ovu temu pokazala spremnost i saglasnost, manje više, svih poslanika da se ova konvencija usvoji i ratifikuje, ali to naravno nije dovoljno. Mi smo se saglasili da država mora da reaguje na počinjena nasilja, ali kao i sa drugim ljudskim pravima, sada sa tog deklarativnog stava nekako to treba sprovesti u delo.
Kada bi pitali građane Srbije da li su za borbu protiv nasilja, verujem da biste dobili uniforman odgovor da jesu, to je nekako opšte mesto i svi će se sa tim složiti. Ali, kada krenete u sprovođenje te borbe protiv nasilja, onda nailazite na pitanje svesti i odgovornosti ili neodgovornosti države prema ovom problemu. Ne očekujem ja od građana da vode borbu protiv nasilja. Nije to njihov posao, to je posao Vlade i to je posao države. U tom smislu, Vlada ne sme, i to ponavljam, Vlada ne sme da svoj deklarativan stav da je protiv nasilja i nasilnika demantuje skoro svakodnevno.
Vi ste, ministre, vlast, predstavnik ste izvršne vlasti i sada nema promišljanja da li ste sada za obračun sa nasilnicima ili niste, već u to mora odlučno da se krene. Nažalost, statistika pokazuje da je eskalacija nasilja u poslednjih godinu dana i više nego evidentna. Isto tako, ona pokazuje jednu neodlučnost države, za razliku od toga kako je jaka i gromoglasna odlučnost kada treba da se samo deklarativno govori o tome.
Znate, meni ovo lični na situacije kada priznamo neko pravo i svi se saglasimo da to pravo treba da se prizna, ali ne znamo kako da to pravo onda pronađe svoj put u svakodnevnom životu. Isto tako, ovde imamo situaciju da moramo da pronađemo put kako da država u ovom slučaju osigura da borba protiv nasilja nekako zaživi kao sistemska odluka države.
Gospodo, dok smo mi pričali u parlamentu o borbi protiv nasilja, mi ga još uvek nismo zaustavili. Ona traje i živi nezavisno od ovih naših poruka i nezavisno od naše deklarativne spremnosti da je osudimo. Samo za prethodna dva dana mediji su objavili da je pretučena jedna kondukterka u gradskom prevozu, jedan čovek je pokušao da siluje svoje dete, a jutros sam pročitala da je u Nišu jedan čovek pucao na neku ženu zato što je po njemu presporo vozila.
Dakle, nasilje i nasilnici još uvek nisu ustuknuli, ali zato imamo brojne slučajeve kada država jeste ustuknula. Nasilje je fenomen koji mora da se posmatra u širem kontekstu. Nasilnik u kući će izaći na ulicu pa će da vrši nasilje. Onda će da ode na posao, pa će i tamo da vrši nasilje. Nasilje, nažalost, rađa nasilje. Zato mora da se sagleda sva širina ovog problema.
Ako država pokaže slabost prema jednoj vrsti nasilja, tog trenutka će da ohrabri nasilnike u svim oblastima društvenog života. Država je zadnjih meseci pokazala slabost i, nažalost, poklekla pod pritiskom nasilnika. Gospodo, odmah da vam kažem, ne pratim fudbal, ali za mene je bila strašna činjenica kada sam čula da su neki navijači naterali fudbalere da skinu dresove, kada je neki nasilnik usred utakmice, odnosno navijač, ušao na teren i tražio fudbaleru da skine kapitensku traku. Poslednje što sam čula je da su polupani prozori na automobilima nekih fudbalera i ubačeni šamponi. Reakcija države, koliko ja znam, nije baš bila, odnosno nije bila adekvatna.
Interesantno je da su mediji ovom problemu prišli kroz rasprave o potrebi za šamponom, o vrstama šampona, svesno ili nesvesno, slučajno ili namerno, previđajući činjenicu da smo bili svedoci jednog psihičkog, a bogami i fizičkog nasilja i kao društvo ostali bez reakcije. Žao mi je, moram priznati, i što se u kampanje za političke izbore vratilo nasilničko ponašanje. Duboko sam verovala da je matrica prebijanja, fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja političkih oponenata za nas prošlost. Devedesete su bile obeležene i represijom i torturom. Mislila sam da smo to vreme ostavili za nama. Tužno je što se te matrice ponašanja vraćaju na političku scenu Srbije, ali i opasno kada se uzme u obzir kontekst čitavog razvoja, odnosno nerazvoja Srbije u tom periodu. To je koncept koji ne sme da postane saveznik države, ne sme da postane saveznik državnih organa, ali ni vas kao Vlade.
