Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bavimo se mi ovde stambenom problematikom ni gospodina Joksimovića, ni svih onih koje vi u aluzijama pominjete. Reč je o pogrešnoj interpretaciji onoga što sam rekao. Prvo, ne mislim da je isključiva krivica DSS zbog rezultata i efekata rada resornog ministra, gospodina Joksimovića. Mislim da smo za to jednako odgovorni, jer smo uprkos protestima zdravstvenih radnika, uprkos činjenicama koje su pratile izbor gospodina Joksimovića, a koje su isticanje te kandidature opisivale kao lom i unutar same DSS, na tako nešto pristali.
Rekao sam samo da bi sve bilo mnogo korisnije da je taj čovek energiju upotrebljenu u odbranu svog stana upotrebio u odbranu prava zdravstvenih radnika za drugačije organizovanje zdravstva u Srbiji. Mislim da on ima puno pravo da živi i da, istovremeno, ima puno pravo da uživa i sve one statusne, ne bih rekao privilegije, već norme koje prate takvu vrstu zvanja. Srpski ministri, predsednici države, predsednici vlada, dok rade svoj posao, moraju poštovati norme civilizovanog političkog života. Te norme nas obavezuju i na, između ostalog, onakvu vrstu ponašanja kojoj nije pribegao gospodin Joksimović, ali je on o samom sebi dovoljno rekao.
Mislim da ova rasprava ne bi trebalo da ide u tom pravcu. Ako zaboravljate o kom čoveku je reč, podsećam vas da se samo osvrnete godinu dana unazad i vidite šta su članovi vaše stranke rekli o njemu, šta je rekla o njemu gospođa Kostić, šta je o njemu rekao vaš Odbor za zdravstvo, koji ga nije predložio i, konačno, pogledajte šta o njemu misle njegove kolege u zdravstvu. Ne postoji nijedan čovek koji podržava takvu vrstu politike.
(Glas iz sale: To su naše stvari.)
Tačno je da su to naše stvari i treba da se rešavaju unutar naše koalicije, a ne na ovakav način, jer je to zajednička sramota.
(Dejan Mihajlov: Replika.)

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo još jedan karakterističan primer neobaveštenosti, koji je jedna od dominantnih karakteristika stranke koju vi predstavljate, gospodine Mihajlov. Niste bili prisutni u toku prepodnevne rasprave kada sam  govorio i najmanje mi je bila namera da u našu polemiku uvodim ocenjivanje rada gospodina Joksimovića, pogotovo da rešavam njegove stambene probleme; niti smo to radili.
Dakle, mi teško možemo da objasnimo zdravstvenim radnicima sve ono što su bile poruke koje su stigle iz resornog ministarstva u periodu u kojem je njega vodio gospodin Joksimović. Ono što je na nama jeste da mi kroz reformu tog segmenta našeg društva ispravimo sve štetne posledice koje su nasleđene i koje su eventualno uvećane. Ovaj amandman, koji je predložen, delimično je za nas bio prihvatljiv, međutim nije precizno formulisan i zato ne možemo da mu damo podršku.
Potpuno se slažem sa inicijativom da se prekovremeni rad definiše i za subotu, međutim ne možemo da podržimo ovaj amandman u onom njegovom delu u kome se traži uvođenje prekovremenog rada tokom noći, jer se ne vrši kategorizacija i ne definišu okolnosti pod kojima se može uvesti taj rad tokom noći. Kada bi postojala ta kategorizacija, kada bismo znali u kojim slučajevima se to može uraditi i kada bi to bilo normativno precizno uređeno, mi bismo tako nešto podržali.
U ovom trenutku ne, ali ukoliko u međuvremenu dođe do novih ispravki, mi smo spremni da po hitnom postupku to uvrstimo u naše zasedanje i takvu nelogičnost ispravimo.
Važno je reći da mi u zdravstvu imamo dovoljan broj radnika, dovoljan broj lekara koji mogu ispratiti ovakve promene i da je potrebno samo uz dodatne napore izvršiti reorganizaciju. Ali, hajde bar da probamo, bar da pokušamo da krenemo u korak problemu koji je ozbiljan i o kojem mi ne želimo da govorimo skrivajući glavu u pesak. Ti problemi ne mogu biti rešeni, niti će biti rešeni bez naše spremnosti da se sa njima suočimo.
Postoji puno podrške koja stiže iz sveta, postoji puno kredita, postoji puno donacija, ali ovo društvo ne može živeti isključivo kroz takav oblik dotiranja i pokrivanja svojih materijalnih i finansijskih potreba. Moramo nešto da uradimo sami i ovo je takva vrsta pokušaja.
Ukoliko Odbor za zdravstvo precizno formuliše situacije u kojima se prekovremeni rad uvodi kao kategorija koja će biti pokrivena od strane Ministarstva zdravlja, odnosno Fonda za zdravstveno osiguranje tokom noći, u situacijima u kojima u zdravstvenim ustanovama nema dovoljno lekara, jer postoje i takve, mi ćemo tako nešto podržati. Ali, ne možemo zbog jedne zdravstvene ustanove, sigurni smo da ih ima, uvesti princip koji bi onda bio primenjen i na Klinički centar Srbije, u kojem radi 7.000 ljudi, a pogledajte koliko dežura. To su ozbiljni problemi i mi to pokušavamo da rešimo.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušao bih u ovu našu raspravu koja je, bar po mom mišljenju, otišla dosta izvan okvira u kojem bi trebalo da se kreće, da unesem neki red. Dakle, danas ne razgovaramo o reformi srpskog zdravstva, koja se sasvim sigurno mora sprovesti i koja se objektivno nije mogla sprovesti za samo godinu dana jer ne postoji nijedna država u tranziciji koja je sprovela tu reformu za 365 dana. Govorimo o usaglašavanju ovog segmenta zakonodavstva sa radnim zakonodavstvom, dakle o nečemu što bi trebalo da predstavlja stavljanje znaka jednakosti između zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosno zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o radu.        Oni koji se suprotstavljaju ovakvoj vrsti inicijative zapravo podržavaju "bezakonje" koje je proisteklo iz činjenice da dva zakona nisu usaglašena.
