Poštovane kolege i koleginice, moram da priznam da  danas sa poprilično gorčine govorim na ovu temu, a reći ću vam i zašto.
Vi svi znate da ja nisam političarka, jeste ovo što sada trenutno radim politička funkcija. Ja sam predstavnica civilnog društva 25 godina i izvinite možda ću malo da se ponavljam ili budem dosadna ili da kažem neke stvari koje već znate, ali u tom svom dvadesetpetogodišnjem radu bila sam izložena nekada veoma brutalnim zlostavljanjima medijskim. Pretili su mi smrću, svoju porodicu sam dovela u ozbiljnu opasnost, decu svog brata sam dovela u životnu opasnost, svoje roditelje sam naterala da brinu više nego što je to potrebno, svoje prijatelje sam dovela u opasnost, svoju organizaciju u kojoj sam radila 17 godina sam morala da napustim zato što sam radila neke stvari za koje sam smatrala da su časne i bez obzira koliko je cena bila visoka ja se nikad nisam dvoumila i ne dvoumim se ni danas.
Prosto smatram da svako od nas negde treba da pogleda sebe u oči jednog dana i da kaže – da, ja se zalažem za nešto i nije mi važna ni plata ni funkcija itd. Ja sam jako mnogo stvari naučila za ove nepune dve godine u parlamentu. Ono što sam negde shvatila prosto jeste da nekako da je biti političarka u Srbiji je jedno dosta teško breme i nekada to znači boriti se protiv vetrenjača, a nekada treba govoriti neke stvari koje ne mislite i za koje se ne zalažete, ali smatram da prosto postoji crta dokle može da se ide.
Postoji granica dobrog ukusa i da postoji granica u odnosu na koju vi svi mi moramo da prosto kažemo, ne može da se brani neodbranjivo. Moja koleginica Marjanović, Vesna Marjanović je objasnila i ispričala šta se dešavalo, kako se dešavalo pošto sam ja članica ovog Odbora. Mogu da potvrdim da je sve upravo tako bilo, uostalom, postoje stenogrami, postoje snimci i može da se proveri.
Šta sam ja htela još da dodam i zbog čega govorim i o svojoj ličnoj priči? Vrlo često čujemo ovde potpune negativne priče vezane za civilni sektor. Čujem nešto što je potpuno nepoznavanje procedura civilnog sektora. Čujem nešto što su neistine, laži i dozvolite mi možda na teškoj reči i gluposti kada je civilni sektor u pitanju. Velik broj ljudi u Srbiji radi u civilnom sektoru i krajnje časno i pošteno radi taj posao. Nije istina da se pare dobijaju olako. Nije istina da nema kontrole. Postoji kontrola koju vrši naša država, finansijska kontrola, postoji kontrola koju rade donatori. Postoji veliki broj ljudi koji, kažem, časno, pošteno i nekada sa glavom u torbi rade svoj posao.
Zato i kažem, da danas imam gorak ukus u ustima. Zašto se glas civilnog sektora na jedan, rekla bih, naopak način, nečastan način izvrće i neprihvata se kao dobar izvor. Meni se čini da ponovo imamo jednu vrstu podeljenosti u našem društvu. Da se ponovo delimo na izdajice i patriote. Izvinite, ja ne mogu nikome da dopustim da bude veći patriota nego što sam ja, jer sam ja svoju glavu stavila na panj i staviću je uvek da u Srbiji živimo bolje.
Šta to znači? Ako kritikujemo, ako kažemo nešto što nije u redu, da smo mi neprijatelji države, da smo neprijatelji društva, da smo neprijatelji građana. Pa, prijatelji, kolege, kada kritikujete svoje dete to valjda radite iz najboljih namera. Radite zato da bi vaše dete bilo bolje, da bi napredovalo. Ne kažete – bravo za neuspeh. Ne kažemo – super je ako praviš gluposti i greške. Bravo ako se slagao prijatelje. Da li to govorite svojoj deci? Tako kako se ponašamo u svojoj kući bilo bi dobro da se ponašamo i u politici.
Volela bih da ono u šta verujem čvrsto kao ljudsko biće, kao osoba, da to uradim i u svom poslu i ja to makar radim. I zato smatram da ako kažete vrlo određeno i konkretnu kritiku na neke članove u REM-u i ako sada ono što je sada vrlo zanimljiva tema, ako govorimo o ljudima koji su postali članovi Upravnog odbora RTS-a, prosto ne mogu da odolim da ne kažem nekoliko reči i o tome, ja to smatram da je to naše lice, naša slika. Ako biramo loše ljude, ako biramo loše partnere u poslu, ako biramo lošeg kuma, ako biramo loše društvo to je naše lice.
Ako ne možemo, ako Upravni odbor RTS koji je izabralo upravo ovo krnji sastav REM-a odbije jednu Srbijanku Turajlić, jednog Slobodana Stupara, Boška Jakšića, ljude koji su kako bih rekla, zaista najznačajniji ljudi u našoj javnosti, ljudi koje svet uvažava, a pri tom aplaudiramo nekakvoj rijaliti zvezdi. Mene je bilo sramota kada sam gledala intervju koji je imala na televiziji, ona želi da Srbija postane „Veliki brat“. Prijatelji, kolege, drugari, saradnici, saborci, ako je vama stalo da Srbija izgleda kao „Veliki brat“ mene je sramota.
Ja ne želim da Srbija izgleda kao „Veliki brat“. Ja želim da Srbija bude ozbiljna, demokratska, uređena zemlja, a biće uređena i demokratska kada budemo davali šansu najboljima od nas.
Ja još jednom ponavljam, ja nisam političarka. Ne umem da držim političke govore, ali ću uvek i svugde reći svoj stav, pa makar me koštalo života. I mislim da je sramno za SNS, ovo najprijateljskije govorim….(isključen mikrofon).
(Aida Ćorović, s mesta: Samo navalite, gospodine Rističeviću…)

Dakle, ja se izvinjavam ako je to nekoga uvredilo. Ali, samo prosto je i moj stav dakle takav, da ako je osoba kakva je gospođa Šuica ili slični likovi, ako su oni naše najbolje lice, ja onda svima nama čestitam i nemam šta da kažem drugo.
Dakle, da se samo vratim i na temu. Dakle, radi se o zloupotrebi procedure autentičnog tumačenja zakona i mislim da sam zakon je prosto ostavio, da kažemo, prostora i mesta da se slobodno tumače stvari i da dolazi do određenih nedoslednosti, da se stvara nekakva vrsta konfuzije koja će post festum tumačiti.
Pozivam takođe kolege, kako je i koleginica rekla, da se ovaj član promeni i da se precizira šta da se ubuduće promeni i da se precizira šta to, da se u buduće ne bi dešavale ovakve situacije, kakva se desila sada.

