Poštovani predsedniče, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, biću relativno kratak.
Moja želja je bila da ovim amandmanom ukažem na mogućnost da poboljšamo ovaj zakon i da imamo još jedno skupštinsko telo koje bi bilo nezavisno, neutralno. Imalo bi svoj budžet i bilo bi skroz nezavisno od rada lokalnih samouprava.
Mislim da zakon ima više nego dobrih članova i mogu da kažem da više od 80% predloga ovog zakona je u redu. Zakon koji tretira naša ljudska prava, prava pacijenata, se sada na jednom mestu nalazi i mislim da jeste dobar, ali sumnjam već u startu na njegovu funkcionalnost i na njegovu primenljivost, kao što su bili i mnogi do sada doneti zakoni, pa nismo uspeli da ih sprovedemo.
Prva moja zamerka je bila - savetnik za prava pacijenata. To sam i na Odboru za zdravlje i porodicu rekao. Nema šta mene neko da savetuje. Mene savetuju roditelji. Savetovali su me baka i deka, a ako sam bolestan, meni treba zaštita.
Znači, građanima Srbije ne treba neko da ih savetuje. Treba neko da ih štiti, da ih zaštiti. Sam taj pojam – ej, ja ću da te savetujem, nema šta da me savetuješ, daj zaštiti moja prava. Moja prava su ugrožena, prava mog deteta koje je pretrpelo lošu lekarsku neku grešku pretrpelo na svom telu, ili je loše lečeno, ili ima neki ožiljak, opekotinu od operacije i sad neko treba da me savetuje da to nije dobro. Pa ja znam da to nije dobro, hoću da me zaštiti i da ostvarim svoja prava.
Taj pojam zaštitnika nije ovde zaživeo. Dobio sam i obrazloženje zašto. I na samom Odboru sam dobio to obrazloženje. Lično smatram da je mnogo bilo bolje da savetnik ne bude, nego da nešto bude jače. Kako bi građanima to bilo jasnije, da je to neka osoba koja stvarno štiti njihova prava.
Ono u šta sumnjam je da će lokalne samouprave, ne svakako Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša, ili Subotice i Vranja, ali neke lokalne samouprave manje, tipa Preševa, Bujanovca, Crne Trave, Trgovišta, da ne navodim sad ove sredine, imati kapacitet da nađu takvog pravnika koji će smeti da se suprotstavi svom predsedniku opštine, da kaže – slušaj, ovaj moj Milorad je stvarno povređen u tom domu zdravlja i zahtevam da njegova prava budu zaštićena. Onda će mu taj predsednik opštine reći – ma, da li si normalan, naš budžet je mali, pusti to, zataškaj taj slučaj. Mislim da će isto da se dešava kao i kod zaštitnika prava pacijenata, koji su radili u domovima zdravlja, u kliničkim centrima, gde ni jedan slučaj nije bio do kraja izguran u korist tog građanina čija su prava bila oštećena.
Smatramo sam da je mnogo bolje da imamo još jedno neutralno, nezavisno telo koje bi Skupština Srbije izglasala, gde bi imao svoj budžet, gde ne bi zavisio od nekog lokalnog moćnika i kako bi mogao da stvarno na delu štiti prava pacijenata.
To je jedna moja zamerka koju sam pokušao ovim amandmanom da ukažem. Neću puno da, s obzirom da je nekoliko narednih amandmana slično, govorim na ovu temu.
Dobio sam informaciju, sada je to i zvanično, da nisu moji amandmani prihvaćeni. Nakon srede, kada bude izglasan ovaj zakon, svakako ću da podnesem predlog izmene Zakona o zaštiti prava pacijenata i to će verovatno da stoji u nekoj fijoci, kao što je i predlog zakona koji sam uradio u ime poslaničke grupe DS od 18. septembra prošle godine stajao, ali u redu.
Smatram da će vreme pokazati funkcionalnost ovog predloga i vašeg predloga. Svakako da je vaš predlog mnogo bolji nego što je postojeći, da pri kliničkim centrima imate pravnika koji štiti ta prava pacijenata. Mislim da je ovo malo bolje, ali da neće biti funkcionalno i da ćemo se opet suočiti sa jednim neprimenljivim zakonom i da ćemo imati problem, kao što sada imamo problem sa nekim drugim zakonima koje ne možemo da sprovedemo.
Ne bih više o ovoj temi. Samo bih još jedanput potvrdio ovo što je rekao i predsednik Skupštine, isto je u vezi prava pacijenata. Ovo praktično, po meni, nije politika, ovo je borba za život.
Za sredu sam zakazao sednicu Odbora za zdravlje i porodicu gde ćemo, u dogovoru sa predsednikom Skupštine, izglasati inicijativu Odbora za zdravlje i porodicu prema Skupštini Srbije, prema predsedniku Skupštine Srbije, da se formira radna grupa sa ciljem da rešimo problem lečenja dece u inostranstvu i da nam se više u budućnosti ne dese situacije da gledamo roditelje dece koji mole i prose za živote svoje dece. Bukvalno u puno slučajeva su morali da vode tu svoju bolesnu decu, da ih pokazuju drugim građanima kako su oni bolesni. To su slike koje su uznemirile, pretpostavljam, sve vas, slike koje su uznemirile građane Srbije.
Ono što je jako bitno, mali broj roditelja ima kapacitet i moć da dođe do medija. Pitanje je koliko je još malih Tijana izgubilo svoj život, koliko tih roditelja nije moglo iz tih malih sredina da dođe do nekih većih centara da bi ukazalo na te probleme, tako da ovde moramo stvarno da budemo jedinstveni. Ovo je jače od bilo koje politike. Ovo stvarno treba da bude jedinstvena politika ovog parlamenta i da ovaj problem u narednim mesecima rešimo. Hvala vam puno.

Poštovana ministarka, niste me ubedili. Opet ste ponovili ono što sam smatrao da nije dobro u ovom zakonu.
Rekli ste da nije bilo logično da pravnik koji radi u kliničkom centru, čiji je osnivač, znači, gde prima platu, da će štititi prava pacijenta i zato ste predlogom vašeg zakona stavili tog zaštitnika prava pacijenta na nivou lokalne zajednice.
Pa, ko je osnivač doma zdravlja u lokalnoj samoupravi? Lokalna samouprava. Iz tog budžeta ona praktično prima platu.
Tu je ta osnova mog problema, da smatram da taj zakon neće biti funkcionalan samo zbog toga, jer on nije neutralan. On zavisi od budžeta lokalne samouprave. Znači, taj savetnik prava pacijenta na lokalu zavisi od plate koju prima od gradonačelnika ili predsednika opštine u tom mestu. To vam je isto kao kada prima platu od direktora kliničkog centra. Mislim da je vaša namera bila dobra.
Ovo vam je zadnja varijanta. Nemate kome više da se on žali. On tu završava. Moj predlog je predvideo da imate i na Republici i na lokalu da, ako nije zadovoljan savetnikom prava pacijenta na lokalu, može da se drugostepeno žali republičkom savetniku, tj. zaštitniku prava pacijenta.
Slažem se da su suštinske prirode te neke moje i vaše primedbe. Svakako da vi imate većinu i vi ćete izglasati vaš predlog zakona. Ostavljam vremenu da kaže šta je funkcionalno. Lično stavljam sumnju da će to biti na takav način kao što vi kažete funkcionalno. Hvala.

Pošto je moj predlog tog amandmana, samo bih vas dopunio, niste shvatili. Znači, moj predlog je da savetnik ili zaštitnik prava pacijenata bude na lokalu, ali da bude i na republičkom nivou. Znači, imamo dvostepenu kontrolu zaštite prava pacijenata.
Smatram da mnogi građani nemaju simpatije prema administraciji mnogih lokalnih samouprava. Ja nisam zadovoljan radom mnogih šalterskih radnika u mom Nišu. Imate vrlo neljubazne osobe koje neće da vas pogledaju, koje kad dođete do šaltera, zatvore vam šalter. Pitam vas – da li će takav neki pravnik, koji je frustriran zato eto što je takav, da stvarno vodi računa o tim pacijentima? Znači, ja nisam hteo da izmislim toplu vodu.
