Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe Demokratske stranke.
Kontekst kojim je ministarka objasnila uvođenje krivičnog dela, a na osnovu Istambulske konvencije, je ispravan. I povezivanje sa onim što kolokvijalno zovemo migrantska kriza, trebalo bi da u ovoj sali proizvede samo dodatna pitanja – šta ćemo i kako ćemo još od propisa menjati da bi išli u korak sa životom?
Vlada Republike Srbije u svojoj petoj godini ima vrlo kratak spisak dobrih stvari, ali upravljanje izbegličkom krizom je jedna od takvih dobrih stvari. Ko god to hoće da porekne, taj ne razume da smo jedna od retkih država koja je izbegličku i migrantsku krizu tretirala onako kako je trebala cela EU sa stanovišta ljudskih prava. Nadam se da niko u Vladi neće odustati od takvog pristupa, jer je on jedini moguć.
Svako huškanje, svaka rečenica da neko odnegde dolazi da nam nešto otme, svaki zid, pokazuje da nismo ništa naučili ni o Berlinskom zidu, da nismo ništa naučili od nesreće i tragedija koje smo mi imali na prostorima bivše Jugoslavije, da nismo ništa naučili o ljudovanju, bez obzira koliko propisa o ljudskim pravima čitali.
Nije ovo jedini zločin koji se po Istambulskoj konvenciji tretira kao obavezan da bude uveden u naše krivično zakonodavstvo. Nije daleko dan kada ćemo, nadam se da nećemo, ali je moguće da imamo ubistva iz časti na teritoriji naše zemlje. Šta ćete da radite u takvom slučaju? Kultološki on ubije sestru, ženu, majku i prijavi da mu je žao, ali da je ona osramotila porodicu. Postoje kulture, postoje zakonodavstva gde se za takvo krivično delo ne goni. Da li ćemo ili nećemo biti u prilici da gledamo da neko to smatra prirodnim, ne znam, nadam se da nećemo. Ali, imati u vidu da se život menja onako kako se menjaju i kulturološki običaji i kako se prilagođavamo o tome što se u životu menja, mislim da je ovo sasvim ispravna odluka Vlade kao predlagača da ovo krivično delo uvrsti kao krivično delo po Krivičnom zakoniku Republike Srbije.

Zahvaljujem.
Amandman se odnosi na dodati član 177a, gde želimo da menjamo stav 2. tako da glasi – Ko radi izvršenja dela iz stava 1. ovog člana drugo lice odvede u inostranstvo ili ga u istom cilju navede da ode u inostranstvo ili delo učini prema maloletnom licu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Čini se kao da je propust da se propiše kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela kada je u pitanju maloletno lice i zbog toga smo tražili da sankcija bude viša nego što je zakonom predložena. To je jedini razlog zašto pojašnjavamo menjanjem stava 2. ponuđeno rešenje.

Zahvaljujem.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika bio je da se član 22. briše, predlog izmena i dopuna, odnosno da se briše prvobitni predlog Vlade, da se briše stav 5. člana 194. Krivičnog zakonika – ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.
Razumeli smo da je prihvaćen amandman koji ostavlja stav 5. člana 194. sa rečima, a ne sa briše se. Nemam ja ništa protiv, naprotiv, meni je drago da je prihvaćen, ali mislim da amandman zaslužuje naš dijalog o obrazloženju koje Vlada ima, koje ja razumem.
Vlada prati 10 ili 11 godina jednu meru koju je uvela u dobroj veri, sa dobrim namerama u Porodični zakon, niko je nikada nije primenio i kaže - ovo neće niko da radi, neće niko da primenjuje, hajde da je brišemo. To je problem zato što može da se desi za tri godine da vi dođete ovde i kažete – izricanje hitne mere nikom nije izrečeno, nikom nije urađena procena rizika tako da se izriče hitna mera, da ukinemo hitnu meru.
Ovi zakoni koje vi unosite, kao i prvobitni amandmani na Krivični zakonik, kojima se uvelo porodično nasilje kao krivično delo, definisalo, nailazili su na ogromne otpore. Vrlo se živo sećam rečenica da ja hoću da uništim tradicionalnu srpsku porodicu zato što tvrdim da se u našim porodica mlati, mlati ko koga stigne, čime god stigne, zbog čega god stigne.

Ako imam vremena poslaničke grupe?