Zahvaljujem predsednice.
Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu turizma, trgovine i telekomunikacija i Ministarstvu kulture mada bih volela da se oglasi i Ministarstvo privrede po ovom pitanju.
Tema mog pitanja jeste hamam u Novopazarskoj banji u blizini Novog Pazara. Radi se o objektu iz 15. veka. To je objekat koji je proglašen kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Šta se dešava sa tim objektom koji je za sve nas od izuzetnog značaja? Takođe, napominjem da se ovaj objekat nalazi u tzv. bafer zoni ili zoni zaštite u UNESKO-voj kulturnoj baštini, jer je u neposrednoj blizini manastira Sopoćani i celog tog kompleksa koji je pod zaštitom UNESK-a.
Dakle, šta se dešava sa tom banjom, sa tim hamamom. On je 2009. godine, novopazarsko preduzeće „Lipa“, turističko preduzeće koje se brinulo o ovom objektu je privatizovano, ali je sam hamam ostao pod sporom i taj spor je na neki način bio zamrznut, nismo mogli da dobijemo informaciju od bilo koga šta se sa tim dešava, a onda je 2010. godine iznenada i ničim izazvano, krov banje bio urušen. Odmah nakon toga su ljudi iz islamske zajednice u Srbiji pod vođstvom Muamera Zukorlića uzurpirali, proglasili Novopazarsku banju takozvanim vakufom „Hadži Hurem“ i postavili fizičko obezbeđenje. Do dan danas ni policija ni bilo ko nije mogao da priđe ovom kulturno-istorijskom spomeniku, ali napominjem da se ne radi samo o kulturno-istorijskom spomeniku već o jednom živom hamamu koji su godinama, vekovima koristilo hiljadu ljudi, koji je dostupan najsiromašnijim građanima i koji je bio utočište za sve, i ne samo siromašne već i za ljude koji su imali koštano-mišićno oboljenje, jer je izuzetno lekovita banja.
Napominjem još jednom da se radi o hamamu koji je dugi niz vekova kontinuirano radio pre nego što je postao hamam, bio je i rimska terma. Od 2010. godine sud donosi odluku u korist većinskog vlasnika Lipe da se vrati hamam njima, međutim, do dan danas se to nije desilo, jer je obezbeđenje Muamera Zukorlića sprečio vraćanje objekta.
U proleće ove godine, negde oko 20. aprila je restoran i pansion koji su bili naknadno dozidani ispred same banje, ispred same terme, jer su počeli da ruše obezbeđenje Muamera Zukorlića i tada je Zavod za zaštitu spomenika i direktorka Mirjana Andrić izjavila da islamska zajednica u Srbiji niti ima dozvole, niti ima znanje da uradi takvu intervenciju.
Zato molim da ova dva ministarstva odgovore na pitanje – šta se dešava sa ovim objektom? Smatram da nema niko pravo da pod lažnim imenom proglašava nekakvom svojom svojinom. To je svojina svih nas koji živimo u Novom Pazaru, u okolini, ali ne mislim samo u Novom Pazaru, to je kulturno dobro od velikog značaja i da je to vlasništvo svih nas koji živimo u Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice, uvažene kolege, uvažena gospođo Janković, razmišljajući na ovu temu, čitala sam literaturu i negde mi je zapalo za oko, prosto sam se malo vratila u neke istorijske priče.
Zapala mi je za oko jedna zanimljiva priča koja je tekovina Rimskog carstva.
Naime, Rimsko carstvo je izumelo jednu vrstu institucije koja se zvala Rimski trijumf, a ideja je bila da se onaj ko se vraća iz bitke, iz nekakvog velikog pohoda, taj trijumfator u velikoj slavi i velikim počastima vraća u Rim, gde mu svi građani Rima kliču, odaju počasti, slave ga.
I možete da zamislite takvog jednog velikog pobednika, jednog velikog vojskovođu koji osvaja, tada neviđena prostranstva, vraća se u Rim, u svoj svojoj slavi, ali su mudri Rimljani izumeli jednu zanimljivu instituciju pored trijumfatora stajao je čovek, neki izvori tvrde da je rob, neki kažu da je bio saradnik ili sekretar koji je držao lovorov venac, kao znak velike slave, ali koji je imao zadatak da stoji uz trijumfatora i šapuće mu na uvo – „Memento mori“ - Seti se da si smrtan.
Prolazeći dalje kroz istoriju ljudski rod je navikao i shvatio da je ljudsko biće vrlo često sklono da vlast, moć, novac zloupotrebi, pa je kroz istoriju ljudi su se trudili da stvore mehanizme kontrole vlasti preko, da kažem Osmanskog carstva, pa srednjeg veka i parlamenta britanskog, do današnjih dana kada možemo da kažemo da su ovo institucije, kao što je Poverenik ili Poverenica za ravnopravnost, kao što su Zaštitnik građana i Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, to su institucije koje imaju, koje treba da koriguju moć, kontrolišu moć, vlasti i svih onih koji možda iz neznanja, možda i žele tu vlast, hoće, mogu, žele da prekorače.
Moja koleginica Čomić je već rekla ključne argumente zašto ja imam neslaganje, zašto ja imam nesporazum sa gospođom Janković, ja ranije nisam u svom radu imala prilike da se sretnem sa vama, mada sam dugogodišnja braniteljka ljudskih prava i za mene je samo ključno važno, da li zaista iskustvo koje je potrebno u zaštiti ljudski prava, tih deset godina, znači, već su neke kolege govorile, da li znači vođenje neke institucije?
Slažem se sasvim sa kolegama koji kažu da je biti na čelu neke socijalne institucije, na neki način rubno bavite ljudskim pravima, ali biti na čelu te institucije znači, pre svega se baviti administracijom, tehničkim stvarima.
To ne znači da li je u gerontološkom centru nečije pravo, da li je ta osoba diskriminisana na nekoj drugoj osnovi. Naravno da je važno da ta osoba dobije hranu, da ima topao krevet, da su uslovi, ali to takođe nije ljudsko pravo.
Mislim da je za mene ovde sada pored tog ključnog pitanja koje ja negde imam, kao da kažem prosto i za vas i žao mi je što kaže kolega Pavićević da vi, prosto ne možete da nam odgovorite na pitanja.
Sa druge strane, primećujem zapanjujuću količinu neznanja o funkcionisanju pravde, prava, ja sama nisam pravnica, ali da dosta dobro znam šta je pravda, gotovo desetak godina sam braniteljka ljudskih prava i to da kažemo taj status sam dobila od međunarodnih organizacija koje se bave braniteljstvom ljudskih prava.
S druge strane, mi je takođe zapanjujuće da je neverovatna količina nepoznavanja funkcionisanja nevladinog sektora, a vi ćete se u svom radu, ako budete Poverenica i te kako sretati sa nevladinim sektorom.
Većina vašeg rada biće direktno referisana upravo kroz kontakte sa nevladinim sektorom. Pa, se ne može reći da su to neke organizacije, naravno ima ih oko 16 hiljada itd, i nisu sve one koje se bave ljudskim pravima, ili da ne podnose izveštaj, ko zna kako se finansiraju, što nije istina, svaka nevladina organizacija civilnog društva, dakle ko zna jedan dan ako je radio biće mu jasno da i te kako moraju da podnose izveštaj, dužne su svojim donatorima, to može biti donator u zemlji, može biti donator u inostranstvu, ali te kako mora da podnosi izveštaj o finansiranju te svoje organizacije.
Zatim, pričali smo o tome da je prošli izbor za Poverenika ili Poverenicu da je bio lak, nije bio lak, mesecima se razgovaralo i vodila se na neki način polemika javna, gde su učestvovale nevladine organizacije svojim predlozima, između prof Petrušić, drugi kandidat je bio moj kolega Goran Miletić i veliki broj organizacija su imali brojne kontra argumente i vodila se rasprava i u ovom domu. Tako da, nije istina da nema, da nije bilo rasprave.
Volela bih da znam, ne znam da li je, mislim da je jedna mreža organizacija imala gospođu Slavoljupku Pavlović za kandidatkinju, ne znam da li je taj uopšte predlog došao, ne smem da prejudiciram, da li je taj uopšte predlog došao?
Dobro bi bilo da smo imali, prosto zbog jedne vrste demokratskih procedura, da smo imali još kandidata. Ne mislim da su komentari, da je postavljanje pitanja uspostavljanje demokratskog dijaloga, pravljenje, ne znam zluradosti, toplog zeca itd, ne mislim.
Mislim da je jako važno da vodimo dijalog, demokratski dijalog, da postavimo pitanja na koja možda nam, na koja želimo da dobijemo adekvatne odgovore.
Ali, sve to samo zato što želimo da, makar ja mogu u svoje ime da kažem, zato što mi je jako važno da institucija koju je profesorica Petrušić postavila sa svojim saradnicima, da ona nesmetano dobro, kvalitetno, snažno i hrabro gura dalje.
Sada se na neki način i vama obraćam, kao koleginici na zajedničkom poslu, sigurna sam da će biti mnogo problema i mnogo spoticanja, sa raznih strana, da put neće biti lak i jednostavan i zbog vas je, pre svega, to govorim i kao žena i kao koleginica koja je mnogo puta prolazila kroz „toplog zeca“ i znam šta znači javni linč, da je jako dobro da imamo dobra i kvalitetna obrazloženja, da bi vas, pre svega, zaštitili, da čujemo tu argumentaciju, da sutra neko te argumente koji se danas stavljaju na stranu, izvlači iz špajza i kaže – ne, gospođa Janković nije imala adekvatan „si-vi“.
Što se mene tiče, samo kroz dijalog, kroz dostizanje vrednosti tolerancije, pravo građanskog društva i društva koje je lišeno svakog vida diskriminacije, mi ćemo moći da kažemo da živimo u ozbiljnoj, stabilnoj i srećnoj zemlji. Ja nemam problema s tim ko će obavljati ovu funkciju, meni je važno šta taj čovek i šta ta osoba radi, koje kvalitete donosi sa sobom, hoće li imati snage da se odupre političkih ili nekim drugim uplivima, hoće li imati dovoljno integriteta da odbrani jednu veoma, veoma delikatnu i veoma tešku funkciju, kakva je funkcija poverenika ili poverenice za ravnopravnost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući, moj poštovani kolega dr Dušan Milisavljević i ja smo prošle nedelje započeli jedan, kako bih rekla, obilazak opština i gradova u Srbiji.
Ideja nam je da obiđemo one opštine i gradove koje nemaju predstavnike u ovom visokom domu i da tamo razgovaramo sa predstavnicima lokalnih uprava, da razgovaramo sa građanima, da razgovaramo sa predstavnicima institucija i da čujemo šta su to gorući problemi i da budemo, da kažemo usta i oči tih ljudi.
Počeli smo sa Sjenicom, bili smo prošle nedelje, imali smo priliku da razgovaramo sa predstavnicima lokalne uprave u Sjenici, da obiđemo zdravstveni centar, da vidimo centar za kontrolu mleka i mlečnih proizvoda i evo neka od pitanja danas koja smo tamo dobili na terenu, želimo da uputimo.
Ono što je glavni problem Sjenice, jeste da je Sjenica raspolućena na dva okruga, na Raški i Zlatiborski okrug, a delimično čak i na Moravički i da za različite ingerencije mora da pita jedan, drugi ili treći centar.
To se najviše vidi, upravo na Domu zdravlja i to je pitanje koje kolega Milisavljević i ja želimo da postavimo Ministarstvu zdravlja.
Dakle, pitanje je, da li je moguće odvojiti hitnu pomoć od Doma zdravlja, Dom zdravlja je naime pod ingerencijom Zdravstvenog centra Užice i praktično do dva sata je radno vreme Doma zdravlja i dok je posle hitna pomoć prepuštena praktično sama sebi, imaju jednog vozača i jednog lekara, jednog tehničara, što definitivno nije dovoljno da se opsluži cela opština.
Napominjem, da je opština Sjenica, najveća opština teritorijalno u Srbiji, da je veliki broj sela udaljen od same Sjenice i da su ponekada, pogotovo u zimskim mesecima potrebni sati da bi se sanirao jedan bolesnik i zato se i lekari i rukovodstvo smatra da je neophodno odvojiti službu hitne pomoći od samog Doma zdravlja.
Drugo pitanje, postavljamo Ministarstvu poljoprivrede i tiče se, ne odgovaranja, zabrane Srbija šuma za postavljanje električne energija koja bi snabdevala ski-lift.
Pre nekoliko godina Sjenica je svojim sredstvima htela, odnosno instalirala ski-lift, a takvi projekti su veoma važni za mala mesta kakvo je Sjenica.
Međutim, „Srbijašume“ nije dala odobrenje da se električni stubovi postave, te je opština bila prinuđena da kupuje agregat i da dodatno ima komplikacije i troškove za ovakav jedan projekat.
Smatramo da bi bolja sinhronizacija „Srbijašume“ i lokalnih samouprava bila i te kako potrebna i da bi za ovakve situacije moralo da se ima više osećaja za lokalne potrebe. Zahvaljujem.