Samo sam želeo da nešto što bi bilo dobro izglasamo u Skupštini, da imamo još jedno nezavisno skupštinsko telo, koje bi imalo svoj budžet, koji bismo glasali u Skupštini Srbije i iz tog budžeta bi se finansirali ti savetnici ili zaštitnici ili kako god već bilo. Ovako, oni se finansiraju iz lokalnog budžeta. Znači, njima je osnivač lokalna samouprava. Bolnicama je osnivač lokalna samouprava. Tom pravniku je poslodavac lokalna samouprava. Želeo sam da izbegnem da lokalna samouprava ne bude njemu finansijer i da ga plaća, jer ko vas plaća, povući će vas za uvo i reći će – je si li normalan bre, stani malo, stani na loptu, skloni se. Siguran sam da tako funkcionišemo. Kamo sreće da smo mi švajcarsko društvo, da imamo administraciju koja je perfektna i koja gleda stvarno da zaštiti interese građana.
Ovde imate, nažalost, administraciju koja je prenatrpana, koja je nezadovoljna i koja kad dođe neka baka kojoj je neki lekar rekao neku grubu reč ili joj možda nije dao neki lek koji je želela, on će joj se na šalteru nasmejati. Nemam poverenja u mnoge lokalne samouprave, u kvalitet administracije u mnogim lokalnim samoupravama, pod broj jedan. Smatram da nemaju kapacitet. Smatram da mnogo što šta treba da radimo u reformi lokalne administracije, a kamoli da takva lokalna administracija izabere nekog ko će stvarno štiti nezavisno pravo pacijenata.

Javljam se povodom amandmana kolege Zelenovića.
Ne slažem se sa njegovim predlogom i omogućavanjem Republičkom fondu da još veću moć agregira u sebe. Mislim da je bolje da imamo u narednom periodu – jedno je zaštita prava pacijenata, a zaštita prava osiguranika može da bude sasvim nešto drugo.
Moć Republičkog fonda je jako velika i nisam video njegovu moć na delu, da zaštiti prava svojih osiguranika. Više sam video moć tog Fonda da ubire taj novac i da bude još jači u toj nekoj finansijskoj snazi.
Moram da vam kažem da Republički fond u nekim godinama, ne sada, ali puno nekih stvari koje su baš kršila prava pacijenata, dolazila su iz Fonda. U mandatu g-đe Slavice i nas u parlamentu, ušli smo u rešavanje jednog problema koji je za mene nezamisliv i koji se upravo desio u Fondu. To je da stručna komisija Republičkog fonda propiše lek za lečenje dece koja boluju od hronične mileocitne leukemije, i te dece ima u Srbiji nekih 30. Ta deca devet godina primaju lek glivek i da im neka tenderska komisija promeni lek zato što je taj lek valjda malo jeftiniji, nemam pojma, i ubaci im drugi lek.
Toga nema nigde u svetu. Toga nemate ni u Tunguziji, da neko vam tenderski menja nešto što su vam lekari rekli, što je lek delovao. Gospođa ministarka se isto na odboru začudila kada je dobila tu informaciju. Ljudi, neko se drznuo da deci koja boluju od leukemije, menjaju lek, samo zbog finansijske koristi te kuće. Sva sreća što nijedno dete nije izgubilo život. Sva sreća što nijedno dete nije izgubilo život. Neko je u toj organizaciji, menadžeri i veliki, video neki lek jeftiniji, hajde taj lek da ubacimo i deci koja devet godina primaju lek, koja su živa zahvaljujući tom leku, ubacuje neki drugi lek. Sva sreća što je ministarka više nego normalna osoba i što smo vrlo brzo reagovali. Mislim da smo i taj problem rešili.
Dati još veću moć Fondu, da odlučuje o našim sudbinama, nisam za to. Za to sam da imamo još dva do tri fonda koji bi se borili za svog osiguranika, koji bi se borili da mu pruže kvalitetnu zdravstvenu uslugu i određene zdravstvene ustanove, da mu pruže i da ga osiguraju kod nekog dobrog profesora, kod nekog dobrog primarijusa, da se uvede više vrsta osiguranja, da se uvede jasan zdravstveni paket zdravstvenih usluga i šta građani Srbije imaju od svog osiguranja. To su neke stvari koje moramo da znamo. Za te stvari se zalažem.
Svakako se ne zalažem da nekome damo neprikosnovenu moć da sve pare iz zdravstva on pokupi i da nam on određuje sa čime ćemo se lečiti, kako ćemo se lečiti. Sada stvarno ne vidim snagu Ministarstva zdravlja prema Republičkom fondu. Republički fond pušta kišu. Ovi jadni ljudi ovde nešto kao pričaju, donose neke zakone, a u suštini je prava moć tamo gde je novac. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, prof. Slavice Đukić Dejanović, predstavnici Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, danas pred nama je jedan jako bitan zakon, po meni jedan od najvažnijih zakona koji tretiraju naša prava. Svako od nas u jednom trenutku može postati pacijent i suočiti se sa problemima koji postoje u sistemu zdravstva Srbije.
Nije tajna da sam više nego javno, jasno i puno puta konstatovao da sistem zdravstva u Srbiji zadnjih 20 godina jako loše funkcioniše, da je u jednom stanju, ne nokdauna, nego nokauta, jednog trajnog nokauta iz kog ne može da ustane i da pruži brigu, pažnju i lečenje našim građanima.
Trenutno naš sistem zdravstva funkcioniše jedino na entuzijazmu lekara i medicinskih sestara, koji savesno i odgovorno rade svoj posao u želji da pomognu građanima Srbije.
Kakva su naša prava kada se razbolimo i kada se suočimo sa stanjem u našem zdravstvu? Jako loša. Nekoliko nedelja unazad pokušavam da skrenem pažnju na ono što se desilo u Srbiji, a to je velika humanitarna akcija građana Srbije i njihova borba za srce male Tijane. Sa čuđenjem mogu da konstatujem da je država bila gluva, slepa, po strani, gledala je borbu roditelja za život svoga deteta, gledala je borbu tog malog deteta koje je moralo da ide i na štandove nekih humanitarnih akcija kako bi se ljudi uverili da je to dete stvarno bolesno. To je za mene jezivo, poražavajuće i mi moramo na ovom primeru, gde su građani Srbije jasno rekli da nešto ne valja u sistemu zdravstva, da nije normalno da sistem zdravstva ne prepozna potrebe male Tijane, male Kristine, da nešto nije dobro i da moramo to da menjamo. Ovaj zakon uvažava prava pacijenata, a ja vam kažem da se svakog dana u mnogim bolnicama krše elementarna ljudska prava, prava pacijenata, osnovno ustavno pravo - pravo na lečenje.
Ovu moju diskusiju ću još jedanput usmeriti ka institucionalnom rešavanju problema lečenja dece u inostranstvu. Mogu da vam kažem da sam pre par minuta imao i sastanak sa šefom Kabineta predsednika Narodne skupštine upravo sa ovom temom, da sam pre nedelju dana imao sastanak sa ministarkom zdravlja, Slavicom Đukić Dejanović, sa direktorom Fonda, profesorom Babićem, sa Zaštitnikom građana, Sašom Jankovićem i direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije, gde sam dao inicijativu kako da rešimo problem. I ovu priliku ću iskoristiti da kažem da rešenje problema mora biti brzo, mora biti sistemsko, da više ne gledamo jadne roditelje koji se suočavaju sa smrtnom dijagnozom svoga deteta i u tom jednom haosu jure, mole, prose za novac kako bi pokušali da se izbore za život svoga deteta. To je jasno kršenje ljudskih, pacijentovih prava od strane države. Država ne sme više da ćuti i da bude gluva za potrebe naših mladih građana, naših mladih pacijenata i ovu priliku koristim da ukažem na ovaj problem.
Dogovor je postignut da se revidira postojeći Pravilnik o slanju dece u inostranstvo Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Postojeći pravilnik ne prepoznaje potrebe male Tijane, ne prepoznaje potrebe naših sugrađana koji imaju problem sa transplantacijom srca. Koleginice, ako se već ljutite što pričam o ovome, ovo su elementarna prava pacijenata i ovaj zakon apsolutno mora da reguliše i ta prava.
