Član 141. vezan je za član 140 i definiše postupak iseljenja lica o kojem upravo razgovaramo, dakle, postupak iseljenja i pravo preseljenja iz stana u svojini građana, zadužbina i fondacija. Kada počinje postupak iseljenja po prvom stavu iz člana 141. kaže: iz stana u svojini građana, zadužbine i fondacije, pokreće se zahtevom vlasnika stana koji se podnosi nadležnom organu u jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi stan iz kog se traži iseljenje. Uz zahtev iz ovog stava 1. dakle zahtev vlasnika stana, podnosi se pod tačkom 1. dokaz o vlasništvu stana i ugovor o zakupu stana ukoliko je takav ugovor zaključen ili dva dokaza o pokrenutom ili pravosnažno okončanom postupku restitucije, ukoliko je stan u postupku restitucije.
I ovaj član 141. uz član 140. zahteva detaljno obrazloženje kako će se primeniti. Dakle, da li ovaj postupak iseljenja počinje dve godine nakon stupanja na snagu ovog zakona, ili može da počne u bilo kom trenutku, kada je u rukama vlasnika stana rešenje o okončanom postupku restitucije, ili u bilo kom trenutku kada stanar u zakupu građanina, fondacije ili zadužbine sklopi nekakvu vrstu dogovora sa vlasnikom stana.
Dakle, ovde se govori samo o postupku iseljenja i preseljenja, čak i u slučaju smrti lica, da li porodica ima pravo na to, da bi se objasnio kakav je postupak. Ali, kada taj postupak počinje, i da li je u vezi sa pravom od dve godine, koje iz prethodnog člana 140. se odnosi na stanare sa zakupom u vlasništvu restitucija, fondacija ili zadužbina.

Član 142, a u vezi sa malopre razmatranim članovima 141,140. i budućim članu 145, definiše postupanje po zahtevu za iseljenje. U tačkama 1, 2, 3. i 4. su dokumentacija koju treba podneti, a u ostalim stavovima prava, da tako kažem, zakupca, odnosno stanara u stanu vlasnika zadužbine ili fondacije, koji kaže da se u 2. stavu rešenje o iseljenju donosi u roku od sedam dana od dana prijema zahteva i uredne dokumentacije u roku od tri dana se dostavlja licu iz člana 140. To je neko ko živi u stanu koji ima svog vlasnika, nakon restitucije u stanu zadužbine ili fondacije.
Onda kaže da protiv rešenja o iseljenju vlasnik stana može izjaviti žalbu opštinskom, odnosno gradskom veću, u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Dalji stavovi razmatraju samo ako ono ne izjavi žalbu i kakva sve vrsta dokumentacije je potrebna da bi se iseljenje obavilo.
„Protiv rešenja o utvrđivanju prava na preseljenja može da se izjavi žalba opštinskom gradskom veću u roku od osam dana od dana prijema rešenja“ se ponavlja kao poslednji stav, zato što podrazumeva da po prijemu zahteva za preseljenje nadležni organ jedinice lokalne samouprave je definitivno utvrdio ko je to lice koje ima pravo na preseljenje i gde se ono preseljava.
Ne verujem da će ideja koja je u članovima 140, 141, 142, pa do 145. zaista rešiti problem zaštićenih stanara. Zbog neprimenjivosti i jednog od načina na kojima država koja je preuzela odgovornost kako za oduzimanje privatne imovine, tako i za davanje stanarskog prava, ovo je jedno od rešenja koje, na moju žalost, neće dati dobro rešenje.

Zahvaljujem.
Dakle, već sam rekla da se članovi od 140. do 145. i dalje odnose na rešavanje problema lica koja žive u zaštićenim, odnosno lica koja žive u stanovima kojima je poznat vlasnik u fondacijama ili zadužbinama. Član 141. definiše odlaganje izvršenja rešenja o iseljenju i donošenja rešenja o preseljenju. Kada i kako može biti odloženo rešenje? U 1. stavu se kaže – rešenje o iseljenju neće se izvršavati do pravosnažnog okončanja postupka kojim se utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za preseljenje lica iz člana 140. ovog zakona u stanu u javnoj svojini iz člana 145. To je preseljenje lica koje živi pod nazivom, kako se to kaže, statusom zaštićenog stanara u nekih od stanova koji je, po članu 145. koji će nam doći na red, predviđen da bude ponuđen licu na stanovanje.
U suštini, ovo odlaganje izvršenja u prva dva stava ima u svom poslednjem stavu i kako će se sprovesti rešenje o iseljenju u ukupno pet tačaka. Po isteku 30 dana od dana donošenja u slučaju da nije podnete žalba, po pravosnažnosti rešenja o iseljenju, po pravosnažnosti rešenja o preseljenju i ukoliko se od dana donošenja rešenja o utvrđivanju prava na preseljenje do donošenja rešenja o preseljenju raskine ugovor o zakupu. Dakle, šta u suštini radi…
Izvinjavam se, dva minuta. Ostao je uključen mikrofon na oba amandmana.