Ovde moram da se osvrnem i na izlaganje moje koleginice iz SNS. Ne razumem šta znači – mi radimo, a vi koristite za dnevnopolitičke poene. Da biste radili, znate, onda ste morali da reagujete kada je pre nedelju dana jedna Ines fizički napadnuta samo zato što je nosila letke DS. To je nasilje nad ženama. To se dešava u trenutku dok je ova konvencija na dnevnom redu u parlamentu. Tu se pokazuju dela.
Takođe, moram da kažem i da je koleginica Jelena Mijatović koja je pokazala potresne slike žrtava porodičnog nasilja. Moram da vam kažem, te slike ne morate da pokazujete nama, DS će vam uvek biti saveznik za suštinsku borbu protiv nasilja ali vi prvo te slike morate da pokažete svom kolegi Ninoslavu Giriću i da njemu postavite pitanje da li su te žene na neki način izazvale nasilnika da izvrši tu vrstu nasilja.
Vratiću se sada na temu. Deca u školi takođe trpe nasilje. Ozbiljna analiza bi sigurno pokazala da deca nasilnici su bili ili su još uvek žrtve porodičnog nasilja. Nasilje je kao što vidite gospodo model ponašanja. To je svojevrstan vid borbe za opstanak ljudi koji imaju pomeren pristup stvarnosti. Zato glasanje za ratifikaciju konvencije ne sme da bude samo glas protiv nasilja. Glas nam je dovoljan, neće nas abolirati od daljeg razvoja nasilja u društvu jer smo mi zaboga rekli da se sa tim ne slažemo. Gospodo, to nažalost nije dovoljno i dešavanja u Srbiji nas svakodnevno na to podsećaju. Nasilje je problem, a mi kao država imamo problem i samo ozbiljna i akcija i reakcija koja će za posledicu imati suštinsko ne nasilju i ne nasilniku može dugoročno da dovede do boljitka celokupnog društva.
Nom Čomski je rekao – nije potreban argument protiv nasilja ali je potreban za nasilje. U tom smislu država mora otvoreno, bez kalkulacija, nevezano od dnevne političke dinamike da kaže ne, nasilje ne tolerišemo, nasilniku ne tolerišemo, on će da trpi sankcije i da zaista na kraju trpi te sankcije. Da li je lako? Da li nam otežava to što smo mi postkonfliktno društvo? Naravno da ne i sve to mi imamo u vidu kada pričamo o ovoj temi ali za pitanje nasilja, naročito nasilja koje se dešava u domu nema isprike, nema opravdanja. Bez izuzetka i bez obzira na okolnosti i učesnike u nasilju država svaki put mora jasno da pokaže da je jača od svakog nasilnika.
Ponavljam, poslanička grupa DS nesumnjivo podržava usvajanje i ove i Haške konvencije i ova dva međudržavna sporazuma. Apelujemo na izvršnu vlast da se što pre povuku rezerve koje su izrečene u pogledu Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici ali vas podsećam da time nasilje neće biti zaustavljeno sve dok država i izvršna vlast, odnosno Vlada ne donesu suštinsku odluku da će ući u borbu sa ovim narastajućim problemima. U suprotnom nastavićemo da čitamo morbidne razrade mogućnosti kako sve možete da naudite svojim ukućanima.
Da neke stvari razjasnimo. Nasilje kuca na sva vrata. Naša deca takođe idu u školu. Naša deca žive sa decom koja su žrtve nasilja. Usvajaju modele ponašanja koji su prihvaćeni od strane okoline. Ne smemo da zaboravimo, mi smo ta okolina i Vlada je ta okolina i mediji stvaraju trendove te okoline. U skladu sa tim svako mora da preuzme svoj deo odgovornosti i da sa jedne strane osiguramo bezbrižno detinjstvo za našu decu, da omogućimo građanima ambijent sigurnosti, poverenja u organe države, a država mora da postane stub i najozbiljniji garant civilizacijskih osvojenih osnovnih ljudskih vrednosti. Hvala.