Drago mi je da danas pričamo o pravim pacijenata i zakonu koji bi regulisao ta prava. O ovom zakonu moj kolega iz Niša, Zoran Radovanović je rekao da je još 2000. godine bilo ideja da se on stavi u skupštinsku proceduru. Mogu da vam kažem da kada sam izabran za predsednika Odbora za zdravlje i porodicu, prvi moj zadatak je bio da napišem Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata. Takav zakon stoji u Skupštini Srbije od 18. septembra i do dan danas je bio tema različitih rasprava. Ministarstvo zdravlja je uradilo sličan predlog zakona. Meni je drago da danas imamo prilike da pričamo o ovom zakonu, da imamo mogućnost da poboljšamo u interesu građana Srbije, u interesu pacijenata njihova prava, da se jasno reguliše taj odnos lekara i pacijenta i sva njihova prava.
Želim da vam kažem kao osoba koja je pisala taj zakon, s obzirom da sam se upoznao sa zakonima svih evropskih zemalja koje tretiraju prava pacijenata, sa američkim predloga zakona koji postoji, da je 70% ovog zakona koji predlaže resorno ministarstvo dobro. Međutim, izražavam sumnju u funkcionalnost ovog zakona i zato mi je malo gorak ukus što dobar zakon nećemo biti u mogućnosti da primenimo, što ćemo se saplesti već kroz nekoliko meseci na sprovođenju ovog zakona. Moj predlog zakona je predvideo da Skupština Srbije formira još jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi imalo ulogu zaštite prava pacijenata. Zakon koji ćete glasati za nekoliko dana predviđa uvođenje savetnika za prava pacijenta. Kada bi moja ljudska prava i moja prava pacijenta bila ugrožena, meni ne treba neko da me savetuje da li me je neko povredio ili ne, da li je moje dete pretrpelo neku štetu na organu ili ne daj bože da je neko dete egzitiralo, meni treba osoba koja će zaštiti moja prava. Znači, ne da me savetuje, nego da štiti moja prava. Moj predlog je da to budu skupštinsko telo, skroz nezavisno. Imamo nekoliko jako dobrih nezavisnih skupštinskih tela.
Ovaj zakon predviđa da lokalne samouprave formiraju savetnika za prava pacijenata, pa vas pitam da li ste sigurni da u Srbiji od 200 opština sve te opštine imaju kapacitet da formiraju savetnika za prava pacijenta? Da li će mnoge opštine, lokalni predsednici opština ili lokalni šerif, lokalni moćnici, koji će birati te savetnike za prava pacijenata, dozvoliti tom savetniku za prava pacijenata, kada dođe do povrede na samom pacijentu koji traži odštetu, koji traži da tuži tu instituciju, da učestvuje u njegovom savetovanju kako da tu instituciju sankcioniše da se to više ne ponovi?
Mislim da to neće funkcionisati i da će se tu nešto slično ponavljati kao što se ponavljalo u proteklim godinama kada smo imali zaštitnika prava pacijenata koji su bili radnici kliničkih centara, domova zdravlja. Ne pamtim nijedan slučaj da je takav jedan zaštitnik prava pacijenata, koji je radio u kliničkom centru, domu zdravlja ili bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi, stao na stranu građana Srbije, stao na stranu pacijenta. Kada bi to uradio, njegov direktor bi ga otpustio i rekao bi mu – čoveče, ti radiš protiv svoje institucije. Potrebno je da imamo nezavisno skupštinsko telo.
Predložio sam nekoliko amandmana koji bi regulisali, koji bi uveli ovo u jednu nezavisnu, sigurnu formu i koji bi dali ovom zakonu vetar u leđa i mogućnost sprovođenja. Ukoliko zakon bude izglasan u ovom obimu, pošto sam već i pisao predlog ovog zakona, već sutradan ću da podnesem predlog izmene ovog zakona i opet ću ga staviti u skupštinsku proceduru. Vreme će pokazati čiji predlog je bio bolji. Mislim da bi Skupština Srbije kao krovna i kontrolna institucija svih državnih organa trebala da ima svoje nezavisno telo koje bi se bavilo zaštitom prava pacijenta.
Puno puta smo pričali kakva su naša prava kada se nađemo u sistemu zdravstva. Reći ću vam da sam javno jasan borac za zaštitu prava pacijenata. Mi se u Srbiji danas na svakom koraku susrećemo sa povredom prava pacijenata. Lista za čekanje su po meni potencijalne liste za korupciju. Puno lista za čekanje kod pacijenata u bolnicama se po meni veštački prave. Puno direktora zdravstvenih ustanova ima privatne ordinacije koje se vode na nečije tuđe ime i puno direktora zdravstvenih ustanova namerno ne učestvuje u aktivnom pravljenju tendera, namerno pravi manjak određenih medicinskih aparata i pomagala koja bi trebala da se pacijentima ugrade.
Kako da objasnimo da u Srbiji i dalji postoji 20.000 građana Srbije koji čekaju na operaciju katarakte? Kako objasniti da u Srbiji i dalje čekamo na operacije kuka? Kako objasniti da je naša nacija škrbava, da nema mogućnosti da država pokrije našim građanima najelementarnije popravke zuba? Mnogo povreda prava naših građana, naših pacijenata je prisutno. Gde god krenete ta prava se krše. Da ne pričam o pravima pacijenata kada dođu u zdravstvenu ustanovu sa svojom zdravstvenom knjižicom, kada plaćaju to zdravstveno osiguranje, a kada ih presretnu presretači, ja ih nazivam presretačima, ne nazivam ih lekarima ili medicinskim sestrama, koji im kažu – ne možete danas biti pregledani u našoj ordinaciji jer nam instrumenti nisu sterilni, imate veliku gužvu, pređite u privatnu ordinaciju.
Dragi moji poslanici, poštovana ministarka, po meni je to zloupotreba položaja, po meni je to krivično delo, da neko koristi muku pacijenata, da ga šalta iz državne institucije u privatnu samo zarad novca. Kažem vam da je lekarska profesija 90% ponosna na ono što radi i da čestito radi svoj posao, ali da imamo desetak posto lekara koji su odavno prešli crvenu Hipokratovu liniju, lekara koji pacijenta ne vide kao bolesnog čoveka, nego ga vide kao 50 ili 100 evra i na njemu gledaju kako da zarade.
Mnogo što šta ne valja u ovom sistemu zdravstva. Uporno ću pričati i istrajavati da uđemo ozbiljno u sistem reforme našeg sistema, jer ovako mnogi pacijenti i gube svoj život, mnogi pacijenti dolaze do stanja invaliditeta, a da država nije reagovala. Zalažem se, pored usvajanja jednog dobrog zakona o zaštiti prava pacijenata u ulazak reforme postojećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zdravstvenom osiguranju, zato što su oni već jako zastareli, jako su konzervativni i zato što građani Srbije nisu zadovoljni sa ovakvim zakonima.
Reforma ovog sistema je neophodna. Ona je neke 2003. godine, predviđena i po pravilima Svetske zdravstvene organizacije zagovarana, međutim, od tada se ništa nije uradilo. Ako vam spomenem podatak da u Srbiji ima dva puta veća stopa smrtnosti za sve uzroke smrti ili tri puta veća stopa smrtnosti usled bolesti krvi i krvnih sudova, jasna je veličina problema i jasna je poruka o kršenju naših elementarnih ljudskih prava, naših prava da se borimo za život. To znači da nažalost, u Srbiji, nije problem da se razbolite, nažalost u Srbiji je problem da lečite. Zato što mnogi sistemi zdravstva ne funkcionišu na valjani način, na način koji bi omogućio brzo i efikasno zbrinjavanje naših pacijenata.
Dao bih jedan osvrt i na, po meni i po DS, nepotrebno trošenje novca, iako smo siromašna država, iako kažemo nemamo para za zdravstvo. Pitaću – zašto smo dali 10 miliona evra za izgradnju gondola na Kopaoniku? Zašto smo dali 300 miliona evra za prugu Valjevo-Loznica? Ko će da se vozi na toj pruzi? Bolesni pacijenti koji umiru svakog dana? Deca koja ne mogu da idu na lečenje? Zašto bacamo pare i ovako siromašne zemlje? Zašto smo dali 11 miliona evra za subvenciju brodogradnje. Kakva brodogradnja? Jer to ovaj kanal koji će ići do Egejskog mora? Stvarno ne znam. Dvadeset miliona evra kredita Republici Srpskoj za nabavku računara, a za zdravstvo Srbije, a za građane Srbije - ništa.