Svoje vreme ću danas iskoristiti da postavim nekoliko potpitanja koja se tiču skandala koji ovih dana potresa Ministarstvo za rad i socijalne poslove, a ja bih rekla i celu Srbiju.
Naime, javnost je obaveštena da je na konkursu, koji je Ministarstvo za rad i socijalne poslove objavljuje za nevladine organizacije, odnosno organizacije civilnog društva, prošlo nekih 120 organizacija, ali smo mogli, uvidom u taj spisak, da vidimo da su preko 70% projekata dati organizacijama koje se uopšte ne bave socijalnom zaštitom, 50% organizacija uopšte ne ispunjava osnovne uslove konkursa. Dakle, ozbiljno je prekršena zakonodavna procedura.
Ministar Vulin je izjavio da nema uvid u procedure, da nije odgovoran za ovakvo stanje. Postavljam pitanje, ako već nema uticaj na dodelu sredstava, kako da onda odjednom ima uticaj i daje sebi pravo da ta sredstva, koja su locirana za organizacije civilnog društva, preusmerava na drugu stranu? Takođe, ako ministar skida sa sebe odgovornost za ovaj skandal, zašto onda ne kaže ko su članovi te komisije koji su zaista oblatili rad ministarstva? Da li ministar zna da je naneo ogromnu štetu, ne samo nevladinim organizacijama koje je prozvao i za koje je rekao da su navikli da dobijaju novac, a da ne rade ništa, već da je učinio najveću štetu korisnicima ovih programa, a to su osobe sa invaliditetom, deca, stari, ranjive grupe?
Na kraju, da li ministar smatra, posle svega ovoga, najmanje moralno što može da uradi jeste da da ostavku. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, uvaženi ministre i članovi, predstavnici Ministarstva pravosuđa, danas je pred nama zakon koji bez malo 10 godina izaziva kontroverze.

