Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici, gospođo ministar, mi se slažemo u dve stvari. Prva stvar je da apsolutno moramo da krenemo u rešavanje bespravne gradnje i da to jeste jedan od prioritetnih problema Srbije i za njen ekonomski i za njen socijalni razvoj.
Slažemo se i u tome da svi oni građani koji su gradili za svoje stambene potrebe i koji imaju male kuće od 60 do 100 kvadrata u kojima žive i da su im to jedine nekretnine koje imaju, da treba da imaju najpovoljniji položaj u ovom procesu. To su jedine stvari oko kojih se mi slažemo.
Ne slažemo se oko načina na koji predlažete da se ova pitanja rešavaju. Pošto danas govorimo u načelu, govoriću načelno, citirajući pojedine odredbe, a kada budemo govorili o pojedinostima, o amandmanima, onda ćemo ulaziti mnogo više u detalje.
Ali, ovaj zakon jeste jedan šamar svim onim građanima i svim onim investitorima koji su gradili ili danas grade u skladu sa zakonom. Ovaj zakon ima tri dodatne glavne mane. On je nepravičan, on će biti teško primenljiv i on sadrži mnogo prostora za korupciju, jer sadrži ogromno mnogo varijanti diskrecionih slobodnih prostora. Navešću vrlo konkretno na šta mislim o svakom od ovih pojedinih mana koje sam navela.
Pre svega, ovaj zakon je nepravičan zato što ne pravi dovoljnu razliku između ove kategorije stanovništva čijih objekata bespravno sagrađenih ima najviše. Složili smo se da ih ima oko 80% i da su to ljudi koji su gradili iz raznih razloga bespravno i da imaju kuće, koji su time rešavali svoj stambeni problem. Taj problem mora da se reši. Njihov položaj u ovom procesu legalizacije ili ozakonjenja, kako god hoćete da zovemo, mada nije jasno zašto je sada ozakonjenje, treba da bude najpovoljniji. Tu postoji opravdanje što su te takse i tako male i što im se na taj način zaista omogućava pristup ovom procesu. Ali, ne postoji velika razlika u odnosu na one koji su bespravno zidali stambene i druge poslovne objekte za tržište. Dakle, razlika u taksama je vrlo mala.
Uzmimo sledeći primer. Ako imate danas jednog investitora koji gradi u prvoj zoni u Beogradu, on će verovatno za nekih 1.000 kvadrata, sa građevinskom dozvolom, kao naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta morati da plati minimum negde oko 100.000 evra, ako to dobro znam, minimum. Ali, ako je takav objekat sada u procesu ozakonjenja, on će imati da plati samo 4.500 evra. To je ogromna nejednakost između različitih, očigledno, grupa investitora. Postavlja se pitanje – zašto i za čiji interes mi na ovaj način izlazimo u susret pojedinim investitorima?
Prvo, takođe, nije pravično što se iste takse primenjuju za sve zone, za sve gradove. Sigurno je da ukoliko neko zida bespravno hiljadu kvadrata, opet ću reći u prvoj zoni u Beogradu, kada dobije ozakonjenje, on će steći ogromnu vrednost. Znači, njemu će se praktično staviti u džep nekoliko desetina hiljada evra, a onaj koji takvu istu nekretninu ili objekat zida u Leskovcu ili Svrljigu, naravno da će ozakonjenjem dobiti mnogo manju vrednost. To je nešto što građani moraju da razumeju, da se radi o jednoj velikoj nejednakosti u istoj kategoriji ljudi.
Drugo, ovaj zakon će biti teško primenljiv, a evo zbog čega. Najveći deo odgovornosti u primeni ovog zakona pada na lokalne samouprave, što je razumljivo. Ali, s druge strane, vi sami kažete da za primenu ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna budžetska sredstva. Juče smo čuli gospođu ministarku Udovički, koja kaže da će se smanjiti izdvajanja za lokalnu samoupravu. Kako misli Vlada da će lokalne samouprave pri sadašnjem stanju ljudskih resursa i malih budžeta uspeti da obave ovaj posao za ovako kratko vreme?
Dajem vam jedan primer. U Užicu ima podnetih 12.000 zahteva za legalizaciju, s tim što se procenjuje da ih ima još barem 7.000 bespravno podignutih objekata, za koji zahtev nije podnet. U Užicu ima dva građevinska inspektora. To znači da će za godinu dana svaki od njih morati da reši, razmotri, potpiše 10.000 predmeta. U Kragujevcu je podnetih zahteva za legalizaciju 20.000. Procena je da ih ima još 10.000, a tri građevinska inspektora.
Velike ste kazne predvideli u kaznenim odredbama za građevinske inspektore. Rekli ste, ministarka, da postoji mogućnost obrazovanja komisija. To je tačno i to je dobro rešenje, ali ko će činiti te komisije? Pa, to nisu stručni ljudi, ako se oni ne razumeju u taj posao. Odakle stručni ljudi kada ih nema dovoljno zaposlenih u lokalnim samoupravama? Mi znamo da već od prvog Zakona o legalizaciji to jeste bila glavna kritika, da naše lokalne samouprave nemaju kapacitet da sprovedu ovako veliki posao, a da ne govorimo o tome da su procene da ima oko 40 opština gde građevinskih inspektora uopšte nema.
Znači, Vlada će na kraju od toga oprati ruke. Važno je da se sada naprave neki politički poeni. Krivac će se tražiti posle. Doći će, naravno, do produženja roka, kao i uvek do sada, zato što rokovi nisu postavljeni na krajnje racionalan i realan način.
Druga važna stvar, ovim zakonom se nanosi šteta i lokalnoj samoupravi, ali i lokalnim zajednicama u celini, pa i građanima Srbije, zato što se zapravo postavlja pitanje – kako će se finansirati izgradnja infrastrukture sa ovako umanjenim taksama, naročito kod investitora koji rade objekte za tržište? Ko će platiti uvođenje kanalizacije, vodovoda i svih drugih infrastrukturnih standarda, kada na ovaj način umanjujemo takse za to?
Naša je bojazan da će se nastaviti i urbanistički haos i neuređenost naših gradova, čak se i ove male takse raspoređuju tako da će 70% pripasti lokalnoj samoupravi, a republičkom budžetu 30%. Takođe, predviđamo vrlo velike teškoće i u prikupljanju dokumentacije koja je potrebna za ozakonjenje.
Član 18. određuje šta sve čini izveštaj o zatečenom stanju. To će biti elaborat geodetskih radova, snimak izvedenog stanja i mora da sadrži izjavu odgovornog projektanta ili odgovornog izvođača radova da objekat ispunjava osnovne zahteve u pogledu nosivosti i stabilnosti.
Prvo, ko će biti ti odgovorni izvođači radova? Ko će ih određivati i koliki će biti dodatni trošak za građane da bi platili ove elaborate i ove izveštaje izvođača radova, odnosno odgovornih projektanata? Negde sam u medijima pročitala da se računa da će to biti 9.000 dinara. Ja stvarno ne verujem da će neko od ovih stručnih ljudi, ako računamo da će stručni ljudi raditi ove izveštaje, jer oni moraju da podnesu i odgovornost za ono što će potpisati, a ta odgovornost je vrlo velika u ovom slučaju, jer treba da kažu da je nešto građeno pre 20 godina u skladu sa standardima koji su tada bili na snazi itd.
Drugi deo ovog člana 18. kaže da će taj izveštaj morati da sadrži i izjavu vlasnika da prihvata eventualni rizik korišćenja objekta. Molim vas šta znači izjava vlasnika? Pa, naravno da će on dati tu izjavu da on preuzima rizik kod korišćenja objekta, ako je reč o objektu javne namene. Ovo su vrlo opasne stvari. Da li on time preuzima odgovornost i za naknadu štete koja može nastati od takvog korišćenja objekta. Ovim se, kolege i koleginice, dovodi u opasnost životi ljudi i bez ozbiljnog projekta izvedenog stanja i dokaza sigurnosti takvi objekti ne bi se smeli koristiti.
Treća glavna primedba u odnosu na ovaj zakon je to da je on pun proizvoljnosti i ova količina proizvoljnosti otvara strašno mnogo prostora za diskreciono ovlašćenje svih onih koji će u ovom procesu ozakonjenja učestvovati, ali velika količina diskrecionih ovlašćenja znači šta? Znači samo novu korupciju.
To je vrlo vidljivo. Evo, naprimer, kome se čini usluga kada se određuje ova spratnost da se može maksimalno priznati, odnosno ozakoniti izgrađena četiri sprata ili tri sprata i potkrovlje? Zašto baš toliko? Zašto nije tri sprata ili dva sprata ili potkrovlje? Zašto nije šest spratova? Vidim da ćemo prihvatiti neke amandmane za zone u različitim lokalnim samoupravama, ali ovo nije namenjeno i upućeno onima koji su zidali stambene zgrade za svoje stanovanje. Ovo su zgrade, ovo su objekti za tržište. Znači, ovo se čini nekim investitorima koji će na osnovu ovoga steći ogromno bogatstvo, a naši gradovi će i dalje izgledati urušeni i neuređeni i bez ikakvog plana, ali verovatno je nekom bilo potrebno izaći u susret ovakvim odredbama i to je sada pitanje, videćemo u praksi, ko će biti ti srećnici?