Mislim da svi koji su do sada govorili kritički o ovim zakonima, posmatrajući ih pre svega kroz njihove reformske kontekste, zaboravljaju činjenicu da niko ovim nije ni pokušao da reformiše srpsko zdravstvo.
Kada govorimo o stanju srpskog zdravstva, mislim da ne govorimo o SPS-u, o SRS-u, o DS-u, o DSS-u, govorimo o društvu koje ima pravo da se leči i u tim situacijama ima pravo da ne istura u prvi plan partijski ili politički kontekst.
Dakle, mi govorimo o problemu koji je jedan od najozbiljnijih i najdubljih, problemu koji ne može biti rešen ovakvom vrstom inicijative o kojoj danas razgovaramo. Kada se upire prstom u ovu vladu i traže njeni rezultati, ne može se zanemariti činjenica koja zapravo ovu vladu predstavlja Vladom koja je kao svoj prioritet istakla reformu zdravstva i koja je tu reformu započela, pre svega kroz personalnu, dakle kadrovsku obnovu, i potom kroz zakonsku obnovu koja u izvesnoj meri kasni, pre svega zbog političkih problema koji su proistekli unutar naše koalicije i koji ne mogu imati opravdanja, ali koji su takođe realni.
Dakle, nasledili smo srpsko zdravstvo koje je imalo dug od dve milijarde maraka. Jednu petinu našeg društvenog proizvoda Fond za zdravstveno osiguranje je nasledio kao minus. Nasledili smo srpsko zdravstvo koje, proporcionalno onome što je uloženo u prethodnoj deceniji, počiva na tehnološkoj opremljenosti zastareloj četvrtinu veka; 25 godina tehnološki zaostajemo u ovom trenutku u najisturenijim segmentima našeg zdravstva za svetom.
Ako vam tako nešto nije jasno kroz ovakav jezik brojki, pogledajte na šta liči Institut za onkologiju, pogledajte na šta liči Tiršova, pogledajte na šta liče domovi zdravlja, na šta liči Prva hirurška, Klinički centar i pogledajte odnos zaposlenih i rezultate njihovog rada.
Mislim da ovde možemo da razgovaramo o konkretnim činjenicama i bilo bi dobro da se usmerimo na to, dakle da razgovaramo o dopunskom radu, o prekovremenom radu i radu u smenama. Ona argumentacija kojom se ruši sistem rada u smenama nije prihvatljiva i nije održiva. Tačno je da takvog primera nema u Evropi, ali nema ni takve situacije u Evropi, kakva je ova sa kojom se mi danas suočavamo.
Koliko košta prekovremeni rad ovu državu, a koliko košta rad u smenama? I, da li svi oni koji svakog prvog primaju platu tu platu zarađuju kroz isti rad? To neko može zvati uravnilovkom, ali je to naša situacija koju smo pokušali da otklonimo, između ostalog i onom uredbom koja nije imala puno efekata i koja je u svojoj postavci bila pogrešna jer je praktično izjednačila neke vrste rada koje same po sebi nemaju nikakvih dodirnih tačaka.
Dakle, smenski rad je nešto što se mora podržati. Situacija je takva da mi nemamo sredstva za prekovremeni rad. Najbolje lekari među sobom znaju ko koliko od njih radi i te razlike su velike, ali su te razlike praktično anulirane svakog prvog u mesecu kada za svoj rad prime platu. Vi imate lekare koji operišu po 12 sati dnevno, ali su oni presedani u svojim sredinama i njih nema puno.
Mi jednom moramo staviti tačku na takvu vrstu ponašanja i potom ući u reformu koja će ispraviti sve one nelogičnosti koje ponajviše plaćaju građani i lekari koji su dužni da se staraju o našem društvu i tom njegovom segmentu. Mislim da je ideja dopunskog rada nešto što svaki lekar treba da podrži i nisam prepoznao nikakav racionalni argument u kritici ove vrste izmene koju su izrekli moji prethodnici sa ove govornice.
Dakle, dopunski rad je legalizovanje aktivnosti lekara u onim situacijama u kojima on mimo svog radnog mesta može da se angažuje u nekoj drugoj bolnici, u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi, bez obzira da li je reč o društvenom ili privatnom sektoru.
Što se tiče ugovora o volonterskom radu, odnosno ugovora o dopunskom radu, to je samo pravo regulisanja nečega što je i do sada postojalo u našem životu i nečega što je, zbog toga što nije bilo pravno regulisano, proizvodilo mnoge nelogičnosti i opterećivalo one koji se na ovakav način tretiraju.
Klauzula o prekovremenom radu postoji. Niko ne isključuje mogućnost prekovremenog rada, ali se limitira vreme tog prekovremenog rada i utvrđuju okolnosti pod kojima se može prekovremeno raditi.