Podsetiću sve nas, od 2006. godine na nagovor Evropske komisije, počeli smo da pričamo o ovom zakonu, da bi smo 2010. godine na onda izričit nagovor da se napravi takav zakon i napravljen je te iste godine predlog od strane radne komisije koju je osnovao gospodin Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, a danas je evo praktično pa kraj 2014. godine i mi još uvek pričamo o tom zakonu.

Zanimljivo je da ovaj zakon izaziva ovoliko kontroverzi ne samo u ovom visokom domu, nego očigledno i u našem društvu. Jako mnogo se raspravlja o ovom zakonu.

S druge strane, još jedna ambivalencija ovog zakona jeste da među velikim brojem građana prosto ne postoji svest o tome ko su ti uzbunjivači, ko su ti zviždači i jako mali broj građana zapravo zna o tome.

Moj stav je da je ovo jedan od najvažnijih zakona koji donosimo, o kome raspravljamo od početka našeg poslaničkog mandata od maja ove godine. Sa nekoliko zakona koje je koleginica Malović nabrojala i sa zakonom o lobiranju, za koji se nadam da će uskoro biti u proceduri, zaokružuje se praktično zakonodavni okvir za borbu protiv korupcije koji naša zemlja mora da ima.

Kako ja razumem, suština ovog zakona jeste da stvara slobodno društvo. Ako javnost nije obaveštena, onda demokratija ne može da se razvija u takvom društvu. Međutim, kod mene ovaj zakon, odnosno predlog zakona izaziva određene, kako bih rekla, zbunjenosti ili ambivalenciju. U svakom slučaju, ja sam veliki broj svojih kolega iz nevladinog sektora konsultovala, veliki broj prijatelja koji su uzbunjivači i želela sam da čujem njihov stav i njihovo mišljenje, jer mi je njihovo mišljenje bilo najvrednije u ovoj priči.

Oni od reda stoje na stanovištu da je jako važno da se ovaj zakon donese, ali da ne budemo možda tvrdoglavi i da nekako provejava mišljenje da je zakon, da se stiče utisak da nacrt ovog zakona suštinski ne može da suzbije korupciju, već da zapravo služi da zaguši informacije da korupcija postoji, a ja ću podsetiti sve nas da je u 2013.-2014. godini šest puta povećan broj uzbunjivača.

Takođe, stiče se utisak da je Predlog zakona pisan kao za zemlju u kojoj funkcioniše sve dobro, a pogotovo u pravosuđe i da se nekako sve prebacuje na teren pravosuđa, što nekako nije dobro. Pogotovo se to vidi negde na lokalnoj sredini. Stiče se utisak da država da na neki način lako izlazi sa korupcijom na visokom nivou, sa tajkunskom korupcijom, da vlast ulazi u direktne sukobe, ali da zato nekako izostaje ono što je lokalni nivo, ono što je manje vidljivo, tamo gde zapravo korupcija u suštini cveta i gde se stalno, da kažemo, trguje ne samo novcem, već se trguje i uticajima.

Bojim se da taj lokalni nivo često jeste, da je pravosuđe na lokalnom nivou i upravo oni koji su predmet ukazivanja propusta i problema na koji ukazuju zviždači, jesu vrlo često u sprezi i mi zapravo ne dobijamo ništa. Zato je jako važno da se razgovara, da se amandmani koji su nam kolege iz „Transparensija“ dostavili svim poslaničkim grupama, da se na neki način na njih obrati pažnja i bez sujete, u najboljoj nameri da se dođe do jednog dobrog zakona.

