Biću vrlo kratka, ali samo da ne bude nikakve dileme da mi poslanici ne znamo kako funkcionišu procedure usvajanja zakona u okviru Vlade i u okviru Skupštine.
Znamo mi da treba da postoji usaglašavanje, ali moje pitanje je bilo, a pri tom ću to proveriti, budite uverene, da li su zaista zahtevi o kojima je danas bilo reči na Odboru, koji su bili obrazloženja za pojedina rešenja ovog zakona, zaista bili zahtevi ili Ministarstvo kulture nije želelo ni da reaguje? Moje pitanje je sledeće – kako je onda moguće da se usvajaju zahtevi drugih ministarstava, da se usvajaju zahtevi iz nekih izveštaja, a ne usvajaju se zahtevi umetnika na koje se ovaj zakon odnosi?
Samo ću reći jednu rečenicu. Pred poslanicima Republičkog parlamenta danas su izmene i dopune Zakona o kulture koji nije dobio podršku ni jednog strukovnog udruženja iz oblasti kulture i o kojem ni jedan kulturni delatnik nije izrekao ni jednu lepu reč. Ovo vam je saopštenje umetničkih udruženja koje je danas objavljeno u novinama. To je moje pitanje za ministra Tasovca – za koga je on pisao ovaj zakon, ako nije za umetnike i za institucije kulture?

Koristim vreme ovlašćenog predlagača.
Samo sam želela da kažem još jednu veoma važnu stvar. Važnu je diskusiju otvorio gospodin ministar.
Ja sam jutros i dala izjavu povodom odluke premijera Vučića da zadrži nacionalno priznanje i pozdravila sam to. Dakle, to nije uopšte sporno. Mi se samo pitamo – da je bilo sreće da se u medijima govori o drugim spornim mestima u ovom zakonu, možda bismo danas i o drugim pitanjima razgovarali na drugi način.
Ono što je ovde pitanje, to je ponašanje ministra Tasovca. Pitanje je – ko je u pravu? Ministar Tasovac juče ili ministar Tasovac danas, posle ove odluke koju je saopštio premijer Vučić? Šta bi bilo sa drugim odredbama Zakona o kojima ćemo tek da razgovaramo, koje su veoma sporne i koje izazivaju veoma, veoma negativne reakcije kulturne javnosti o kojima on čovek možda nije imao vremena da čuje? Ja verujem da bismo možda imali bolji zakon danas.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ovde se radi o jednom od najvažnijih mesta u ovom zakonu, a to je izbor direktora ustanova kulture. Promenom koja nam je ovde predložena zapravo se centralizuje odlučivanje u liku ministra. Ja sam o tome govorila u načelnoj raspravi, o njegovoj nedemokratskoj tendenciji da o svim odlukama u kulturi pokazuje želju da sam donosi odluke. On je ovde upravne odbore, koji su inače po Zakonu o kulturi sastavljeni iz reda istaknutih stručnjaka i poznavalaca kulturne delatnosti, pretvorio u tehničku službu za prikupljanje dokumentacije. Oni će da sprovode konkurs, da skupljaju dokumenta, da razgovaraju sa kandidatima i da onda to isporuče gospodinu ministru, koji će potpuno bez ikakvih obaveza na kraju sam odlučiti ko će biti direktor.
Sada, to je možda politika na koju ministar ima pravo, da promeni politiku izbora kadrova. Ja smatram da je to pogrešno, ali ako je već želeo da centralizuje, što onda to nije učinio hrabro, pa vratio na onaj stari sistem, ukinuo ovlašćenja upravnom odboru, da Ministarstvo raspisuje konkurs, pa neka ministar odluči onda na kraju ko je direktor? Ovako je ovo jedna farsa, potpuna farsa, razvlašćivanjem upravnog odbora, u kojem već sede neki ljudi koji su stručnjaci, umetnici, koji bi trebalo da se pitaju o tome ko će biti direktori naših ustanova.
Ideja osnovnog teksta zakona je upravo i bila da se departizuje i depolitizuje izbor direktora i da mnogo više na to utiču sami umetnici i struka. Ovo se sada centralizuje, ali tako da se zabašuri da upravni odbor ipak nešto radi, a zapravo ne radi ništa, radi administrativni posao, što je ne samo pogrešno, nego i uvredljivo i nije ni hrabro. Mislim, gospodine ministre, trebalo je potpuno otvoreno da centralizujete izbor tih direktora, pa bi vaša namera bila potpuno očigledna.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ovde se radi o još jednoj odredbi iza koje se, ako bi se moglo reći, nekako naslućuje još jedan pokušaj ministra kulture da na neki način gazduje ustanovama kulture i da sprečava njihovu autonomiju i slobodu u odlukama, u stvarima koje bi zaista trebalo prepustiti njima.
Ovde se kao obavezujuća odredba navodi formiranje saveta odbora, umetničkih saveta, programskih odbora, bez obzira da li se radi o maloj ustanovi koja, recimo, ima troje ili četvoro zaposlenih u nekoj galeriji i sada treba, pored upravnog odbora u nekim situacijama, i pored umetničkog direktora, da formiraju još neka tela i da se sad tu usložnjava i ta birokratija i nekakva megalomanska konstrukcija rada ustanova kulture. O tome da je to apsolutno „par ekselans“ materija statuta, neću ni da govorim. Znači, vi potpuno ograničavate ustanove i upravne odbore da donose svoje statute i da uređuju rad svojih ustanova na način na koji oni smatraju da je najadekvatniji i veličini ustanove i delatnosti koju obavljaju, i brojem zaposlenih i brojem ljudi koji su umetnički kadar i brojem ljudi koji su administrativni ili tehnički kadar.
Zašto je ova odredba obavezujuća, zaista je potpuno nejasno? I sigurna sam da se neće nikome dopasti, ali je pre svega nerazumljiva.