Zahvaljujem. Naš predlog se odnosi na član 1. stav 2. kojim se iz primene Zakona izuzimaju maloletna lica koja učine nasilje u porodici i to što mi želimo da se zakon primenjuje i na maloletna lica koja čine nasilje u porodici, pošto, prvo, takva praksa postoji već u nekim opštinama u Srbiji. Svesni smo potpuno koliko je to na ivici, s obzirom na posebnu vrstu propisa koji se kod nas odnose na lica do uzrasta od 18 godina, od 16 do 18, manje od 16 i na ona koja se smatraju odraslima.
Spremni smo da saslušamo Ministarstvo, odnosno ministarsku, da li će lica u ovoj uzrasnoj dobi, koja su počinioci nasilja, biti obuhvaćena nekim drugim propisima, pa da se zato smatraju da se mogu izostaviti iz zakona kojim se sprečava porodično nasilje.
Imaćemo, nažalost, potpuno smo sigurni, slučajeva da imate maloletno lice koje je počinilac porodičnog nasilja. Šta se onda dešava u tom slučaju? Svesni smo, takođe, da pogotovo za maloletna lica dugotrajne kazne pritvora ili posebni režimi ne daju dobre rezultate, da se iz toga rađa društvena grupa povratnika u krivična dela ili prekršajna dela i nasilja i drugih, ali je važno bar da ovde podelimo stav o tome da smo svesni da maloletna lica u porodicama u Srbiji čine nasilje. Šta onda raditi sa žrtvama nasilja i šta sa tim maloletnim licem, jer je i ono žrtva? Time sebi uskraćuje normalan život kada u godinama pre osamnaeste smatra da je nasilje način da izrazi ono što je njegova odluka da se u porodici traži mesto svoje nasiljem, a ne komunikacijom. Hvala.

Zahvaljujem.
Dodatna specijalizacija i obuka je neophodna i obrazložiću zašto. Mi smo za proteklih nekoliko godina, od kada je u primeni Porodični zakon i od kada su ustanovljeni protokoli jedinice saradnje i koordinacije između policije, centara za socijalni rad, sudova za prekršaj itd. imali policajce koji su smrtno stradali. Oni ulaze u kuću da pomognu na poziv i ogroman problem je u tome što postoji predrasuda koju mi ovde delimo – pa to je porodica. Pa, kao ne može tamo ništa strašno da se desi.
Policajac koji je obučen da spreči krađu ili pljačku benzinske pumpe, zlatare, fizički napad, on zna da su ono tamo neprijatelji spremni da izvrše krivično delo. Svest koja ovde se često čuje – dobro, malo se tuku, pa sad, šta da radimo, sprečila je policajce koji su na žalost delimično i zbog toga izgubili živote na dužnosti, da imaju svest o tome koliko porodica može da bude opasno mesto za ljude koji žive zajedno nesrećno.
Ne specijalna obuka, nego neprekidna specijalna obuka za sve one koje policija šalje da intervenišu po pozivu na mesta dešavanja porodičnog nasilja, zato da zaštitimo policajce. Oni se svakog jutra oblače, pa štite sve nas. Ovo jeste bilo novo krivično delo i jeste se policija brzo prilagodila i osnovala odlične jedinice za delovanje, ali bez obzira što znam da nije ministarkina nadležnost, prosto moram da podelim to na javnoj sceni, i zbog stenograma Skupštine, pri intervencijama policija ume da bude jednako ugrožena kao oni koje ugrožava neko ko čini nasilje u porodici.

Zahvaljujem.
Današnja sednica skoro u celini i sa onim što smo razmenjivali, kao reči i rečenice, tokom rasprave i ono što su neki poslanici, na nezamisliv način razmenjivali, na drugom delu javne scene, javnog dijaloga, pokazuje jednu veliku istinu, kao praksu u ilustraciji - svojim si mislima gospodar, svojim si rečima sluga. Ima sada priličan broj ljudi koji nisu dobro promislili pre nego što su nešto izgovorili i sada ćete reči vladati njima i oni će služiti tim rečima.