Mislim da možemo razgovarati i o nekim pogrešnim, odnosno lošim posledicama koje prate smensko organizovanje rada u zdravstvenim ustanovama, u onim situacijama u kojima je reč o malim zdravstvenim ustanovama ili u kojima dolazi do neravnopravnosti pacijenata, s obzirom da nisu došli u pravu smenu kod lekara. Zato vas ja pozivam da se vratimo korak unazad i da pogledamo kako je organizovan sistem osnovne zdravstvene zaštite. Tamo postoje smene, pa kada vodite svoje dete kod pedijatra, vi pratite da li taj lekar radi ponedeljkom pre podne ili radi popodne. Kada odlazite kod lekara opšte prakse, vi pratite da li onaj lekar koji vas leči godinama, koji ima vaš zdravstveni karton i koji vas poznaje upravo onako kako je potrebno da vas poznaje lekar da bi mogao pažljivo da uradi taj posao, radi pre ili po podne.
Taj sistem će se preneti i na onaj segment zdravstva koji je do sada ostao mimo takve vrste radnog angažovanja. Ali, to nije ničiji hir. To je naša potreba. Oni koji misle da to nije realno neka kažu gde se nalaze sredstva u budžetu Republike Srbije kojima se može plaćati prekovremeni rad i kojima se može tolerisati nešto što u svetu ne postoji. Radni dan lekara u Evropskoj uniji počinje u 9,00 časova, a prestaje u 18,00. Radni dan našeg lekara počinje u 7,00 časova, a prestaje u 14,00 popodne. Mi dopunski, odnosno prekovremeni rad zapravo pokrivamo od 14,00 do 7,00 časova narednog dana. To ova država ne može da plati. Bolje je pošteno reći ljudima nego ih gurati u neki posao iz koga se posle izlazi sa minusom od dve milijarde ili sa uništenim bolnicama.
Ova vlada i ova poslanička grupa pažljivo nastupa u segmentu zdravstvenog osiguranja, u segmentu zdravstvene zaštite, pažljivo nastupa u reformi zdravstva. Žao nam je što je ona politizacijom ometena, ali mislim da nemamo u ovom trenutku drugačiji izbor od onog kojem pribegavamo, uz obavezu da ministar zdravlja, koji će biti izabran nakon izmena Zakona o ministarstvima, nadoknadi sa svojim zaposlenima sve ono što nije urađeno u periodu od septembra meseca, pa do danas.
Dakle, ovi primeri koji su izneti su neodrživi. Citiranje roka u kome se mora obaviti operacija, vremena koliko operacija traje, podsećanje da porođaj traje 12 sati, nešto je što je potpuna besmislica. Mislim da bismo mogli da doprinesemo kvalitetnom rešavanju ovog problema ako bismo partijske knjižice bar u ovoj situaciji ostavili u džepu od svog sakoa ili u tašnici, torbi, ukoliko je reč o nekim našim gospođama ili gospođicama, koleginicama. U svakom slučaju, podržaćemo ovaj zakon. Oni koji misle da ga ne treba podržati konfrontiraju zdravstvo sa Zakonom o radu i time podržavaju bezakonje.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i članovi Vlade, naša namera nije bila da se o ovome raspravlja. Žao mi je zbog atmosfere što obeležava početak ovog veoma važnog zasedanja, zbog kojeg smo mi i pribegli toj vrsti presedana koji je otvorio ovako krupne dileme.
Juče smo uputili poziv najodgovornijim političkim ličnostima našeg društva, koje presudno utiču, između ostalog, i na našu stvarnost i na našu budućnost. Tema redefinicije odnosa Srbije i Crne Gore je ozbiljna i rasprava nikako ne može biti onakva kakva protiče u ovom trenutku. Dakle, imajući u vidu pre svega sve ono što je obležavalo državu u kojoj smo živeli do ovog trenutka, imajući u vidu ono što želimo da stvorimo, molim vas da upristojimo tok ove sednice i da donesemo odluku kojom bi se stavila tačka na sve ono što je prethodilo mom izlaganju.
Dakle, uputili smo pozive predsedniku SRJ i potpredsedniku Savezne vlade, očekujući od tih ličnost da se pojave pred poslanicima kao predstavnicima građana Srbije i da argumentima otvore upravo onakvu vrstu rasprave kakva mora pratiti jednu ozbiljnu temu o kojoj danas razgovaramo. Mislim da je bilo i suviše istorijskih presedana da bismo mogli danas pribeći nečemu takvom. Neka budemo inventivni u ekonomiji, u obrazovanju, ali ne možemo biti inventivni u parlamentarizmu, pogotovo ne na način na koji nam se predlaže u pismu koje smo dobili na početku zasedanja.
Zamolio bih poslanike da donesu novu odluku, koja bi zapravo bila distanciranje od odluke koju smo doneli juče i koja bi stavila tačku na ovako započetu raspravu. Mislim da se ne može dopustiti nikome da na kraju zasedanja izađe pred poslanike i tako degradira ne nas kao predstavnike građana Srbije, već Republički parlament i sve ono što on predstavlja u ovom društvu, bez obzira na ime, prezime ili funkciju.