Već smo govorili oko ovog člana 5. stav 1. tačka 4) ozakonjenja vikendica i drugih porodičnih objekata za odmor. Naši mediji se već prilično bave nagađanjima za koga je ova odredba sastavni deo zakona, ali je činjenica da deluje krajnje proizvoljno kao da je namenjena vrlo, vrlo uskom krugu ljudi. To su vrlo velike opasnosti ozakonjenja kuće i vikendica u ovim područjima i vi svi to znate. Imali smo slučajeve zagađenja voda i svega drugo, i to je nešto što predstavlja veliki rizik za zdravlje i život ljudi.
Naš je stav da svaki građanin koji nema drugo rešenje za stanovanje treba da dobije ozakonjenje po najpovoljniji uslovima i tu sam rekla da se slažemo sa predlogom Vlade, ali šta ako neko ima pet kuća koje hoće da ozakoni od 60 do 100 kvadrata, da li će i on platiti istu taksu od 5.000 dinara za svaku kuću, da li je to pravično rešenje? Naše je ubeđenje da nije. To nije socijalni slučaj. To nije nikakvo rešavanje stambenog problema naših građana. Popust za legalizaciju treba da ima samo onaj ko rešava svoje stambeno pitanje i stambeno pitanje svoje porodice u celini i koji nema drugu nekretninu podobnu za stanovanja.
To je jedini način da se izbegne ogoljena nepravda, a onaj ko ne može da plati naknadu koja, po našem mišljenju, mora da bude veća za investitore i one koji grade za tržište, koji su gradili stambene ili poslovne objekte za tržište, onda takvu naknadu treba da plaća u dužem periodu ili da se na kraju krajeva, ukoliko ne mogu da je plate, ta naknada ili taksa upiše kao teret koji se mora platiti prilikom prodaje, pri nasleđivanju ili otuđenju nepokretnosti.
Na kraju, htela bih da kažem još nešto. Očigledno je da se ovde radi o jednom predizbornom zakonu koji, kad pogledamo, oko 80% su građani koji imaju bespravno izgrađene kuće za svoje stanovanje, to je negde oko milion i 200 hiljada ljudi, a od ovih milion i po bespravno izgrađenih objekata u Srbiji, vrlo je jasno da se pravila ta računica.
Ono što je važno jeste da mi rešimo problem bespravne gradnje, jer bespravna gradnja urušava svaku ideju pravne države u ovoj zemlji. Dok ne budemo postavili sistem koji će zaista biti pravičan i u ovom procesu ozakonjenja i legalizacije, koji će onemogućiti i korupciju, koji će onemogućiti diskreciona ovlašćenja koje ovaj zakon predviđa, bojim se da će građani i dalje računati na to da će rokovi biti produžavani sa svakim novim zakonom i da će zapravo pitanje regulacije našeg tržišta nekretnina i drugih ciljeva biti neostvareni. Dakle, da ponovim, smatramo da je ovaj zakon nepravičan, smatramo da će biti teško primenjiv, smatramo da stvara mnogo prostora za novu korupciju. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem se na odgovorima, pa niste uspeli da me ubedite da je član 5. stav 1. tačka 4) dobro rešenje.
Ja nisam govorila o vikendicama i drugim porodičnim objektima, na akumulacionim jezerima, i nacionalnim parkovima, nacionalne parkove nisam ni pomenula, tako da ne znam zašto ste mi to govorili. Ja sam govorila, upravo, o prvom i drugom stepenu zaštite prirodnog dobra. Dakle, ovo je, ovo deluje da je urađeno za jedan mali krug ljudi. Zbog čega su vikendice stavljene samo u tu kategoriju? Dakle, smatramo da njih odatle treba izbaciti.
Drugo, što se tiče vlasnika stanova u stambenim zgradama. Pa, oni će plaćati po najmanjoj taksi, jer najveći broj tih ljudi, zapravo ima male stanove, neće oni plaćati taksu, pretpostavljam za celu stambenu zgradu. Dakle, nemojte mešati dve stvari, znači svi oni koji stanuju u svojim stambenim kućama ili stanovima će plaćati, zapravo koji imaju od 60 do 100 kvadrata najmanju taksu. To je uredu, mi to ne kritikujemo, ali kažemo ono što je omogućeno zakonom da investitori koji su izgradili bespravni objekat, u skupim gradskim zonama, će dobiti ozakonjenje za minimalnu cenu i da je to nepravično, u odnosu na investitore koji danas grade u skladu sa zakonom ili su gradili u skladu sa zakonom i ne možete me ubediti da to nije tačno. Dakle, taksa je vrlo mala.
Građevinski inspektori. Vi kažete da je to naša odgovornost. Gospođo ministar vi ste na vlasti skoro četiri godine, u kolko ste pripremali ovaj zakon, pa vi ste morali računati na kapacitete koji postoje sada u lokalnoj samoupravi, zašto ih niste podizali tokom protekle četiri godine, kada ste ovakav zakon planirali, u ostalom vi ste doneli 2013. godine, takođe zakon koji je bio namenjen smanjenu bespravne gradnje.
Tada je takođe bilo rečeno da će to da reši sve probleme. Nije to samo bila DS i njene Vlade. Sve Vlade su donosile zakone o legalizaciji, dakle 2013. godina je vaša odgovornost, vi ste bili većinski partner u Vladi.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dakle, mi se nismo razumeli u mnogim stvarima o kojima smo danas govorili. Ovo je prilika samo da još jednom naglasim nekoliko stvari koje smo danas mi iz DS govorili tokom ove rasprave.
Pre svega, naravno da mora da se reši problem bespravne gradnje. Takođe, mi se slažemo i sa ovim zakonom u delu u kome on daje najpovoljniji položaj upravo onim građanima koji imaju kuće i stanove od 60 do 100 kvadrata u kojima žive sa svojim porodicama i slažemo se da pod najpovoljnijim uslovima oni treba da dobiju ozakonjenje svojih bespravno podignutih objekata. Znamo da njih ima 85%, ali govorimo o ovih drugih 15 ili 20% koji čine negde oko 300.000 bespravno podignutih objekata. Mislim da otprilike govorimo o tome broju onih koji ne spadaju u ovu kategoriju.
Što se njih tiče, ovaj zakon je nepravičan. Ovaj zakon će biti nepravičan iz sledećih razloga. Ovaj zakon izjednačava onog jednog vlasnika bespravno podignutog objekta koji ima jedan bespravni objekat sa onim koji ima pet ili šest bespravno podignutih objekata. Izvinjavam se, onaj koji ima jednu kuću u kojoj stanuje treba pod najpovoljnijim uslovima da dobije i po najmanjoj taksi da plati ozakonjenje. Ali, ako neko ima pet ili šest takvih objekata, nema nikakvog razloga da plaća ovako niske takse za ozakonjenje.
Druga stvar, govorili smo pre podne o tome da nije pravično da neko plaća ozakonjenje u gradovima u kojima će ozakonjenjem ta nekretnina jako mnogo vredeti, više nego što će…
(Zoran Babić, s mesta: Ona vredi i sada.)
Ne vredi sada zato što ne može da se proda, kolega Babiću.
Ono što je važno da razumemo je sledeće. Kada neko u Beogradu ima bespravno podignuti objekat i sada za 5000 može da dobije ozakonjenje, on će time dobiti u svoj džep kada proda taj bespravno podignuti objekat, sada ozakonjenj, mnogo više para nego što će za istu taksu to dobiti neko u Svrljigu, u Trsteniku ili bilo gde druge. Dakle, morala je da se pravi neka razlika između one koristi koju dobijaju građani ozakonjenjem.
Ali, glavna stvar o kojoj smo mi govorili danas pre podne je sledeća, da je napravljena velika razlika i nejednakost između onih investitora koji su zidali i gradili sa dozvolama, koji su platili taksu za naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta, koja negde recimo u Beogradu za npr. objekat od 500 ili 1000 kvadrata iznosi negde oko 100.000 evra, a danas će sa ozakonjenjem oni koji su izgradili bespravno objekat od 1000 kvadrata, za četiri i po hiljade ili pet hiljada evra dobiti ozakonjenje tog objekta. To je velika nepravda i to ne stvara poverenje u pravnu državu.
Druga stvar o kojoj smo govorili, to je da nema uslova da ovaj zakon bude primenjen. Nema uslova da bude primenjen zbog toga što je sav teret na lokalnoj samoupravi i zbog toga što lokalna samouprava nema kapacitet. Govorili smo o tome da imate gradove u kojima ima, recimo 20.000 zahteva za legalizaciju, da se očekuje da bude u procesu ozakonjenja još desetak hiljada, dala sam, čini mi se, primer Kragujevca, a da ima tri građevinska inspektora. Nemoguće je da oni završe taj posao, bez obzira na sve komisije koje se paralelno s njima mogu formirati.
Treća stvar o kojoj smo govorili, ponovo sada podvlačimo, ovaj zakon ima jako mnogo koruptivnih elemenata, jako mnogo koruptivnih elemenata. On je u velikom broju odredbi prilagođavan interesima i potrebama pojedinaca ili pojedinim poslovnim grupacijama koje će, dakle, ovim zakonom, ozakonjenjem bespravno podignutih objekata steći ogromna bogatstva i znatno uvećati svoje imovine.
Govorili smo o nekim konkretnim odredbama, ja ih sada neću ponavljati, ali je činjenica npr. da je samo razlika između takse koja se ima platiti za bespravno podignuti objekat od 1.500 kvadrata, tu govorimo, naravno, o stambenim objektima i objektima koji su građeni za tržište, to nisu ovi ljudi koji imaju male stambene objekte u kojima stanuju. Ti koji su bespravno gradili objekat do 1.500 kvadrata će platiti taksu od negde oko milion dinara, odnosno to je negde oko 8.000 evra u grubo.
