Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici Vlade, kao što sam malopre rekla, ovde se radi o amandmanu naše poslaničke grupe koja se odnosi, kako smo mi nazvali taj novi član koji predlažemo, na program prevencije osipanja učenika iz obrazovanja i u obrazloženju Vlade na odbijanje ovog amandmana, navodi se da se amandman ne prihvata iz razloga što je članom 25. stav 2. tačka 4. Predloga zakona propisano da se razvojni plan škole, da sadrži mere prevencija osipanja učenika.
Mi smo već u odnosu na taj amandman 25. i 26. pogotovu ulagali članove, odnosno uložili amandman, tvrdeći da postoji kvalitativna razlika između mera i programa koje mi predlažemo, upravo upućujući na ono što stoji u vašoj strategiji, a podaci su alarmantni.
Samo da citiram, to je deo našeg obrazloženja, podaci pokazuju da obrazovni sistem ne podržava ustavno pravo na obrazovanje za oko 28.000 dece uzrasta od sedam do 14 godina i obzirom da smo u načelnoj raspravi pričali o tome da imamo ambicije da u nekom dugoročnom smislu podižemo veći nivo srednjoškolskog obrazovanja na nivo obaveznog i smatramo da je ovo jako važno, ne ulazeći u to kolika je mogućnost i kakva je diskrecija pojedinačnih škola da sopstvenim merama i aktivnostima na neki način isprate ovaj problem i pokušaju da stvari dovedu u red, ne tvrdeći ni da je to adekvatno ili neadekvatno, ja vam skrećem pažnju da bi program omogućio, da pored tih mera i aktivnosti, na neki način omogućimo i Ministarstvu da prati te mere i aktivnosti, jer bi u slučaju usvajanja programa i obaveza nadležnih, da se obaveštavaju i izveštavaju nadležni saveti i samo Ministarstvo.
Tako da, eto u tom smislu, mi smo smatrali da je neophodno malo jasnije definisati mere i aktivnosti, propisati obaveze za škole da to bude i deo razvojnog plana. Ono što je posebno značajno i zbog čega naročito reagujem, a to je da bi prihvatanjem ovakvog amandmana se na neki način sistemski uredila ova problematika, pristup prevencije osipanja učenika i onih koji, nažalost, ne uspevaju da završe ni osnovno školsko obrazovanje, a time i odgovorila onom velikom interesovanju Evropske unije za ovu vrstu problema.
Kao što znate, ovo se veoma blisko prati, pre svega zbog određenih osetljivih populacija, to je pre svega romska, ali i neke druge populacije, strogo se posmatra i ono što je najzanimljivije, dakle, sve će primedbe, obzirom da je stanje kakvo jeste, koje se odnose na neadekvatnost mera i aktivnosti pojedinačnih škola, biti pripisivane državi kao celini. U tom smislu će onda na neki način to reflektovati i našu uspešnost, ostvarivanje tog dela strategije ili ostvarivanje novih pretpostavki za bolje regulisanje ove problematike, te vas molimo da još jednom razmislite o ovome i da eventualno u danu za glasanje promenite svoj stav. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, poštovani predstavnici, ljudi koji su pomogli da do Predloga ove rezolucije dođe i drage kolege i koleginice poslanici, javljam se kao jedan od potpisnika ovog Predloga rezolucije. U ime svog poslaničkog kluba izražavam podršku.
Javljam se ponukana i prethodnim govornikom, a pogotovu činjenicom da se raspravlja o nečemu što na prvi pogled možda građanima neće biti naročito ni zanimljivo, a možda ni jasno. Za to sam inspirisana i ovim knjigama koje držim pred sobom, jer se ovim pitanjem ljudi ozbiljno bave i u svetu i u uporednom pravu, kao i kod nas.
Pred sobom držim priručnik o pravnim formalnostima koje izdaje Savezno ministarstvo pravde u Saveznoj Republici Nemačkoj, pa pošto na prvi pogled deluje da su ovo samo formalna i opšta pitanja, a neposredno to proističe iz prethodne diskusije, osećam potrebu da neke stvari razjasnim.
Kada se radi o Rezoluciji kao o opštem aktu, dakle, nema mnogo mogućnosti za postavljanje konkretnih zahteva, a pogotovo ne, ako sam dobro razumela prethodnog kolegu, za izmene postojećih pravnih propisa. Dakle, ovo je jedna vrsta akta kojim se uočavaju problemi i pokušava na neki način izraziti neka vrsta zabrinutosti za uočene probleme i vrlo skromno napomenuti neke preporuke koje su zaista po svom karakteru opšte, kao što je i sam karakter Rezolucije kao opšteg pravnog akta Skupštine.
Ono što je u tome jako značajno jeste da je najključniji problem koji je uočeni, ali on je zaista na nivou apela, činjenica da u Srbiji ne postoji koherentan zakonodavni plan, da se on niti objavljuje niti predočava Skupštini, što implicira da je u tom smislu i saradnja Narodne skupštine i Vlade u mnogo čemu neizvesna, ad hok i stihijska.
Iako na prvi pogled deluje da je ta sinhronizacija savršena, makar ako se odnosi Vlade i Skupštine razumeju kao odnosi većine u demokratskom društvu. To nije uvek tako i zbog toga dolazi do ogromnih problema u odnosu na usklađivanje pravnog poretka, hijerarhiju pravnih akata, o čemu je već bilo reči i preuzimanja političke odgovornosti za valjanost usvojenih zakonodavnih politika. Mora postojati jedna opšta, jasna. Ona se na neki način možda nazire, ali kod nas to na žalost nije običaj u ekspozeu premijera kada se sastavlja Vlada, ali to nije slučaj kao što je u uporednim pravnim sistemima, da je to praktično program zakonodavnog rada, što je recimo primer u SAD ili u nekim drugim sistemima.