Slažem se, nasilje nije počelo od 31. maja prošle godine ali nesumnjivo jeste eskaliralo. Ako vi imate do 2012. godine za 12 meseci bude ubijeno 32 žene u porodičnom nasilju, a samo za prvih devet meseci 2013. godine bude ubijeno 37, onda zaista imam pravo da govorim da mi imamo eskalaciju nasilja.
Samo se pitam gospodo iz vladajuće stranke, pre 15 meseci ste preuzeli vlast, koji je to trenutak kada ćete biti spremni da preuzmete i odgovornost za ono što radite. Znate, najlakše je za sve osuditi DS i sve koji se nalaze ispod plavo-žute zastave ali to i dalje neće oživeti ovih 37 žena, neće njihova deca zbog toga prestati da budu siročići. Hvala.

Što se tiče vulgarizacije parlamenta kolega Babić i ja se potpuno sa vama slažem. Vulgarizacija parlamenta je znate, i kada se iznose podaci o privatnom životu nekog od poslanika. Vulgarizacija parlamenta je kada mi ovde čujemo da jedan poslanik govori o tome da su žene manipulativnije od muškaraca, i da nekako izazivaju nasilje, a poslanička grupa najveće stranke u ovom parlamentu se od toga ne ogradi.
Vulgarizacija parlamenta i kada ja vama kažem da je jedna politička aktivistkinja prilikom kampanje za lokalne izbore u Vrbasu brutalno napadnuta, a vi krenete da mi pričate one opšte priče o organizovanom kriminalu. Ako hoćete da se borite protiv nasilja, onda krenite da se borite protiv nasilja. Mala Ines je preživela fizičko nasilje od političkih aktivista SNS. Ako zaista želite da se borite protiv nasilja, ogradite se od toga i osudite to. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega ću se osvrnuti na Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, gde država treba konačno da uspostavi nultu toleranciju, odnosno nove oblike nasilja.
Ova konvencija predstavlja najsveobuhvatniji međunarodni ugovor u ovoj oblasti. Ako uzmemo u obzir činjenicu da godišnje u Srbiji policija primi preko 20 hiljada prijava za porodično nasilje, krajnje je vreme da se oglasi alarm za uzbunu u ovom društvu.
Sprečavanje nasilja, zaštita žrtava nasilja i gonjenje počinilaca predstavlja temelje ove konvencije. Ona prepoznaje nasilje nad ženama kao kršenje ljudskih prava i kao oblik diskriminacije.
Sada se po prvi put države pozivaju na odgovornost ukoliko ne pruže adekvatan odgovor na počinjeno nasilje. Konvencija poziva na aktivno učešće sve relevantne državne institucije da koordinisano deluju na zaštiti od nasilja nad ženama i porodičnog nasilja.
Ovde moram da napomenem da Ženska parlamentarna mreža kao jedan od svojih osnovnih ciljeva ističe stalnu borbu protiv svih oblika nasilja u porodici.
U tom smislu, sve poslanice članice Ženske parlamentarne mreže će podržati i glasati za usvajanje Istanbulske konvencije. Mi se iskreno nadamo da će ona da promeni način razmišljanja, stavove i sistem vrednosti celog društva.
Zašto je ova konvencija potrebna Srbiji? U maju ove godine cela Italija se ujedinila oko slučaja šesnaestogodišnje Fabijane koju je brutalno ubio njen partner. Donji dom parlamenta jednoglasno je doneo odluku o ratifikaciji ove konvencije. Jedna Fabijana ujedinila je celu Italiju.
U Srbiji su prošle godine smrtno stradale 32 žene od strane svojih partnera. Ove godine pojavilo se novih strašnih 37 razloga da država ozbiljno krene u borbu protiv ovog narastajućeg problema. Da budem malo jasnija, ove godine do sada je smrtno stradalo 37 žena od strane svojih partnera.
Skoro svakodnevno mediji izveštavaju o brutalnostima porodičnih obračuna kao da ljudski život, da ubistvo žene postaje najbolje rešenje porodičnih problema i ne mogu a da se ozbiljno ne zapitam - da li je država nečinjenjem, zakasnelom reakcijom, nesaradnjom državnih organa nekako doprinela da ovaj neslavan rekord osvojimo baš ove godine? Možda bi neka Ljubica, Svetlana, Maja danas bile žive da je država sa svoje strane uradila malo više i malo brže.