Oni koji su želeli da se obrate, koji su smatrali da za tim postoji potreba, mogu to da učine na način koji je predviđen Poslovnikom i u skladu sa civilizovanim političkim normama. Sve drugo je pitanje ličnog kredibiliteta na koji će, sasvim sigurno, najkvalitetniji odgovor dati građani. Mi se zahvaljujemo predsedniku Koštunici i sa pažnjom ćemo ga saslušati u Saveznom parlamentu, ali ne bi bilo dobro da strepimo i očekujemo njegov nastup na kraju, nastup kojim bi, sasvim sigurno, u potpunosti bilo dovedeno u pitanje sve ono što pokušavamo da stvorimo, a pokušavamo da stvorimo pristojnu državu koja će poštovati pravila normalnog, čak i civilizovanog političkog života.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Republičke i Savezne vlade, mislim da ćemo se bez problema, uprkos različitim stranačkim pozicijama, složiti da je DžDž vek bio najrazorniji vek za društvo koje mi kao političari predstavljamo. To nije samo zbog izazova sa kojima se Srbija suočavala, već i zbog načina na koji je te izazove predviđala i rešavala. Zbog toga bi bilo dobro da se danas okrenemo realnim činjenicama, da govorimo jezikom, ako je potrebno, brojki i slova, a da sve ono što su emocije ostavimo po strani, jer mislim da bi to predstavljalo najkvalitetniju promenu u odnosu na sve ono što je do sada obeležavalo našu politiku.
Kada govorimo o činjenicama onda danas govorimo o federaciji Srbije i Crne Gore, koja je potpuno nefunkcionalna i praktično ne postoji poslednjih pet godina. Ta federacija je bila proizvod jednopartijskog sistema, proizvod političke volje dve praktično jedinstvene stranke iz 1992. godine, volje koja je prevaziđena i koja je za sobom ostavila brojne probleme.
Danas govorimo o federaciji čiji se predsednik ne priznaje u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija izvršna vlast nema praktično nikakve ingerencije u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija zakonodavna vlast ne može doneti, niti sprovesti preko izvršne vlasti ni jedan zakon u svojoj federalnoj jedinici. Govorimo o federaciji čija, recimo, Narodna banka ne kreira monetarnu politiku u jednoj federalnoj jedinici, o federaciji čija diplomatija ne predstavlja jednu federalnu jedinicu. Govorimo o nečemu što ne postoji i ako je potrebno to jasno reći onda smo mi kao političari dužni da to uradimo, bez straha od posledica i bez straha od te realnosti koja nije sjajna, ali nije ni nešto što se ne može promeniti.
Upravo zbog toga ovaj sporazum predstavlja korak napred u tom smislu. Mislim da je jasno da je sporazum zapravo posledica različitih političkih koncepata koji su postojali i u Srbiji i u Crnoj Gori. Mi smo, kao predstavnici građana Srbije, dužni da govorimo o onim pozicijama koje su za nas obavezujuće, a to su pozicije koje štite interese građana Srbije.
Međutim, to ne znači da se interesi građana Srbije štite isključivo vođenjem politike na prostoru Srbije, već i sprečavanjem nekih kriza koje bi mogle biti sputavajuće u reformama koje želimo da sprovedemo.
Dakle, prvi efekti onoga što je urađeno kroz potpisivanje ovog sporazuma i što treba verifikovati u Republičkom parlamentu, u to sam uveren, zapravo jeste sprečavanje krize na prostoru Crne Gore, s obzirom da je već kroz skupštinsku raspravu, koja je obeležila ovaj dokument u crnogorskom parlamentu, jasno da se približavaju stavovi, do juče gotovo nepomirljivih i ekstremnih pozicija SNP i DPS.
Drugi, najkonkretniji rezultat, koji treba jasno uočiti i koji treba podržati, jeste sazrevanje države Srbije, sposobne države, koja može odgovoriti interesima građana Republike Srbije, bez one vrste argumentacije koja je omalovažavajuća, čak i za nas poslanike ili one koji se bave konkretnim svakodnevnim izvršnim poslovima, kojih se ticala ingerencija i nadležnost SRJ, koje su po pravilu bile nepremostiva prepreka u svemu onome što smo mi radili.
Koliko sati smo potrošili u raspravama, citirajući savezne zakone koje smo ignorisali, donoseći republičke zakone koji su bili bitniji i koji su se neminovno morali doneti uz takvu vrstu konflikta.
Ono što je danas važno reći jeste da smo mi u taj sporazum ušli sa jasnim pozicijama, sa kojih smo insistirali na poštovanju jedinstvenog tržišta, na poštovanju jedinstva u sprovođenju spoljne politike, na poštovanju jedinstva u oblasti odbrambenih snaga i, naravno, na poštovanju jedinstva u oblasti saobraćaja i telekomunikacija, odnosno u onim segmentima u kojima se jedinstvo pojavljuje kao obavezujuća kategorija na prostoru EU.
Ovim sporazumom je i taj cilj delimično ostvaren i ni u jednoj njegovoj tački ne sprečava se potpuna realizacija tih pozicija na kojima mi, kao Srbija, insistiramo.
Okolnosti pod kojima je sporazum donet su kontroverzne, one su pozicija političke stvarnosti u kojoj mi danas živimo. Mislim da niko nije srećan zbog toga, ali je potrebno veoma jasno unapred osporiti svaku vrstu one politike, koja bi ovaj sporazum predstavljala kao neki proizvod ultimatuma EU ili nešto što je nametnuto od strane međunarodne zajednice, mimo volje i interesa građana Srbije ili građana Crne Gore.
To što se EU pojavila, u svojstvu visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednost, kao neka vrsta medijatora u ovom procesu dijaloga Srbije i Crne Gore, posledica je naše nesposobnosti, a ne namere EU da u takvom procesu arbitrira. To što mi danas razgovaramo o ovom sporazumu može značiti, praktično, marginalizaciju uloge EU, ukoliko smo mi, kao političari, sposobni da sami rešavamo svoje probleme.
Ukoliko nismo sposobni, pojaviće se tutori sa strane, ma šta mi o tome mislili, jer sistem međunarodne bezbednosti i međunarodnog prava postao je superioran u odnosu na sve ono što su karakteristike zemlje u kojoj mi danas živimo i karakteristike bilo koje društvene zajednice danas u Evropi i u modernom svetu.