Ono što je takođe razlog zbog koga podržavamo ovu Rezoluciju jeste i činjenica da postoje i nedovoljna znanja i nedovoljne veštine kada je u pitanju unapređenje kvaliteta zakonodavnog procesa koji, naravno, podrazumeva mnogo stvari, od onoga što deluje kao jako opšta stvar, a to je jačanje vladavine prava, podizanje nivoa pravne sigurnosti, dosledno poštovanje principa podele vlasti, koji ne implicira podelu vlasti da u njoj nema nikakve saradnje. To naročito podvlačim, pogotovo kada su u pitanju odnosi Skupštine i Vlade. Ono što je još jako važno, postoji jedna konkretna stvar zbog koje je ova Rezolucija neophodna, a to je zato što smo u toj akciji usaglašavanja pravnih propisa sa tekovinama EU i u tome ima puno posla. Ima i nejasnoća, negde i nerazumevanja, pa su i načela na koje se ukazuje u Predlogu rezolucije u tom smislu zaista i formulisana sa aspekta efikasnosti, delotvornosti, ekonomičnosti i srazmernosti postupka i slično.
Iskoristila bih priliku da se zadržim na nekim stvarima koje Rezolucija uočava, jer su u pitanju vrlo opšte stvari. Dakle, ako već govorimo o hijerarhiji pravnih akata zakona među sobom, o čemu je takođe bilo reči, moramo utvrditi da se zakonima utvrđuju samo osnovna društvena pitanja i da je u tom smislu neophodno standardizovati stvari i da je detaljno utvrđivanje stvari u našim zakonima postalo nešto što je uobičajeno, a što je na neki način protivno logici opšteg pravnog akta, jer uz to ide i prilično široko davanje javnih ovlašćenja raznim akterima u tom procesu, a ono bi moralo biti zaista restriktivnije postavljeno, kako bi se ona odgovornost o kojoj sam malo pre govorila mogla efikasnije i preuzimati, a sprovoditi, uostalom i za nju snositi konsekvence ukoliko je to potrebno.
Stvari koje smo uočavali i sa kojima se stalno susrećemo, evo imali smo i juče prilike u toj maratonskoj sednici da vidimo koliki je problem u pojedinim našim navikama, objedinjavanjima, spajanjima velikog broja zakona koji su na dnevnom redu, nemogućnost da se prilože podzakonski akti koji će govoriti malo jasnije o tome kakve su namere po usvajanju zakona. Ukoliko to nije moguće, ponekad stvarno i nije moguće, da se ti podzakonski akti onda makar oroče na izvesno vreme, a da ne bude prilika da to uradimo formalno, a najčešće i ne ispoštujemo. Neki primeri su već davani.
Ono što je vrlo upečatljivo od kako sam ja poslanik je to da se predlozi zakona uglavnom usvajaju po hitnim procedurama. To je veoma loše i sa aspekta transparentnosti procesa i učešća javnosti u definisanju zakonodavnih politika, a u tom smislu prosto neizostavno priziva vrlo česte izmene i dopune propisa, i u tom smislu nekad i Galimatijas u samim propisima, koje čak i pravni stručnjaci teško raščlanjavaju.
Zbog toga se zalažemo za nešto što je i deo rezolucije, a to je da se zaista počnu pripremati zvanični prečišćeni tekstovi zakona i, što je još važnije, pojedina zvanična obrazloženja odredbi. Imamo mogućnost da kao parlament autentično tumačimo zakone i mislim da je to nešto čime se moramo malo ozbiljnije pozabaviti, ne bismo li se stalno oslanjali na odluke Ustavnog suda koji, u hijerarhiji koja postoji unutar poretka, podrazumeva i implicira konačnost, obaveznost i izvršnost odluka, ali ne mora nužno značiti umanjenje našeg posla, skraćenje našeg posla, ekonomičnost postupka, a kamoli kontinuirano praćenje donošenja i primene propisa.
Zalažemo se i za kontinuirano stručno usavršavanje, kako službi koje rade u Skupštini, tako i ljudi koji se bave zakonodavnim politikama i zakonodavnim procesom.
Ono što nam je naročito značajno, to je da ukažemo i na osnov koji ova rezolucija pruža u čitavom nizu poznatih i uvaženih antikorupcijskih mera, a jedna od njih bi bila i mislim da je krajnje vreme, o tome smo već i govorili raznim drugim povodima i na raznim seminarima, za donošenje zakona o lobiranju, za koje se sve češće zalažemo.
Uz davanje podrške rezoluciji, uz obećanje da ćemo razmotriti i predložene amandmane i, ukoliko je moguće, ne samo razmotriti nego ih i usvojiti, ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, ministra trenutno nema, ali pozdraviću i njega, članovi tima i kolege narodni poslanici, plašim se da ću verovatno posle ovakvih rasprava biti pomalo akademska, a možda i dosadna.
Razmišljajući o ovako kompleksnom predlogu za objedinjenje rasprave kada je u pitanju ovoliki broj obrazovnih zakona, sebi sam dala neku temu i razmišljala da sa vama popričam o tome da li mi uopšte imamo obrazovanje za moderno društvo i razvoj, kako do njega doći, može li se ovim promenama koje su ponuđene pred nama do toga doći i gde je tu razlika između strategije, vizije i mogućnosti da se to implementira u praksi, ali ne mogu da ostanem imuna na ono što se upravo dogodilo, pa sam morala da preokrenem način razmišljanja i da malo proverim kako stoji stvar sa koalicionim sporazumom i političkim ciljevima Vlade.
Gle zaprepašćenja, obrazovanje i nauka su definisani kao prioriteti, pa onda se u tom koalicionom sporazumu govori o nastavku reformskog procesa. Lično se smatram opozicijom u punom smislu te reči, po opredeljenju konstruktivnom opozicijom, ali sam se prepala od ovolike konstruktivnosti kada je u pitanju vladajuća koalicija, pa ću pokušati na neki način da umanjim tu količinu konstruktivnosti i da se malo pozabavim zakonima pred nama.
Ono od čega sam želela da pođem u svojoj raspravi jeste činjenica o kojoj je govorio gospodin ministar. On je rekao da je unapređenje pravnog okvira preduslov za jačanje tendencija reformi i naročito je citirao vaspitnu ulogu škole o čemu je već bilo reči i jačanje veze sa socijalnim partnerima.
