Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Mislim da je jasno ono što je i navedeno u obrazloženju ovog zakona kao razlozi za donošenje zakona, odnosno da se u poljoprivredu manje ulaže nego što je njoj neophodno i da postoji potreba za jednim stabilnim i kontinuiranim sistemom finansiranja poljoprivredne proizvodnje i da je to nešto oko čega ćemo se složiti svi.
Ono što jeste izrazito sporno za DS jeste to što ovaj zakon obezbeđuje sve, samo ne stabilno i kontinuirano sistematsko finansiranje poljoprivredne proizvodnje. Kada je u pitanju ta činjenica koja se nalazi u obrazloženju zakona da se u poljoprivredu ulaže manje nego što je njoj neophodno, pitanje je – na koji način Vlada i ovim zakonom, ali i drugim svojim potezima odgovara na ovo?
Odgovara tako što najpre poljoprivrednicima duguje između četiri i šest milijardi dinara za subvencije koje nisu isplaćene, a nakon toga i smanjuje iznos za subvencije za pet milijardi dinara, o čemu su govorili i poslanici vladajuće koalicije, kao o nečemu što je izuzetno loše. Mi se priključujemo tom zahtevu ministarstvu da se subvencije za poljoprivredu ne smanjuju, jer smo uvereni da se prostor za uštedu može naći negde druge, a ne u tom delu sredstava koji se odvaja za poljoprivrednike.
Kada je u pitanju ta kontinuirana pomoć poljoprivedi i činjenica da poljoprivrednici moraju znati šta se planira, izuzetno je problematična i namera Vlade u kojoj se može čuti da se subvencije daju samo za one poljoprivrednike koji imaju manje od 20 hektara zemljišta. Verujem da je vama poznata da više od 60% bruto dodatne vrednosti u poljoprivredi stvaraju upravo oni poljoprivrednici koji imaju više od 20 hektara i da se ovim pokušajima da se subvencije daju onima koji imaju manje, neće sprečiti to da se daje onima koji imaju više zemljišta, jer će oni prosto naći načina da to zaobiđu pa da svoje zemljište koje je veće od 20 hektara podele na kumove, poznanike, rođake i prijatelje, ne bi li našli način da ipak nekako dobiju subvencije.
Tako da je glavna zamerka ovom zakonu, kao i svemu ostalom što radi Vlada, kada je u pitanju poljoprivreda, ta nesigurnost koju će poljoprivrednici zbog ovog zakona imati. Prvo, mislim da treba da razjasnimo šta je zajam, a šta kredit. Zakon o obligacionim odnosima je veoma jasan, članom 1065. se definiše šta je kredit, članom 557. se definiše šta je zajam i ne znamo da li će ovi ugovori biti krediti ili zajmovi. To je nešto što je izuzetno važno za ljude koji sutra treba od nekog da pozajme pare i od njih se očekuje da te pare vrate. Na osnovu ovog zakona njima nije jasno pod kojim će sve uslovima moći da razgovaraju uopšte sa tim ljudima, od kojih će uzimati pare.
Članom 5. Zakona o bankama je definisano da isključivo banke mogu da daju kredite, a ono što vi predlažete izuzetno liči na kreditiranje poljoprivrednika i to pod uslovima koji uopšte nisu ovim zakonom određeni. Tako da je dosta nejasno definisano kakve su to sve obaveze koje ti zajmodavci mogu da nametnu poljoprivrednicima koji od njih uzimaju pare i čini se da ovim zakonom derogirate i Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o bankama. Stvara se neki parafinansijski sistem, koji će zaista legalizovati zelenašenje koje će ti ljudi sprovoditi nad poljoprivrednicima.
Ne zna se recimo, taj poverilac, kažete da je to pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice. Da li je to domaće ili strano? Šta će recimo, da spreči neke velike kompanije iz nama susednih zemalja koje imaju izuzetno veliki interes da ovde poljoprivredna proizvodnja ne bude na zadovoljavajućem nivou i da iskorišćavaju lošu finansijsku situaciju u kojoj se nalaze poljoprivrednici i da im pod izuzetno nepovoljnim uslovima pozajmljuju novac koji oni posle moraju da vrate.
Članom 1. ovog predloga zakona vi ste vrlo dobro definisali šta on sve uređuje i onda imamo situaciju da se iznenada u članu 4. koji mi se čini kao najproblematičniji, javljaju neki pojmovi koji uopšte nisu u definisanju prva tri člana ovog zakona.
Tu se pojavljuje i kamatna stopa koja je ničim određena i ničim ograničena. Dakle, mi vidimo da to mogu biti i krediti, iako je Zakonom o bankama propisano da isključivo banke daje kredite i hipoteka koja se ne spominje uopšte u prva tri člana zakona, tako da je zaista veoma nejasno da li su to krediti, da li su to zajmovi, pod kojim uslovima se daju, šta se od tih ljudi očekuje.
Vi znate da oni ne uzimaju te pozajmice zato što vole, nego uzimaju te pozajmice zato što su u teškoj finansijskoj situaciji i da li vi pomišljate na to da može da se nađe neki poverilac koji će u zloj nameri da iskoristi njihovu lošu finansijsku situaciju, posebno imajući u vidu da je i ono što im je garantovano im se ne isplaćuje i koji će naprosto to iskoristiti da im pod izuzetno nepovoljnim uslovima daje kredite, od toga osiguranja nema.
Dalje, nema pariteta cena garantovano. Dakle, ako pšenica sutra bude koštala 16 dinara na novosadskoj berzi, ko će nama da garantuje da neko neće reći nekom poljoprivredniku – evo ja ću ti pozajmiti pare, ali da mi prodaš za dva dinara posle pšenicu? Uopšte nema zaštite od tih velikih mogućnosti zloupotrebe, a čini mi se da je mora biti, ako je ovo zaista namera zakona da se pomogne poljoprivrednicima.
To je izuzetno jedan rizičan zakon za njih. Članom 9. je recimo omogućeno da oni u slučaju nekakve elementarne nepogode izgube sve, da budu u još nepovoljnijem položaju, zaista da upadnu u neku vrstu dužničkog ropstva prema tim ljudima koji zahvaljujući odredbama zakona mogu zloupotrebljavati lošu finansijsku situaciju u kojoj se nalazimo. Tako da to niti je to sistemsko finansiranje poljoprivrede, niti konstantno finansiranje poljoprivrede, a ponajmanje pruža sigurnost, ali to je tako sa svim stvarima koje se rade u oblasti poljoprivrede.
Ja ću pitati gospođu ministarku – šta je sa onim silnim stotinama miliona evra koje je Aldahra trebalo da investira u našu poljoprivredu. Molim vas, gospodin Dinkić je samo 28. marta 2013. godine…