Hvala.
Ovo je jedan od onih predloga koji nam je ministar predložio u vezi sa kojim postoji veliki otpor i ogromna i negativna reakcija kulturnih krugova, umetničkih udruženja i ustanova kulture.
Obrazloženje koje je nama ministar dao, i Vlada, jeste da se ovaj institut ukida zbog toga što se loše pokazao u praksi, a praksu u sprovođenju ovog instituta trebalo je da sprovodi Ministarstvo, odnosno Vlada. Znači, oni su rekli - mi nismo u stanju da sprovedemo ovaj institut, nesposobni smo da se bavimo praksom i primenom ovog instituta i zato ćemo da ga ukinemo, čime ćemo zapravo da naudimo najviše samim institucijama i da kaznimo njih.
Govorila sam u načelnoj raspravi da je neverovatno da mi ne možemo da se ponosimo institucijama koje traju u Republici Srbiji nekoliko vekova, da jedna Jugoslovenska kinoteka ili Jugoslovensko dramsko pozorište ili Muzej savremene umetnosti nisu zaslužili da nose status institucije od nacionalnog značaja, a da je obrazloženje - nije primenljivo u praksi, jer mi ne znamo kako da primenimo u praksi. Kakvo je to obrazloženje?
Pročitajte svaki amandman i svaki dopis. Ja sam zaista iznenađena da moje kolege narodni poslanici, koji su svi dobili te dopise, i čuli obrazloženja ljudi, da to nisu bili u stanju da uvaže.
Ovo je jedna od stvari o kojoj, nažalost, mediji nisu stigli dovoljno da pišu, ali jesu govorili umetnici o tome i to je zaista jedna vrsta skandala. Gospodin ministar je u načelnoj raspravi čak zloupotrebio izjavu jednog direktora, pokušavajući da izvrne ono što je hteo da kaže, a zapravo su direktori ustanova imali velika očekivanja od ovog instituta, jer je ministar počeo svoj mandat rekavši – mi ćemo brinuti o institucijama i počećemo da vrednujemo, da pravimo razliku između onih koji su u svom radu posebni i koji pokušavaju da se ističu svojim najvišim dometima u umetnosti i u svom delovanju.
Ukidanjem ovog instituta vi ukidate i tu mogućnost. Mislim da ne postoji nijedno obrazloženje koje je ozbiljno i koje bi moglo da zadovolji ljude koji se danas bave kulturom i koji su na čelu naših najvećih institucija kulture.