Pošto sam na neki način dvostruko uvezana u temu jer sam neko ko dolazi iz obrazovnog sistema, ali trenutno se ovde obraća i građanima Republike Srbije, zaista osećam ličnu odgovornost da kažem da neko i mnogo temeljnije i značajnije, bolje unapređenje pravnog okvira ne može ni u kom slučaju da dovede do ovakvih ambicioznih ostvarivanja ciljeva u eventualnom slučaju to može biti samo pretpostavka i u tom smislu zaista se nadam da će resorno ministarstvo razmišljati o sveobuhvatnijim reformama u budućnosti, o donošenju i nekih drugih zakona. Pravilno je primećeno da jedan zakon apsolutno to svima bode oči nedostaje, to je Zakon o visokom obrazovanju.
Pošto je to deo obrazovnog procesa iz koga ja dolazim i sa te strane mogu reći da sve ove promene o kojima govorimo u odnosu na osnovno i srednjoškolsko obrazovanje zaista lepo zvuči na papiru. Ali, ta deca sa kojom se mi suočavamo kada postanu brucoši jednog dana, vrlo brutalno nam saopštavaju da nešto od onih podataka o kojima smo slušali, a neki su bili i vrlo dramatični. Dakle, počev od toga kakvi su materijalni uslovi u našem školskom sistemu, od prebrojavanja broja toaleta pa nadalje do onoga šta su stvarno naši uspesi kada je u pitanju recimo evidentiranje prema nekim evropski i svetski priznatim standardima i indikatorima kao što su uspesi ili neuspesi na PISA testovima i slično. Prosto mislim da je zaista neophodno razmišljati o nekim načinima kako taj sistem bolje uvezati, kako on može prodisati.
Mislim da je potpuno jasno da će se to teško dogoditi ako je tolika konstruktivnost bila prisutna i kada su bile najavljivane reforme za budžet i rebalans budžeta jer participacija obrazovanja u ukupnom budžetu, kada su u pitanju sredstva, su zaista minorna. Ako se čak tešimo i podacima da to nije značajno manje u odnosu na neke od zemalja u regionu, zaista je značajno manje u odnosu na zemlje u EU, a onda se tu podizanjem kvaliteta zaista teško može postizati.
Ono što je takođe vrlo značajno kada su u pitanju ovi zakoni pred nama i odsustvo, kako sam rekla, te vizije i neke suštinske reforme možda dolazi i otuda što se u ovim malo pre spomenutim ciljevima koalicije kaže se da će se reforme nastaviti što implicira dakle jednu vrstu kontinuiteta, a ne diskontinuteta, što po sebi ne mora biti ni dobro ni loše. Ono što je za mene u svemu tome upečatljivije to je stvaranje pretpostavki za neko strateško opredeljivanje koje će biti značajno drugačije i učinkovitije, ako je to cilj svih nas, zaista teško prepoznatljivi, s obzirom da je činjenica da će sa ovakvim promenama, a ja se neću drznuti da nazovem kozmetičkim, a neki od pripadnika koalicije su čak i to rekli, dakle, u pitanju je šuma propisa i više bih rekla neka inercija upodobljavanja strategije.
Strategija je opet osmišljena svega do 2020. godine. To je u nekom kolokvijalnom smislu zaista sutra i mislim da ta stvar mora da se i vremenski nekako preraspodeli. Znači, bez neke dublje vizije o tome kako postići ono što svi želimo, a to je da postanemo društvo znanja, o tome smo gospodin ministar i ja već polemisali kada smo pričali o promenama Zakona o visokom obrazovanju. To je proces, to je apsolutno proces, to je nešto što je evidentno problematično, zašta je potrebna ogromna snaga, ogromno vreme i ogromna istrajnost. Pored materijalnih resursa to su pre svega i ljudi koji su kapitalni deo čitavog tog procesa.
Više od trećine našeg stanovništva je aktivno uključeno u sistem obrazovanja u raznim ulogama bilo da su učenici, studenti, do nastavnika itd. Ono što je veoma značajno da mi ako nemamo druga sredstva taj ogroman ljudski potencijal imamo. Dolazi do osipanja i to su termini oko kojih smo se sporili, dolazi do demografskog pada ali i dalje je to još uvek veliki broj mladih ljudi koji treba na neki način da iznesu reforme ne samo u sistemu obrazovanja nego u ukupnom društvu. Bez toga mi se čini da ćemo jako teško doći do nekih značajnijih pomaka.
Ono što želim da kažem jeste da ovaj set zakona u popriličnoj meri je refleksija trenutnog stanja, jedna vrsta i inercije ako se možete sa mnom i oko toga složiti i nešto što je veoma opasno kada se razmišlja na složeniji i kompleksniji način kada je u pitanju neophodnost, ne samo kontinuiteta u reformama nego i značajnih preokreta. Premda je vrlo teško doći do validnih indikatora, barem onih koji se mogu upodobiti sa svetskim i evropskim standardima, jasno je da mi tu posustajemo i da nismo na dobrom putu.
Ono što je takođe veoma značajno kako bismo postigli neke efekte kada je u pitanju uopšte reforma obrazovanja jeste da se konačno pozabavimo i tim kvalitetom obrazovanja, ne samo njihovim indikatorima, merenjima i slično nego šta je sa kvalitetom. Na koji način vi možete podići kvalitet, podići zainteresovanost. Pitanje motivacije se danas postavljalo više puta u plenumu. Teško je suditi i po publici i po onima koji ovo zaista pažljivo prate od samog početka da je tu neki preveliki optimizam i motivacija na dnevnom redu.
S obzirom da dolazim iz visokog obrazovanja, ako sve to nekako dovedemo do nekih diploma, nekih kvalitetnih kadrova i onda još doživimo odliv mozgova, šta smo onda uradili. To su onda nepovratno izgubljena sredstva koja su i ovako na neki način čudom namaknuta kada je u pitanju srpski budžet. Ono što je u tom smislu za mene takođe veoma važno to je kako ojačati taj obrazovni sektor, ne samo u smislu inovativnosti i kreativnosti nego i u vrednosnom smislu.
Mislim lično sasvim suprotno kada su vrednosti u pitanju u odnosu na neke od prethodnih govornika ali je vrlo važno da to po mom uverenju i duboko verujem po uverenju većine članova mog poslaničkog kluba LDP, jeste društvo znanja, permanentnog učenja koje apsolutno moram da povećava i neke druge vrednosne kriterijume koji će biti presudno značajni za ovo društvo.