Prva ilustracija - u razmeni replika ovde je rečeno, čitam iz stenograma, na repliku bivši predsednik Odbora za finansije izgovara: „Druga stvar, nije tačno da neki članovi komisije nisu promenjeni. Ja sam kao tadašnji predsednik Odbora za finansije naterao tadašnjeg predsednika Komisije da podnese ostavku i još jednog člana“. Kako ste ga naterali? Prste u šrafštok, razvući ću te po naslovnicama tabloida, tišina tamo, kako je predsednik Odbora za finansije Narodne skupštine, narodni poslanik, naterao predsednika Komisije i još jednog člana da podnese ostavku?
Poznavajući kolegu Arsića, ta ilustracija za ono - svojim si mislima gospodar, a svojim si rečima sluga, šta god da je mislio ovo je izgovoreno. Poznavajući kolegu Arsića, znam da je jedan od među poslednjima koji bi i zloupotrebljavao ono što su pravila kada su u pitanju institucija, ali ovo je izgovoreno. Predsednik Odbora je izgovorio – ja sam ga naterao da podnese ostavku i još jednog člana. To je paradigma vladajuće većine. Dajte mi pravo da svaki put, na svakom mestu citiram šta je vladajuća koalicija kao neko ko ne razume ama baš ništa kada je u pitanju odnos Narodne skupštine i regulatornog tela. Ko ste vi da naterate nekoga da podnese ostavku? Na šta to liči? I da se to javno izgovori?
Kada nije moglo sa, sada ja imam pravo i namerno to radim, kolega Arsić će razumeti, šta je, Dejan Šoškić nije mogao biti nateran? Nema brige, menjaćemo zakon. Dokle? Kako? I onda ćemo da govorimo o evropskim integracijama, govorićemo o vladavini prava kada ustane poslanik i kaže – ja sam ga naterao da da ostavku, neće on meni tu da sedi u mandatu koliko se njemu sviđa, ima on da sluša.
To tako ne biva. To su reči koje sada gospodare vama. Meni je žao što je te reči nepromišljeno izgovorio kolega Arsić, jer je, ponavljam, među poslednjima koji ne razume o čemu se radi kada su u pitanju obaveze i prava narodnih poslanika i obaveze i prava regulatornih tela koje je zakonom osnovala ova Skupština. Ovakve reči daju nam svima za pravo i da ih izvrćemo, ovakve reči bude strah da ovde nikome nije stalo ni do čega drugog, osim do ruganja vladavini prava.
Sada idemo na drugi set reči koje je izgovorio kandidat za predsednika i čitam ih iz stenograma sednice na kojoj je predstavljao svoj program. Ostalo je do sada ne odgovoreno ima li kandidat pet godina iskustva u poslovima hartije od vrednosti ili nema. Odgovor na to ne može biti opisan, odgovor je – ima, i onda je u redu, ili je odgovor – nema, i onda dolazimo u situaciju da će na kraju ove rasprave cela vladajuća većina biti naterana da glasa za čoveka koji ne ispunjava uslove da bude predsednik Komisije za hartije od vrednosti. Zašto? Čemu? Nepotrebno, potpuno nepotrebno.
Ako jednom i bilo kako pretpostavite samovolju napisanim pravilima, to nema kraja. To se ne završava na onima koji vam se ne sviđaju, to je beskonačna spirala zla koja razara društveno tkivo, razara institucije, razara sve ono za čega smo, kada dobro promislimo i kada ne izlete rečenice, sasvim sigurno, svi mi ovde skloni da radimo za to i da gradimo pravila, vladavinu prava da bude kako je napisano, da ne bude samovolja, da ne bude – naterao sam ga da da ostavku.
Šta kaže kandidat, za koga nismo čuli, ima li ili nema pet godina iskustva. Dakle, stenogram gde je predstavljao svoj program. Citiram: „Prvo bih rekao da po nekom mom dubokom uverenju je emocionalni zaokret izuzetno važan. Zato sam na početak stavio ovo definisanje, iako mnogima to može zvučati poznato ili banalno, ali definisanje, to stalno treba da prati Komisiju i da da neki novi smer, a mislim da promena mora da bude suštinska i ozbiljna“.
Citiram dalje, ne izvlačim iz konteksta, citiram pasus po pasus, koliko god bilo teško iz reči koje je izgovorio kandidat Dedeić na sednici Odbora, predstavljajući ono što se zove program kandidata. Dalje citiram, kandidat kaže: „Drugi princip je da je reč o tehničkim stvarima, znači nikakvog uplitanja prevelikog. Naravno, svi ostali državni organi, uprkos našoj zavisnosti, ako budu radili svoj posao kako treba, doprineće i kvalitetu našeg rada“. Dakle, tehnički karakter regulative, kandidat za predsednika Komisije za hartije od vrednosti.