Mislim da je zato potrebno okrenuti se onim činjenicama, koje za nas moraju biti presudne u davanju podrške ovom sporazumu. To su činjenice koje se tiču njegovog političkog i ekonomskog karaktera.
Šta je garancija Srbiji da će ona ostvariti onaj svoj interes koji danas prepoznajemo u ovim uvodnim diskusijama i koji pre svega teži očuvanju zajednice Srbije i Crne Gore na onim osnovama na kojima počiva i moderna Evropa.
Garant tog sporazuma, odnosno garant realizacije tog interesa, mora biti pre svega jasna politička uloga onih predstavnika Srbije koji će se naći na pozicijama koje će presudno uobličavati i definisati politiku zajednice Srbije i Crne Gore.
Stoga mislim da nemamo razloga da strahujemo ili da se distanciramo od ponude Crne Gore, već da Srbija mora prihvatiti liderstvo u tom smislu i predložiti svog kandidata za predsednika zajednice Srbije i Crne Gore; predložiti čoveka koji će koordinirati Savet ministara i na takav način dodatno garantovati realizaciju one politike na kojoj mi kao parlament insistiramo, i koju mi, kao parlament, moramo i realizovati preko svojih izvršnih organa.
Što se tiče ekonomskog karaktera tog sporazuma, on nije onakav kakav smo mi želeli da bude. Jasno je da nema jedinstvenog tržišta, jasno je da nema jedinstvene monete, jasno je da nema centralizovane monetarne politike, ali je istovremeno jasno da se kroz program stabilizacije i asocijacije sa EU tako nešto može ostvariti, jer je praktično nemoguće težiti integraciji u okviru Evrope, kroz dezintegraciju na prostoru teritorije na kojoj postojimo kao Srbija i Crna Gora.
Dakle, ta vrsta straha je realna, ali mislim da je ona minimalizovana kroz ovakvu vrstu politike, koja se kao mogućnost otvara u ovom sporazumu.
Što se tiče svih onih detalja, koji bi naknadno mogli izazvati neku vrstu konflikta i osporavanje u odnosima Srbije i Crne Gore, moram vas podsetiti da smo 1992. godine uveli nešto što se smatralo pozitivnom diskriminacijom, što je bilo proizvod postojećeg straha i što je i onima koji su 1992. godine pravili ustav i redefinisali zajednicu Srbije i Crne Gore moglo nagovestiti dugotrajnost tog rešenja.
Podsećam vas da Savezni parlament funkcioniše kroz jedinstvo Veća građana i Veća republika. Nijedan zakon kojim se dovodi u pitanje suverenitet Crne Gore ne može biti donet bez konsenzusa predstavnika, odnosno poslanika i u jednom i u drugom domu Saveznog parlamenta.
U Veće republika, po delegatskom principu, stižu poslanici iz Srbije i Crne Gore. Utvrđen je broj tih poslanika, po 20 iz jedne i druge republike, a time je praktično onemogućena ona federalna funkcija Saveznog parlamenta koja neminovno mora biti realna i koja se mora sprovoditi, ukoliko živimo u federaciji.
To što je napravljeno 1992. godine nije federacija i zato je logično sve ono što danas opisuje tu federaciju kao nešto što ne postoji, osim u dokumentima koji su sami po sebi prevaziđeni.
Pozitivna diskriminacija nije degradacija, to je, naprotiv, ustupak predstavnicima Crne Gore, uz napred jasno konstatovanje da mi, kao Srbija, ovog puta nismo u poziciji u kojoj smo bili 1992. godine, jer Republička vlada i Republički parlament, prenošenjem zakonodavstva sa nivoa savezne države na republički nivo, u potpunosti preuzimamo one ingerencije koje Srbiju definišu kao suverenu teritoriju, koja je u potpunosti sposobna u svakom trenutku da štiti interese društva koje na tom prostoru postoji.
Stoga ovako funkcionalna zajednica mora dobiti našu podršku. Mislim da bi sve suprotno zapravo predstavljalo dovođenje u pitanje interese građana Srbije, jer bi to bio konflikt sa EU, to je onda dezintegracija u procesu integracije koju mi sprovodimo, to je prepreka reformama koje, sasvim sigurno, kasne deset godina i koje nemamo razloga da sprovodimo ukoliko mislimo da ih sprovedemo za deset godina, već ih moramo sprovesti odmah.
Dakle, kratka i brza tačka na ovakvu vrstu politike, preuzimanje odgovornosti u svoje ruke, uz želju da se zajednica očuva, ali da ta zajednica ne bude proizvod loših kompromisa; već naprotiv, realno sagledavanje kapaciteta i jedne i druge republike i preuzimanje odgovornosti; i potom; postizanje one vrste saglasnosti koja postoji na prostorima Evrope, kojima mi danas težimo.
Zato ćemo mi, kao poslanička grupa DOS-a, podržati ovaj dokument. Unapred smo svesni da mnoga pitanja ostaju bez odgovora, ali je veoma dobro to što se ti odgovori ne nameću, već nam se ostavlja period od tri godine da razmislimo i odlučimo sami svojom glavom i u interesu građana koje predstavljamo.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da mi u raspravi o ovom zakonu, pogotovu u pojedinostima, ne možemo da izbegnemo onu vrstu politizacije koja ničim neće doprineti rešavanju problema koji su ozbiljni i koji neće biti otklonjeni čak ni primenom ovog zakona.