Ovi ljudi ovde, mogu oni biti kritikovani, neki mogu da ih hvale, ali oni su ušli u jedan sistem koji je uništen. Potrebno je da ova država shvati ozbiljno da je zdravlje naše nacije najvažnije, ako to ne shvatimo iako bacamo pare za ovakve stvari. Dvadeset pet miliona evra je dato od strane Vlade za subvenciju za turizam. Sto trideset dva miliona evra za izgradnju topionice RTB Boru, koja se popela na 300 milina evra. Ukupno 513 miliona evra protraćeno je na ove projekte. Pitam vas za naše zdravlje, a država nije mogla da da pare da se mala Tijana leči u inostranstvu. Pitam vas drugi put, država Srbija, Republička vlada je ćutala kada se mala Tijana borila za život. Kada su građani Srbije ustali i borili se za nju umesto države.
Naš Ustav garantuje pravo na lečenje. Naš Ustav kaže, da svako u Srbiji ima pravo da bude lečen. Ako naša zdravstvena doktrina ne ume da izleči nekog pacijenta, jasno se kaže da Republički fond takvog pacijenta šalje u inostranstvo. Dragi moji prijatelji, članovi parlamenta, mnogo što šta škripi u sistemu zdravstva, iskreno smatram da ovaj zakon je dobar, ali da u primeni će zapasti u ćorsokak. Jako nam je potrebna jedinstvena borba za kvalitetnije zdravstvo. Bez te jedne iskrene borbe za kvalitetnije zdravstvo imaćemo svakodnevno različite humanitarne akcije, i nažalost gledati kako naši građani polako nestaju sa ove planete.
Završiću ovo moje izlaganje sa željom da ovaj zakon pokušamo da doteramo, da ga uvedemo, po meni, u jednu funkcionalnu fazu. Ukoliko prihvatite par nekih amandmana koje sam ja podneo, smatram da će ovaj zakon biti funkcionalan. Ukoliko ne, ukoliko ga vladajuća većina usvoji, ja ću sutradan podneti predlog izmene Zakona o zaštiti prava pacijenata, i kroz šest sedam meseci ćemo videti da li je u Babušnici, Crnoj Travi, Bosilegradu, Vlasotincu ili nekim drugim malim sredinama, neki lokalni moćnik, omogućio zaštitu prava pacijenata ili nije. Ukoliko nije, pozivam vas, ukoliko sada nemate hrabrosti da prihvatite amandmane koji dolaze, možda za vas nažalost iz opozicione stranke, i mene kao opozicionog poslanika, ja ću vas onda moliti da kroz šest meseci, da ovo pravo za zaštitu prava pacijenata uredimo na način koji će biti funkcionalan, da ova skupština usvoji jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi se bavilo ovom problematikom. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, želim da dam izveštaj, da vas obavestim da je Odbor za zdravlje i porodicu razmatrao ova dva predložena zakona, da mi je jako drago što danas imamo prilike da pričamo o Zakonu o pravima pacijenata, da je u Skupštini Srbije od 18. septembra Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata koji sam ja napisao.
Meni je drago da sam pozitivno isprovocirao rukovodstvo Ministarstva zdravlja da napiše i još jednu verziju Predloga zakona o zaštiti prava pacijenata, jako bitan zakon koji je razmatran na Odboru za zdravlje i porodicu.
Jako mi je drago da vas obavestim da su na sastanku Odbora za zdravlje i porodicu bila udruženja građana, udruženja roditelja, dece obolele od malignih bolesti, udruženja obolelih, tako da su i oni aktivno učestvovali, davali sugestije, predloge amandmane na ovaj predlog zakona.
Ono što mi je najviše bitno i važno, to je da kažem da su građani Srbije svojim humanitarnim akcijama za Tijanu, za malu Kristinu, jasno dali poruku ovoj državi i ovom ministarstvu da su naša prava, da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da upravo ovaj zakon polako uvodi reda i u ovu problematiku, tako da je dobro što ćemo danas i sutra pričati o pravima pacijenata u Srbiji, koja su jako ugrožena u proteklih 20 godina.
Takođe želim da vam kažem da postoji solidan broj amandmana narodnih poslanika, koje će skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu razmatrati sledeće nedelje.
Želim da dam informaciju da je gospodin Šabić, poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti juče bio pozvan sa moje strane na sastanak Odbora za zdravlje i porodicu, da smo i njegove sugestije usvojili i da ćemo na narednom sastanku Odbora za zdravlje i porodicu da glasamo i to će biti predlog našeg Odbora ka republičkoj Vladi, ka ministarstvu i svakako ka parlamentu da se usvoji kako bi ovaj zakon bio dopunjen i kako bi ovaj zakon bio stvarno u interesu naših građana.
Završiću još jedanput rečenicom da su građani Srbije humanitarnom akcijom za Tijanino srce jasno rekli da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da moramo ta prava iskreno i pošteno da branimo u ovom parlamentu. Hvala.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, moje pitanje je iz oblasti ekonomije. Mene interesuje i pitam republičku Vladu - šta će uraditi na osnovu činjenica koje smo dobili, koje je DS dobila, da je ova republička Vlada u svom mandatu zadužila građane Srbije sa četiri milijarde evra, da je prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji isplaćena u  januaru 2013. godine, iznosila za šestinu procenata manje nego što je to plata bila u decembru mesecu? Prevedeno na jezik građana Srbije - to je 100 evra manje plate građana Srbije na mesečnom nivou. Kada podelimo ovaj dug od četiri milijarde dobijemo da su 1.400 evra građani po glavni stanovnika zaduženi u ovom mandatu ove vlade.
Moje pitanje je sledeće – zašto je neko u republičkoj Vladi dao 10 miliona evra za gondolu, zašto je dao 15 miliona za subvencije "Fijatu", zašto subvencionišete "Fijat" kada građani Srbije nemaju para? Moje mišljenje je da nemaju para da kupuju nove automobile. Zašto subvencije od "Fijata" ne usmerite za lečenje pacijenata koji nemaju para da odu u inostranstvo? Zašto te pare ne usmerite ka trudnicama? Zašto taj novac ne usmerite ka talentovanim građanima Srbije, studentima koji bi se školovali u inostranstvu?
Moj predlog kroz današnje pitanje, predlog republičkoj Vladi, ako favorizujete "Fijat", ako kažete da je "Fijat" nacionalno vozilo, da je "Fijat" toliko dobro vozilo, dajem predlog u ime poslaničkog kluba DS republičkoj Vladi - prodajte sva vozila u parku republičke Vlade, prodajte "Mercedese, Audije, Opele i BMV" i svi vozite kao odgovorna Vlada, kao što rade odgovorne vlade u Francuskoj ili Engleskoj, vozite svoje nacionalno vozilo, vozite 500 L. Ista preporuka je i za sve lokalne samouprave, vozite to vozilo koje se proizvodi u našoj državi a nemojte da veštački subvencionišete kupovinu tog vozila, da građanima koji nemaju pare da prežive od danas do sutra, kažete – imate subvenciju samo za taj 500 L.
Vratio bih se sada na građane Niša koji su najviše pogođeni unazad neko vreme lošom politikom i ove vlade. Sve privatizacije u Nišu su propale. Postavljam pitanje i tražim odgovornost ljudi koji su uradili privatizacije svih niških firmi od 25 spornih privatizacija, koje se ispituju na nivou države Srbije, dve sporne privatizacije su u Nišu i mene interesuje da se ne ispituju samo te dve već sve privatizacije koje su bile neuspešne, a bukvalno su sve u Nišu neuspešne.