Ako u moru ovih podataka naiđete na podatke i relevantnih istraživanja objavljenih u NIN krajem prošle godine da obrazovanje koje treba na neki način da nas uputi i na širenje demokratičnosti i jačanje humanističkih aspekata, onda nađete podatak da mladi od 12 do 18 godina imaju negativan stav prema osobama drukčijih seksualnih sklonosti, prema ateistima, prema pripadnicima drugih nacionalnosti, prema HIV pozitivnim osobama i na kraju prema samim odličnim učenicima. Dakle, to je jedan procenat od 19%. Dakle, postoji animozitet prema štreberima. Molim vas, pa ti štreberi su jedina mogućnost da se na neki način razvijamo i da podižemo ovo društvo.
Prema tom istom istraživanju što je još zanimljivije, interesovanje učenika u odlučivanju o sopstvenom obrazovanju je alarmantno nisko. Sve je to lepo i kažem na papiru zvuči divno, imamo sada i učeničke parlamente, ali u njima neko treba zaista aktivno i da učestvuje i da bude motivisan da u tako nečem učestvuje.
Kada je u pitanju obilje ovih konkretnih rešenja, mislim da će biti prilike jer smo uložili dosta amandmana da se time pozabavimo i u pretresu u pojedinostima. Neću da trošim vreme na te stvari jer će biti još prilike za to. Ako se već govori o onome što bi trebalo da budu ukupno ciljevi kada je u pitanju stanje u sistemu obrazovanja u Srbiji, mislim da se nikako ne može izbeći nastavak reformi na mnogo značajnije načine u suštinski kvalitetnom smislu, a ne samo prema formi upodobljavanja strategije koja je takva kakva jeste za sada. Znači, na drugačijim obrazovnim ishodima, na podizanju opšteg razumevanja ciljeva kojima se ovi ishodi u obrazovanju moraju bazirati i da rezultati u tom smislu podrazumevaju da se mora u obrazovanju pristupati mnogo analitičnije, mnogo dugoročnije.
Jedna od stvari koja meni pada u oči je da kada su u pitanju ta multidisciplinarna istraživanja reforme obrazovanja uopšte, ne samo u Srbiji nego i u svetu, se ovde vrlo često razumeju i kao nerelevantna naučna aktivnost, a to su vrlo zanimljiva i vrlo važna istraživanja koja bi morala na neki način da pomognu i tu međusektorsku koordinaciju koje veoma slabo ima. Dakle, ne samo sveobuhvatnost reforme kao takve, nego jasno definisanje, zašto da ne, prvo kratkoročnih, onda srednjoročnih, pa tek onda dugoročnih ciljeva...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Završavam. Jasna podela nadležnosti i mnogo osmišljeniji način praćenja uspešnosti i sprovođenja reforme. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedniče Skupštine, gospodine ministre, članovi ministarstva i drage koleginice i kolege, veoma mi je drago da primetimo, obzirom da sam sinoćnju raspravu odslušala do samog kraja, objedinjeni pretres, nije omeo činjenicu da je svakako najznačajniji predlog zakona u ovom setu zakona, zakon koji svi nazivamo "Marijin zakon" i vrlo je dobro da su podaci koje je uvaženi ministar u svom ekspozeu istakao, potvrdili ono što i javnost želi i zahteva u podršci za ovaj zakon, a to je potpunija krivično-pravna zaštita maloletnih lica koja su izložena deliktima protiv njihove polne slobode.
Dobro je takođe da je ministar javnost podsetio da je ovaj Predlog zakona delom i posledica obaveze koju je naša zemlja preuzela prihvatanjem odgovarajuće konvencije Saveta Evrope, a veoma je važno pri tome što je ogromna većina ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova juče i apostrofirala, da ovaj Predlog zakona koji svi zovemo "Marijin zakon" ne sme ostati samo uspomena na jednu tragičnu žrtvu, devojčice Marije, već mora postati trajna opomena koja će u toliko postati trajnija, ukoliko ovo bude zakon koji će se poslednji put nazvati imenom žrtve, pogotovo jedne devojčice i koja će utoliko pre postati integralni deo Krivičnog zakonika, pa vas u tom smislu i upućujem na tako nešto.
Ono što u ovakvim okolnostima ume da onespokoji jeste to što smo svi juče čuli na samom početku načelnog pretresa i što ljudi nisu komentarisali, a što je ličilo na prvi pogled podržavanja jednog određenog rešenja kazneno-pravne politike, kada je u pitanju ovaj zakon, a u stvari je dobilo jednu formu moralne pridike.
Ne smatram se lično uopšte prozvanom u tom smislu, kada je to određeno kazneno-pravno rešenje u pitanju i koje je malo pre spomenuto i od prethodnog govornika, smatram da ne postoji nikakvo pravo nikome da ikome oduzme pravo na suprotna mišljenja, a kamo li da argumentuje suprotno mišljenje.
Stvar je opšte obrazovanja i kulture, a pogotovo jednog školovanog pravnika, da upozna se sa istorijom i razvojem krivičnog prava, način na koji se dolazi do inkriminacije pojedinih krivičnih dela, a pogotovo načina na koji dolazi do jedne ustaljenje i učvršćene kazneno-pravne politike.
Dakle, da bi različito sagledavanje kaznenih rešenja smelo uopšte značiti nekome oduzimanje prava na reč, a kamo li debatu, pogotovo moralno pravo, to je nešto na šta sam morala da reagujem.
Analogija u krivično-pravnoj materiji da smo se u istoriji rukovodili istom logikom, abolicionisti nikada ne bi uspeli i većina pravnih sistema u svetu bi još uvek imala smrtnu kaznu. To sam iskoristila kao pravo da iskomentarišem ono što se čulo u raspravi juče.
U iskazivanju moje pune podrške, lične, a i poslaničkog kluba LDP kojoj pripadam na "Marijin zakon", ja se takođe nadam da ćemo pozdraviti i većinu, odnosno podržati većinu najavljenih amandmana na Predlog zakona, kako bi se rešenje još više usavršilo, a pogotovo ono rešenje za koje se mi naročito zalažemo, a to je pitanje trajne nezastarivosti seksualnog delikta prema maloletnim licima.