Želela bih da podržim ovo što je moja koleginica Karavidić rekla i o tome da je na neki način cinično obrazloženje koje smo dobili, osim da je ovaj institut neprimenjiv u praksi, a ponavljam praksu sprovodi samo ministarstvo, da je nemoguće obezbediti određenu vrstu ili neku vrstu podrške u vidu finansiranja.
Ja naprotiv smatram da u trenucima krize i smanjivanje budžeta ovaj institut ima još veći značaj, jer kada su naše institucije ugrožene, kada kultura nema dovoljno sredstava, onda se posebno vodi briga o našim najstarijim i najznačajnijim institucijama.
Jedan takav primer je Narodna biblioteka Srbije. Ona je osnovana 1832. godine, a ustanova od nacionalnog značaja je po zakonu već od 1881. godine, zatim po Zakonu o Narodnoj biblioteci Srbije iz 1901. godine, pa sve od Zakona o opštem interesu u oblasti kulture iz 1992. godine. Sada ponovo mora da se dokazuje da bi dobila status, odnosno oduzima joj se status ustanove od nacionalnog značaja. To je vaš legat, gospodine Tasovac.

Htela sam da, zapravo vama sugerišem poštovani gospodine predsedavajući, pošto gospodin ministar, meni je malo to i duhovito, ali ima običaj da se žali kako je moguće da njemu, kaže – vi poslanici, vi ćete meni da postavljate pitanje. On zaboravlja da je on ovde predstavnik Vlade, a mi smo narodni poslanici, predstavnici građana i mi ne samo da imamo pravo da mu postavljamo pitanja, nego je to naša dužnost.
Tako da vas molim, kada bude nešto slično ponovo rekao, da ga opomenete u ime svih nas poslanika ovde u Skupštini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Samo moram da kažem, nažalost, pošto ste počeli sednicu, niste hteli da sačekate pet minuta, onda smo propustili jedan član zakona gde ste se vrlo bavili tržištem, gospodine Tasovac, jer ste uneli u Zakon o kontroli državne pomoći koji se tiče slobodnog tržišta i ponašanje privrednih subjekata u Zakon o kulturi. To je jedan novom po kome ćete sigurno ostati zapamćeni nakon usvajanja ovog zakona.
Ali, da se vratim na član 27, gde smo mi predložili nekoliko predloga. Ja bih se sada u ovom trenutku zadržala na jednom, pošto mi je on najinteresantniji i najmanje razumljiv, imajući u vidu da u obrazloženju koje ste dali na naš amandman uopšte niste odgovorili na taj deo. Dakle, obrazloženja ni nema.
Radi se o sledećem. Književno prevodilaštvo vi ne želite da stavite na listu onih udruženja koja se smatraju umetničkim, reprezentativnim umetničkim udruženjima, a zapravo hoćete da na tu listu stavite stručno i naučno prevodilaštvo. Mi smo onda razgovarali sa predstavnicima udruženja koji su pokušavali, ne verujući da neko to ne može da razume, da je razlika ogromna između književnog, odnosno umetničkog prevođenja i naučnog prevođenja. Ja ne razumem da vi to ne razumete, da nije isto prevoditi Anu Karenjinu i uputstvo za mobilni telefon.
Neshvatljivo mi je da vi i dalje odbijate da naučno i stručno prevođenje stavite na listu reprezentativnih udruženja u kulturi, to je sasvim u redu, a ne na listu umetničkih udruženja. To, gospodine Tasovac, nije umetničko udruženje. Cela kulturna javnost je u najmanju ruku začuđena da vi i dalje držite do ovog predloga. Na svakom javnom slušanju i raspravi je ukazivano na to. Amandmani su nam stizali do juče. Zaista nerazumljivo.

Samo kratko. Zaista smatram ciničan ovaj odgovor. Ja ne mislim da je to suštinska primedba, ali govorim o amandmanu. Ako pričamo o suštini, suštinsko rešenje za kulturu bi bilo da niste uopšte podneli ovaj zakon ovakav kakav jeste. Samo i da konstatujem, da to ostane zapisano u zapisniku zbog kulturne javnosti, da vi smatrate da je stručno prevođenje umetnost. Hvala.

Gospodine predsedavajući, mislim da ste dva puta rekli član 35.