Šaljem vam protest radnika Niša, njih 40.000 bukvalno je izgubilo posao. Na birou u Nišu imamo 40.000 nezaposlenih, gladnih radnika koji slušaju svakog dana neke banke o nekom boljem životu, a oni svakog dana žive sve gore i gore. Pozivam gospodina Dinkića, pozivam gospodu iz republičke Vlade – dajte tim građanima Niša, radnicima Srbije kojima su neisplaćene plate i neisplaćene obaveze, namirite te obaveze koje su u visini minimalca kako bi ti radnici iz Srbije, kako bi ti radnici iz Niša živeli dostojanstveno, kako bi mogli da plate račune za struju, kako bi mogli da plate račune za vodu, kako bi mogli svojoj deci da kupe patike i daju pare za užinu. Imate ogroman broj radnika elektronske, mašinske, "Jastrebca", građevinara koji i danas štrajkuju u Nišu, koji pokušavaju da skrenu pažnju na sebe. Šta je skrenulo pažnju ovoj javnost u Srbiji? Pečat jednog radnika koji je gubitnik u tranziciji koji više ne veruje nikome, ne veruje ovoj republičkoj Vladi i traži pečat od ove republičke Vlade. Mislim da i taj pečat republičke Vlade ne govori ništa i ne daje garanciju radnicima u Srbiji i radnicima Niša.
Molim vas da najozbiljnije shvatite problem gladnih ljudi kojih u Srbiji ima sve više iz dana u dan, da nas pustite gondola, velikih hotela gde ne mogu da letuju i zimuju građani Niša i građani jugoistočne Srbije i građani naše države zato što bukvalno nemaju para da žive i njih interesuje glavna tema za sve građane Srbije – kako da prežive od danas do sutra. Sve ostale teme nisu toliko bitne.
Na kraju još jedanput ponavljam da prodate vozni park vaše vlade, počnite da vozite svi 500 L kao nacionalno vozilo kao odgovorna Vlada kao što to rade Francuzi i Englezi, a od prodaje automobila pare koje se zarade subvencionišite i poboljšajte život radnika i život trudnica. Hvala puno.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, zamolio bih republičku Vladu da radi svoj posao i resorne ministre da rade svoj posao, da odgovaraju poslanicima kada im postave poslaničko pitanje. Smatram da je to jako bitna obaveza svih vas u republičkoj Vladi. Želim da kažem da DS izražava protest, s obzirom da na sva postavljena pitanja naših poslanika, od početka ove Vlade, dobili smo svega 10% odgovora resornih ministara. Pitam – šta rade ti resorni ministri ukoliko ne vladaju svojom materijom ili možda čekaju Vučića da im da odgovor na postavljena poslanička pitanja?
Jedno moje poslaničko pitanje, koje sam postavio pre dve nedelje…
Predsedavajuća, zamolio bih vas, jeste da je puno poslanika u sali, ali ja sam sebe ne čujem.
Pitanje koje sam postavio u ime poslaničkog kluba DS je o sigurnosti mleka. Nismo dobili odgovor o tome kakvo mleko pijemo. Dobili smo različite šarene laže od republičke Vlade, različite komentare od pretnje ministra Kneževića da je mleko sigurno, da se širi panika iz DS do komentara ministarke zdravlja da građani na svoj rizik uzimaju mleko. Ovo je jedna najveća afera od početka parlamentarizma u Srbiji, jer svaka afera može da dođe i da prođe, ali ovu aferu kada je zdravlje građana u Srbiji ugroženo ne možete tako lako da zatvorite.
Prošle nedelje smo tražili odgovornost ministra Kneževića zbog sijaset loših poteza u prikrivanju da otrovna supstanca postoji u mleku, da postoji u visokim količinama. Sada tražimo da se jasno kaže ko je od članova republičke Vlade glasao da se podigne prag otrova u mleku na nivo od 0,5. Tražimo imena svih ministara koji su podigli ruku da građani Srbije piju zatrovano mleko, da piju mleko koje sadrži toksičnu materiju u nivou od 0,5. Tražimo ta imena kako bi zahtevali odgovornost cele republičke Vlade. Ova Vlada nema legitimitet da vodi građane Srbije, s obzirom da se drznula da podigne nivo toksične materije u mleku i da ugrozi zdravlje građana Srbije.
Razumem da ova republička Vlada, kada je glasala o mleku, nije imala premijera Aleksandra Vučića, izvinite, mislim potpredsednika Vlade, tada nije bio na glasanju, pa kada se vratio iz Ujedinjenih Arapskih Emirata poništio vam je tu odluku i najavio da će vratiti na nivo od 0,05.
U ime DS vas pitam da li vi u toj Vladi umete da razmislite ili morate da čekate Aleksandra Vučića? Da li sada kada je u Engleskoj trebate da sazivate republičku Vladu ili, ako je sazovete, da vam ne poništi ponovo te odluke koje ste pogrešno napravili?
Još jedanput, Srbija je, nažalost, postala skladište otrovanog mleka iz celog regiona. Srbija je, nažalost, u nameri da zaštiti srpskog seljaka, napravila rezervoar mleka koje je sa dozom od 0,5. Šta ćete raditi sa tim mlekom? Da li ćete ga i dalje držati u rafovima prodavnica Srbije, ili ćete ga uništiti? Tražim u ime poslaničkog kluba jasan odgovor na ovu temu, na ovo pitanje, da pitanje aflatoksina jedanput za svagda rešimo u interesu građana Srbije.
Više puta smo ponavljali da ovo nije politika, međutim, bežeći od pravog odgovora, krijući rezultate od građana Srbije, vi ste prevarili našu naciju, vi ste prevarili naše građane. U ime DS poručujem celoj republičkog Vladi da više nema legitimitet da vodi građane Srbije, s obzirom da se drznula da povisi prag otrovne supstance u mleku i da nas ubeđuje da je to normalno.
Na kraju ću saopštiti rezultate koji su zvanični ispred republičke Vlade, ali i na te rezultate stavljam znak pitanja, da je od 48 ispitanih uzoraka mleka 33 štetno, da su dva uzorka mleka preko i vaše doze koju ste dozvolili da deca Srbije piju - 0,5.
Na kraju, još jedanput pozivam da republička Vlada konačno smeni ministra Kneževića, da smeni sve neodgovorne ministre koji su podigli ruku za ovako visoku dozu otrovne supstance u mleku koje piju naša deca. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, dolazim iz Niša, inače sam profesor Medicinskog fakulteta.
Mogu da vam prenesem efekte ove energetske efikasnosti iz mog kliničkog centra. Vlada, koju je predvodila DS u prošlom mandatu, realizovala je projekte EU, koja je dala sredstva za sređivanje kliničkih centara, upravo na ovu temu energetske efikasnosti. Obnovljene su stolarija, izolacija i, ono što je najvažnije, urađena je gasna stanica u Kliničkom centru Niš, tako da smo na delu imali rezultate bivše republičke Vlade koju je predvodila DS. Tako da, na samom početku ovog mog govora želim da skrenem pažnju da, koliko god pokušavali da nametnete neke loše stvari, smatram da je DS u ovome bila jako aktivna i da svakako podržava sve dobre stvari koje su u ovom zakonu, s tim što je i naš ovlašćeni šef poslaničkog kluba rekao da bi sa par amandmana trebalo da popravimo ovaj zakon.
Srbija je potvrdila svoju spremnost za sprovođenje reformi u energetskom sektoru, samim potpisivanjem i ratifikacijom Ugovora o energetskoj zajednici zemalja jugoistočne Evrope.
U ovoj strategiji, razvoj energetike Srbija je do 2015. godine energetska efikasnost i veće korišćenje obnovljivih izvora energije, svrstani su među prioritete. Ratifikacijom ovog ugovora o osnivanju energetske zajednice, Srbija je između ostalog prihvatila i obavezu da donese i realizuje plan primene direktive EU o promovisanju proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije, kao i direktivu evropske komisije i promovisanju korišćenja bio goriva i drugih goriva iz obnovljivih izvora energije u sektoru saobraćaja.
Osnovni cilj je Republika Srbija postigla 26. januara 2009. godine i članica i osnivač međunarodne agencije za obnovljivu energiju, kao prve međunarodne organizacije, kao prve međuvladine organizacije koja se fokusira isključivo na obnovljivoj energiji i aktivno nastavlja učešće u radu ove agencije u skladu sa Statutom agencije, svojim interesima u oblasti aktiviranja i korišćenja obnovljivih izvora energije.