Ako za jedan kvadrat bude to prekoračeno i bude, recimo, 1.501 kvadratni metar, taksa će iznositi 25.000 evra. Ja vam govorim sada o sledećem, nije mi žao što će oni platiti 25.000 evra, nego je ta razlika između 1.500 kvadrata i 1.501 toliko mala da će ona pružati ogromne mogućnosti za koruptivne radnje kada se bude procenjivalo kolika je kvadratura određenog objekta. O tome se radi. Znači, jako mnogo ima prostora za diskreciona odlučivanja i diskreciono delovanje ograna koji će učestvovati u ovom postupku ozakonjenja i mi se plašimo da će to dovesti do vrlo loših rešenja.
Smatramo, još jednom da ponovim, da je dobar deo ovog zakona, onaj koji predviđa ozakonjenje bespravno podignutih objekata za najveći broj građana koji svojom krivicom ili bez svoje krivice jesu gradili objekte za svoje stanovanje, ali u ovom drugom segmentu koji daje ogromna prava i ogromna bogatstva investitorima, onima koji su gradili za tržište, ovaj zakon je zaista i sa pravne i sa moralne tačke gledišta neprihvatljiv. Mi zato ne možemo glasati za ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Povredili ste Poslovnik time što ste odložili, odnosno pomerili početak sednice za danas u 16,00 časova.
Po članu 86, vrlo je jasno, stav 3. kaže da predsednik Skupštine može da odloži početak sednice. „Odložiti“ u srpskom jeziku znači predvideti kasniji početak održavanja sednice.
Zamislite kada bismo u postupku krivičnom, parničnom, izvršnom zahtev za odlaganje tumačili kao mogućnost da unapred pomerite održavanje sednice. Dakle, srpski jezik je vrlo jasan. Ovo je jedno potpuno provizorno i volonturističko tumačenje reči „odložiti“ u srpskom jeziku. Znači, jedino je moguće odložiti za buduće vreme, a ne predvideti mogućnost sednice unapred.
Ovim je zaista loše tumačen Poslovnik i mislim da unosimo na ovaj način jedan presedan, ukoliko bismo usvojili mogućnost da na ovaj način odlažemo sednice unapred, koji bi zaista omogućili jedan neregularan rad Skupštine.
Na kraju krajeva, ovo je po hitnom postupku sazvana sednica i poslanici imaju pravo i da se pripreme za rad po ovim zakonima, a na kraju krajeva i da predlože svoje predloge za dopunu dnevnog reda u skladu sa Poslovnikom.

Narodni poslanici, gospodine ministre, da li smo bili iznenađeni kada smo pre nekoliko dana čuli slavodobitnu najavu gotovo milosrdne prirod i to da će prosvetni radnici dobiti 6.000 dinara jednokratne naknade. Nismo, jer smo već navikli na neki način da se i budžetom i sredstvima građana raspolaže tako mimo plana, mimo zakona i danas zato mi razgovaramo o tom zakonu.
Odmah da kažem nešto, DS neće glasati protiv ovog Predloga zakona zbog toga što mi znamo u kakvom su teškom položaju prosvetni radnici i svi oni koji rade u osnovnom i srednjem obrazovanju. Da podsetim još nešto, DS je kada smo govorili o smanjenju plata i penzija bila protiv smanjenja plata prosvetnim radnicima i drugim nekim profesijama koji imaju ključni značaj u našem društvu, a koji su izuzetno potcenjeni, a bez tog rada i doprinosa nema razvoja ovog društva.
Ova jednokratna pomoć od 6.000, odnosno 7.000 kako smo danas obavešteni je još jedna od poniženja koje smo imali prilike da vidimo u ponašanju prema prosvetnim radnicima. Hajmo prvo da kažemo da su prosvetni radnici izgubili smanjenjem plata negde između 30 i 60.000 dinara na godišnjem nivou. Sada će se nekom jednokratnom naknadom to nekako nadoknaditi.
Ono što ovde postaje kao veliki problem i gde ima nekih pitanja na koje ovaj zakon ne daje nikakve odgovore, neke od njih je pomenula moja koleginica ovlašćena za raspravu po ovom pitanju ispred DS, jeste kome će ova naknada biti jednokratna pomoć upućena da li svim zaposlenim učiteljima i nastavnicima u osnovnom i srednjem obrazovanju, da li samo onima koji imaju puni fond časova. Da li onima koji su na neodređeno vreme zaposleni i iz kog razloga su na kraju krajeva izostavljeni oni koji se bave predškolskim obrazovanjem kad znamo da je reformom obrazovanja predviđeno da predškolsko obrazovanje takođe jeste deo obrazovnog sistema.
Kad će ova naknada biti isplaćena? O tome se u zakonu uopšte ne govori. Bilo je reči negde do kraja novembra. Da li će svima biti isplaćeno do kraja novembra, to takođe ne znamo u ovom trenutku, ali ako ne bude svima glavno je pitanje koji će kriterijumi biti primenjeni u isplati ove pomoći? Na to mi nemamo odgovore još u ovom trenutku, a prosvetni radnici kojih se ovo najviše tiče, još manje.
Videli smo kakva je bila reakcija gotovo svih sindikata po ovom pitanju. Videli smo kakva je bila reakcija Foruma profesora beogradskih gimnazija kada su rekli da je ovo još jedno od poniženja kojima su oni izloženi.
Mi ovde ne razgovaramo o bilo kojoj profesiji, mi ovde razgovaramo o učiteljima, o nastavnicima, o onima koji obrazuju našu decu i koji bi trebalo da za njih predstavljaju glavne modele ponašanja, uzore, da im oni budu, dakle zvezde vodilje u njihovom životu.
Ukoliko imamo ovakvo jedno kontinuirano ponižavanje učitelja i nastavnika, ukoliko na taj način ne vidimo da je njihovo osnovno dostojanstvo dovedeno u pitanje, da li možemo da se čudimo kada svakodnevnoj praksi, a o tome su puno novine, i mi svi znamo iz priča i dece i roditelja na koji način se sve češće đaci ophode prema njima, a Boga mi, i veliki broj bahatih roditelja koji pod uticajem, naravno, dominantnog nekog vrednosnog sistema da je samo novac, jedino novac, bitan i važan, dakle na vrlo omalovažavajući način se ponašaju prema onima koji bi trebalo da imaju suštinsku ulogu u kreiranju, dakle, znanja i rekla bih budućih naših i stručnjaka i elite i svega onoga što utiče da jedno društvo negde napred vuče?
Mi smo imali veliku praksu pre Drugog svetskog rata da su deca od seljačke dece stizala do univerziteta i postizale velike i važne funkcije u državi i društvu. Mi danas to više gotovo nemamo. Hajde da se zapitamo zašto je to tako? Ko je tu malu seljačku decu podizao i davao im uzore i predstavljao modele pre nekoliko decenija, šta se danas dogodilo? Nema škola više taj ugled koji mora da ima. Ovakve mere ne doprinose povećanju ugleda ni učitelja, ni nastavnika, ni škole i to je ono što je najvažnije pitanje.
Mi smo juče slušali predskazivanje „ružičaste“ budućnosti ali i sadašnjost od predstavnika Vlade. Ali, mi znamo kako život izgleda i znamo s čim su suočeni ti ljudi i u osnovnim i srednjim školama, sa kakvim platama i sa kakvim uslovima za rad.
Molim vas lepo, barem da ste se potrudili da neko obrazloženje za donošenje ovog zakona bude smisleno i da ono dalje ne ponižava učitelje i nastavnike, ali pazite šta kaže - Donošenje ovog zakona neophodno je radi unapređenja kvaliteta procesa rada srednjih i osnovnih škola i ustanova učeničkog standarda.
Pa zar nije ovo najciničnije obrazloženje koje je moglo biti formulisano za ovakav jedan zakon?
Ako je ovo zakon za unapređenje položaja, odnosno procesa rada srednjih i osnovnih škola, šta je onda bilo sa smanjenjem plata? Da li je ono onemogućilo normalan proces rada u osnovnim i srednjim školama?
Neće, naravno, ni učitelji ni nastavnici zbog ovoga bolje raditi, ali je vrlo važno kakvu ćemo poslati poruku i toj važnoj profesiji, na koji način će se resursi u nastavi i prosveti dalje popunjavati, da li će kvalitetni ljudi ići u prosvetu, da li će naša deca imati dobre učitelje i nastavnike?
To su ključna pitanja, jer ne zaboravimo i naravno strategiju 2020 koju je Evropa donela – obrazovanje je kriterijum za razvoj; a mi u ovom našem društvu, nažalost, prema obrazovanju nemamo odnos kao prema resursu za razvoj.
Još nešto hoću da kažem, kroz ovakvo ponašanje prema prosveti, prema učiteljima, prema nastavnicima, ovde se provlači još jedna nit koja mi se čini kao ključna u ponašanju i ove Vlade, i prilikom definisanja politika donošenja zakona, ali i kod kreiranja javnog mnjenja, a to je da sve ono što je pametno, sve ono što zna, sve ono što vidi kako treba, sve to treba provući kroz neko blato i kroz neku tabloidnu stvarnost, jer onda smo negde svi jednaki.