  Na 36. i hoću da govorim. Ništa, samo da proverim. Hvala vam.
Ovde se radi o jednoj, po mom mišljenju, veoma spornoj odredi zakon, opet naglašavam, potreba gospodina ministra ne samo da gazduje u ustanovama kulture, nego izgleda i u udruženjima koja su samostalna, u koja se slobodno udružuju građani da bi tu ostvarili neke stručne interese, delatnosti i čiji rad i delovanje je uređeno Zakonom o udruženjima građana.
Ovde ministar želi da oni njemu podnose godišnji program rada i da on na to daje saglasnost. On na to nema pravo ni po jednom zakonu, ni po Ustavu, imajući u vidu da Ministarstvo nije osnovalo udruženja. Dakle, zaista mislim da je ovaj član veoma sporan i da, ukoliko bude usvojen, će biti podložan žalbama i reagovanjima drugih organa i da je to zadiranju u autonomiju slobodnih udruženja građana. To je, ponavljam, veoma problematična odredba ovog zakona.

Izveštaj koji se odnosi samo na deo poverenih poslova ne bi trebalo da bude sporan, ali u Zakonu ne stoji tako. U Zakonu stoji da će ministar dati saglasnost na godišnji program rada. Pa, ne može on da daje saglasnost na godišnji program rada, saglasnost daje upravni odbor udruženja, organi koja ta udruženja biraju. Prema tome, ne stoji obrazloženje koje nam je ministar dao.

Ovaj amandman se odnosi na jednu od najbolnijih pitanja danas, kada su u pitanju samostalni umetnici u Republici Srbiji, a to je njihov socijalni status i socijalno osiguranje. O tome sam govorila i u načelnoj raspravi, o tome se ne govori dovoljno.
Veliki broj naših umetnika nema overene zdravstvene knjižice, ne može da se leči, između ostalog zato što se kasni sa uplatom doprinosa, a onda poreska uprava njih progoni, jer su oni poreski obveznici u očima zakona. Mi smo ovde držali nekoliko sastanaka i sednica na Odboru za kulturu, razgovarali sa poreskom upravom, upućivali molbe i zahteve Vladi Republike Srbije, da se umetnicima otpišu neopravdano nagomilane kamate i da se nađe rešenje za njihov status.
Ova odredba u Zakonu, ne samo da ne rešava ovaj problem, nego dodatno otežava težak socijalni položaj samostalnih umetnika. Samostalni umetnik ovom odredbom ostaje jedini poreski obveznik zbog čega će oni i dalje imati ozbiljne probleme sa poreskom upravom iz razloga koji nisu oni skrivili.
Ovom odredbom Ministarstvo umesto da je pokušalo da reguliše, mada se ne može rešiti u celini problem ovim zakonom, to je tačno, ali nije poznato javnosti da je Ministarstvo učinilo i jedan malo potez da predloži izmenu i dopunu Zakona o obaveznom socijalnom i zdravstvenom osiguranju i da se nađe rešenje u Vladi Republike Srbije u dogovoru sa poreskom upravom da se ovim ljudima omogući da ostvare svoja osnovna egzistencijalna prava.

Naravno da ne sumnjam da ste imali sastanke čak sam o tome i obaveštena, jer udruženja uvek prvo odu kod ministra, prirodno, jer je ministar nosilaca izvršne vlasti i umetnici očekuju da je to prvo mesto kome treba da se obrate, jer znaju da je to posao ministra da rešava takva konkretna pitanja. A onda kada ne naiđu na odgovor onda dođu u Skupštinu. Da, obavešteni su da su bili kod vas na sastancima i da ste im rekli da za to niste nadležni. Nadam se, a sada čujem od vas i to je zaista dobra vest,  da su se stvari u tom pogledu pomerile na bolje, ali još uvek nisu rešene sistemski. Pozivam vas da obratite pažnju na to. Pokrenite inicijativu. Pomozite svojim kolegama umetnicima da mogu da idu kod lekara.

Mislim da se ne razumemo. Dakle, ja sam kritikovala da vi zadirete u ono što nisu vaše nadležnosti, a ono što se očekuje od toga se na neki način ograđujete. Dakle, to je vrlo bitna razlika. Naravno, da ne očekujem od ministra kulture da odgovara kao birokrata na šalteru koji gleda u propis i kaže ovo je moja nadležno ovo nije moja nadležnost. Vi ste sada političar, vi imate prava na sednicama Vlade da pokrećete pitanja i iz nadležnosti drugih resora kada se to tiče položaja umetnika za koje ste vi direktno odgovorni da o njima brinete. Kao što recimo, pohvalila sam danas gospodina ministra Udovičića koji je pokazao veliku želju da brine o sportistima, da zadrži njihove nagrade i da ih zaštiti. To isto, pretpostavljam, očekuju od vas.