U ovom trenutku, Srbija ima dva glavna izvora proizvodnje električne energije, od čega voda predstavlja 25%, a ugalj generiše drugih 75%. Prošla Vlada i ova Vlada dosta akcenta stavlja na podsticaj izgradnje nekoliko gasnih hidrocentrala, i njihov razvoje je povezan sa gasovodom iz Rusije, "Južni tok".
Drugi problem u Srbije je ugljen-dioksid i njegovo zagađenje koje dolazi iz električne energije proizvedene iz lignita uglja. Ova situacija proizvodi i finansijsko opterećenje da će Srbija morati da plaća velike penale na svaku tonu lignita, korišćenog za proizvodnju struje. Pošto je sada tona lignita 11 evra, a penali za njegovo korišćenje su u visini do 20 evra po toni lignita, ako su moji podaci tačni.
Podršku razloga za razvoj zelene energije, DS nalazi u tome da su rezerve vode ograničene i imaju limit, kao i pretnju da zbog klimatskih promene hidrološka slika Srbije neće biti ista u budućnosti. Ugalj koji se koristi u Srbiji ima nisku energetsku vrednost i eksploatacija će vremenom biti sve skuplja. Sada imamo pouzdane procene da će svakako cena električne energije i dalje rasti i u narednih 20 godina će ta cena biti u znatnom porastu.
Takođe, se jasno pokazuje da će i cena gasa imati uzlaznu putanju u rastu cene i ovo nas vodi ka stanovištu da Srbija mora da investira u razvoj obnovljivih izvora energije, a posebno energiju dobijenu iz vetra, iz sunca, ukoliko želi da sadrži dobru elektroenergetsku poziciju u budućnosti. Ulaganjem u ove izvore energije je ulaganje u našu budućnost, budućnost naše države i naših naslednika.
Resursi te energije, je jedna od najznačajnijih za stabilnost razvoja i mogućnost da privreda ima više procentni rast u narednom periodu, zbog toga moramo da se okrenemo obezbeđivanju proizvodnje energije i svih dostupnih izvora, a jedini nedovoljno iskorišćeni izvor energije u Srbiji, a i u svetu su obnovljivi izvori energije.
Evropska unija je usvojila integrisanu politiku energije i klimatskih promena u decembru 2008. godine i uključujući ambiciozne ciljeve za do 2020. godine. Ona se nada da će postaviti Evropu na pravi put ka održivoj budućnosti sa niskim udelom ugljen-dioksida, energetski efikasniju ekonomiju. Smanjenjem gasova efekata zelene bašte za 20%, 30% ukoliko dođe do međunarodnih dogovora, smanjenjem potrošnje energije za 20% kroz povećanjem energetske efikasnosti i dobijanja 20% energije iz obnovljivih izvora energije.
Evropa je takođe stvorila jasnu strategiju koja se ukratko može predstaviti kao klimatske promene mogu dostići katastrofalne posledice u ovom veku ukoliko se brzo ne smanje emisije gasova zelene bašte. Evropskoj uniji je potrebno više sigurnih izvora energije, manje zavisnosti od uvoza strane nafte i gasa. Mi u Srbiji smo u zadnjih nekoliko Vlada imali dosta popularnu najavu gasovoda iz Rusije. Svakako da je to dobar izvor energije, ali da moramo definitivno da se okrenemo ka nezavisnim, obnovljivim izvorima energije gde bi Srbija bila ta koja bi kontrolisala i proizvodila tu energiju, dalju distribuciju te energije.
Šta Evropa čini da reši ta pitanja? Smanjenje emisije gasova za najmanje 20% u odnosu na 1990. godinu, 30% ukoliko se ostale razvijene zemlje obavežu na naporediva smanjenja. Povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije, vetar, solarna, bio masa itd do 20% ukupne proizvodnje energije i smanjenje potrošnje energije za 20% od projektovanih nivo za 2020. godinu.
Šta će se posebno promeniti? Paket mera iz EU, klimatske i energetske politike odobrene u decembru 2008. godine implementira ove ciljeve. Za elektrane i industrije sa visokom potrošnjom energije smanjenje emisije za 21% nivoa ispod od 2005. godine. Kako uz pomoć garancije za smanjenje emisije putem EU, putem sporazuma o trgovini koji uključuju i emisiju koja pokriva skoro 40% evropske emisije itd.
Ono što mi definitivno moramo da shvatimo da sve ima svoju cenu, da struja ima svoju cenu, da gas ima svoju cenu, da je naša budućnost svakako priključenje EU, da je naša budućnost svakako prihvatanje evropskih standarda u svim sektorima, posebno u sektoru energetike i da su obnovljivi izvori energije nešto šta nas, mislim, u ovoj sali ujedinjuje. Ne znam da je bilo ko iz bilo koje poslaničke grupe rekao nešto suprotno i protiv obnovljivih izvora energije.
Ono što je u Srbiji moda, to je da je najjeftinija energija struja, da se strujom grejemo. Struja je jako komplikovano da se dobije, od Đerdapa da se proizvede, pa da se dovede do Beograda, mog Niša ili nekog drugog grada i da se nakon toga potroši u jedan jako nekvalitetan i loš način da služi za grejanje. Tako da nešto što moramo da menjamo to su naše navike. Da struju koju čitav svet čuva iz svojih izvora energije da poštujemo, a da pokušamo da proizvedemo električnu energiju iz obnovljivih izvora energije. Time bih završio moje izlaganje. Hvala vam puno na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, postaviću pitanje koje je, po meni, pitanje nacionalne bezbednosti. Pitanje je da već duže vreme u Srbiji imamo različite informacije o bezbednosti mleka koje naša deca piju i koje mi konzumiramo, a Republička vlada se ne oglašava da li je to mleko bezbedno ili nije.
Svedoci smo da više od 35 mleka na srpskom tržištu, 29 su sa podacima da su neispravna. Aflatoksin je jako otrovna supstanca za jetru, usled koje se formira maligni proces na jetri i koje je neizlečivo stanje.
Da li ova republička vlada nema informaciju ili ova republička vlada namerno, ne želeći da povuče mleko iz rafova prodavnica Srbije, prikriva informacije i time ugrožava bezbednost građana Srbije, samo zato da bi neki profit nekih proizvođača bio zaštićen?
Ovo je jako važno pitanje, ovo nije pitanje političkih stranaka i nadmudrivanje, ovo je nacionalno, bezbedonosno pitanje. Kao narodni poslanik zahtevam u svoje lično ime, kao profesora fakulteta, u ime poslaničkog kluba DS, da se jasno građanima kaže – da li je aflatoksin u dozvoljenim koncentracijama u mleku Srbije? Da li naše bebe, da li naša deca piju pokvareno mleko, otrovno mleko ili je reč o nekoj prevari?
Republička vlada, nijedan ministar se do sada, gospodine Selakoviću, iako gledate prema svom poslaničkom klubu, gledajte prema meni, nije obratio. Vi iz Ministarstva niste zaduženi za to, zaduženi ste za nešto drugo, ali apelujte na vaše kolege da rade posao za koji su plaćeni u ime naroda ove države.
Ono što je pitanje za ministra poljoprivrede, jer ovaj aflatoksin ne nastaje ako su krave bolesne, ako je mleko zaraženo, aflatoksin nastaje usled zaraženog kukuruza. Šta je ministar poljoprivrede uradio da spreči uvoz, da spreči plasman zaraženog kukuruza na teritoriji Srbije? Nije samo mleko moguće zaraziti aflatoksinom usled zaraženog kukuruza, moguće je zaraziti i neke druge životne namirnice.
Da li smo mi kunići, da li smo mi zamorčići, samo da biste vi pričali da ste idealna Vlada, a da podležemo riziku da naša deca dobiju trajne posledice za život i da, u jednom momentu, neko iz Republičke vlade kaže – izvinite, nismo znali? Izvinite, gospodo iz Republičke vlade, upozoravani ste i prošle nedelje od gospodina Janka Veselinovića, da postoji rizik da u mleku postoji aflatoksin. I ovoga puta postavljamo isto pitanje iz poslaničkog kluba DS, i morate izaći da kažete građanima Srbije da li ima rizika ili nema?