Što se tiče ostalih tačaka objedinjene rasprave, ne mogu reći mnogo više nego što smo u prethodnim prilikama imali prilike i da razmenimo, kao komentare uz svo razumevanje za vašu potrebu da promovišete strategiju koju najavljujete i naročito akcioni plan koji će implementirati tu strategiju u budućnosti, ali moram konstatovati da smo ponovo na terenu intenzivnog rada na parcijalnim rešenjima, a ne na sistematskim rešenjima izmene zakona, pa čak i u slučaju ovog velikog zakona oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, jer o priznanju samog ministra, polovina teksta zakona sadrži niz identičnih odredaba, neposredno prethodećeg zakona, a da li će se na taj način otkloniti rđave strane koje su u primeni ovog zakona iskazale, ostaje da se vidi.
Ono što je posebno značajno, mislim da nema garancije da će se ovim načinom promene zakona ojačati dobre strane kako je to ministar primetio u svom ekspozeu, jer podsećam, kada su u pitanju novi, kako ih je ministar nazvao, pionirski zakoni, koji pokazuju određene pomake u regulisanju ovako delikatnih materija, ovakav način čestih izmena zakona ometa mogućnost da se dođe do ujednačena sudske prakse, što je pretpostavka stabilnog i koherentnog pravnog poretka, pogotovo u tako delikatnoj materiji kakva je krivično-pravna.
Na samom kraju, htela sam još, kada je u pitanju pravosudna materija da kažem da se bavljenjem tom materijom mora pomeriti sa parcijalnog na sistematsko rešavanje, na unapređenje zakonodavnog okvira, da je to i u onim predlozima za koje LDP nema nikakvih primedbi, pa i u onom delu kada se interveniše u Krivični zakon i kada se eliminiše to limitiranje ustavnog prava na branioca, tako što se izjednačavaju prava advokatima pripravnicima i omogućava im se da neposredno stiču neophodno profesionalno iskustvo od samog početka svog radnog veka.
Uz moje lično uvažavanje, i angažovanje, obzirom da se po profesiji uglavnom bavim obrazovanjem, podržavam nastojanja da mladi ljudi steknu iskustva što je moguće pre, a čini se da, kada sagledate celinu predloženih rešenja, u ovom Predlogu zakona zaista takvu akciju ne možemo nazvati drugom do kozmetičkom, parcijalno, pa se nadam da ćete taj manir u budućnosti menjati. Hvala.

Samo kratko, neću ulaziti u veliku raspravu. Dao sam primedbu ne sa aspekta ljudskih prava, nego sa aspekta prava na drugačije mišljenje, dakle, jednog ustavnog prava koje je drugačije po svojoj vrsti, o kazneno-pravnim politikama, blagosti ili strogosti, o tome možemo debatovati, o tome se i debatuje. Samo sam uputila na neophodnost da se dozvoli alternativno mišljenje, sučeljavanje mišljenja, debata i da se u takvoj debati iznađe bolje rešenje, nikakvu drugu vrstu ambicije nisam imala, a naročito ne neku lične vrste. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Visokog saveta sudstva, poštovane koleginice i kolege, pokušaću da vam se obratim na malo drugačiji način. Naime, smatram da je neophodno i zbog građana koji nas posmatraju, premda je moja vokacija upravo ta, ustavno pravo, da se pozabavimo onim čime se danas zaista i bavimo, a to znači sprovođenjem jedne odluke Ustavnog suda.
Ima dosta mistifikacija u odnosu na to šta je Ustavni sud, kakve su njegove odluke, otkuda potreba da se one izvršavaju itd. Zato osećam potrebu da se zbog svog dugogodišnjeg iskustva u bavljenju ovim stvarima obratim građanima Srbije i da zbog toga pokušam da pojasnim o čemu se u stvari radi.
Dakle, šta je to Ustavni sud? Kakva je to vlast? Kako se ona definiše? Ustavni sud je jedna vrlo specifična vlast. Ona je hibridna po svojoj prirodi, pravno-politička vlast, ali svakako ne i četvrta vlast koja se ostalim autoritetima u državi, kakve su zakonodavna, izvršna i sudska vlast, može nametati kao neko ko je autoritet koji može uticati na njihove nadležnosti.
Ono što je činjenica, to je da je Ustavni sud organ koji odlučuje o ustavnosti zakona, pored ostalih svojih nadležnosti, a u ovom konkretnom slučaju to nas danas interesuje. Kao takav i on je organ koji mora biti pod samim Ustavom.
Dakle, Ustavni sud nije vlast koja se nekome nameće, on je prosto prirodni instrument za uravnoteženje vlasti, triju osnovnih vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. U tom smislu on ne predstavlja autoritet koji nam se nameće iz nekih metafizičkih razloga. Postojanje potrebe da se usklađuje pravni poredak i da se konstantovane neustavnosti uklanjaju iz pravnog poretka je nesporno.
Ono što je u ovoj stvari kojom se danas bavimo sporno, jeste činjenica kako ćemo postupiti i kome se Ustavni sud u stvari obraća. Ustavni sud to kaže lepo sam. Ako pogledate malo pažljivije, interesantno je da niko taj deo ustavne odluke Ustavnog suda nije pomenuo. Kaže da je, oglašavajući neustavnost člana zakona o kome danas govorimo, član 102. stav 5, pravna primena osporene odredbe zakona u potpunosti iscrpljena prvim izborom predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Znači, time sam Ustavni sud kaže da je primena ove norme već konzumirana. Dakle, nastala je jedna pravna situacija koju valja pravno urediti i koju treba na pravni način pokušati razrešiti.
Ono što je takođe veoma značajno jeste da se Ustavni sud u stvari obraća nama, Narodnoj skupštini. Dakle, on se obraća donosiocu zakona i kaže – doneo si odredbu zakona koja je neustavna. Organ koji mora da postupi po ovome jeste Narodna skupština, a ne, uz dužno poštovanje, Visoki savet sudstva, ni njegovi članovi, a ponajmanje njegov član po položaju, uvaženi gospodin ministar, utoliko pre što je i preminentni pripadnik izvršne vlasti.
Šlagvort mi je u stvari dao sam ministar u svom uvodnom izlaganju. Vrlo pažljivo sam ga slušala, on je rekao da smatra da je pravno nelogično raspravljati o odluci Ustavnog suda. To nikako ne može biti stvar, pogotovo u ovom slučaju kada je naš ustavni sud nesporno sud koji retko obavlja svoju funkciju kao takozvani aktivni sud.