Hoću, ali mislim da morate ponovo da me prijavite.

Zahvaljujem.
Dakle, sledeći amandman se odnosi na shodnu primenu zakona. U članu 144. kaže se da na pitanja koja se odnose na postupak iseljenja, utvrđivanja prava na preseljenje i preseljenje, a koja ovim zakonom nisu posebno uređena, primenjuje se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Ja ne vidim koja to pitanja nisu uređena ovim zakonom, da biste vi na neke slučajeve prava na preseljenje i samo preseljenje primenjivali Zakon o opštem upravnom postupku. Dakle, ili je ovaj član u celini viška, ili postoji nešto što mi ne možemo da uočimo čitanjem, gde će biti u pitanju prava lica koja žive u stanu koji ima vlasnika, a koji je vlasništvo zadužbine ili fondacije, tzv. zaštićeni stanari, ili će se odnositi na prava vlasnika kome je vraćen taj stan u restituciji na zadužbinu, fondaciju, na legat.
Dakle, taj normativni optimizam koji se preneo i u ovaj deo zakona koji rešava jednu strašno osetljivu materiju i možemo kazati – to je za vrlo mali broj ljudi u odnosu na ukupno stanovništvo ili na ukupan broj stambenih jedinica kojih je preko tri miliona, od toga dva i po miliona naseljenih, a 500.000 verovatno praznih, ali je važno jer su pojedinačna ljudska prava u pitanju.

Hvala.
Dakle, stan za preseljenje, to je član 145. koji sam pominjala do sada. Šta su obaveze koje se u pojedinim stavovima ovog člana stavljaju pred lokalnu samoupravu, odnosno pred predlagača zakona koji ovim hoće da reši problem stanara koji su dobili pravo na stan u javnoj svojini, odnosno sada na stan koji je svojina u restituciji, ili je zadužbina, ili ličnog vlasnika, ili fondacije?
Član 145. kaže u svom drugom stavu – najveća površina stana za preseljenje iz stava 1. ovog člana iznosi 30 metara kvadratnih, odnosno jednosoban stan za jednočlano domaćinstvo koje se uvećava za još 15 metara kvadratnih za svakog dodatnog člana porodičnog domaćinstva, a najviše do 86 metara kvadratnih, odnosno četvorosoban stan bez obzira na broj članova porodičnog domaćinstva.
Kaže se i da lice kome se nudi ovakav stan može da prihvati i manji stan od stana koji odgovara njemu i njegovom porodičnom domaćinstvu, a može se ponuditi preseljenje i veći stan za preseljenje od stana koji odgovara njemu i njegovom domaćinstvu. U slučaju preseljenja u veći stan, to lice plaća kupoprodajnu cenu po tržišnim uslovima za razliku u površini između odgovarajućeg stana u smislu ovog zakona i stana površine veće od propisane.
Dakle, neko ko je već jedanputa bio u diskriminisanom položaju u odnosu na druge koji su otkupljivali tzv. društvene stanove, sada je u svojevrsnom diskriminisanom položaju u odnosu na to kakav pristup ima tržištu stanova. Nema tu krivice ni odgovornosti ove Vlade, niti smatram odgovornom ministarku za ovakvo rešenje, ovo je jedno od mogućih rešenja. Nema vlade koja bi se borila i zahtevala da baš ona bude ta koja će ovo rešiti do kraja. Ono što je moja primedba, jeste da je način kako je postupak izveden neprimenjiv.