Podatak da 29 vrsti mleka od 35 na srpskom tržištu je sa povećanim granicama aflatoksina, koji je iznad 0,05% po kilogramu je uznemiravajući i opasan po zdravlje.
Sa kolegama iz Odbora za zdravlje i porodicu ću, nakon početka ove sednice, obaviti konsultacije i da zakažemo sednicu Odbora za zdravlje i porodicu, gde ćemo pozvati i ministra poljoprivrede i ministarku zdravlja da se jasno, na najvišem kontrolnom nivou - kontrolna uloga ove skupštine mora biti iskorišćena, da se čuje istina od ministra zdravlja i ministra poljoprivrede, kao i od Republičke vlade, da li postoji rizik za našu decu koja piju, koja konzumiraju ovo mleko?
Ovim ću završiti. Ovo nije tema prepucavanja političkih stranaka, ovo je borba za život naše dece i ovo je borba za nacionalni interes našeg naroda. Hvala vam puno.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću vrlo kratko podržati napore gospođe Slavice Đukić Dejanović, s obzirom da sam svestan kakav je haos u sistemu zdravstva, zadnjih 20 godina i pozdravljam hrabrost gospođe Slavice Đukić Dejanović da uđe u borbu protiv svih onih anomalija, koje su prisutne u sistemu zdravstva.
Svakako da je vaša mera da centralizujete javne nabavke, ja sam pokazatelj da se u prethodnom periodu mnogo nedomaćinskog ponašanja i rukovođenja zdravstvenim ustanovama, pa i Ministarstva zdravlja, u ranijim mandatima, bila evidentna.
Zalažem se kao narodni poslanik DS, da transparentno, kada raspravljamo o svim problemima i o problemima zdravstva, jasno kažemo imena ljudi koji su zadužili državu Srbiju, zadužili nas, zadužili našu decu, i da kažemo kako su to zadužili, da li su zadužili primanjem radnika na neodređeno, na određeno vreme, da li su kupovali neke aparate koji nisu bili u planu i programu tih nabavki za tu godinu i za tu ustanovu.
Svakako da su svojim ponašanjem doveli i vas lično, a i Ministarstvo zdravlja, u jednu nezgodnu situaciju da Ministarstvo zdravlja je došlo do kolapsa, do pozicije da će biti u bankrotu, da vi niste preduzeli ove mere.
Nakon preduzimanja vaših mera, ja imam informacije da su opet neki direktori uplašeni centralizacijom javnih nabavki, na mala vrata opet probili tu neku vašu naredbu i nedozvoljeno opet kupili neki aparat koji nije bio tema tih nabavki.
U svakom slučaju, zalažem se da se svako ko je napravio neki loš potez, jasno se kaže njegovo ime i prezime i da se kaže gde su potrošene te pare. Te pare apsolutno nisu male i da ova država je siromašna, ali puno para daje u sistem zdravstva i da malo racionalnije trošimo taj novac, možemo da dovedemo srpsko zdravstvo da bude mnogo kvalitetnije, nego što je sada.
Srpsko zdravstvo u ovom momentu, po mnogim anketama je zadnje po kvalitetu usluga u Evropi. Ja kao lekar, i kao profesor se ne slažem sa tim, s obzirom da znam koliko naše kolege ulažu svog rada i u edukaciji i u radu sa pacijentima, ali organizacija rada je dovela do toga da niti lekari budu zadovoljni, niti pacijenti da budu zadovoljni.
Svakako da imate jednu šansu da vašim naporom, koji ste od početka uložili, da te neke stvari menjate. Svakako, podršku DS u tome ćete imati dokle god jasno, transparentno i reformski nastupate u sektoru zdravstva. Vrlo često ću to u današnjem danu ponoviti, politika u okviru zdravstva ne treba da bude politika, tu smo svi kolege, tu treba svi da damo doprinos, kako bi sistem zdravstva mnogo bolje funkcionisao radi koristi naših pacijenata, a i radi koristi lekara i medicinskih sestara koji rade u ovom sistemu.
Znači, zalažem se da se jasno kaže, zašto je država morala da preuzme dug od 13,5 milijardi dinara nenamenskog trošenja zdravstvenih ustanova i da se malo više pojasni taj dug prema farmaceutskim kućama, taj protok novca iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja ka veledrogerijama i nakon toga, ka farmaceutskim kućama, tj. fabrikama lekova, jer sam dobio informaciju da se novac iz Republičkog fonda redovno prebacivao na račun veledrogerija, a da su veledrogerije puno puta čekale duže nego što je to bilo dozvoljeno, zadržavale novac, ne prebacujući ga fabrikama lekova i tu dodatno pravili neke stvari, koje ja, nisam pravnik, ne razumem, ali smatram da i to treba kao narodni poslanici, da dobijemo informaciju. Hvala puno.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, ne bih se složio sa diskusijom koja kaže – pa dobro, taj novac je potrošen i država će ga preuzeti i to će biti javni dug.
Dokle ova država Srbija da preuzima loše poteze i da pokriva loše poteze određenih pojedinaca? Dokle da pokrivamo "Jugoskandik", "Dafinu", "Agrobanku", da pokrivamo javni dug koji je napravljen u sistemu zdravstva?
Mora jasno da se kaže i da se sankcionišu ti ljudi koji su napravili ta dugovanja, koji su napravili te neke radnje. Ono što je važnije je da je potrebnije ovoj državi i ovom narodu da se taj novac vrati, potrebnije je od osude tih ljudi da se taj novac vrati. Takođe, ne bih se složio da je super što su primljeni šloseri i moleri po kliničkim centrima.
Reći ću vam da u mom kliničkom centru ima 3.400 zaposlenih, od toga nema 700 lekara. Nama su potrebni lekari. Isto vas pitam – kako se zapošljavaju ti lekari? Naši mladi lekari napuštaju državu. Mi školujemo tu decu a ta deca odlaze. Reći ću vam da ne postoji 20 godina forma javnog konkursa u sistemu zdravstva. Deca se primaju, ili su deca lekara ili su politički podobna, tj. da su članovi nekih stranki. Ukoliko je direktor kliničkog centra ili doma zdravlja predstavnik neke političke organizacije, ta deca će dobiti posao.
U ime DS se zalažem da najbolje leče u najboljim referentnim ustanovama u kliničkim centrima Srbije, da se ne dozvoljava da se na mala vrata ulazi u kliničke centre i domove zdravlja. To sam i u plenarnom zasedanju kada smo razmatrali zakon rekao, da će mnoge nervirati to što sam spomenuo, a spomenuću to još jedanput sa ponosom, da je jedini javni konkurs za koji znam da je sproveden u Srbiji, sproveo gradonačelnik Dragan Đilas, predsednik DS. Prošle godine je raspisao konkurs za 60 lekara i na taj konkurs se prijavilo 600 lekara iz cele Srbije. Pored proseka ocena koje su bile bitne za prijem i pravljenje skale tih lekara, rađen je test znanja. Da transparentnije ne može biti, na tom testu znanja i na tom zbiru procenata uspeha prvo mesto na tom konkursu je jedan moj student Nišlija i imam ovlašćenje da kažem njegovo ime. To je Petar Stanković, prosek 10,0, dečko koji nije mogao da nađe posao zato što su direktori kliničkih centara bili iz nekih drugih stranaka.
Poštovana ministarka, đak generacije Medicinskog fakulteta u Nišu tri godine ne može naći posao i na prvi javni konkurs koji se raspisao u Beogradu je bio prvi. On danas radi u Zvezdari na ORL klinici. Da li je moguće da nismo mogli kao država da za najbolju decu nađemo načina da oni rade u kliničkim centrima? Gde rade naša najbolja deca? Ako nisu deca profesora ili ako nisu deca nekih političkih magova, oni idu da rade ili u Crnu Travu ili u neka manja mesta ili rade za neke farmaceutske kuće kao trgovački putnici, što im nije bila želja kada su studirali ili odlaze iz ove zemlje.