„Kompletno govoreći“, citiram: „ta promena mora da se odigra na tri nivoa. Prvi nivo je unutar kuće, gde mora da bude savršena organizacija, drugi nivo je na nivou tržišta, gde mora da se uspostavi idealna saradnja sa učesnicima tržišta, kasnije ću razraditi možda kako bi to operativno izgledalo, i, konačno, na tom međunarodnom nivou, gde moramo da skrenemo pažnju na sebe da smo ozbiljno tržište i da smo ozbiljan partner i da smo ozbiljna Komisija“.
Dalje, u svom programu kandidat Dedeić kaže: „Zatim, izlazak iz kuće, tako spreman, bar u ideološkom smislu, znači razgovor sa ljudima koji su na prvoj liniji tržišta. Svi učesnici su dobrodošli da kažu svoje kritike, šta to u regulativi pravi problem, šta smo imali dobru nameru, a nije dobro, šta to u nadzoru nije dobro, gde je tu možda korupcija, javašluk, šta god. naravno, ne možemo mi da napravimo čudo, ali možemo da budemo čuvar pravila igre, da obezbedimo zaštitu investitoru, da obezbedimo fer utakmicu i atraktivno tržište i, u krajnjoj liniji, da budemo neko ko dobro čuva od sistemskog rizika na tržištu“.
Dalje, kandidat za predsednika hartije od vrednosti, Dedeić kaže: „Sekretar Komisije u ovo momentu, kako sam ja video u onim unutrašnjim aktima, je nekako bezlična osoba. Sekretar treba da bude jako važna figura. On je i u korporativnom upravljanju jako značajna figura. On mora da bude čuvar, zaštitnik zakonitosti unutar Komisije, usklađenost postupanja, veze između segmenata itd. Mislim da on zaslužuje ozbiljniju poziciju. Osim toga, i nasleđuje sve, da ostane on i kada se mi menjamo, da on bude taj koji je glas tog nekog kontinuiteta“.
Ove tri rečenice, čak i da ima pet godina radnog iskustva na poslovima hartija od vrednosti, da ima 10, ovih nekoliko rečenica je dovoljno da svi poslanici, članovi Odbora za budžet i finansije, kažu – hvala vam gospodine što ste iskoristili svoje vreme i što ste bili sa nama, jer u ovim rečenicama on pokazuje da niti je pročitao i jedan od zakona koji definišu položaj Komisije hartije od vrednosti, niti zna šta je nadležnost sekretara i, što je najgore od svega, niti zna šta je njegova nadležnost.
Dalje, citiram – kandidat za predsednika Komisije za hartije od vrednosti Dedeić kaže sledeće – „odnosi s javnošću“, evo, negativno u javnosti, katastrofa, „moraju da budu na najvišem nivou, počev od sajta, njega sam izdvojio kao izuzetno važnog, kao ažurnog. Pogledao sam sada sajt Komisije, ima nekih neažuriranih stvari. Nije to dobro, nije strašno, ali nije dobro kad ne nađemo pravu informaciju. Tu dakle, prisustvo medijima, organizovanje nekih krupnih događaja, svi ovi regulatori po Evropi jednom godišnje organizuju neki izuzetno krupan događaj, akademsku javnost, svi su tu i imaju šta da kažu, ako ih saslušamo, možemo da napravimo korak napred. Dakle, različiti oblici, da ne govorim sa svima – tribine, radionice itd. Takođe, uneo bih neke elemente, pošto sam dugo godina bio zadužen za taj kvalitet procesa unutar Beogradske bankarske akademije, tu samoevaluaciju, mislim da je ona jako važna. Odeljenje kada sebe proceni, a kada ukrstimo te informacije, znate, sve je na čoveku. Kad on vodi odeljenje i kada uradi dobro samoevaluaciju i kad je odgovoran za to i kada je uvažen, mislim da svaki problem dođe do ljudi.“
Dakle, ako je neko od članova propustio da mu se zahvali pre nego što je govorio o tome da je sekretar nekakva bezlična osoba, ovo je bio poslednji momenat da mu se zahvalimo na prisustvu na Odboru i da ga podsetimo da je bio u obavezi da pročita zakone koji definišu nadležnost Komisije hartija od vrednosti.