Dakle, pravi ustavni sud, a to će nesporni autoriteti ustavno-pravne nauke reći, je onaj koji ne samo da tumači odluke zakona i razmatra zakone u odnosu na to jesu li u skladu ili su u neskladu sa Ustavom, nego pokušava da i dalje tumači i razvija pravo kako bi ono funkcionisalo kao jedinstveni organizam. Ustavni sud se na to nije odlučio. Zašto on ne obavlja svoju ulogu stvaralački kreativnu, o tome možemo raspravljati. Zašto je ta kreacija Ustavnog suda negde izostala i koji su razlozi, takođe za ovu raspravu danas nije preterano važno.
Ono što je važno, to je da se primena ove norme na neki način konzumirala i samom činjenicom izbora prve predsednice Vrhovnog kasacionog suda i da je utoliko potreba da se iznađe pravno-logično rešenje nešto što je utemeljeno i u samom Ustavu i u zakonu, na šta bih ja gospodinu ministru posebno ukazala pažnju.
Ono što je takođe značajno, to je da ne treba da imamo nikakve mistifikacije ni kada je u pitanju iznalaženje razloga, pravnih osnova i slično za određena postupanja. Tu sad možemo da se na neki način takmičimo u tome ko je veštiji, ko je skloniji vratolomijama i akrobacijama. Ja lično tome nisam sklona. Smatram da su rešenja koja su najjednostavnija ujedno najčešće i pravno najčistija.
Pošto se Ustavni sud obraća Narodnoj skupštini, onda je bilo jasno da ćemo ili pokušati da krenemo u neko novo iniciranje promene zakona ili nekim drugim putem. Zašto to ne nazvati i razrešenjem? Od toga ne treba bežati.
Ova akrobatika koja govori o prestanku funkcije i naročito pozivanje kao pravni osnov, recimo, između ostalog to mi je upalo u oči, na član 202. Poslovnika Narodne skupštine, koji ste, gospodine ministre, citiram, nazvali svojevrsnim procesnim zakonom, nadam se da je omaška u pitanju, jer se nikako ta vrsta pravnog akta ne može nazvati procesnim zakonom, i ova poslednja argumentacija koju ste neposredno pred pauzu izneli, gde ste naveli član 154. Ustava i rekli da, pored ostalog, ako već pokušavamo da raspravljamo o tome može li se raspravljati o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda na ovaj način, učestvuje u postupku. Kao što i sami znate jer ste pravnik, postupak ima više faza, jedno je iniciranje, a sasvim nešto drug tok postupka. Samo toliko oko tih proceduralnih primedaba.
Ono što je za mene značajnije to je zašto biste morali ovim pravnim putem, koji bi bio logičan i ujedno nesporan, da se pozabavite i iz političkih razloga? Dakle, ne treba od toga pobeći. Ako ne bežimo i od činjenice da je Ustavni sud pravno-politički organ koji je po svom načinu delovanja par ekselans pravni organ, ali je po efektima svoga delovanja par ekselans politički organ, jer se meša u ono što je uređenje vlasti, onda mislim da je i za vas politički veoma nužno da se pozabavite tim pitanjem kako pronaći adekvatne pravne načine, ne ulazeći u vaše političke inspiracije, ambicije i slično.
Ako je vaša ambicija, u koju ja zaista verujem, da je potrebno nastaviti sa reformom pravosuđa, čak je i revidirati, o tome ste više puta u javnosti govorili, zašto da ne? Ali, da li je pravi način personalna obnova ili neka vrsta strukturne obnove, institucionalne obnove, kojom će na neki način prestati sa tim pritiscima na sudsku vlast. Dokle sa politizacijom sudstva? Dokle se ti eksperimenti mogu izdržavati? Dokle uopšte to sudstvo može više da izdržava? Zašto nova ishitrena rešenja? Zašto ponovo novi postupci i propisi?
Mislim da je krajnje vreme da se svi na neki način zapitamo je li vreme da izvršna i zakonodavna vlast, a to smo i mi ovde, na neki način odustanemo od prakse pritiska na sudske organe. Pri čemu, moram da kažem, bi ti sami sudski organi na neki način morali da pokažu način da se tim pritiscima odupru. Ja to još uvek, takođe, ne vidim.
Ono što je takođe značajno, a to je da se iz čitave slike gubi nešto što je, da kažem, ne samo strukturna, personalna obnova. Gde ćete naći toliki silni novac? Kako otvoriti budžet za sve te stvari koje se sada otvaraju? Dakle, gde su humani resursi koji mogu da odgovore na te neverovatne potrebe koje postoje, kada je u pitanju naš sudski sistem?
Ono što se ovde veoma retko pominje ili ga neretko pominju samo članovi opozicije, najčešće upravo LDP, a to je - kako prevazići ovu stvar, ovolike defekte koji u stvari proizilaze iz samog teksta Ustava, zašto to kriti? Kako bez temeljne revizije ustavnog sistema mi na ova pitanja uopšte možemo da počnemo da odgovaramo?
Verujem, duboko verujem, da smo svi zainteresovani da se ovim pozabavimo na ozbiljan način. Zaista mislim da razvijati pravo u svrhu politike, jer je to život koji svi živimo, ne može biti ništa važnije za sve nas, bilo kojoj političkoj stranci ili načinu mišljenja da pripadamo. Prosto smatram da je neophodno i sa ove strane i kao neko ko se bavi ustavnim pravom, da vas pozovem da se ne krene putem otklanjanja neprava nepravom.
Dakle, debatovati o nečemu što je pitanje Ustava, primene Ustava, primene ustavno-sudskih zakona, karaktera ustavno-sudskih odluka, sve ono što se u stvari čini kako bi se pravo dalje razvijalo je debata koja je više, čini mi se, nego ikad potrebna u ovom društvu, u kojem politička vlast ima snažnu i potpuno neskrivenu tendenciju da instrumentalizuje pravdu i u svakom slučaju dovodi u neposrednu opasnost, bez obzira na istaknute dobre namere, u koje ja, prima facije, nisam sklona čak ni da sumnjam. Zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem.