Član 146. u svoja oba stava prati logiku za koju se predlagač nada da će rešiti problem stanara koji se nazivaju zaštićenim i to tako što u dva stava govori o tome šta je obaveza jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi stan iz koga se preseljenje vrši.
Dakle, ta jedinca lokalne samouprave umesto da bude dužna da odmah o pravosnažnosti rešenja po utvrđivanju prava na preseljenje a najkasnije do 31. decembra 2026. godine obezbedi stan za preseljenje zakupca na neodređeno vreme stana u svojini građanina. To je prvi stav.
Drugi stav kaže da pravo prvenstva za obezbeđenje stana vrši se rangiranjem zakupaca po godinama starosti od najstarijeg do najmlađeg tako stariji zakupac ostvaruje pravo prvenstva u odnosu na mlađeg prilikom obezbeđivanja stana za preseljenje.
Dakle, kako ide ispravljanje nepravdi i vlasnicima stanova kojima se oni u restituciji sada vraćaju i zakupcima koji bez svoje krivice taj stan nisu mogli da otkupe. Neko možda dobije stan odgovarajuće kvadrature i na odgovarajućoj lokaciji za godinu dana, a neko 2026. godine. I, mahom se ovo odnosi na gradove najviše na grad Beograd, i mahom će proizvoditi nove nepravde.
Da li ima idealnog rešenja? Ne. Da li ja vidim ovde nepromenjivost? Da i zato tražim brisanje članova, jer gore od toga da ne možete da ispravite nepravdu jer je velika je da ispravljate tako da se pravi nova nepravda. Od toga nema gore osim da javno iskažemo podršku nepravdama koje pravimo u društvu.

Član 147. neminovno naslovom „Plan i program obezbeđenja stanova u javnoj svojini za preseljenje“ definiše šta su obaveze lokalne samouprave u godinama kada ovaj zakon stupi na snagu, pa će tako jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze stanovi koje koriste zaštićeni stanari dužna da pre usvajanja budžeta za narednu kalendarsku godinu, dostavi ministarstvu nadležnom za poslove stanovanja, predlog plana i programa kojim će se obezbediti stanovi u javnoj svojini za preseljenje lica iz člana 140. koja su ostvarila to pravo donetim rešenjima i utvrđivanju prava na preseljenje.
Razumem da ovaj stav prođe Republički sekretarijat za zakonodavstvo, ali generalno ćete imati problem sa primenom ovog člana, pošto za usvajanje budžeta lokalne samouprave važe nekakvi zakoni koji su nezavisni od Zakona o stanovanju i ne vidim zakon gde ima mesta da se lokalna samouprava dogovara sa Ministarstvom finansija o tome šta će da radi sa svojim budžetom, a glede stanova koje je dužna da obezbedi stanarima.
To je taj normativni optimizam o kojem ja govorim i svako onaj ko zna koliko ima zakona koji su u pravnom sistemu Republike Srbije znaće i sa kojim zakonom je u vezi stav ili član i po prirodi stvari, ako ne i Marfijev zakon, će to ići na štetu korisnika odnosno i stanara zaštićenih i vlasnika stanova u kojima oni žive i na štetu njihovih prava.

Član 148. govori o sredstvima za pribavljanje stana za preseljenje. Dakle, imamo zaštićenog stanara na teritoriji svoje opštine, imamo postupak restitucije gde vlasnik s pravom traži svoju nekretninu natrag, imamo u nekoj fazi rešenje i pokrenuto preseljenje i treba nam stan. Dakle, kako će se pribavljati novac za stan za preseljenje? Kaže da se obezbeđuje u budžetu Republike Srbije i budžetu jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi stan iz koga se preseljenje vrši.
Jedan od velikih problema pri donošenju zakona o restituciji je bio generalno kako izbeći da jednu očitu nepravdu ne uvećate time što ćete napraviti novu nepravdu i neko srednje rešenje koje je nađeno u Zakonu o restituciji koje je na snazi u Srbiji, da je novac uvek prednost. Ako ne možete u naturi da vratite zemljište, lokal, nepokretnost bilo koje vrste, onda možete da vidite da li imate novca i račun da se novcem nadoknadi bivšem vlasniku njemu oteta imovina iz bilo kog razloga. Verovatno bi moglo pravednije da se reši i ovo pitanje da ima dovoljno novca.
Ja imam puno razumevanje i ne mislim da postoji i jedna vlada koja bi se grabila da ovo reši. Volela bih da čitam stavove zakona koji van svake sumnje ostavljaju da će svi ovi stavovi i članovi koji se odnose na vlasnike stanova u restituciji u kojima žive zaštićeni stanari, da će biti primenjivi, ali ne verujem zbog toga što već u drugom stavu da se kaže da Republika Srbija obezbeđuje i prenosi jedinici lokalne samouprave 50% sredstava, a jedinica lokalne samouprave obezbeđuje ostalih 50% potrebnih sredstava za novi stan. To ne može.