Dakle, to je jedno važno, jedna važna nit koja se vidi i koju negde moramo i kao narodni poslanici i kao građani da prepoznamo, jer, ako smo tako olako spremni da oprostimo lažne diplome, onda ćemo isto tako reći – Pa ni stvarno obrazovanje, znate, nije važno.
E, to je poraz ovog društva i ove države, ja verujem da moramo kao narodni poslanici dići glas protiv takvog odnosa prema prosveti. Hvala na pažnji.

Povredili ste član 107. Poslovnika Skupštine.
Nije ni vaše, ni kolege Babića da proziva poslanike, to je na kraju krajeva predsednica Skupštine rekla juče našoj koleginici gospođi Jerkov, te vas molim da se ponašate u skladu i na jednak način prema svim poslanicima. Nemate pravo da prozivate narodne poslanike.
Dejan Nikolić je pre svega toga objektivno odsutan sa razlogom iz Skupštine.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi prvo da kažem da će DS, naravno, glasati za usvajanje zakona o potvrđivanju Protokola 15. kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Saveta Evrope, iz dva razloga.
Pre svega, zbog toga što se ovim Protokolom potvrđuje, pre svega, značaj i prioritet Konvencije o zaštiti osnovnih sloboda i prava u domenu zaštite ljudskih prava na nivou Evrope, zbog toga što se potvrđuje velika i značajna, nezamenljiva uloga Evropskog suda za ljudska prava koja štiti neposredno pravo građana i zbog toga što se ovim protokolom uvećava, osnažuje uloga zemlje članice Saveta Evrope, dakle potpisnice Konvencije, u domenu neposredne primene Konvencije pred domaćim sudovima i drugim državnim organima.
Sada ću govoriti nešto, naravno, o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Svi građani koji vode vrlo često duge procese pred domaćim sudovima mogli bi biti vrlo zadovoljni ovim zakonom, ukoliko bi on zaista donosio velike boljitke. Da li on donosi velike promene i boljitke? Može biti, ali ne mora da znači. To da može biti,a ne mora da znači sledi iz onoga što nam je do sada u svom uvodnom izlaganju i kasnijim intervencijama govorio i gospodin ministar.
Pre svega, slažem se sa gospodinom ministrom da najveći deo razloga zbog kojih vrlo često dolazi do probijanja rokova, do neopravdano dugih suđenja leži u objektivnim faktorima, u procesnim zakonima i u svemu onom što čini našu organizaciju sudstva, organizacione mreže sudova itd. Ovaj zakon to neće promeniti. To je gospodin ministar dobro rekao. Ovaj zakon se odnosi, zapravo, na one slučajeve gde neodgovorno, neopravdano dugo trajanje sudskog procesa zavisi od neažurnosti i neodgovornog ponašanja sudija.
Dakle, znamo o čemu razgovaramo i koji je domen primene. Dakle, zavisi od toga kako će čitav naš pravni sistem izgledati, čitavo naše pravosuđe, u meri u kojoj će ono stvarno biti i nezavisno i samostalno, da li će suđenje u razumnom roku na generalnom planu primenjivati. Ovo je, u svakom slučaju, jedno važno ustavno pravo koje omogućuje da građani budu zaštićeni od neopravdanog i nepotrebnog odugovlačenja postupka.
Drugi razlog je jedan koji je sam ministar naveo o tome da li će ovaj zakon biti delotvoran, malopre je rekao, da li će se on primenjivati, to zavisi, rekao je, od samih sudija i predsednika sudova. Dakle, mi, po konvenciji i nedavno usvojenoj rezoluciji u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, treba i kao parlament, kada donosimo zakone, da budemo garantor ljudskih prava. To je nešto što je predviđeno dokumentima takođe Saveta Evrope, kada se govori i o Protokolu 15, ako hoćete, i uopšte o Konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Da li mi onda, kao garantor ljudskih prava, kao jedan nacionalni parlament, kada donosimo jedan zakon, možemo biti sigurni da će taj zakon zaista proizvesti efekte kakve mi želimo, ukoliko, evo, i sam ministar kaže da će njegova primena suštinski zavisiti ne od toga kako mi zakon baš donesemo, nego od toga kako će same sudije postupati. Mi moramo imati, kao poslanici, malo više garancija da će zakon koji mi donosimo zaista proizvesti neke efekte. Tako se meni bar čini, a moguće je da neko drugi ima drugačije mišljenje.
Zašto Vlada predlaže ovaj zakon? Vlada ga predlaže iz dva razloga. Pre svega, zbog toga što Srbija spada u grupu onih pet zemalja koje najviše opterećuju rad Suda za ljudska prava u Strazburu. Mi smo zajedno u grupi sa Rusijom, Ukrajinom, Turskom i Italijom. Prema podacima iz 2013. godine, ova grupa od pet zemalja opterećuje rad Suda za ljudska prava sa više od 67%.
Drugi razlog zašto ovaj zakon Vlada predlaže je što je Protokolom 15, koji ćemo mi verovatno usvojiti, predviđena upravo supsidijarnost Evropskog suda za ljudska prava, odnosno mnogo veća odgovornost zemlje članice u neposrednoj primeni konvencije, o čemu sam već govorila. Naravno, to je jedan proces koji sledi nakon konferencije u Interlakenu, Brajtonu, Izmiru itd, gde se pokušava postići jedna veća efikasnost Evropskog suda za ljudska prava, tako što bi se sprečilo da se stalno ponavljaju procesi sa istim problemom, da tako kažem, sa istim predmetom, gde je, naravno, u slučaju Srbije povreda člana 6, o pravu na suđenje u razumnom roku, jedan od prioritetnih vrsta pritužbi koje se podnose Evropskom sudu za ljudska prava.
Koja su glavna pitanja koja su ovde kod ovog zakona i uopšte kod pitanja prava na suđenje u razumnom roku postavljena? Prvo je pitanje koje ne smemo da izgubimo iz vida, a to je kada govorimo o potrebi da unapredimo efikasnost suda, to je jedna potreba, ali ta potreba ne sme ići na uštrb one suštinske uloge suda, a to je da on izriče pravdu, da on, u stvari, utvrđuje ona prava koja se pred sud postavljaju kao upitna. Dakle, moramo stalno voditi računa o toj ravnoteži šta je osnovni zadatak suda. Efikasnost suda, za njom mora da se traga, mora da se gradi i mora kroz i procesne odredbe pa i kroz ovakve zakone, naravno, da se uspostavlja. Znači, ne smemo efikasnošću ugroziti ni druga prava koja građani imaju, bilo ona ljudska, bilo opšta prava čija se priznanja pred sudom traže.
U odnosu na ovaj zakon, glavno pitanje je – kako možemo verovati da će on biti delotvoran? Kako možemo predvideti njegovu primenu u praksi? Do kojih će on rezultata dovesti? Mi smo tu kritičniji nego što je predstavnik Vlade, odnosno gospodin ministar.
Mislimo da rešenja koja su ovim Predlogom zakona predviđena, bez obzira što su dobra u onom smislu da predviđaju pravna sredstva za neposredno ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku, ali da postoji jako puno nedostataka koji će dovesti, po našem ubeđenju, do vrlo velikih teškoća u njegovom ostvarivanju i da ćemo morati negde da ga menjamo, nakon šest meseci, godinu dana, od početka primene, kako god.
Ono što naravno, ovaj zakon ne bi trebalo nikako da postane, a to je da postane jedna brana građanima ka ostvarivanju neposrednog prava na podnošenje pritužbe Evropskom sudu za ljudska prava, bez obzira na potrebu da se, naravno, na domaćem nivou, neposredno primenjuje Konvencija i da imamo odgovorniji pristup prema neposrednoj primeni ljudskih prava i ljudskih sloboda.
Dakle, naš zadatak kao narodnih poslanika da ocenimo da li će primena ovog zakona biti delotvorna. Po mišljenjima mnogih stručnjaka, koje sam pratila tokom javne rasprave koja je trajala, čini mi se, od letos, po ovom zakonu, postoji primedba da je zakon preopširan. Postoji primedba da su mnogi rokovi nepotrebno dugi, da će dodatno otežati i produžiti sam proces.
Sama pravna sredstva koja se predviđaju ne deluju delotvorno iz jednog prostog razloga, dva razloga da kažem, jedan je taj što prigovorima treba da odlučuju sudije, predsednici suda, istog suda pred kojim se vodi postupak, što uvek s obzirom, evo i moj kolega Homen, je malopre rekao u pravosuđu, sudovima, advokaturi, u sistemu zdravstva, profesije se međusobno štite.
Dakle, postoji pitanje na koji način će se to učiniti efikasnim, ukoliko ne idemo samo za tim da podstičemo sada samo sudije. Mislim da je to vrlo loše, o tome sam malopre govorila u raspravi, da mi sada podstičemo sudije na međusobno prijavljivanje, na takmičenje. Mislim da će se na taj način u priličnoj meri dostojanstvo sudija, zapravo negde ugroziti, bez obzira na potrebu da oni, naravno, moraju biti odgovorni i ispunjavati svoje neke radne zadatke, ali da je mnogo važnije graditi neku profesionalnu atmosferu u sudu. Treba maksimalno objektivizirati kriterijume na osnovu kojih se vode suđenja i kriterijume na osnovu kojih sudije mogu odlučivati.