Javljam se povodom odbijanja našeg amandmana. U diskusiji sam sa gospodinom ministrom, i pozdravljam, naravno, i predsedavajuće i sve kolege. Već smo raspravljali o tome i mislim da smo zajednički konstatovali da implementacija bolonjskog procesa ne ide tempom koji smo očekivali. Otuda je i ovaj amandman, kojim smo želeli da ukažemo da je smanjenje broja ispitnih rokova u ovakvim okolnostima za studente dodatno opterećenje i da je mogućnost da se to palijativno reši uvođenjem eventualno vanrednih rokova od strane pojedinačnih fakulteta nešto što će dodatno izložiti studente i njihove porodice troškovima u ovim okolnostima ekonomske krize.
Sećate se da sam ponudila, čak ako je to radikalno rešenje, da se u ovo za sada ne dira i to sam i u diskusiji u načelu rekla. Onaj predlog koleginice Banović, koji je bio donekle prelazan, da se omogući najmanje četiri a najviše šest rokova, nešto što bi u ovom trenutku možda i rešilo problem koji je imanentan.
Ono što navodite u vašem obrazloženju odbijanja amandmana, gde kažete da će se broj ispitnih rokova menjati na način kako ste vi predvideli, odnosno umanjivati, radi omogućavanja da visokoškolske ustanove težište u organizaciji izvođenja studija usmere na obezbeđivanje i povećanje kvaliteta i efikasnosti nastavnog procesa, smanjenje opterećenja studenata, kontinuiranu proveru znanja studenata, povećan broj kolokvijuma i slično, mene uverava da smo mi apsolutno prepoznali da do toga ne može doći u ovim okolnostima. Zbog toga smo i predložili da pokušate da stvar rešite, dakle, kada se pristupi opsežnijim promenama Zakona o visokom obrazovanju, a ne u ovom trenutku, kada je jasno da politika i bolonjski proces nije implementirana u potpunosti, čak i kada je implementirana, znate i sami, da je lako zaustavljiva na mnogim nivoima, a mislim da ćemo se svi složiti da je ona već zaustavljena u tom niskom procentu prohodnosti, koji smo već svi ovde zajedno i videli i prepoznali.
Ono što takođe želim da ukažem, to je da vreme nije na našoj strani. Čak i ako bismo postigli dogovor oko toga kojim će tempom da se dovršava bolonjski proces i njegova implementacija, već govorimo o trećoj deceniji ovog milenijuma, te smatramo da je potrebno da još jednom razmislite ovim povodom. Hvala.

Samo kratko, u odnosu na argumentaciju kolege Cvetićanina. Činjenica unapred nam je poznata svima nama koji smo deo akademske zajednice i to je svako argument o kome treba razmisliti i sa aspekta nastavnog kadra na univerzitetima, ali i uz svu dobru volju da to razumem jer sam i sama tome podvrgnuta, jasno je da ćete kroz vanredne rokove opteretiti profesore svejedno. Dakle, taj argument u tom smislu mislim da pada u vodu.
Što se tiče neophodnosti na ove promene koju je i sam kolega Cvetićanin pominje, o tome sam govorila i u načelnoj raspravi, upravo sam vas i molila da ne tretiramo zakon kao pravni akt za jednokratnu upotrebu, jer ćemo, nemogućnošću da ispratimo ovo rešenje koje ste pripremili predlogom zakona, u stvari doći u situaciju da ćemo vrlo po istom osnovu ponovo menjati zakon. Mislim da je pametnije razmisliti o sistematskom, sistemskom rešenju, te na taj način pristupiti ovom problemu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, članovi predsedništva, uvaženi ministre i kolege poslanici, pošto se javljam već na odmaku diskusije povodom jednog relativno skromnog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i budući da dolazim iz univerzitetske sredine, osim toga što sedim u poslaničkim klupama, ne mogu da izrazim veliko zadovoljstvo i radost kao i neke od prethodnih govornika ovim povodom, osim u onom delu u kojem je zaista, dakle, ovakav predlog izmena i dopuna izazvao ovakvu vrstu diskusije.
Naročito mi je značajno to da ste u vašem obraćanju poslanicima posle načelne rasprave dali neka od objašnjenja i naznaka kako bi se dalje kretala reforma, odnosno dovršavala reforma i koje su naznake kojim će putem i tempom to ići. Toliko je, dakle, i bolje što se razvila takva diskusija, jer pretpostavljam da smo malo više podataka zbog toga i dobili.
S toga bih, pošto je na mnoge stvari ukazano možda okrenula stvari malčice naglavce i pošla od te činjenice da nema sumnje da će se mere koje se sprovode smatrati uspešnim kada je u pitanju reforma visokog obrazovanja, samo ukoliko te mere budu zaista dovele do reforme koja će značiti državi u vladavini prava, tržišne privrede bazirane na znanju i to na znanju, dakle, ne bilo kom znanju, nego kvalitetnom znanju.
Ono što nas brine kao poslaničku grupu jeste činjenica da Srbija danas nije dovoljno utemeljena u znanju, da su različiti razlozi za tako nešto, ali da je svakako evidentno odsustvo snažnijeg impulsa od strane institucija, nedostatak administrativnih kapaciteta. Ali, rekla bih i nešto što je i nedostatak kulture širenja znanja, dakle, kult znanja je sve više demode u poslednje vreme.
Zbog toga sam uverena da je neophodna konsolidacija, dakle, raznih energija i kao univerzitetski poslanik to ponavljam smatram da na tom poslu moramo delati kao partneri, partneri svojih studenata, jer su centar misija obrazovanja upravo studenti, njih ne smemo zaboraviti i oni to moraju biti u svakom trenutku pa i u trenutku reformisanja visokog obrazovanja. Ali, ne deklarativno naravno, ne kao deklarativni partner na tom poslu ili neko ko je prihvati rešenja koja se nude, između ostalog i u ovom zakonu, odnosno u ovom predlogu zakona, već kao neko ko mora shvatiti, dakle, svoju ulogu u reformi i mogućnost, pravo da na sopstveno obrazovanje utiče.