Zalažem se da se stane sa prijemom nemedicinskog kadra u zdravstvenim ustanovama. Mi smo pretrpani i nemamo više gde te ljude da primamo, a imamo manjak lekara, manjak dobrih lekara. Više puta danas ću ponoviti da u Srbiji nije problem razboleti se nego je problem lečiti se zbog tako velikih prijema dobrih lekara. U suštini, dobra deca nam odlaze i leče građane Nemačke, Amerike, a neki po političkoj liniji leče građane Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju je jako star i jako loš, jako konzervativan.

U današnjoj diskusiji i u pređašnjoj nedelji većina poslanika koja je diskutovala se složila da je zakon prevazišao potrebe građana Srbije, da je prevazišao potrebe sistema zdravstva u Srbiji.

U ime DS vas pozivam, ministarka, da u nekom narednom periodu, uz konsultacije sa šefovima poslaničkih grupa, sa predstavnicima poslaničkih grupa koji su u sektoru zdravstva, da pokušamo da napravimo plan reforme ovog sistema, jer ovaj sistem nije dobar.

Ako smo sada čuli da poljoprivrednici... Koleginica je uložila amandman za poljoprivrednike. Znači, poljoprivrednici nisu jednako zaštićeni našim zdravstvenim sistemom. Koleginica je našla jednu rupu u zakonu gde jedna grupacija naših građana nije zaštićena adekvatno.

Mi se zalažemo za zdravstvo koje će biti dostupno svim građanima. Moramo da napravimo takav sistem da ne možemo da kažnjavamo te seljake samo zato što nemaju para da plate taj doprinos i onda nemaju para da plate doprinos, nemaju mogućnosti da overe knjižicu i oni su na ledu, ne mogu da uživaju ta prava.

Lično smatram da, pored koleginice što je rekla za poljoprivrednike, nisu samo poljoprivrednici problem, nego su problem i njihova deca i njihove žene.

Usta su vam puna i nama i vama i svima da je borba za decu i borba za žene. Kada poljoprivredni proizvođač ne plati doprinos, on ne ostvaruje prava ni za svoje dete, ni za svoju ženu.

Član 68. Ustava Republike Srbije, vrlo često ga citiram, kaže da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja. Deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji itd. imaju prava da se leče u Srbiji.

Jeste da je država siromašna, ali moramo da nađemo način da taj najosnovniji paket zdravstvenih usluga bude dostupan svim građanima, čak i ako nemaju zdravstveno osiguranje, potrebno je. Ako je neko bolestan, zalažem se da nemamo sistem zdravstva kao u Americi, koji je jako surov. Srbija mora da ima sistem zdravstva koji je dostupan svim građanima i da taj neki osnovni paket bude dostupan svima. Znači, da se ne dovede u situaciju neko ko nema zdravstveno osiguranje, po osnovu da li je poljoprivrednik ili da li je privatnik, pa nije platio doprinose, onda ni njegova deca ne mogu da se leče.

Posebno ću se u jednoj narednoj diskusiji obratiti vama za problem studenata koji ne mogu takođe da se leče. Tema je amandman za poljoprivrednike. Lično podržavam ovu inicijativu. Znam da nema para u budžetu i znam da je zakon loš. Moramo da nađemo načina da se nađe rešenje da ti ljudi... Svi mi kažemo da su poljoprivrednici najvažniji za Srbiju. Mi smo poljoprivredna zemlja, nismo neka industrijska zemlja, poljoprivrednici su broj jedan.

Gospodin Rističević nije tu da brani sada to, ja sam lekar, nema veze što nisam poljoprivrednik, taj poljoprivrednik nas hrani. On hrani Srbiju. Zahvaljujući tom poljoprivredniku je Srbija izdržala više od 20 godina ekonomsku krizu, izdržala je bombardovanje i tom poljoprivredniku moramo da vratimo to dostojanstvo, da se leči u sistemu zdravstva Republike Srbije. Hvala vam puno.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarka, kolege i koleginice narodni poslanici, smatram da je ovo što je kolega pričao i što je ministarka pričala da ima i te kako logike. Smatram da prethodna rukovodstva Ministarstva zdravlja nisu lepo organizovala mrežu ustanova, nisu lepo vodila računa pored Ministarstva zdravlja.
Mislim da Institut za javno zdravlje "Batut" nije adekvatno vodio računa o potrebi sistema zdravstvene zaštite u Srbiji. Mi se sada suočavamo sa nedostatkom lekara, anesteziologa, radiologa, kardiohirurga i to jasno pokazuje da ranija neka rukovodstva Ministarstva zdravlja su nedomaćinski vodila to ministarstvo i da nisu imala komunikaciju sa Institutom za javno zdravlje "Batut" i klinički centri sa njihovim institutima po gradovima.
Zalažem se da se otvore vrata za prijem novih lekara. Mi smo kao zdravstveni sistem Srbije suočeni sa zabranom prijema novih lekara. Mogu da posvedočim da zadnje dve godine bukvalno ni jedan lekar nije primljen u Niškom kliničkom centru, a da svake godine Niški medicinski fakultet, kao što medicinski fakulteti Beograda, Kragujevca i Novog Sada svake godine maltene povećavaju upisnu politiku za mlade naše najpametnije studente medicine.
Nakon toga, ta deca bukvalno nemaju mogućnosti da se zaposle. Samo na birou u Nišu 500 mladih lekara čeka posao, u Beogradu više od 2.000, za Novi Sad je preko 500 lekara. Pitam vas, ako imamo te upisne politike koju vi ne kontrolišete, zalažem se da imate komunikaciju i da određujete upisne kvote na medicinske fakultete spram toga što znate kolika je potreba za određenim kadrom u Srbiji, da mnogo više ingerencija preuzmete od Ministarstva prosvete i da zajedno sa dekanima medicinskih fakulteta kreirate upisnu politiku u nekim narednim godinama.
Zalažem se da se 10 ili 20% te upisne politike smanji dokle god se deca koja su na birou, mladi lekari, ne zaposle, ne pruži im šansa da rade, a pokazatelj da smo mi sve starija specijalnost, da pričamo o anesteziolozima ili neurohirurzima ili koga god već uzmemo u niškom kliničkom centru i ja ću vam reći da sam sa 45 godina ja najmlađi na mojoj klinici i to nešto nije normalno, da sa 45 godina budete najmlađi na klinici. Treba neko sa 25 godina da bude najmlađi.
Nama je potreban podmladak. Mi smo blokirani od strane ministarstva pređašnjeg, da generalni direktor koji nije bio iz naše stranke, jednostavno, nije mogao da primi nijednog novog mladog lekara. Imamo sjajnu decu, a ta deca ne mogu da se zaposle zbog nekih, ja neću reći, političkih grešaka, nego grešaka u institutima za javno zdravlje, dodatno, nebrigom možda ili neinteresovanjem ljudi koji su bili u Ministarstvu zdravlja.
Mi smo došli do toga da su nam lekari malo ostarili, postepeno idu u penziju, a da niko ne vodi računa o mladim lekarima za koje se ja borim i zalažem da im se omogući da nastave da rade.
U nekim ranijim vremenima bile su volonterske specijalizacije, to smo odbacili kao jako loše. Ja smatram da je i to način da ako ta deca nemaju posao, ako država nema mogućnosti, da barem volontiraju, da nakon završene šeste ili sedme godine medicine uđu u zdravstveni sistem, da to svoje znanje nastave da nadgrađuju, a ne da, bukvalno kada sede na birou, to što su i znali, zaborave i da to neko praktično znanje koje im je slabo iz tog nekog sistema edukacije na medicinskim fakultetima, mislim na praktičan deo, ne na teoretski, jer u praktičnom treba da radimo malo reformu, a u teoretskom smo super, potrebna je i reforma edukativnih sistema u medicini, da ta deca kroz svakodnevni rad imaju mogućnosti da unaprede svoje znanje.
Upoznajem vas sa problemom koji postoji u svim kliničkim centrima, mnogim zdravstvenim ustanovama, da mi kao lekari starimo, a da podmladak ne primamo. To je pitanje koje treba da postavite, da se borite za te neke mlade lekare koji sede na birou ili koji napuštaju našu zemlju u potrazi za svojim radnim mestom.

Replika.