Moj je stav da, pored ovog zakonodavnog dela, o ovom zakonu moramo da govorimo i sa jedne druge strane, a to je, rekla bih, etička strana, ljudska strana. Mi danas govorimo o nekim živim ljudima koji imaju imena i prezimena, koji imaju lica i koji su oličenje hrabrosti i odgovornosti građanske Srbije. Ako tim ljudima ne damo mogućnost da rade dalje, ja se bojim da ćemo mi uništiti svaki koren ozbiljnog demokratskog razvoja Srbije.

Vrlo često su ovi ljudi ostajali bez posla i njihove porodice su često ostajale bez egzistencije. Ja vas molim da mi date priliku da pročitam nekoliko imena, za mene je to jako važno, da pročitam nekoliko imena ljudi koji su bili izloženi ogromnoj torturi u svojoj sredini. Mislim da je fer i korektno da čujemo imena nekih od uzbunjivača, jer čini mi se da ćemo se drugačije ponašati ako znamo i čujemo ko su ti ljudi. Pre svih, tu su: Valentina Krstić, Momčilo Cvetković, Bojana Borkov, Biljana Mraović, Slobodan Marinković, Goran Milošević, Borko Josipović, Živorad Branković, Vladimir Radomirović koji godinama vodi sajt „Pištaljku“, Transparetnost Srbije, Niški centar za ljudska prava, Biro za društvena istraživanja.

Ja znam da su neki ljudi učestvovali, da su bili u radnoj grupi, da su sarađivali sa vama i meni je bilo jako važno da čujem i njihov stav i zato je stvarno veoma, veoma važno da podvučem i to da tim ljudima nije bilo važno da se njihova lična, da kažemo, tragedija, ako tako mogu da kažem, razrešava, da njihov lični sukob ne bude u prvom planu, već da taj slučaj, na koji su oni ukazivali, doživi epilog na sudu i da to što je rak rana u toj sredini bude rešeno na sudu i bude rešeno onako kako zakon dozvoljava.