Dakle, studenti su ti koji moraju da iniciraju diskusiju, da iniciraju promene da kada je potrebno i kritikuju i zahtevaju. Da ne bi sami podnosili teret reforme zbog čega je ovaj zakon sada i u proceduru, da bi im se olakšalo to što je taj deo reforme pao na njihova leđa, a da u krajnjem ishodu, dakle se ne bi očekivalo ili od studenata tolerisalo to da oni očekuju milostinju u nekom smislu koji će im značiti eventualno svake sledeće školske godine, promenu ovih formi koje postoje kada je u pitanju reforma i ono što neko naziva bolonjskim procesom.
Mislim da pitanje bolonjskog procesa je bez predmetno i dovoditi ga u sumnju u ovom trenutku kada jasno, a to se vidi iz vašeg obrazloženja predloga zakona da je to svakako uslov i međunarodne kompetetivnosti i prepoznavanje našeg sistema. Činjenica je da je naš univerzitet konačno stigao i na šangajsku listu, nešto što ne možemo, a da ne pozdravimo, to dakle znači da se taj proces ne treba više sumnjati, treba naprotiv samo razmišljati kako ga učiniti efikasnijim i kako postaviti prava pitanja. Ne samo pitanja odmeravanja broja bodova, hoćemo li tolerisati 48, 50, 52, 60, nego postaviti ponovo to pitanje, obzirom da sam sa studentima u svakodnevnom kontaktu, zašto je taj magični broj od 60 našim studentima tako nedostižan, u ogromnom broju slučajeva. Vi ste naravno ponudili ovde obilje podataka od kojih sa zadovoljstvom mogu konstatovati da se prohodnost povećava, ali prohodnost nije onaj krajnji ishod koji svi očekujemo, a to je kvalitetnije znanje.
Na kraju u funkciji onoga o čemu su mnogi prethodnici govorili, dakle nešto što će odgovoriti i zahtevima tržišta rada i kompetetivnosti svršenih diplomaca na tom tržištu rada. Tako, da se takvim brojevim u ovom trenutku ne bih bavila. Mislim da je van svake sumnje da ovo sada rešava konkretnu situaciju, konkretan problem i svakako da naša poslanička grupa neće biti protiv te činjenice da se i ovim studentima koji ostvaruju 48 bodova omogući upisivanje na budžet, ali bih bila sklona da nagovestim, ili da ponovim za one koji to znaju, da to nije zagarantovan upis na budžet i da je u pitanju ipak rangiranje i da zavisno od fakulteta i univerziteta to neće značiti i ideju da će budžetska izdavanja biti dovoljna, odnosno da će budžet biti dovoljan za sve one koji su ostvarili taj uslov.
Ako je ideja da tu stežemo kaiš, urgiram da tu ne stežemo kaiš i da pokušamo da favorizujemo znanje i studente i da na neki način, iako to nije pitanje za ovaj trenutak, postavimo pitanje ishoda, obezbeđenja boljeg kvaliteta znanja, a ne samo puke prolaznosti. To vam nije ničiji cilj i to vam neće nikako pomoći u ovim problemima koji se tiču ekonomske reforme koja nam je svima nama i krize koja nam je svima nad glavom.
Tako da je ključno pitanje reforme visokog obrazovanja svakako kvalitet, a ne količina znanja. Samo tako znanje biće prepoznato i na tržištu rada, kao što sam rekla, a samo se tako i tržište rada može na neki način prinuditi da počinje da zahteva kvalitetnije kadrove i da na neki način i očekuje da će sistem proizvoditi te najkvalitetnije kadrove koji će odgovoriti njihovim potrebama na tržištu.
Naravno, obrazovni sistem je veoma inertan, vi ste to već i pomenuli u odgovoru nekim poslanicima i tu dakle dileme nema. Dakle, bez proaktivnog učešća studenata, a naravno i nas koji stojimo na drugoj strani kao akademskih poslanika, tu se daleko neće odmaći. Zbog toga i sa ove govornice kao što to redovno činim i sa katedre, apelujem na studente da se u taj proces uključuju aktivnije, a sa pozicija favorizovanja znanja i kvaliteta znanja.
Što se konkretno, dakle Predloga zakona o izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju tiče, kolega Dereta je već nagovestio ispred poslaničke grupe, da ćemo mi uložiti amandman na broj rokova, budući da smatramo da ovde ipak se ne radi o opsežnijoj, suštinskoj reformi i da ne možemo predvideti tempo kojim će se reforma dalje razvijati.
Smatramo da je bolje da se oko tog pitanja ne opredeljujemo, jer ćemo onda za izvestan broj godina verovatno doći u situaciju da moramo ponovo da menjamo zakon, jer se neće tako nešto učiniti mogućim ili taj uslov zadovoljiti.
Naše rešenje ide ka predlogu koji vama možda može biti radikalan, da se to pitanje sada i ne obuhvati. Ali ukoliko vam se to rešenje čini radikalnim, nama se učinilo da je amandman koji je najavljen od poslaničke grupe DSS i koleginice Banović, takođe razuman, i da bi se moglo razmisliti o tom amandmanu u pogledu broja rokova, u svakom slučaju.
Što se tiče stvari koje su sada pomenute, baš neposredno pred moje javljanje, mogu samo da pozdravim to da su neke od kolega, uključujući i kolegu Marinkovića primetile da se malo govorilo o tzv. neformalnom znanju i sticanju znanja neformalnim putem, i kako ga uvesti i u institucionalne okvire. To su veštine koje su na ceni, i na tržištu rada koje traže poslodavci, koje svakako mogu odgovoriti na potrebe koje postoje u ovom društvu i kako osavremeniti naše nastavne planove i programe, i u tom smislu.
Prosto, ono što se, dakle, prepoznaje, kao nešto što je, takođe, veoma značajno, to je i ta, pored strategije i neophodnosti da postojimo kao društvo znanja, da to bude i zaista to celoživotno obrazovanje, koje se neće zaustaviti ni na jednom stepenu obrazovanja, nezavisno od toga da li je to u pitanju visoko obrazovanje, doktorske studije, specijalističke studije i slično.
U tom smislu, apelujem da se u sledećim pokušajima inovira ovaj zakon i da se učini potpunijim, promovišu malo više ovakve vrste vrednosti, da se daju malo precizniji planovi, u smislu dovršetka reforme i njenog daljeg napredovanja i u tom smislu vas i podstičem da tako i pokušate da učinite. Zahvaljujem se.