Najbolji primer da smo mogli da uradimo više je slučaj brutalnog ubistva žene u jednom selu kod Kovačice u drugoj polovini prošle godine. Tada je nasilnik betonskim blokom smrskao lobanju nesrećnoj ženi i ubio je na mestu. Ovim slučajem bavio se Autonomni ženski centar, ali i Zaštitnik građana, pa je Zaštitnik građana u postupku kontrole zakonitosti i pravilnosti rada policijske uprave, Centra za socijalni rad i opšte bolnice utvrdio sledeće.
Prvo, policijski službenici nisu ni nakon višestrukih prijava nasilja od strane partnera o tome obavestili nadležni centar za socijalni rad. Oni čak nisu sačinili ni plan bezbednosti koji je zasnovan na prethodno utvrđenom stepenu ugroženosti žrtve nasilja i nisu obavestili nadležnog tužioca o ozbiljnoj neposrednoj opasnosti po život žrtve nasilja. S druge strane, zaposleni u bolnici ni po saznanju o partnerskom nasilju takođe o tome nisu obavestili nadležni centar za socijalni rad. Zaposleni u bolnici nisu čak ni dokumentovali povrede koje su nastale nasiljem, nisu procenili bezbednost žrtve i nisu razvili bezbednosni plan u skladu sa posebnim protokolom Ministarstva zdravlja Republike Srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju. I na kraju, ni taj načelnik policije, ni taj direktor bolnice nisu preduzeli mere za utvrđivanje odgovornosti policijskih službenika, odnosno zdravstvenih radnika koji su povezani sa ovim slučajem.
Da li smo mi mogli da spasemo tu nesrećnu ženu? Ja, nažalost, ne znam odgovor na to pitanje, ali jeste fakat da je ta žena prepuštena na milost i nemilost u ovom slučaju osvedočenom nasilniku.
Kada pogledamo naslove u medijima, utisak je da je život žene za našu državu najjeftinija roba. Po pravilu je isti scenario: on ima istoriju nasilnog ponašanja, ona je to nasilje prijavljivala ili postoje svedoci tog nasilja, nasilje je trajalo i završilo se ubistvom. Samo su načini različiti i nažalost sve raznovrsniji.
Pročitaću vam samo neke od naslova u medijima u prethodnih par meseci: „Ručnom bombom razneo naočigled njenog deteta“, „Ljubomoran zapalio ljubavnicu pa sebe“, „Zaklao ženu pred vrtićem“, „Ženi smrskao glavu peharom“, „Nožem ubio bivšu suprugu“, „U Kruševcu ubio ženu metalnom šipkom“ i da ne nabrajam dalje.
Negde pre dve nedelje trebalo je da bude organizovana Parada ponosa u Beogradu. Neke ultradesničarske organizacije, a za mene ljudi koji sjedinjuje volja za vršenjem nasilja, odmah su požurili da organizuju šetnju u zaštitu porodičnih vrednosti. Pa, kako to da porodične vrednosti zavređuju zaštitu kada se pomene seksualna orijentacija, ali nema potrebe za aktivizmom kada je žena posuta lepkom, pa zapaljena pred očima svoje dece?
Zašto nema saopštenja ovih nazovi nosioca porodičnih vrednosti kada nasilnik aktivira ručnu bombu i ubije svoju suprugu? Kako to da nemamo ni šetnju, ni društvenu angažovanost kada neki on izbode svoju ženu zbog ljubomore? Gde je tu iskren odnos prema porodičnim vrednostima? Porodica je definitivno ugrožena, ugrožavaju je nasilnici, ponavljaju i fizičko i psihičko nasilje nad žrtvama.
Zašto su se baš u poslednje vreme pojedine marginalne grupe ohrabrile da pišu spiskove nepodobnih nevladinih organizacija? U isto vreme, mi kao država postižemo neslavne rekorde ubistava žena, kao da je država stvorila ambijent u kome nasilje eskalira na svakom koraku, svaki dan i u skoro svim segmentima društvenog života.