Zato vas još jednom molim, i kolege takođe, kolege iz poslaničke većine, da zaista u najboljem interesu, pre svega ovih ljudi čija sam imena pročitala, ali i svih onih ljudi koji će se usuditi da budu uzbunjivači i koji će ukazivati prstom i neće prezati, neće žaliti svoje živote, mogu tako da kažem. Zbog njih moramo da donesemo najbolji zakon. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mislim da u ovoj sali nema osobe, a bogami i van ove sale, koja bi trebalo da se više raduje donošenju ovih izmena zakona od mene. Ne znam da li moje uvažene kolege znaju, ali ja sam jedina osoba u ovoj sali, a nažalost i u celoj zemlji, koja bezmalo godinu dana ima stalno policijsko obezbeđenje upravo zato što sam upozoravala na opasnost od narastajućeg radikalizma u regionu iz koga ja dolazim.
Naravno, ja ću podržati ovaj zakon u danu za glasanje i pri tom se slažem sa kolegama da je potrebno raditi malo podrobnije. Svakako je naša poslanička grupa već dala amandmane, ali se slažem i sa kolegama koji su govorili da svakako ovom zakonu treba posvetiti više pažnje. Žao mi je što nas uvaženi kolega Meho Omerović nije pozvao da zajedno potpišemo zakon pre nego što je ušao u raspravu.
Hoću da postavim nekoliko pitanja i da na neki način možda malo pažnju defokusiram samo sa ovog što zovemo isključivo zakonska regulativa. Dakle, da li nam je samo dovoljan zakonski okvir da bi rešili ovo veoma bolno pitanje? Mislim da nije i mislim da je čitavo društvo ozbiljan gubitnik ako se nešto malo ozbiljnije ne uradi vezano za ovu temu. Čini mi se da je i danas u ovoj raspravi nekoliko nedoumica i nekoliko nedoslednosti i mislim pogrešnih zaključaka provejavalo.
Bojim se da bi bilo loše da se stekne loš utisak i opasan utisak da je islam pre svega teroristički, da podržava najradikalnije, da kažemo pokrete itd.
Mislim da je važno pojasniti i pojam džihada. Kada sam prikupljala podatke i već sam rekla, ovom temom se bavim gotovo dve godine, i daleko od toga da sam stručnjak, ali svakako sam saznala puno zanimljivih podataka i postala sam, da kažem, referentna osoba. Kada sam pitala islamske teologe šta u suštini znači džihad rekli su mi izvorno džihad znači skidanje masnoće s mleka.
U pravom prenesenom vidu džihad znači čišćenje samog sebe od loših misli, od loši dela od bilo kakve vrste greha. Dakle, najteži zadatak koje jedno ljudsko biće ima, to je da radi na sebi, da radi, da čisti sebe od onog što nije dobro. Nažalost, poslednjih godina ili decenija u svetu je džihad postao i pogrešno tumačen pojam, i nažalost mislim da je upravo muslimanima najveće zlo učinjeno time što su one radikalne grupe unutar nekih zemalja, pre svega arapskih zemalja, doprinele da se o islamu, da se islam tumači kao radikalan, kao leglo najgorih osobina i nešto što je praktično protiv ljudskog roda. Zato bi jako loše bilo, neko je već od kolega govorio o tome, bilo bi jako loše da se prema Sandžaku ili Raškoj oblasti, kako god hoćete, pošalje ta vrsta poruke.
Mislim da zapravo i moj primer govori da su Bošnjaci koji žive dole i muslimani zapravo najveće žrtve toga što se dešava vezano za organizvanje mladih koji odlaze u Siriju. Ono što su moja saznanja jeste zapravo da iza svega ovog što se dešava poslednjih godina u Sandžaku ili Raškoj oblasti, ne stoji ništa drugo nego ogoljeno organizovani kriminal. To su ljudi koji su najpre lovci na ljudske duše, to su psi rata, to su najčešće ljudi koji imaju kriminalne dosijee. To su ljudi koji se bave trgovinom ljudi, trgovinom narkotika i trgovinom oružjem.
Još jednu stvar želim da podelimo, a mislim da o tome malo ljudi jeste obavešten. Nisu samo Bošnjaci ili Albanci i samo Muslimani ti koji odlaze u Siriju, ako već govorimo o ratištima poput Iraka i Sirije, moja saznanja su da jedni od najaktivnijih ćelija, najaktivniji medži da se nalazi u Zemunu i Pančevu, i da su, imam čak i neka imena, da su neki od ključnih operativaca ljudi koji su ne muslimani. Oni su navodno primili islam, ali su to ljudi koji pre svega imaju kriminalni dosije, i ljudi koji se dugi niz godina, koji imaju ozbiljan, ozbiljan kriminalan dosije, koji su se dugi niz godina bavili najčešće trgovinom narkoticima. Mislim da su zapravo oni u celoj priči najvažnija tačka i da su oni ti koji rade najstrašnije stvari.
Postoji veliki broj mladih ljudi, zbog svega što nam se dešava, zbog užasne ekonomske krize, gurnuti na margine, zbog toga što smo mi devastirano društvo, i što nažalost, godinama mladima šaljemo užasne poruke. Što smo mi društvo kroje ni kroz obrazovanje, ni kroz medije, ni kroz bilo koji drugi institucionalni okvir, mladima ne šaljemo poruke tolerancije. Šaljemo im poruke ksenofobije i straha od drugih. Mi imamo mlade koji nažalost, biraju najgore načine organizovanja i najgore načine da pokažu svoje nezadovoljstvo. Na neki način svako od nas danas, ako govorimo već o izmenama tog zakona, treba po malo da oseća grižu savesti, treba da oseća na izvestan način krivicu, jer smo svi na izvestan način i krivi i odgovorni što smo te mlade ljude gurnuli na stranu.
Radi se o vrlo organizovanim ljudima. O vrlo organizovanim grupama koje imaju svoje sisteme, svoj način kako te mlade ljude vrbuju, kako ih drže, kako im podižu samopouzdanje, kako ih obučavaju i kako ih onda šalju na ratišta. Za mene je svejedno da li neko ide uz Siriju i da li je musliman ili ide u Ukrajinu da li je pravoslavac.
Radi se o ljudima, ako isključim naravno one koji to rade samo zbog novca. Radi se o ljudima koji imaju duboko poremećene moralne stavove, o ne utemeljenim ljudima i ljudima koji mogu da budu tempirane bombe kada se vrate nazad u našu zemlju. To sigurno više neće biti isti mladi ljudi koje smo mi na neki način gurnuli tamo gde su oni otišli.
Meni je prošle godine intezivno pretio jedan mladi čovek, dečak od 18 godina koji je mogao da bude koristan za našu zajednicu, koji je mogao da završi školu, da završi fakultet da bude dobar sin, dobar sugrađanin. On je nažalost odabrao strašan put i tamo je završio tako kako je završio. Bila sam poražena, bez obzira što mi je najstrašnije pretnje upućivao. Bila sam poražena kada sam saznala za njegovu smrt. Bila sam poražena kao njegova sugrađanka i kao neko ko se dugi niz godina bavi mladima što nisam na neki način dospela i do njega, ili ja ili neke druge moje kolege, što nismo kao sistem, kao društvo, kao država uspeli da ga odgovorima s tog puta.
Zašto je važno da o tome govorim ja danas? Rekla sam malo pre, ja sam na neki način možda najveća žrtva upravo tih mladih ljudi i biće ih i više ako se nešto ne preduzme i nešto ne krene da se menja.
Meni je žao što kolega Stojanović nije ovde, htela bih da ispravim prosto, govorio je o organizaciji ISIL i rekao u jednom trenutku da se radi o stvaranju države po tvrdim šerijatskim zakonima. Ne radi se o državi sa tvrdim šerijatskim zakoni. Islam i šerijatsko pravo ne zagovaraju ubijanje nevinih ljudi. Jako je važno da znamo da ti ljudi koji odlaze tamo ne rade u ime islama, to nije islam. Onaj ko poznaje islam zna da je to religija koja propoveda toleranciju, koja je socijalna religija i koja baštini ono što je rečeno u prethodne dve religije, a to je da ako ste ubili jedan ljudski život vi ste ubili ceo ljudski rod i obrtno, ako ste spasili jedan ljudski život vi ste spasili ceo ljudski rod.
Dakle, ne radi se o tome da se ovi ljudi bore za vrednosti islama, to su ljudi iza kojih ne stoji ništa, ponoviću i uvek to ponavljam i u svojim tekstovima, radi se o ljudima kojima je jedino kriminal, organizovani kriminal na srcu, a ne islam.
Šta mi zapravo treba da uradimo? Mislim da su neke moje uvažene kolege već govorile i pre mene, u razgovorima sa ljudima koji se bave vrlo ozbiljno ovim temama, sa ljudima iz policije, oni su mi rekli – znaš Aida, kada dođe do toga da reaguje policija, da reaguje pravosuđe, mi smo došli do poslednjeg zida odbrane. Mi smo propustili mnogo dragocenih godina da radimo sa mladim ljudima. Čini mi se da je krajnji čas i sada se ne radi samo o Novom Pazaru, o regionu iz koga dolazim, radi se o celoj Srbiji i radi se o širem regionu. Dakle, ovo je priča u kojoj moramo da radimo svi zajedno i Kosovo, i Makedonija, i Bosna, i Srbija, i Hrvatska, ali i širi region. Pošto se bela Alkaida, ili beli terorizam sve više širi i nije aposulutno, ponavljam samo „perse“ pravo da neki mladi muslimani u takve organizacije dolaze.
Što se tiče naše zemlje predlažem da napravimo jednu multidisciplinarno telo koje bi imao u sebi, koje bi se bilo više institucionalno, koje bi svakako moralo da se održi, predstavnike policije, vojske, službe bezbednosti, takođe MUP, ali koje bi u svom sastavu neophodno moralo da ima ljude koji su predstavnici obrazovanja, jer naš obrazovni sistem na žalost čini sve da te mlade ljude i dalje gura u geto, i dalje među njima stvara razdor, a nikako komunikaciju. Oni se ne poznaju žive jedni pored drugih i plaše se jedni drugih. Važni učesnici u takvom jednom telu bilo bi predstavnici verske zajednice i ne samo islamske zajednice već i svih zajednica u našoj zemlji.
Naravno, neophodni partneri su mediji, ali i čini mi se, veoma važan skupštinski Odbor za bezbednost koji bi mogao praktično da bude pokretač ove teme. Ja nisam članica Odbora za bezbednost, ali ću svakako ponuditi i neka svoja saznanja i moguće ideje kako da dalje u narednim mesecima radimo na ovoj temi, a do tada dok ne budemo imali i bolju ekonomsku situaciju, dok neke stvari kao društvo ne shvatimo i ne promenimo, čini mi se, da ćemo i dalje biti zakopani u ovim problemima i govorićemo, nažalost o tim mladim ljudima, o izgubljenim ljudskim životima.
Dakle, molim vas da to danas nam bude ključna misao. Na neki način svi smo odgovorni kao društvo, da smo te mlade ljude potrošili uzalud, da smo te mlade ljude gurnuli u užas i da su to nepovratno, čak i ako se vrate, to su nepovratno izgubljeni neki možda najbolji od nas.
Mislimo o tome, a ja ću svakako glasati za ovaj zakon i rado učestvovati u svakoj daljoj raspravi na ovu temu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, ministarko, članovi ministarstva, poštovane kolege, kao moja prethodnica, ja ću se fokusirati na Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama, jer sve ono što sam radila u prethodnih 25 godina me obavezuje da na svakom mestu i u svako vreme govorim o ovoj temi.
Teško da bih imala šta novo da dodam posle moje koleginice Gordane Čomić, ali ću se ipak potruditi da ukažem na neke stvari koje nam tako često izlaze iz fokusa.
Kada govorimo o diskriminaciji nad ženama, vrlo često govorimo o nasilju nad ženama, psihičkom i fizičkom nasilju, govorimo o zapošljavanju i pravu na rad, govorimo o socijalnoj i penzijskoj zaštiti, govorimo o pravu na obrazovanje, ali vrlo često smo skloni da zaboravimo na jednu pojavu, a to je jedna vrsta nasilja, javnog nasilja, nad ženama. Ne bih se složila sa mojom prethodnicom da se u Srbiji ženska prava poštuju u potpunosti. Čini mi se da je pogrešno polazište, govorim iz sopstvenog ugla, jer vrlo često nam to zamagli situaciju i ne vidimo druge žene čija se prava i te kako krše, ne vidimo žene iz siromašnih društvenih slojeva, ne vidimo žene sa invaliditetom, ne vidimo Romkinje, ne vidimo žene iz manjinskih grupa, pa mi se čini da nam to zamagli pravo stanje stvari. Jako je važno da kažemo da nije važno kako ja uživam ljudska prava, već kako mnoge žene u mom okruženju.
Vratila bih se sada na ovo o čemu sam htela da govorim, a to je nasilje nad ženama u javnom prostoru, u medijskom prostoru. Podsetiću da imamo i te kako mnogo žena koje prolaze kroz svojevrstan medijski linč. Kada se prema muškarcima u politici, u javnom životu mediji obračunavaju, uglavnom se govori o njima kao lopovima, kriminalcima ili se daju slične kvalifikacije. Kada se govori o ženama, uglavnom se one vređaju na veoma ličan način. Izvinite na brutalnom izrazu, ali žene iz javnog života se vrlo često kvalifikuju kao kurve, kao nerotkinje, na najgori mogući način koji se tiče njihovog ličnog života. Sama sam prošla kroz takvu jednu vrstu javnog linča. Jako je važno da govorimo o ovoj temi.
Koleginica Čomić i ja smo pre pola godine učestvovale u jednom projektu, globalnom projektu, koji se zove „Sedam“, koji nam je omogućila švedska ambasada i jedna poznata švedska novinarka i aktivistkinja za ženska prava. U ovom Domu je ta predstava bila čitana i u prošlom sazivu nisam imala prilike da vidim, bilo je javno čitanje, mnogo kolega poslanika. Tog dana, na tom čitanju su bile naše kolege i koleginice iz nevladinog sektora, ali zato sam videla malo kolega iz parlamenta. Mislim da bi dobro bilo da ponovimo tu predstavu. Ta predstava ukazuje na situacije da kada žena doživi jednu vrstu nasilja da o tom nasilju treba se priča i da javno bude zaštićena.
Nažalost, poslednjih 25 godina se kroz tradiciju, kroz kulturne obrasce, kroz religiju i te kako guraju neke vrednosti za koje ne bih mogla da kažem da su evropske, da su moderne vrednosti.
Mi smo na žalost doživeli jednu svojevrsnu retronacionalizaciju društva. Podsetiću da je bivša Jugoslavija imala i te kako dobre zakone kada je zaštita žena i socijalna i zdravstvena i svaka druga zaštita bila na visokom nivou. Takođe ću podsetiti da su u bivšoj Jugoslaviji žene dobile pravo glasa 1948. godine, dok su mnoge evropske zemlje pravo glasa ženama omogućile polovinom 70-tih godina. Ne bih volela da se sada na ono vreme baca ljaga u potpunosti. Svakako da je legislativa trebala da se modernizuje i da se prati, ali nikako da se govori o tome da ti zakoni nisu valjali i da su žene tada bile zapostavljene. Bojim se da sada imamo više prilike da vidimo na delu to vraćanje tradicije, kvazitradicionalnih vrednosti koje se vrlo često kroz religiju i nekakve kulturne obrasce sada nameću kao nešto što je važeće.
Često govorimo da su skandinavska društva ta koja mogu da služe za primer dobrog života. Mislim da je to pre svega zahvaljujući tome što se ženska prava poštuju na najvišem mogućem nivou i što tu dobrobit oseća čitavo društvo, a ne samo jedna mala zajednica.
Mislim vezano za ovu Konvenciju da je to legasi čitavog ljudskog roda, a ne samo nešto čime mi treba da se bavimo. Zaista predlažem da glasamo za ovaj amandman.