Prvo, čini mi se da je ovde zloupotrebljen protest zemljoradnika i da će nešto tako samo po sebi dobiti najkvalitentiji odgovor na drumovima Mačve, ali što se tiče tih kritika koje se vezuju za resorno ministarstvo Vlade Republike Srbije, a proistekli su navodno iz namere Vlade Republike Srbije, odnosno ministarstva, da se uskrati nekome pravo na zdravstveno osiguranje. Moram vas podsetiti da je jedan od zahteva zemljoradnika upravo neobaveznost zdravstvenog osiguranja i da je jedna od tačaka sporova između Republičke vlade i ministarstva, odnosno zemljoradnika sa druge strane upravo insistiranje Vlade na obaveznosti zdravstvenog osiguranja i obaveznosti uplate zemljoradnika u Republički fond zdravstvenog osiguranja, odnosno socijalne obaveze prema državi.
Što se tiče onih drugih kategorija koje nemaju pravo na zdravstveno osiguranje, odnosno na roditeljski dodatak, tačno je da to izbeglice nemaju, odnosno one izbeglice koje dobiju naše državljanstvo steći će time svoje pravo i Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova svakodnevno radi na tome, ažurira spiskove, izdaje državljanstva, ali mi nismo društvo koje je u stanju da unapred kaže da će isplatiti svakome roditeljski dodatak, a da pri tome neće insistirati, između ostalog, i na onome što je član ovog zakona jasno predvideo, a to je na pravu osiguranika koje proističe iz prebivališta, prijavljenog prebivališta na prostoru Republike Srbije, i državljanstva SRJ.
Mislim da se isto tako mora jasno ukazati na ono što jeste suštinska ingerencija ovog zakona, koja se pre svega tiče poboljšanja uslova, ali svakako ne na onaj način na koji to pokušavaju kroz amandmane da urade predstavnici opozicije. Mislim na uslove i okolnosti pod kojima se vrši, između ostalog, i ona vrsta društvene obaveze koju država mora da sprovede.
Mi smo kao nova vlast nasledili zakašnjenje u isplati dečijih dodataka od dve godine, kašnjenje u isplati nadoknade za materijalno obezbeđenje porodice od 26 meseci, kašnjenje u isplati nadoknade za tuđu pomoć i negu 32 meseca, kašnjenje u isplati penzije zemljoradnicima od tri godine. Ne kažem da je to bila vaša politička namera, ali su to bile posledice politike koja je zemlju dovela u nepodnošljivu situaciju.
Tako nešto zajednički moramo promeniti, između ostalog i kroz konstataciju da ovo društvo može platiti samo onoliko koliko proizvede. To je u ovom trenutku naš maksimum. Pažljivo vodimo brigu o svim socijalno ugroženim kategorijama stanovništva. Nezaposleni su zaštićeni i mislim da se kroz ovaj zakon nigde ne provlači ta vrsta nekorektnosti prema ljudima koji ostaju bez posla ili koji se trenutno nalaze na birou, s obzirom da su oni zaštićena kategorija stanovništva i pred Republičkim fondom zdravstvenog osiguranja i pred resornim ministarstvom.
Dakle, politizacija, bez neke preterane potrebe, bez puno smisla, jer je jasno da je ovo maksimum koji država u ovom trenutku može učiniti, i da ćemo vrlo brzo, nadam se, živeti u sređenom društvu, koje će moći da primenjuje standarde koji su karakteristični, recimo, za države Evropske unije.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da zaista nastavimo kao društvo da vodimo računa i o onim svojim građanima koji se, recimo, bave studiranjem, ali nekome od 18 ili 19 godina nije potreban dečiji dodatak. Njemu je potreban zakon o univerzitetu, kvalitetan univerzitet, radno mesto posle završenog fakulteta, stambeni kredit, država koja je deo međunarodne zajednice, a ne država koja je pod sankcijama ili u izolaciji.
Nuditi umesto svega kao rešenje dečiji dodatak za nekoga ko ima 19 godina je tragikomično. Mi kao rešenje onim osobama koje zaslužuju takvu vrstu društvene brige nudimo stipendije, nudimo rešene uslove stanovanja u studentskim domovima, nudimo besplatno školovanje, ali im nećemo nuditi dečiji dodatak, jer oni tako nešto ne zaslužuju i time ne mislimo da kao vlast nešto tako tolerišemo. Dečiji dodatak pripada deci, u skladu sa međunarodnim konvencijama koje definišu doba od 18 godina kao doba punoletstva i tako će biti u Srbiji, dopadalo se to nekome ili ne. Studenti će dobijati studentske kredite, kvalitetan univerzitet i dobar posao posle toga, a dečiji dodatak, koji ni do sada nije bio kategorija kojom smo se mi kitali, neće biti ni ubuduće.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, teško je razumeti šta je ovde zapravo bila namera predlagača amandmana. Da li da se stara o deci koju pominje u svom amandmanu ili da iskoristi ovu skupštinsku govornicu, kako bi još jednom ostvario neku vrstu političke koristi kritikujući vlast. U članu zakona koji se tretira ovim amandmanom jasno se kaže da resorno ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, odnosno država preuzima kompenzaciju troškova koji se javljaju u onoj oblasti koju je ovaj amandman tretirao kroz jedan neprihvatljiv način.