Moram da naglasim da nisu samo ubistva žena u pratnerskim odnosima problem porodičnog nasilja. Pored toga, postoji čitav spektar ponašanja koja su krivično, odnosno prekršajno sankcionisana, odnosno trebalo bi da budu sankcionisana. Nasilje u porodici je i psihološko nasilje i fizičko nasilje i seksualno uznemiravanje i silovanje u braku i proganjanje. Problem je što se većina slučajeva porodičnog nasilja nikada ne prijavi i ostaje u crnoj zoni, daleko od očiju javnosti, ali daleko i od mehanizama zaštite.
Trebalo bi da se zapitamo zašto je to tako. Odmah mogu da vam kažem da je problem što građani nemaju poverenja u državne organe, u državni sistem, u adekvatnu i blagovremenu reakciju države. To je danas slabost našeg društva i jedan neuspeh sa kojim moramo da se suočimo.
Da zaključim, ove žene nisu statistika, nisu prazni brojevi na papiru. One imaju svoje ime i prezime, one su nečije majke, one su nečije ćerke. One ne smeju da postanu svakodnevnica, nešto sa čim smo se pomirili i na šta smo se navikli.
Poslanička grupa DS smatra da je Srbiji posebno potrebna ova konvencija, obzirom da nismo naročito uspešno zauzdali ovaj strašan problem. Nadamo se da ćemo na ovaj način dobiti odlučan stav države, akciju, sinergiju i koordinaciju u radu državnih organa. Mi kao država moramo da pokažemo i spremnost i odlučnost da ovom narastajućem fenomenu stanemo na put.
Da vas podsetim, nasilje nije privatna stvar. Može se čak reći da predstavlja posledicu činjenice da su institucije zadužene za njeno rešavanje odustale od svoje funkcije. Da li su odustale? Pa, nekad izgleda da je tako. Elementarno je pravo svakog građanina i građanke da dobije zaštitu od države kada su mu ili joj ugrožena osnovna ljudska prava, ne daj Bože život. To pravo nam garantuju i Ustav i zakon. Trideset sedam žena je uskraćivanjem tog prava ostalo bez prava na život.
Ova konvencija uspostavlja ozbiljnu odgovornost države da preuzme konačno odgovornost i počne efikasno da obavlja ovu, a za mene jednu od njenih osnovnih funkcija. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada se pred nama nađe zakon koji za temu ima položaj osoba sa invaliditetom, moramo sebi da postavimo pitanje koliko smo pomogli i koliko smo uspeli u ostvarivanju cilja da nam ti građani ne ostanu na margini društva, da u punom kapacitetu ostvaruju svoja prava, da žive i stvaraju kao ostatak populacije.
Procenjuje se da danas u svetu sedam do 10% svetske populacije ima neku invalidnost. To vam je negde oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od toga, 50% njih je u produktivnom svom dobu.
Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, često sa nezadovoljenim osnovnim elementarnim potrebama života. Invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, starije i izbeglice. Svet je još 1993. godine, usvajanjem standardnih pravila UN od strane Generalne skupštine, napustio koncept medicinskog shvatanja problema invalidnosti. Danas je prihvaćeno shvatanje da je invalidnost pitanje ljudskih prava.
Takođe, koncept garantovanja jednakih prava za sve modifikovan je konceptom obezbeđivanja jednakih mogućnosti. Mislim da je mera uspeha svake vlade u omogućavanju građanima da pod istim uslovima i sa jednakim šansama imaju pristup svim segmentima društvenog života. Vlada, u kojoj je učestvovala DS, bila je motivisana idejom većeg zapošljavanja osoba sa invaliditetom i uključivanja ovog dela populacije u proces rada u državi.
Pre donošenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, maja 2009. godine, postojali su različiti problemi, kako u vezi sa definisanjem invaliditeta, utvrđivanjem statusa osoba sa invaliditetom, procenom njihove radne sposobnosti, aktivnom politikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom i obezbeđivanjem sredstava za njenu realizaciju, uključivanjem osoba sa invaliditetom u svet rada na otvorenom tržištu, ali i u zaštićenom zapošljavanju, zatim sa statusom preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i njihovo finansiranje i mnogi drugi.