Uvaženo predsedništvo, poštovana ministarko, poštovani saradnici, poštovane kolege, koleginica Čomić je uglavnom obrazložila ono gde mi imamo kao poslanički klub, gde imamo nejasnoće i dileme kada je ovaj zakon u pitanju, ali se slažem svakako da je ovo dobar zakon i da postoje neke stvari u kojima treba intervenisati. Ne bih dalje o tome govorila.
Danas i juče sam pomno slušala šta kolege govore i u jednom trenutku sam nekako malo imala utisak da slušamo hvalospeve o tome kako smo tolerantna država kada imamo tako dobar zakon i kada tako podržavamo manjine. Samo bih htela da podelim sa svima vama jedno svoje iskustvo od pre 12 godina kada smo sa pokojnim premijerom Đinđićem radili na strategiji za smanjenje siromaštva. Bila sam član tima koji je u ime nevladinog sektora komentarisao i radio na izradi tada veoma značajnog dokumenta. Naučila sam jedno važno pravilo, a to je da siromaštvo nije pre svega nedostatak novca, nego je siromaštvo nedostatak pre svega ljudskih prava.
U tom smislu mislim da je jako važno da imamo dobar zakon, jer ako se prava manjina budu poštovala u punom kapacitetu to znači dobrobit za celu Srbiju, to ne znači samo dobrobit za manjine, nego zaista za čitavu zemlju i to zaista znači da onda možemo da kažemo da će ova zemlja biti i ekonomski stabilnija i bogatija, a da ne govorim i o tome da će područja u kojima većinski žive manjinski narodi biti stabilnija, ne samo ekonomski nego u svakom smislu, ali to jako puno znači za čitavu zemlju.