Ono što mi se čini da se ovim zakonom ne čini dovoljno i da se time stvara jedan prostor za potencijalnu zloupotrebu, pa čak ponekad u nekim slučajevima, mogu da vidim i nepovoljnost spram iskazane borbe protiv korupcije u pravosuđu, a to je što postoji jedan veliki prostor slobodne procene i arbitrarnog odlučivanja predsednika suda, on može da odredi sudiju koji će odlučivati samo prigovorima, dakle, ukoliko to neće činiti predsednik suda. Predsednik suda može čak u slučaju hitnosti da oduzme predmet sudiji i da ga dodeli drugom sudiji. Vidite, mi u nekoj praksi kojoj težimo, i koju počinjemo da primenjujemo, idemo ka objektiviziranju čitavog mehanizma na koji se predmeti dodeljuju pojedinim sudijama, zar nije tako, gospodine ministre? Čini mi se da se ovde na mala vrata ponovo uvodi to da će predsednik suda odlučivati koji će sudija u konkretnom slučaju preuzeti neki predmet. Mislim da to nije dobro rešenje, i da je to moralo na neki drugačiji način da se reguliše.
Što se tiče limitiranja naknade, načelno ne postoji nikakav razlog protiv limitiranja naknade, ali postoji jedan vrlo važan argument koji mislim da nije do sada iznet u raspravi, a to je sledeće – ovaj limit koji je predložen Predlogom zakona je za predmet. Znači, ukoliko imate više učesnika u postupku na jednoj strani, naknada će biti određena po predmetu, a ne prema učesniku, što nije u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Oni kada određuju nematerijalnu, dakle naknadu, kao recimo u presudi Riđić i drugi protiv Srbije, Ališić i drugi itd. određeno je bilo 2000 evra svakom učesniku u postupku, ili 4000 evra svakom u postupku.
Vođena je rasprava o tome da li građanin koji traži pravo, traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku, ima za cilj postizanje naknade ovog pravičnog zadovoljenja. Naravno da ne, to nije njegov cilj. Ali, moje ubeđenje da nije svrha te naknade u tome da on bude zadovoljen samo, nego on ima još jednu svrhu, to je neka vrsta penala za državu, to je neka vrsta kazne za državu, odnosno za sudije, ako hoćete, da ne prave slične greške u budućnosti.
Dakle, da se spreči jednom odvraćajućom, tako da kažem, praksom da država, odnosno državni organi, sudovi, prave greške u procesu. Mislim da je to vrlo važno da imamo u vidu. Ako je ta naknada isuviše mala, bojim se da će onda ta svrha biti na neki način, neće biti upotrebljena.
Mislim da je veliki problem za primenu ovog zakona u tome što će predsednici sudova biti preopterećeni. Ono što možemo očekivati u praksi je da će naročito biti preopterećeni oni predsednici onih sudova koji su inače preopterećeni, a statističke podatke o tome koji su sudovi preopterećeni imamo, mislim da su nedavno bili objavljeni i u štampi koji je broj slučajeva koji obradi sudije u Beogradu u odnosu na sudije u nekim manjim mestima. Tu će najviše i biti prigovora zbog toga što građani misle da ne postoji suđenje u razumnom roku tako da će i predsednici sudova, odnosno sudije koje oni odrede da o prigovorima odlučuju biti najopterećeniji.
Da li smo predvideli način kako ćemo taj problem rešiti. Nismo predvideli predlogom zakona, dakle, nema nikakvog kaže se da ne postoje nikakva budžetska sredstva koja su potrebna za primenu ovog zakona, a bojim se ukoliko budemo dodatne poslove, poput ovih, prosto navaljivali na pleća već ionako preopterećenih predsednika sudova i sudija u određenim sudovima, doći do jednog velikog zastoja u rešavanju i po prigovorima i po svim drugim poslovima koje oni rade. Znači, izvesno je da će biti potrebna neka nova budžetska sredstva za primenu ovog zakona, odnosno barem u zapošljavanju novih ljudi u pravosuđu.
Želim na kraju još da kažem nešto, dakle, ono što je naše mišljenje, to je da je potrebno mnogo više pripreme, sudija, kako bi ovaj zakon u što većoj mogućoj meri postigao bolje efekte, ali ukoliko budemo ostavili toliku slobodnu mogućnost procene sudijama i zaista sve stavili samo u njihove ruke, bojim se da nećemo imati dobru primenu.
Znate, kada govorimo o tome šta, na kraju krajeva misija svakog sudije pored toga što je on državni organ i što treba da poštuje zakon. Jednom sam ušla u jedan su u SAD gde je na ulazu stajalo šta je misija ovog suda. Misija u smislu šta je naš zadatak. Pa su to onda same sudije u nekom procesu izgradnje vlastitog suda i neke kulture svoje institucije napisali – naša je misija da pravdu učinimo dostupnom građanima i da njihova prava ostvarimo u što je kraćem mogućem postupku. Dakle, mera u kojoj svaki sudija bude inkorporirao, dakle, usvojio to kao svoj moto, to treba da bude neki naš cilj, a ne u toj meri da podstičemo međusobno prijavljivanje, takmičenje. Mislim, da to neće biti dobro i mislim da je dobro da idemo u ovom nekom drugom smislu izgradnje jedne profesionalne kulture u pravosuđu.
Što se tiče Zakona o dopuni Zakona o sudijama, Vlada predlaže da se ovom izmenom zakona produži broj godina koje su potrebne za starosnu penziju za sudije Vrhovnog kasacionog suda i da to ne bude 65, kako je predviđeno po sili zakona, već da oni mogu izuzetno nastaviti da obavljaju sudijsku funkciju dok ne navrše 67 godina života.
Po našem mišljenju nije jasan dovoljno motiv za donošenje izmene i dopune ovog zakona. U obrazloženju se kaže – neophodno je da se u cilju zaštite prava na pravično suđenje zakonom omogući da ove sudije, dakle, sudije Vrhovnog kasacionog suda, vrše sudijsku funkciju dve godine duže od sudija sudova nižeg stepena. Po našem mišljenju ako je potrebna stručnost starijih kolega, zato što ja kao advokat imam prilično razumevanja, zašto se ta mogućnost ne previđa i za sudije nižih sudova, barem za apelacione, nije li i njima potrebna visoka stručnost i obezbeđenje jednakosti stranaka u sudskim postupcima.
Ono što mi mislimo, to je da se ovakvim izmenama, zapravo stvara prostor za rešavanje nekih pojedinačnih slučajeva, konkretno u Vrhovnom kasacionom sudu, da je nekome prosto potrebno produžiti radni vek za još koju godinu. To nije dobro kada se na ovakav način prave neki izuzeci u pravnom sistemu ili u zakonu. To je sve neka vrsta „leks specijalisa“ u odnosu na opšte norme. Međutim, izgleda da građani treba da se naviknu da ova Vlada na ovaj način, u glavnom ovaj metod koristi za upravljanje ovom zemljom.
Naš je zadatak kao narodnih poslanika da na to ukažemo i Vladi i građanima. Zbog toga mislimo da ovo rešenje nije dobro i da bi ga trebalo, ukoliko produžavamo radni vek, da bi to trebalo da bude i za druge sudije u jednakoj meri. Hvala na pažnji.

Gospođo predsednice, poslanici DS će podržati ovaj amandman iz jednog razloga, što smatramo da je ne prihvatanje ovog amandmana u delu u kojem se traži brisanje reči „predstavnicima privatnog sektora“ zapravo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Mi razumemo nameru ministarstva da je želelo da istakne potrebu da inspekcijski nadzor uključi preventivne, konsultativne funkcije inspekcije ubuduće. Međutim ne može se privatni sektor na ovaj način izvući u centar pažnje zbog toga što član 82. Ustava u osnovnim načelima govori o ravnopravnosti privatne i svih drugih oblika svojine.
Ono što ste mogli da kažete u ovom članu je da ćete imati konsultacije sa predstavnicima privrednih subjekata itd, u svakom slučaju jednak pristup svim privrednim subjektima u našoj zemlji je nešto što se očekuje da će Vlada poštovani. Zbog toga podržavamo ovaj amandman naših kolega i smatramo da Vlada čini grešku što ga ne prihvata i time na vrlo direktan način zapravo postupa suprotno članu 82. Ustava Republike Srbije.

Gospođo predsednice, samo razjašnjenja radi. Dakle, naša je pažnja usmerena na to da zakoni budu što precizniji i što kvalitetniji i zato reagujem. Pre svega, interes je naravno naših poslovnih ljudi, privatnika i pre svega vlasnika malih i srednjih preduzeća koji su najviše izloženi lošim postupanjima inspekcija na terenu. Njihov je interes zaista da se uvede i konsultacija i preventivno delovanje itd, i mi podržavamo tu nameru predlagača.
Ono što smatramo, to je da zakonom i u našim zakonodavnim tekstovima nije definisano nikad šta je privatni sektor. U značenju izraza na početku Predloga zakona, takođe niste definisali šta je privatni sektor.
Meni je poznato, naravno da u nekoj teoriji postoji priča i teorija o tri sektora – javnom, privatnom, trećem ili neprofitnom itd, ali je potpuno, jako je loše da nedefinisane termine u zakonodavnom smislu koristimo u jednom zakonu, jer nećemo znati na šta se to tačno odnosi. Interpretacije mogu biti pogrešne.