Kandidat ima, to je poslednji citat koji ću podeliti sa vama, ideju o tome da Komisija hartija od vrednosti treba da bude obrazovana po korporativnom upravljanju, jer kaže, citiram: „korporativno upravljanje je jedan od stubova tržišta kapitala, isto sertifikovani za to, svetske privrede su se na tome okliznule itd. Znači, neke ideje da ima prostora da kroz to skrenemo pažnju, ne kroz neku praznu promociju. Dakle, mislim da finansijskih direktora fali na tržištu ozbiljnih i da je tu prostor za neku edukaciju kako to rade slična tela, naravno, u saradnji.“
Nadam se da do ovog odeljka i ovih rečenica nikad i nije trebalo da dođe. Šta u stvari radi Komisija za hartije od vrednosti? Komisija za hartije od vrednosti, simbolički, dakle, kao početak formirana je još 1990. godine, jedna je od prvih zametaka novog vremena u Srbiji, kao poruke da će biti izgradnja tržišne privrede, da će biti izgradnja regulacije i da će biti reformi koje omogućavaju sve ono za čega se danas zalažemo u demokratskom sistemu.
Komisija za hartije od vrednosti promenila je do sada šest sastava, uključujući onaj gde je predsednik Komisije nateran da da ostavku i još jedan član i ona ima pet članova, uključujući predsednika Komisije. NJih bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, na predlog nadležnog radnog tela za poslove finansija Narodne skupštine.
Komisiju predstavlja predsednik. Za svoj rad komisija odgovara Narodnoj skupštini i dužna je da podnosi godišnji izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije u roku od četiri meseca od završetka poslovne godine. Ako pogledate internet stranicu Komisije za hartije od vrednosti, naći ćete izveštaj za 2015. godinu. Međutim, zbog manjkavosti u proceduri našeg Poslovnika, nismo imali raspravu o tom izveštaju ni na Odboru ni u plenumu.
Slušajući zaključak, današnju raspravu, mogu samo da ponovim – današnja rasprava je prepuna samo ilustracija, „mislima si svojim gospodar, rečima si sluga“. Na moju veliku žalost, preveliki broj narodnih poslanika će od ove rasprave služiti svojim nepromišljenim rečima, koje nisu ništa drugo nego zajednička šteta, bez obzira da li su motivisani karakterom verbalnog nasilnika upućene jednom poslaniku ili karakterom nekog ko predstavlja instituciju upućena poruka ovom predsedniku koji se bira i koga ćete vi izglasati, uprkos rečenicama koje je podelio sa vama u svom obraćanju Odboru, jer mora da zna – može on da bude nateran da da ostavku, kad se god kome ćefne da tako bude. Od toga ni koristi za vladajuću koaliciju, ni koristi za institucije, ni koristi za hartije od vrednosti, ni koristi za ono za šta se svi na rečima jednako zalažemo, a to je za tržište hartija od vrednosti koje će napredovati, rasti i biti najbolje u regionu. Nikakve koristi od samovolje niti je bilo, niti će biti, niti biti može, a šteta je uvek zajednička. Zato mi je jako žao što sam morala da citiram reči kandidata koji ne zaslužuje da se obrati Odboru u bilo kom stavu i po bilo kom osnovu, a ne bude izabran za koji dan za predsednika Komisije za hartije od vrednosti. Ali, nateraćemo ga lako, to je druga poruka i zajednička štetna poruka ove sednice. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Ne postoji nijedna kleveta, laž, netrpeljivost upakovana u poruku Demokratskoj stranci koja može da sakrije činjenicu da je predsednik Odbora za finansije rekao: „Ja sam ga naterao da da ostavku, i njega i člana. Dao sam mu fer ponudu.“ Ko ste vi da dajete fer ponudu bilo kome, bilo kakvu? Ima li zakona koji obavezuje predsednika Odbora za budžet i finansije? Ima li zakona koji obavezuje predsednika Komisije za hartije od vrednosti? Ko ste vi da procenjujete da li je on ispunio vašu fer ponudu ili nije? Sva vrsta tog detinjastog na sigurno od rejting-efendija u mesidž boksu napravljeno, samo i napadaju. Ućutkaćemo mi njih, ako ne u Skupštini, onda na naslovnim stranama.