Znači, s obzirom da je jasno da se ne može kroz ovaj zakon ostvariti takva vrsta nadležnosti, jer je veoma jasno da je reč o ustanovama koje formiraju i o kojima se staraju opštine, odnosno gradovi. Država svoje obaveze ispunjava tako što regresira troškove, a onaj ko misli da je potrebno dodatno zakonski urediti ovu oblast, treba da predloži zakon, a ne besmisleni amandman, kojim se samo ovde oduzima vreme i još na jedan ponovo nekorektan način politizuje segment života, koji sam po sebi ne bi smeo da bude predmet tako ostrašćenog stranačkog nastupa.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani i dobrodošli posmatrači, to je dobrodošla inicijativa, međutim, Republička vlada već preduzima odlučne korake kako bi se ispravila ta nepravda koja je naneta početkom 50-tih godina Srpskoj pravoslavnoj crkvi i našem društvu izuzimanjem Bogoslovije iz sistema organizovanog obrazovanja. U zajedničkoj radnoj grupi koju su formirali predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Bogoslovije i nadležnih ministarstava u Republičkoj vladi, pre svega tu mislim na Ministarsvo vera i Ministarstvo prosvete i, naravno, na asistenciju Ministarstva finansija, pronađeno je rešenje za ovaj problem, tako da je sama po sebi ova inicijativa, iako dobronamerna, prevaziđena tim rešenjem.
Stoga bi bilo dobro da je sam predlagač povuče, s obzirom da je to zahtev same Crkve i samih učesnika u tom dijalogu. Mislim da bi bilo bespredmetno da mi uvrstimo kao tačku dnevnog reda izglasavanje zakona kojim će se poništiti jedna uredba koja u pravnom smislu nema traga u arhivama Republičke vlade, već to valja učiniti onako kako je i predviđeno kroz tu vrstu dogovora, dakle uredbom i kroz zakon o univerzitetu, upravo u meri u kojoj je to predviđeno i od strane predlagača, ali na jedan konsekventniji i celishodniji način, s obzirom da je to proizvod zajedničkog rada i dogovora. Time bi se dovelo u pitanje sve ono što je dogovoreno, s obzirom da bi se prolongirao proces rešavanja, jer je to kao 20. tačka dnevnog reda samo po sebi nešto što će biti predmet naše rasprave verovatno u maju mesecu. Pre toga će ovo biti rešeno, jer je, praktično, rešenje već pronađeno.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas da se ipak pažljivo saslušamo, s obzirom da naše glasanje prati izvesna odgovornost. U uskraćivanju podrške prethodnoj inicijativi o kojoj se glasalo ne prepoznajem lošu nameru prema samoj temi, ali želim da vas upoznam sa time da ste dva meseca prolongirali rešenje problema i da ste to učinili bez ikakvih konsultacija sa onima čije probleme nameravate da rešavate. Dakle, niste konsultovali Srpsku pravoslavnu crkvu, niste konsultovali Bogoslovski fakultet i glasali ste u ...
(Predsednik: Gospodine Jovanoviću, molim vas da se vratite na ovaj predlog.)
Što se tiče pitanja koje je otvoreno ovde u potpunoj proceduralnoj saglasnosti i uz podršku, između ostalih, i poslaničke grupe DOS, mi smatramo da bi otvaranje rasprave o poverenju Republičkoj vladi, na inicijativu stranke koja nije glasala za formiranje Republičke vlade, zapravo samo predstavljalo gubitak vremena. Sve političke nesuglasice treba da se rešavaju u Parlamentu, u tome treba da učestvuju sve poslaničke grupe, ali mi očekujemo da se i u javnosti i u Parlamentu demonstrira ona vrsta odgovornosti koja će doprineti poboljšanju stanja u našem društvu.
Dakle, ideja SRS je legitimna, ali ona ne može naići na podršku poslaničke grupe DOS u Parlamentu, s obzirom da je mi smatramo, u suštini, jednom formalnom inicijativom, ali potpuno nepraktičnom i nefunkcionalnom, s obzirom da to nije stranka koja je dala poverenje Republičkoj vladi tokom njenog konstituisanja. Stranke koje su formirale kabinet predsednika Vlade, gospodina Đinđića, imaju pravo da otvore to pitanje u svakom trenutku i mi ćemo veoma rado ući u takvu vrstu rasprave. Raspravljati o predlozima SRS za poslaničku grupu DOS zapravo znači gubljenje vremena, jer ta stranka, sama po sebi i svemu onome što demonstrira u političkom životu Srbije, ne zaslužuje nešto tako.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nema potrebe da se utrkujemo sa predlozima. Ova inicijativa je razumna jer je proistekla iz konkretne potrebe građana te četiri opštine i mi ćemo je podržati, bez obzira na formalnog predlagača.
Tačno je da postoji paralelna inicijativa predstavnika poslaničke grupe DOS-a iz opština koje ste pomenuli, ali mislim da to jedno drugo ne isključuje i da bi bilo dobro da je podržimo i da na takav način ispravimo grešku koju smo napravili, a koja nije bila posledica zle namere, već, zapravo, jedan propust koji zaslužuje ovakvu korekciju. Čačak je veoma važna opština, baš kao i opštine koje gravitiraju ka Čačku i zaslužuje jedan trgovinski sud.
Meni je drago što ćemo ostati upamćeni kao ljudi koji su ispravili jednu višegodišnju nepravdu.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Šešelj, prosto ovo nije mesto za takvu vrstu razgovora koju vi potencirate poslednja tri dana. I ako javnost ne zna za motive vaše nekontrolisane nervoze, upoznaću je sa tim.