Zašto, na kraju krajeva, onda nismo spomenuli i neprofitni sektor kao treći sektor sa kojim takođe treba da se vrše konsultacije itd? Dakle, hoću da kažem da je vrlo važno da zakon bude konsekventan, da imamo primenu jasnih izraza i da ima jasno značenje izraza koje upotrebljavamo, a stoji ono što sam govorila da ne možemo izvlačiti van konteksta isključivo privatnu svojinu zbog toga što postoji ustavna odredba o ravnopravnosti svih oblika svojine. Hvala.

Radi se o jezičkoj formulaciji, smatramo da je bitno, kao što sam već istakla ranije da reči, izraze koje koristimo u zakonu budu precizni kako bismo izbegli različite interpretacije. Ovde se naravno radi o tome da kao poslanici DS podržavamo ideju da se ovim zakonom i uopšte uređenjem inspekcijskog nadzora smanji preklapanje, odnosno poklapanje kako mi predlažemo da se kaže nadležnosti između različitih inspekcijskih organa kako bi upravo poslovni ljudi koji najviše imaju kontakata sa inspekcijskom organima mogli lakše da rade i kako bi mogli da predvide delovanje inspekcija u svom radu.

Predsedavajući, radi se takođe o jednom jezičkoj formulaciji koja nam se čini boljom sa našim amandmanom. Ono što je nesporno jeste da postoji potreba za koordinacijom u radu inspekcijskih službi, međutim, ono što mi takođe ne podržavamo, što smo istakli u načelnoj raspravi, to je da je podzakonskim aktima ostavljeno suviše tema i pitanja koja treba da regulišu.
Ono što je takođe važno istaći to je nisu zakonom predviđeni kriterijumi za izbor članova Koordinacione komisije što znači da će verovatno politički kriterijumi i politička pripadnost biti odlučujući za članstvo u ovoj komisiji.
Ono što takođe ostaje nedefinisano i mislimo da je propušteno da se utvrdi ovim zakonom, a to je šta će se desiti ukoliko Koordinaciona komisija utvrdi suprotno, odnosno ne usklađeno delovanje nekih inspekcija. Koordinaciona komisija u tom slučaju nema apsolutno nikakvu nadležnost osim da objavljuje stavove, ali dakle ne postoji nikakav način, nikakav mehanizam da se uspostavi usklađenije delovanje inspekcija. Sve je to zapravo potrebno utvrditi, uraditi u nekom postupku primene zakona, ali konkretnog mehanizma za postizanjem usklađenog delovanja inspekcija nema i ovim zakonom to nije iskorišćena mogućnost.

Zahvaljujem, gospodo narodni poslanici i gospođo ministar, dobro je da danas raspravljamo o ovom zakonu koji se dugo priprema i moram da kažem da je dobro što je vođena jedna javna rasprava u kojoj su učestvovale i brojne nevladine organizacije, udruženja, poslovan udruženja koja imaju interes da se ova oblast uredi.
Ministarka je govorila u uvodu o tome, koliko je ovaj zakon značajan za poslovnu zajednicu u Srbiji. Kada svi mi kao narodni poslanici, koji predstavljamo građane od kojih su neki, voleli bismo da su mnogo više od njih, predstavnici biznisa i poslovne zajednice, znamo da svi oni u kontaktima sa inspekcijama kakve su do sada bile i kako su do sada radile, da su ih doživljavali kao neku vrstu kaznenih ekspedicija, koje u sistemu ovako duboke korupcije zaista jesu otežavali rad naše privrede, naročito onog segmenta koji čine mala i srednja preduzeća u lokalnim zajednicama gde ne postoji dovoljno prostora ni za zaštitu, ni za kontrolu.
Dakle, ovaj zakon jeste jedna jako dobra ideja. On je nastao, pošto sam se nešto bavila tom temom i znam kako su reformisali sistem inspekcijskog nadzora i u BiH, u Hrvatskoj, dakle, čitava ta ideja o stvaranju jedne koordinacije na nivou centralnog koordinacionog tela je dobra.
Ono što je važno, to je da se uvode neki novi elementi, a to je recimo preventiva, znači da inspekcije imaju neku preventivnu ulogu i da u tom smislu nisu samo kaznene ekspedicije, nego da treba i da pomognu onom segmentu društva sa kojim treba da rade.
Međutim, bojim se da će efekti ovakvog zakona, da se nije zapravo otišlo daleko u definisanju rešenja koja su predložena i da će, ukoliko se bude htelo, zaista imamo neku promenu na bolje u ovom segmentu državne uprave, da će vrlo brzo morati neke stvari dodatno da se definišu nekim novim zakonom, odnosno izmenama i dopunama.
Sigurno da je u praksi naših inspekcija potrebno, možda objedinjavanje nekih inspekcija, objedinjavanje resursa nekih inspekcija, jer mi znamo da naši inspekcijski organi imaju zapravo strašno male resurse.
Kada pogledate na koji način deluju inspekcije veterinarske ili inspekcije rada, sa koliko malo resursa i opreme funkcioniše, to je nemoguće očekivati velike i značajnije rezultate, ali znamo da su inspekcije nužne upravo za primenu onih standarda, kada govorimo o uvođenju evropskih standarda u sve oblasti našeg rada i života, inspekcije treba da kontrolišu na koji način se ti standardi primenjuju. Resursi su nedovoljni. Znači, mora se ići na neko objedinjavanje resursa.
Nema dovoljno toga u ovom zakonu. Takođe, nema plana decentralizacije. Većini inspekcije je i dalje predviđeno da funkcioniše zapravo na nivou decentrisanih jedinica, a ne decentralizacije, što bi bilo negde logično u smislu neke demokratizacije i približavanja nekih organa uprave, više lokalnoj zajednici i građanima.
Ono što bi takođe bilo važno to je da ojačamo kapacitete inspektora kroz edukaciju.
Vrlo sam razočarana jednim rešenjem koje je predviđeno zakonom, a to je da će svi inspektori koji su trenutno zaposleni u inspekcijskim organima, a ne ispunjavaju uslove koje predviđa ovaj novi zakon, tek za dve godine, toliko će biti potrebno državi da oni polože ispit koji bi bio u skladu sa novim zakonom.
Ono što je takođe važno, to je da imao u vidu, kako građani vide inspekcije. Građani jesu po nekim istraživanjima koja su rađena, vrlo nezadovoljni radom inspekcije, pre svega onim inspekcijama sa kojima oni imaju najviše dodira, to je komunalna, građevinska itd, jer to je ono što njih najviše interesuje u njihovom svakodnevnom životu i građani su ti koji daju primedbe, zapravo prijave različitim inspekcijama.
Ono što je važno i što svi građani kažu, mi kada prijavimo inspekciji da nešto nije u redu, nikada nemamo povratnu informaciju šta se dogodilo i to je nešto što bi bilo moguće predvideti ovim zakonom. Mislim da bi za građane to bilo vrlo važno.
Ono što su tri glavna loša rešenja, pre svega je pitanje kako je definisana komisija za koordinaciju. Predviđeno je da će se u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu, da će biti formirana koordinaciona komisija, ali nije zakonom jasno predviđen ni njen sastav ni mandat njenih članova, niti su jasno definisane njene nadležnosti. Jeste da o tome može da odlučuje Vlada, ali bi s obzirom na revolucionarnost ovog zakona, kako se najavljuje, bilo bolje, da zakonom to detaljnije bude regulisano, zato što se na ovakav način kada nije zakonom definisano, opet otvara jedan veliki prostor za arbitrernost, da će Vlada tu komisiju popunjavati bez nekih naročitih kriterijumima, možda po nekim političkim podobnostima.
Takođe, kada pogledamo član 69. mi vidimo da zapravo do tog usklađivanja zakona, svi govorimo o tome da su vrlo neusklađeni kriterijumi po kojima rade komisije, da postoji komplikovana podela nadležnosti i da su nedovoljna razgraničenja i mnogi naši privrednici i preduzetnici o tome govore, da se zapravo često radi da inspekcije pokrivaju praktično ista pitanja, ali da su na različit način, različite odredbe različitih zakona neusaglašene.
Član 69. ne daje nam dovoljno razloga da mislimo da do takvog usaglašavanja zapravo neizostavno mora do dođe. Procedura koja je predviđena je vrlo komplikovana itd.
Ono što mene najviše zabrinjava, o tome je govorila i koleginica Čomić, a to jeste član 22. i po našem mišljenju jedno ozbiljno ugrožavanje prava na nepovredivost stana, zbog toga što član 22. predviđa da inspekcija može da traži odobrenje suda, kako se kaže u stavu 1, ukoliko se vlasnik stana ili korisnik stana, odnosno držalac protivi vršenju uviđaja.
Veliki broj naših građana ne zna ništa o svojim pravima. Nemojmo da imamo iluzije. Ovo je, ukoliko razmislimo o tome da toliki broj inspektora, a vi znate sigurno bolje nego ja koliko ih ima, ima pravo da od vlasnika stana traži da uđe u vaš stan i da vrši neki uviđaj, a da o tome nema nikakvu odluku, ovo je vrlo opasno rešenje. Ja se bojim da će to da stvori veliki broj zloupotreba, da građani neće imati nikakvu zaštitu i da je to suštinski suprotno Ustavu, a pogledajte i član 40. Ustava o nepovredivosti stana, a i član 20, koji govori o tome kako se može primeniti ograničenje ljudskih i manjinskih prava. Znači, dužni su da se vodi računa o suštini prava koje ograničava. Nepovredivost stana je jedno od ključnih prava, kolege poslanici i ministri.