Postojeći Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom predstavljao je negde logičan nastavak nacionalne strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Njegovo donošenje je bilo nužno zato što sva istraživanja su ipak pokazivala da su osobe sa invaliditetom kategorija stanovništva koja je na donjoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Ovde se, naravno, nameće pitanje uspeha implementacije ovog zakona, da li smo zadovoljni sa efektima i da li smo uspeli da poboljšamo uslove života ovih ljudi. Na jednom poznatom internet portalu objavljeni su rezultati istraživanja o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koje je obavljeno u novembru 2011. godine. Istraživanje je obuhvatilo 244 poslodavca.
Od ovog uzorka 41% kompanija zapošljava osobe sa invaliditetom. Kompanije koje ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom navodile su različite razloge. Prvo, da priroda posla nije takva da ga mogu obavljati osobe sa invaliditetom. Radni prostor nije prilagođen osobama sa invaliditetom, ali imamo 11% kompanija koje su se opredelile za ispunjavanje finansijske obaveze po ugovoru o poslovnoj saradnji sa preduzećem koje zapošljava osobe sa invaliditetom.
Prema informacijama resornog ministarstva od početka primene ovog zakona do danas zaposleno je 9.056 osoba sa invaliditetom. To je dobro. Mislim da je time zakon opravdao negde potrebu svog postojanja, ali mi ne smemo da zaboravimo da po nekim procenama u Srbiji trenutno živi oko 800.000 osoba sa invaliditetom. Mislim i nekako imam snažan utisak da su oni i dalje nevidljivi za ovo društvo.
Gde su problemi na kojima treba raditi? Naravno, kao prvi problem tu se nameće diskriminacija što putem govora, što putem ponašanja, problem pristupačnosti informacijama, informisanosti o pravima, ali naravno fizičke barijere kao hroničan problem u Srbiji.
U oblasti obrazovanja imamo problem u procesu uključivanja dece sa smetnjama u razvoju redovne škole. Naime, da bi taj proces bio uspešan mislim da je neophodno prilagođavanje metoda rada u školama, prilagođavanje prostora, ali isto tako mislim, obzirom da sam i ja majka, da je neophodna edukacija druge dece i njegovih roditelja kako bi ovaj proces zaista na kraju bio uspešan.
U oblasti zdravstva može se reći da je Srbija relativno dobro regulisala oblast zdravstvenog osiguranja i zaštite osoba sa invaliditetom. Ono na čemu treba raditi je dodatno produbljivanje i približavanje svih prava osobama sa invaliditetom, a naravno u saradnji sa organizacijama koje se time bave. Nije dobro da imamo hitnu pomoć koja nema kola sa rampom za invalidska kolica. Pored toga postoje problemi kome se sve daju dozvole za uvoz pomagala koji danas imaju, a već sutra nemaju rezervne delove.
Dakle, problema i dalje ima dosta. Država u tom smislu mora da nastavi sa pomeranjem granica, da omogući svim našim građanima da uživaju svoja prava i da na taj način preuzmu i obaveze da se brinu o sebi o svom zdravlju, ali i o svojoj egzistenciji. Predložene izmene zakona usklađuju postojeći zakon sa Zakonom o kontroli državne pomoći, odnosno sa uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći, kao i sa strategijom razvoja zvanične statistike, to je ovaj deo koji se tiče da se više ne gledaju podaci o prosečnoj zaradi u privredi, već po zaposlenom.
Član 7. precizira uslove za dodelu državnih subvencija, posebno preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, što je dobro rešenje. Jedina suštinska izmena je brisanje člana 29. koji predviđa penale za poslodavce koji ne zaposli osobu sa invaliditetom. Postavlja se pitanje da li mi time rešavamo problem? Da li će to naterati ili sa druge strane motivisati poslodavca da počne sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom? Mislim da to nije način. Mislim da osobe sa invaliditetom i dalje nisu prihvaćeni u društvu. Poslodavci se otvoreno opredeljuju da pre plaćaju državi nego da se upuste u avanturu i uposle građanine ove države koji samo sticajem nekih okolnosti osoba sa invaliditetom.
Da zaključim, Demokratska stranka se nada da će Vlada posvetiti malo značajniju pažnju poboljšanju života i uslova života i ostvarivanja koncepta jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se značaj ovih sistemskih rešenja ne shvati ozbiljno bojim se da će jedan deo naših građana nastaviti da živi svoj život daleko od očiju javnosti, zatvoreni u svoje domove, a bogami i u svoje umove. Hvala.