Sve je to uzalud, apsolutno uzalud. Niste ni prvi ni poslednji koji misle da se klevetanjem Demokratske stranke može bilo šta dobro za državu učiniti, jer ne može. Ali, ovim što vi činite, nateranjem nekog da podnese ostavku je zajednička šteta moja i vaša. Ja ne znam ni kako se zove taj čovek. I nećete mi verovati, ja bih isto ovo izgovorila da je on najugledniji član Srpske napredne stranke, ja bih isto ovo izgovorila da je u pitanju vlada Srpske radikalne stranke, DSS-a, bilo koga, zato što za to mi sedimo u ovoj Skupštini. To je duboko nerazumevanje koje imamo. Udri ih i neka ćute.

Zahvaljujem.
Dva predloga zakona ću pokušati da komentarišem i da zaslužim pažnju opaskama koje imam. Prvi od njih su članovi zakona kojim se sprečava nasilje u porodici, sa mojim komentarom - zašto mi donosimo ovaj zakon? Ne zato da bude tema igrokaza i ruganja članovima tog zakona ovde u Skupštini, ne zato da nas veseli verbalno nasilje koje međusobno razmenjujemo i ne zato da ustajući, sedeći, a govoreći sasvim jasno pokažemo kolika je razlika između onoga što mislimo, a što pokušavamo da sakrijemo, i očitog obrasca ponašanja porodičnog nasilnika.
Ja slušam mnoge na javnoj sceni i mnogi su mi sumnjivi da su porodični nasilnici, zbog toga što se zna šta je obrazac ponašanja porodičnog nasilnika, koji rečnik koristi, koji stav ima, kako se ophodi prema onome kome se obraća. Ne zbog toga ovaj zakon, nego zbog muškaraca i žena u porodicama koji nas slušaju, a kojima zajedno treba da uputimo poruku da niko ne treba da živi u nasilju i da svako ko trpi nasilje mora da ima našu podršku i zaštitu i da im pomognemo da razumeju da jesu žrtva nasilja, bez obzira da li su muškarac, žena, dete, brat, stric, otac, svekrva, ko god ko živi u porodici, a koji je naučen da mora da trpi, da ga se omalovažava, da mu se preti, da mu se uskraćuje briga, da ga se zanemaruje, da ga se povremeno šamara, da ga se upozorava – ja sam te rodio, ja ću te i ubiti, da mu se preti, svemu onome što može da se desi ako ne bude poslušan, pokoran i onakav kakv onaj ko je nasilan u kući, ko god bio, smatra da treba da bude. Ovaj zakon postoji zato da mi govorimo o rečenicama koje se razmenjuju u takvim kućama, u takvim nesrećnim porodicama. Sve nesrećne porodice liče jedna na drugu, kao i sve srećne porodice što liče jedni na druge. I nema dovoljno majica da ih obučete, a da se sakrije karakter kojim se u suštini vidi odobravanje ili se vidi veselje zbog očite proizvodnje nasilja u ovoj sali.
Ja nisam sigurna da je zakon dovoljno dobar. Potpisala sam amandmane i ovo je jedan od onih zakona koji stavljaju mene u etičku dilemu kao narodnog poslanika da li da glasam za ako znam da će odbijanjem nekih amandmana on biti nesprovodiv, nedovoljno jasan i omogućiti da nasilja bude više, a ne manje. I ja ću tu moju etičku dilemu rešiti sama. Zahvaljujem kolegama koji dobacuju, ne treba mi pomoć. Znam vrednosni sistem. Niko ne sme da živi u nasilju. I svako ko ima pred sobom nekog ko pokuša da mu se obrati nasiljem, treba da zna svaki verbalni nasilnik je uplašeni mali siroti siledžija, nesiguran u sebe. NJegovom strahu se obrati.
Svako od ovih nas koji ustane i vređa, koristi rečnik nipodaštavanja, omalovažavanja, ružan rečnik, je siroti mali siledžija, uplašen od toga da bi se otkrilo koliko nema pojma, o tome koliko sebi uskraćuje voljom za nasiljem u svom sopstvenom životu.
Žrtva je prva žrtva i ona trpi najviše i u strahu je za svoj život. Nema većeg kvaliteta života ni za nasilnike, a ni za mnoge od nas koji se ovde vesele, navijaju, koje nasilje zabavlja, što je poslednja tačka do koje možeš da dođeš kao ljudsko biće, da se kikoćeš kada vidiš da se razmenjuju verbalni udarci.