Znači, važno je da se vodi računa o svrsi ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, a da ne govorim o tome koliko će sudovi biti dodatno opterećeni time što će na zahteve brojnih inspekcija morati da daju odluke i mišljenja da li treba vršiti uviđaj i pretres.
Dakle, ovo će biti jedno ozbiljno kršenje ljudskih i građanskih prava i mislim da ovakvim rešenjima stvaramo dodatni prostor za delovanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, prvo povodom jedne rečenice koju je danas više puta ponovio ministar, komentarišući govore narodnih poslanika da nije važno šta ko govori, nego da je važno ko govori.
Ja mislim nije zadatak ni pravo bilo kog ministra da ovde deli poslanike na podobne ili nepodobne, šta ko može a šta ko ne može da govori. Mi smo ovde predstavnici građana, svi jednaki u svojim pravima i svi imamo pravo da govorimo o svemu. Dakle, nije stvar ministra da to ceni.
O čemu mi danas ovde govorimo? Šta mi danas ovde radimo? Mi ovde danas ispravljamo krupnu grešku i ministra pravde i Vlade Republike Srbije u celini. Ne radi se ovde o kompromisu, kako to pokušavaju danas iz Vlade da nam predstave, koji su postigli Vlada i Advokatska komora Srbije. To je samo posledica. To je samo način da se izađe iz ogromnog problema koji je ova Vlada proizvela.
Gospodo iz Vlade, vi ste proizveli štrajk advokata i time naneli ogromnu štetu građanima Srbije i institucijama u našoj zemlji. Vi ste proizveli paralizu pravosuđa time što ste nepromišljeno u poslednji čas, nestručno, s početka jeseni rešili da donesete izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu. Niste tada hteli da čujete ni kritike opozicije ni mišljenja struke.
Kada je štrajk počeo, gospodine ministre, niste hteli da prihvatite ni ozbiljnost štrajka, niti ste hteli da predvidite ozbiljnost posledica tog štrajka. Svi se sećamo i vašeg ponašanja i vaših izjava, koliko ste neprimerenih i neistinitih reči izgovorili o advokatima, kakvi su bili sve pokušaji da ih se diskredituju, da su to interesne grupe, da su to oni koji hoće da zaustave borbu protiv korupcije. Umesto da s njima razgovarate, i to ste odbijali nekoliko meseci, vi ste računali da će se iscrpsti snaga štrajkačke energije i otpora, računali ste da će advokati morati da počnu da rade iz finansijskih razloga itd, da će ti zahtevi i njihova oštrica otupeti.
Kupovali ste vreme na štetu građana Srbije. Popuštali ste onda, a to je uobičajena praksa ove Vlade, da nahuškava jednu grupu građana protiv druge grupe. Tako ste pokušali građane i društvo da nahuškate protiv advokata, da su oni krivi za štrajk, da su oni krivi za paralizu, da su oni krivi što se odlažu ročišta u nedogled. Vlada stalno nahuškava građane protiv drugih građana. Tako su za smanjenje plata krivi penzioneri, a za smanjenje penzija je kriva opozicija. Za štrajk i za prekid nastave u školstvu su krivi nastavnici. Vlada nikad nije kriva.
Pokušali ste da predstavite advokaturu i advokate Srbije kao interesnu grupu koja brine samo o svojim poreskim olakšicama i samo o svojoj struci. A ono što se videlo jasno, to je da su u pitanju upravo ustavna prava građana, da je u pitanju poštovanje Ustava, da je u pitanju pravo na slobodu ugovaranja, koje je ozbiljno bilo narušeno zakonom koji ste predložili a koji je ova Skupština usvojila.
Onda ste i pored toga što je već bilo izvesno da će morati sa njima da se uđe u pregovore, pokušali da nekim minimalnim izmenama sredinom jeseni isposlujete završetak štrajka. A danas ste nam rekli u uvodnom delu da je Vlada insistirala na pregovorima. To uopšte nije tačno.
Vidite, u propagandnom ratu protiv bivše Vlade mnogo je bilo kritika, a to koristite i danas. Imate stalno tu prošlost, opravdavajući sve greške današnjice. Mnogo je bilo kritike na tadašnju reformu pravosuđa.
Šta ste vi uradili, ministre? Šta je rezultat ove vaše politike u sferi reforme pravosuđa? Četiri meseca paralize i blokade pravosuđa, stotine i stotine otkazanih ročišta, još više smanjeno poverenje građana u institucije i državu. Država je ostala bez značajnih prihoda koje je ubirala na osnovu overe sudskih taksi. Četiri meseca u krajnjoj liniji ne funkcioniše ni ta borba protiv korupcije, za koju vi kažete, i vaša Vlada, da je jedan od prioriteta u vašem programu.
Vlada je morala da prihvati zahtev advokata. Zato mi danas razgovaramo o ovim izmenama i dopunama. Ali, to je potvrda da je ova Vlada na ovom pitanju poražena. Ovo je poraz, jedan od najvećih dosadašnjih poraza ove Vlade.
Ove izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu su poraz politike koju ste vodili oko uvođenja javnog beležništva i reforme pravosuđa. Ovu bitku su dobili advokati i to moram reći, dobili su najviše oni tzv. mali advokati iz Loznice, Kruševca, Jagodine, Trstenika itd, i mladi advokati, jer su oni finansijski najviše bili ugroženi ovim štrajkom.
Ono što je mnogo važnije, i to će ostati kao dugoročna posledica, ovu bitku je dobilo društvo. Ovu bitku je dobilo društvo koje je prepoznalo autentičnost advokatskih zahteva, koje je prepoznalo da samo organizovano može da se suprotstavi bahatoj i nesposobnoj Vladi. To su bili građani, organizovani u stručnu organizaciju, koji se nisu uplašili, niti su podlegli ni medijskim manipulacijama, niti pretnjama, niti strahu koji ova Vlada pokušava da raširi na celo društvo.
Mi danas ovde kao narodni poslanici, opet po hitnom postupku, raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu. Nismo imali dovoljno vremena da sve proverimo. To nije tajna. O tome su govorile i moje kolege. Te izmene jesu rezultat dogovora sa advokatima. Mi i dalje kao poslanici imamo neka pitanja o tome da li su sve odredbe u skladu sa Ustavom. Podneli smo neke amandmane i o tome ćemo razgovarati u raspravi u pojedinostima, ali smatramo važnim što su stvoreni uslovi za prekid blokade pravosuđa.
Ostaje, međutim, ministre, jedno ključno pitanje. Pred nama su krupni koraci u reformi pravosuđa, tako bar kažete, očekujući da će se uskoro otvoriti pregovaračko poglavlje 23 i 24. Kako neko misli da sa ovako ugroženom reputacijom, sa ovako oslabljenim kredibilitetom i u stručnoj javnosti i u pravosuđu i u široj javnosti, kako misle da će moći da predlažu i da rukovode reformom pravosuđa u budućnosti?
Naše je mišljenje, gospodine ministre, da je to sada preveliki zadatak za vas. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje Vladi i nadležnim ministrima, šta čine povodom sve većeg, sve učestalijeg i sve ozbiljnijeg ugrožavanja sigurnosti građana Srbije? Poslednjih dana svedoci smo niza događaja koji kod građana izazivaju ogromnu zabrinutost, strah i veliko osećanje nesigurnosti.
Prvi slučaj. Prošle nedelje objavljeno je u medijima da je na mostu na Adi u Beogradu pokradeno četiri kilometara kablova, tako što su lopovi, citiram izveštaj iz novina - pajserima i kleštima razvalili katance i brave na vratima u podnožju mosta, prošli kroz revizioni tunel i obili vrata ormara gde su instalacije. Posledica je bila da četiri dana most na Adi bio bez funkcionalnog osvetljenja, posledica je bila finansijske prirode, ali posledica je bila veliko ugrožavanje bezbednosti saobraćaja.
Postavlja se ključno pitanje – kako je moguće da jedan ovakav objekat kao što je most na Adi, bez potrebnog obezbeđenja, kako je moguće tek tako ušetati u te prostorije gde se nalazi važna oprema širom Srbije. Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije gledaju bilborde, slavimo Beograd. Kako ćemo slaviti Beograd kada ne možemo obezbediti jedan takav objekat kao što je most na Adi i pružiti potrebnu zaštitu i bezbednost građanima Beograda, pa i Srbije.
U Srbiji je slična situacija. Kradu se dalekovodi, kradu se delovi trafo stanica, kradu se šine, saobraćajni znaci. Sve to građane izlaže ogromnoj nesigurnosti i ugrožava njihovu bezbednost. Šta radi država da ovome stane na put? Mnogi ovo nazivaju bakarnom mafijom. Mene zanima da li država zna, da li postoji izveštaj o tome ko ove krađe organizuje, ko ih podstrekava, ko taj bakar, te šine, te kablove otkupljuje, gde se taj bakar dalje topi? To su suštinska pitanja od kojih očekujem odgovor od MUP. Građani ove odgovore moraju znati.
Drugi slučaj, ugrožavanja sigurnosti i bezbednosti građana, ne bez razloga od mnogih nazvan skandalom je objavljivanje ličnih podataka građana Srbije koji su bili dostupni preko sajta Agencije za privatizaciju. Ovo je najdrastičnija potvrda neshvatljivo neodgovornog odnosa države prema pravu građana na zaštitu podataka o ličnosti. Prema onome što je do sada izneo Poverenik radi se o 5.190.000 ljudi čiji su podaci na ovaj način objavljeni.