Radi se o pravima i obavezama pri korišćenju stana u javnoj svojini. Za stan u javnoj svojini kaže se da lice koje je definisano kao lice koje je preseljeno po pravu zakupa stana u javnoj svojini, o čemu se zaključuje ugovor, imaju pravo da kupovinom steknu pravo svojine nad tim stanom u skladu sa odredbama prethodno važećih zakona. O njima se kaže sledeće: imaju obavezu da učestvuju u troškovima upravljanja i redovnog održavanja hitnih intervencija i zgrada u skladu sa ovim zakonom itd. i kaže: za korišćenje stana plaćaju zakupninu koja se obračunava množenjem vrednosti stana za koji se plaća porez na imovinu, poreska osnovica za tekuću godinu sa koeficijentom 0,00242 koji obračunava nadležni organ jedinice lokalne samouprave.
Pretpostavljam da bi se ovaj član morao odnositi na zaštićenog stanara koji je ušao u stan u javnoj svojini, ali s obzirom da se citiraju svi zakoni koji su prethodni, ovaj član bi onda mogao da se odnosi i na bilo koje drugo lice koje koristi stan u javnoj svojini.
Pretpostavljam ponovo da je namera da iznos te zakupnine plaća samo lice koje je dobilo drugi stan na osnovu sredstava iz budžeta Republike i lokalne samouprave, a ne i druga lica koja su po drugom osnovu u stanovima u javnoj svojini koji nisu predmet restitucije. Ostaje nejasna norma i zbog toga treba brisati.

Posebno se razrađuje pravo nad stanom u zadužbini koja nije obnovila rad. Takvih ima i u Beogradu i u Novom Sadu i u gradovima u centralnoj Srbiji i u svom jedinom stavu član 150 kaže: „Zakupac stana na neodređeno vreme koje je pripadao zadužbini kojoj je u postupku pred Agencijom za restituciju pravosnažno odbijen zahtev za vraćanje imovine, to jest vlasništva nad tim stanom ima pravo da kupovinom stekne pravo svojine nad tim stanom u skladu sa članom 149.“
Koliko je ovakvih stanova? Ja sam pokušala da vidim, pošto tvrdim da bez merenja nema ni promena ni upravljanja, dakle, pokušala sam da dođem do rešenja Agencije za restituciju izdatih da su zadužbinama odbijeni zahtevi za imovinom. Verovatno svog nedovoljno detaljnog rada radi, nisam uspela da vidim ijedan stan. Moguće je da ima jedan.
Da li vam je potreban član u zakonu koji će definisati šta se dešava sa stanom koji je pripadao zadužbini, a kome je Agencija odbila pravo na imovinu, ili je ovo jedna vrsta namere da svaka sledeća zadužbina koja podnosi zahtev nad svojim bivšim vlasništvom, ako od Agencije za restituciju dobije odbijen zahtev, da onda stanar u tom stanu ima pravo otkupa stana?
Nisam sigurna da nećemo dobiti, neću je ja podneti, da nećemo dobiti žalbu Ustavnom sudu zbog ovog člana. To je taj normativni optimizam o kojem govorim, koji može vrlo lako da napravi veće probleme u ukupnoj nameri primene zakona nego što ima namere da zaista reši probleme.