Uvaženo predsedništvo, uvažena ministarko, poštovane kolege i koleginice, kako kaže moj kolega Meho Omerović, veliko mi je zadovoljstvo da jedan od prvih zakona koji je ušao u raspravu jeste upravo ovaj zakon, što naravno govori i o njegovoj važnosti.
Ono što nije dobro jeste da mi samo razmatramo ovog puta deo zakona, onaj deo koji se odnosi na izbore. Razumem tu hitnost, naravno, jer u junu nam praktično ističe rok trajanja nacionalnih saveta nacionalnih manjina i da bi izbori za nacionalne savete bili raspisani prosto je hitnost bila neophodna.
Ono na šta bih htela da skrenem pažnju jeste da, bez obzira što praktično od 2002. godine, Srbija radi na legistlativi, ne može se reći da postoji potpuno razvijen, usklađen i efikasan pravni institucionalni sistem manjinske zaštite.
Kreiranje ovakvog ustavno-pravnog i institucionalnog okvira manjinske politike nije bio rezultat ostvarenja političkog konsenzusa oko promišljene strategije za unapređenje položaja manjina, već rezultat ad hok odgovora na zahteve međunarodne zajednice i zadovoljavanje političkih interesa vođstva nacionalnih manjina, što se u praksi pokazalo kao uglavnom pogubno.
U praksi ostvarenje manjinske politike obeleženo je nizom problema, počevši od neusklađenosti procedura, nejasne podele nadležnosti među institucijama, pa sve do snažne tendencije etno-nacionalističkog zatvaranja nacionalnih zajednica, uz narastanje unutrašnjih sukoba, zbog čega su pripadnici nacionalnih zajednica prinuđeni da se uglavnom bave sami sobom, i da zavise od spoljne arbitraže, nekada centralnih vlasti, a često i spoljnih vlasti, bilo tzv. matične države, bilo međunarodnih organizacija. Uz to, dolazi i do sukobljavanja većinske i manjinske zajednice i stvaranja uslova za život u paralelnim društvima.
Snažna je i politizacija društva, te i nacionalnih manjina, što se ogleda u uspostavljanju monopola političkih stranaka nad predstavljanjem zajednice, kao i uz pretvaranju nacionalnih saveta u paradržavne organe, što omogućavaju pojedina zakonska rešenja.
Sve navedeno dovodi do dodatne političke instrumentalizacije manjinske politike kako u okvirima samih nacionalnih manjina, čime se slabi unutar manjinske veze, tako i u međunacionalnoj saradnji i komunikaciji.
Za unapređenje manjinske politike potrebni su novi instrumenti promovisanja različitosti, nediskriminacije, prihvatanja drugačijeg i višejezičnosti. Neophodno je obratiti veću pažnju na vrednosti, procedure i institucije integracije.
Za manjinsku politiku koja je uspostavljena 2000. godine, značajna pozitivna karakteristika jeste otvaranje prema spoljnom svetu, prihvatanjem međunarodnih standarda, naročito evropskih konvencija, ali i unapređenje saradnje sa susednim zemljama koje predstavljaju tzv. matične države pojedinih nacionalni manjina.
Prava nacionalnih manjina su deo takozvanih političkih kriterijuma i prate se od sticanja statusa kandidata, pa sve do kraja pristupnih pregovora u okviru poglavlja 23.
Kroz poštovanje prava nacionalnih manjina, uostalom, ogleda se sposobnost države Srbije da primenjuje pravo koje je usvojila, čime se meri njen državni kapacitet, a konačno i njena sposobnost da bude pravna država. Takođe, to je važno i u smislu prihvatanja činjenica da je Srbija višenacionalna država sa svim regionalnim različitostima.
Za EU ne postoji jedan obrazac za poštovanje prava nacionalnih manjina, te je za Srbiju posebno važno da pregovore za članstvo iskoristi kako bi definisala manjinsku politiku i stvorila uslove za integraciju svih zajednica u državi. Zbog toga je neophodno stalno unapređenje manjinske politike i njeno definisanje, kao i sveobuhvatne politike poštovanja različitosti i jačanja društvene integracije. Sveobuhvatna politika integracije Srbiju približava EU, obezbeđuje unutrašnji konsenzus o manjinskim pitanjima i unapređuje odnose sa susednim zemljama.
Ono što je za mene posebno bilo zanimljivo u prethodnih nekoliko godina da kao predstavnica civilnog društva pratim jeste i kroz neka istraživanja, ali da kažem u neposrednom odnosu sa pripadnicima manjinskih naroda jeste neosećanje pripadnosti ili vlasništva, kako se to kaže, nacionalnih saveta i uglavnom običan, mali svet, obični ljudi, niti znaju šta su ovlašćenja nacionalnih saveta, niti ga prepoznaju kao svoje vlasništvo, odnosno nacionalne savete ne prepoznaju kao svoje predstavnike. To je, nažalost, s druge strane dovelo do jedne vrste samogetoizacije manjinskih naroda, a to nikako ne ide u dobrom smeru. Bojim se da smo imali primere suprotne prakse od onoga što nam je želja, a to je da Srbija bude zemlja svih njenih građana i da integracija manjina bude u potpunosti ostvarena.
Za mene je veoma važno takođe da u nacionalnim savetima imamo zastupljene i žene i mlade i to je nešto o čemu se jako mora voditi računa, pa s toga plediram na sve nas, a i na resorno ministarstvo da u mesecima koji su pred nama i kada bude kompletna rasprava o kompletnom zakonu, vodimo zaista račune o ovim stvarima. Zahvaljujem se.