I treći slučaj ugrožavanja bezbednosti i sigurnosti ljudi je napad od strane predsednika treće Srbije na nevladinoj organizaciji u Kanvas i njenog predsednika, direktora Srđu Popovića. Ovaj napad je bio verbalni, ali on je bio preteći. On je bio pozivajući na akciju i na nasilje. On je sačinjen po jednoj matrici koju smo toliko puta imali prilike da vidimo tokom 90-ih godina, samo je tada za napade na civilno društvo i organizacije civilnog društva bila zadužena SRS, a danas izgleda taj zadatak na trećoj Srbiji, ali treća Srbija je, ne zaboravimo koalicioni partner SNS u Novom Sadu.
Nismo čuli da se iko iz Vlade ogradio ili na bilo koji način izrazio povodom ovog slučaja. Naša zabrinutost zbog ovog slučaja je velika jer znamo iz iskustva da ovako počinju napadi na organizacije civilnog društva, na slobodno udruživanje na nevladine organizacije. Stiče se utisak da je ova vlast rešena da vrlo sistematski kriminalizuje i na taj način marginalizuje sve one aktere koji su doveli do 5. oktobra 2000. godine i demokratskih promena u Srbiji.
Prvo je pokušala da marginalizuje i kriminalizuje DS, zatim da disciplinuje medije, a sada, da li je ovo najava i pokušaja uređivanja stanja u civilnom sektoru.
Gospodo iz Vlade, ćutanje je upravo prećutna podrška ovakvim ispadima kojih će, ukoliko se svi jasno od toga ogradimo, biti sve više i više u budućnosti.
Treba da naglasimo da je sloboda udruživanja jedno od osnovnih prava i sloboda delovanja u civilnom sektoru i da je to nešto što će biti procenjivano i u poglavljima koja očekujemo ubrzo da otvorimo.
Tražim odgovore od nadležnih ministarstava na ova pitanja koja sam postavila. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušala ministra i juče i danas dok nam je predstavljao ovaj zakon i moram priznati da me niste uverili u opravdanost jednog dela odredbi ovog predloga izmena i dopuna Zakona.
Demokratska stranka podržava sve one izmene koje idu u pravcu poboljšanja naplate poreza, stvaranje jedne poreske bolje discipline i to je nešto čemu svi moramo da težimo. To je neka karakteristika svih modernih država i modernih društava. Stvarati jednu modernu, efikasnu poresku disciplinu i poresku upravu jeste reformski zadatak.
Podržavamo sve ono što ide u pravcu toga da se usaglase zakoni, da se uklone sve one kontradiktorne norme koje postoje u različitim zakonima i to je nešto što jeste jedan dobar deo ovog predloga zakona.
Međutim, u najvećem delu naše je uverenje da ovakve izmene zapravo pokazuju o tome u kakvom su stanju i naše javne finansije i u kakvom je stanju naša privreda i ekonomija u celini, jer svi ono što znamo to je da je državna kasa skoro prazna, da je naplata poreza mnogo manja nego što se planiralo i da je to glavni razlog koji i zahteva ovako drastično, na kraju krajeva, uvećanje kazni koje se ovim zakonom predlaže.
Mislim da je vrlo važno da se zapitamo zbog čega je tako niska naplata poreza. Sigurno je da je jedan deo u našem mentalitetu, u tome što mi decenijama razvijamo jednu vrstu raspoloženja da je država i neefikasna, da je neprijateljska prema građanima, da građani treba na neki način od države da se brane. Međutim, mislimo da je glavni razlog za taj manji prihodni uspeh, ako mogu tako da kažem, Vlade u tome što je nelikvidnost ogromna i što je kriza toliko duboka da zapravo je heroj svaki mali i srednji preduzetnik, ako mogu tako da kažem, koji uspeva da opstane u ovim našim uslovima.
U ekonomiji, kažu stručnjaci, postoji jedna glavna reč, a to je podsticaj. I vi ste rekli ispravno, da ovo nije razlog kojim se podstiče razvoj. S druge strane, Vlada ne redi mnogo na tome da stvori povoljniju poslovnu klimu. Umesto toga, donosi samo ovakve zakone koji treba još više negde da onemoguće i stvore teškoće onima koji rade.
Mislim da je moj prethodnik dobro rekao, oni koji rade, naravno, oni i greše i ukoliko vi samo njih negde sankcionišete, onda ćete stvoriti jedno uverenje da nije zapravo ovde ni dobro raditi u skladu sa zakonom, ne treba imati registrovanu firmu, bolje je da radimo u sivoj zoni, bolje je da ne plaćam radnike nego da rade na crno. To je nešto što, naravno, nije dobro.
Moj strah je da će ovim zakonom neki negativni efekti biti mnogo veći nego pozitivni. Ovaj zakon, pre svega, drastično povećava kazne. O tome su govorili moji prethodnici mnogi, sa 50.000 na 200.000, sa 300.000 na 500.000. Znate, nije tačno da se tu radi o tome da su te kazne dobro odmerene.
Navešću primer člana 179. gde se kaže da se povećava kazna od 100.000 do 500.000 dinara - kazniće se za prekršaj pravno lice ako prilikom podnošenja poreske prijave ili drugog akta ne unese svoj PIB. To je vrlo često tehnička greška, bez namere da se neki porez utaji ili da se ne prijavi itd. Najčešće se ona događati malim i srednjim, početnicima, onima koji možda nemaju dobar knjigovodstveni kadar u svojoj firmi. Vi ćete njih kazniti od 100.000 do 500.000 dinara. To stvara uslov za takvu arbitrarnost inspektora prilikom izdavanja rešenja kako će se određivati da li je neko odgovorniji što nije stavio PIB ili jeste, a radi se o tehničkoj grešci.
Dakle, ovaj govor je u prilog tome da se nije pažljivo odmeravali ni razlozi za kazne, ni vrsta kazna.
Druga stvar, mislim da će se ovim stvoriti uslovi nasuprot onome što vi mislite, ministre, da će ovaj zakon doprineti borbi protiv sive ekonomije. Mi mislimo da će on mnoge upravo male i srednje preduzetnike oterati u sivu ekonomiju. Ovim predlozima se stvaraju uslovi za zloupotrebe. Gde su ti prostori za zloupotrebe? Ja ću govoriti, pre svega, o članu 39. i 44. kojim se predviđa mogućnost da se posle rešenja koje je izdato u terenskoj kontroli, ako poreski obveznik propusti da podnese poresku prijavu koja se od njega zahteva, poreska uprava može umesto poreskog obveznika to da učini. Mi mislimo da će ove odredbe stvoriti jako mnogo problema. One su takođe prostor za arbitrarnost, prostor za koruptivne neke prakse i mislimo da to neće biti dobro.
Da ne govorim o tome da je današnji trend u inspekcijskom nadzoru, a vi to, ministre, znate, naravno, da inspekcija mora da ima i savetodavnu ulogu. Ona mora poreskog obveznika i da posavetuje na koji način neke probleme da reši na koje nailazi u svojoj praksi.
Vi govorite o tome i u javnosti, juče ste o tome govorili, da ćete nekih 300 ili 400 ljudi sa srednjom stručnom spremom prekvalifikovati za poslove poreskih inspektora, odnosno terenskih kontrolora. Ja sam vrlo skeptična prema mogućnosti da to bude efikasno rešenje. Ponovo govorim, radi se o tome da ćemo imati značajne zloupotrebe i da ćemo morati rešavati to pitanje tokom primene ovog zakona.
O efikasnosti poreske uprave. Mi, naravno, podržavamo sve ono što ide ka tom cilju, ali molim vas da jednom odgovorimo na to kada će poreska uprava početi da odgovara na žalbe građana. Najbolje o tome svedoče građani, koliko je pooreska uprava efikasna, koliko ima građana koji nisu dobili odgovor na žalbu za rešenje o porezu na imovinu. Enorman je njihov broj. Dok poreska uprava ne bude počela na taj način da tretira građane imaćemo i drugi problem, da građani doživljavaju državu, pa i poresku pravu kao nešto što je duboko neprijateljsko i ne odgovara njihovim nekim interesima i ulozi koju treba svi da imamo u ovom društvu.
Još jedno pitanje. Govorili ste o tome da ste usaglasili odredbe ovog zakona sa Zakonom o prekršajima. To je verovatno tačno, tu nemamo mnogo primedbi, ali je glavno pitanje sledeće – šta činiti u situaciji kada su prekršajni sudovi u toj meri preopterećeni da je pretnja zastarelosti toliko velika da mnogi predmeti zapravo ne mogu da budu rešeni. Tu je stvoren prostor za ogromnu nedoslednost u primeni ovog zakona. Uopšte, kod primene poreskog zakona doslednost je glavni zadatak. O tome su govorile i moje kolege.
Ukoliko oni veliki, najveći privrednici budu na bilo koji način zaštićeni u prekršajnom ili bilo kom drugom postupku i ukoliko ovaj zakon bude išao za tim da se zbog nekih prekršaja zatvaraju dominantne frizerske radnje ili automehaničarske radnje, onda će naš strah da je ovaj zakon, sa ovim drastičnim kaznama i pooštrenjem poreskog postupka nešto što suštinski ide ka onima koji jedva uspevaju da opstanu na ovom našem tržištu i u ovom našem privrednom sistemu. Hvala.