U svom prvom stavu član 151. definiše šta je novčana naknada za odgovarajući stan, pa kaže da ukoliko jedinica lokalne samouprave
ne obezbedi stan za preseljenje, to je lice koje je zaštićeni stanar i ima pravo da do 2026. godine bude u stanu kojem je neko drugi vlasnik, fizičko lice, zadužbina, fondacija, a 2026. godine da se po pravilima o kvadraturi preseli u drugi, dakle, ako takvog stana nema jer ga nije obezbedila, jedinica lokalne samouprave, onda je u obavezi da zakupcu na neodređeno vreme isplati novčanu naknadu u vrednosti odgovarajućeg stana.
Znači, nadamo se da će 2026. godine prihodi lokalnih samouprava biti takvi da ćemo moći svim zaštićenim stanarima da isplatimo novčane naknade u vrednosti odgovarajućeg stana ili ćemo te novčane naknade isplaćivati vlasnicima stanova. Ovako kako čitam stav 1. odnosi se na zakupce kojima nije obezbeđen stan za preseljenje u roku koji je ovim zakonom predviđen.
Detaljisanje o tome koliki je tačno iznos novčane naknade, ja sam pokušala da izračunam. Kako god da se uradi račun, gde se stavljaju u ciframa, odnosno brojkama, parametri i iz NBS i potvrđivanje osnovice poreza na prenos itd, teško da može da se dođe do isplate novčane naknade koja bi bila veća od minimalne za stan koji nije u prvoj kategoriji, a ima manje od 50 metara kvadratnih.

Korišćenje stana u javnoj svojini na osnovu prava stečenog po prethodnim propisima. Znači, kaže se da lice koje koristi stan u javnoj svojini na osnovu pravosnažne odluke o davanju stana u zakup na određeno vreme, koja je doneta u skladu sa uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih i zaposlenih lica itd. i u ovom članu i u 153. i 154. govori o tome da oni imaju pravo da taj stan otkupe. Sva ova tri člana su amandmanima brisana iz zakona. I dobro je što je ministarka tako odlučila, mada nam je ovde predočeno da su ovi članovi imali u pozadini časne namere.
Ja svašta mogu da razumem, ali da nešto što ima časnu nameru ne naiđe na dobar odziv, nego naiđe na amandman vladajuće koalicije da se briše iz zakona, to već teže razumem. Ali, razumem nameru. I dobro je, ponavljam, ministarki nije ovo prvi put da pokazuje relativno retku osobinu u odnosu na svoje druge kolege i koleginice iz Vlade, da je suočena sa realnošću i da pravi dobar potez kada je u pitanju predlog zakona koji ona unosi u Skupštinu ili o kojem raspravlja kao o nacrtu i predlogu. Tako da se ja neću javljati na član 153. Ovi članovi u stvari ne postoje više u zakonu.

Neću obrazlagati, samo moram da izrazim zadovoljstvo što je prihvaćen amandman „briše se“ člana vladajuće koalicije. Ne mogu da odolim.

I, amandman je – briše se.
Izražavam još jednom svoje zadovoljstvo i svoje žaljenje što narodni poslanici ne slušaju tok rasprave, pa dovode sebe u situaciju da ispadaju neobavešteni. Isti je istovetan amandman narodne poslanice Katarine Rakić – briše se, koji je prihvaćen na član 154, član 153, 152, kao i narodnog poslanika Dušana Pavlovića – briše se. Izrazila sam svoje zadovoljstvo i mnogo bi vremena uštedeli kad bi, pre nego što želimo da kršimo Poslovnik, slušamo raspravu koja se vodi o amandmanima.
Zašto da brišemo član 155? Neprofitne stabilne organizacije koje su osnovane u skladu sa Zakonom o socijalnom stanovanju, koji se ovim stavlja van snage, dužne su da usklade svoj rad sa odredbama ovog zakona u roku od devet meseci od stupanja na snagu ovog zakona.
Ponovo je to normativni optimizam. Znači, one se spominju samo da to rade lokalne samouprave. Nigde više nemate šta se događa sa neprofitnim stambenim organizacijama i ovo što se odnosi na njih podrazumeva verovatno osnivačka akta, i podrazumeva rok koji je tri meseca duži, nego što je dato lokalnim samoupravama, da uspostave. Tu logiku razumem. Ali, bez obzira što smatram da treba da se briše, kao i što je prihvaćeno tri amandmana – briše se, predstavnika vladajuće koalicije, čemu izražavam zadovoljstvo, mislim da bi ministarstvo, pošto će ostati ovaj član, moralo da ima neko posebno uputstvo lokalnim samoupravama. Oni koji rade neprofitni, oni znaju šta treba da rade, ali lokalne samouprave ne znaju, tako da to nije podzakonski akt, ovo je moja želja kad vidim nešto što bi moglo da bude primenjeno, što nije deo zakona, da to podelim sa vama.