Nervozni ste, gospodine Šešelj, zbog toga što do juče niste mogli da podignete 300.000 maraka sa računa blokiranog u Astra banci. Nervozni ste, gospodine Šešelj, zato što su visoki funkcioneri vaše stranke obveznici na osnovu Zakona o porezu na ekstraprofit, dobili su poreske prijave, pa ako ste ih častili kao potpredsednik Vlade, ne očekujete valjda da će nova Vlada demokratske Srbije na tako nešto pristati. Dakle, to je drugi razlog vaše nervoze.
Treći razlog vaše nervoze je to što je pet vaših telohranitelja uhapšeno sa 26 kilograma eksploziva, koji su organizovano preprodavali to na ilegalnom tržištu u Makedoniji. Potom ste, gospodine Šešelj, nervozni i zbog toga što je Četvrti opštinski sud doneo presudu na osnovu koje vi morate da napustite zgradu magistrata u Zemunu, koju ste uzurpirali posle 250 godina. Znate, Zemun su prolazile razne vlasti, ali niko nije pomislio da sam sebi prepiše zgradu magistrata koja je nacionalno dobro.
Konačno, gospodine Šešelj, nervozni ste zbog toga što se približava kraju sudski proces koji se protiv vas vodi zbog grube zloupotrebe položaja i organizovanog kriminalnog dela koje ste počinili nad advokatom Nikolom Barovićem. Konačno gospodine Šešelj, nervozni ste zbog Haga i svega onoga što ste učinili u prethodnih 10 godina.
Nisam prethodnih dana želeo da demantujem sve ono što ste vi i predstavnici vaše stranke izneli za skupštinskom govornicom, jer to ne može da bude nivo srpskog parlamenta. Čekao sam makar jednu činjenicu i danas ste jednu činjenicu saopštili. Tačo je, imam strica, moj otac ima brata, ali je nesporna činjenica da sam ja jedini muški naslednik i porodice Jovanović i porodice Mršić, nemam brata od strica i nikada u životu nisam video osobu koju ste vi pomenuli. Nikada ga u životu nisam video.
Ali, konačno mogu da vam kažem da sam službeno, kao predsednik poslaničke grupe DOS-a, uputio zahtev i Ministarstvu unutrašnjih poslova i okružnom tužilaštvu da se jednom zauvek u Srbiji raskrsti sa onima koji zlouotrebljavaju svoj položaj i degradiraju ovo društvo.
Spreman sam da u svakom trenutku odgovaram za sve što sam uradio. A, da li ste vi spremni da odgovarate za sve ono što ste ovoj zemlji uradili - neće zavisiti od vaše volje, jer da ste se vi pitali bili bi na onim mestima na kojima ste bili 5. oktobra. Pošto se danas pitaju građani, pitaju one institucije koje ste uništavali prethodnih 10 godina, pošto više nema kore od banane, vaša nervoza je u toj meri prisutna da više ne možete da se samokontrolišete.
Dakle, gospodine Šešelj, pozivam vas da sve svoje optužbe iznesete pred državnim organima, na onim mestima na kojima se o tome može razgovarati. Sa zadovoljstvom prisustvujem i moralnom i političkom slomu one ličnosti i onog političkog koncepta koji ste vi promovisali. Da ste toliko energije, koliko ste potrošili u prethodna tri dana, u obračunu sa svojim političkim protivnicima, besmislene obračune, uložili u odbranu srpskih interesa, ne bi se smanjivale granice Srbije, a širile granice vaših stanova, već bi makar neko imao makar trenutak sreće.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da je danas sramota biti narodni poslanik. Često smo se tako osećali tokom poslednjih godinu dana, mada smo to osećanje kao građani delili i prethodnih 10 godina.
Skupština mora biti mesto na kojem će odgovorni ljudi odgovorno razgovarati. U Srbiji je prethodnih 10 godina bilo puno političke neodgovornosti. Kada se osvrnemo i potražimo uzroke te neodgovornosti, onda zapravo dođemo do činjenice koja govori mnogo više o nama kao o društvu, nego o pojedincima koji se kreću oko nas.
Danas je gospodin Šešelj samo još jedanput potvrdio da je Srbija tragična zbog toga što je on kao ličnost, sa karakterom koji je promovisao još jedanput, bio u poziciji da odlučuje o sudbinama nas kao građana tog društva. Svim što je uradio ovde, on je sebe predstavio kao osobu koja ne može biti odgovorna ni za sopstvene postupke.
Izvinjavam se građanima Srbije zbog onog što su morali da slušaju. Mene kao političara vi ne možete da uvredite. Žao mi je ljudi koji ničim ne zaslužuju ovakvu vrstu ponašanja i ne zaslužuju ovakvu vrstu razgovora. Mi smo prethodnih dana bili svedoci svega, tako da danas uopšte ne osećam grižu savesti kada kažem da ću se lično kao političar, ne zloupotrebljavajući ni svoj položaj ni funkciju poslanika, potruditi ne vas da izvedem pred lice pravde, nego da zauvek razobličim onu anomaliju u našem društvu koja je dopustila da budete čovek u poziciji da nešto govori pred građanima Srbije.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo bih vas zamolio da pri izricanju opomene i pozivanju na član 101. ne citirate treći stav tog člana u kome se kaže da nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica, već da citirate prvi stav u kome se kaže da narodni poslanici moraju poštovati dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih i vama da se izvinim zbog svega onoga što ste morali da čujete. To je sramota i tragedija za ovu zemlju, mislim da smo kao poslanici koji rade svoj posao između ostalog dužni i ovo da trpimo, ali naša javnost nije.
Gospodine Šešelj, nervozni ste zbog Haškog tribunala, zbog ratnih zločina koje ste organizovali i vršili (žagor)...
(Glasovi - gde je sada opomena.)
... nervozni ste ...