Dakle, ja ću obavestiti tokom amandmana ministarku o svojoj konačnoj odluci o tome da li ću ili ne glasati, ali ovo je moja ključna opaska. Naš je zadatak da svi ljudi u Srbiji znaju šta piše u ovom zakonu, kome može da se obrati. Naš je zadatak da kažemo – donosimo zakon zato da ljudi koji ne znaju da su žrtve nasilja ili da nasilnici koji smatraju da su šamari prirodna komunikacija između članova porodice, da je to zabranjeno, neprihvatljivo, kažnjivo zakonom.
Nažalost, nismo im pružili tu informaciju. Bavili smo se našim međusobnim nasiljem, što je dokaz da majice ne pomažu.
Samo jedna rečenica o izmenama i uvođenju stava 5. u član 387. Imam primedbe na druge izmene, ali smatram da je predlog Vlade i ideja da kažemo zakonom jasno da je kažnjivo javno odobravati i hvaliti ili negirati zločine protiv čovečnosti i genocide jedna od stvari koja pomaže da poverujemo da Vlada stvarno ima vrednosni sistem kada je nešto što je civilizacijsko dostignuće u pitanju.
Nadam se da ćemo to vrlo ozbiljno shvatiti i da nećemo više slušati nasilne recitacije o tome - jeste bio zločin protiv čovečnosti u Srebrenici, ali nije ih dosta ubijeno. Koliko treba da ih bude ubijeno, pa da se suočimo sa našim sopstvenim etičkim sistemom i sa realnošću koja je i naša, bez obzira što Srebrenica jeste grad u BiH. Zajednička je tragedija i ovaj stav i član. Nadam se da će bar u osporavanjima biti potpuno jasno i očigledno koliko nam je potreban. Hvala.

Zahvaljujem.
Povređen je, odnosno nije primenjen član 106. u vezi sa članom 27. Sa punim pravom ste upozorili, starajući se o redu na sednici, narodnu poslanicu Mariniku Tepić da se drži dnevnog reda, da je ovo rasprava u pojedinostima i da razgovaramo o amandmanu.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da je iz, pretpostavljam, većini nepoznatih razloga narodnom poslaniku koji je malopre imao svoje izlaganje to dopušteno. Ne može „kvod licet tiovi, no liced bovi“ bez obzira na to što je možda milo nekim ušima slušati nečije rasprave.
Ili je rasprava u pojedinosti za sve ili nije ni za koga. Ja sam tu podrška punoj primeni Poslovnika, ali smo neprimenjivanjem i bez upozorenja narodnom poslaniku da ne može da priča o tome ko je došao u rat, a ko ne može da se vrati u Hrvatsku, da bez upozorenja to ne može da radi u raspravi u pojedinostima, stvaramo atmosferu da onda i drugi poslanici kažu – pa ja ću da govorim o lažnim diplomama, ja ću da govorim o kupljenim, ja ću da govorim o ovome.
Nepotrebno potpuno. Ovo je rasprava u pojedinostima i bilo bi dobro da postupamo jednako prema svim poslanicima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Bez ikakve potrebe je u raspravi o pojedinostima unet sadržaj amandmana, koji trenutno nije na dnevnom redu, koji sam podnela i bez ikakve potrebe je tom amandmanu u obrazlaganju dat značaj kojim je suprotstavljen amandmanu narodnog poslanika Aleksandra Martinovića, jer nije.
S obzirom da je to sve nepotrebno i da je očekivano da svi radimo nepotrebne stvari u ovoj sali, ja ću dodati jednu nepotrebnu stvar. Dakle, pošto sam prva podnela amandman 6. oktobra u 16.17 časova, pitala narodne poslanike da li hoće da povučem amandman, jer je meni svejedno koji će amandman biti usvojen, i pitala sam kakvu pomoć može da traži bilo ko od nas da bi promenili jedan loš zakon koji je previdom i jednim izvesnim neznanjem predlagača ovde poslat bez odredbi koje se tiču postdiplomaca i doktoranata.
S obzirom da se sve što smo čuli ovde ima smatrati kao rasprava u pojedinostima, onda ću ja prihvatiti da sve teme koje je pokrenuo narodni poslanik Aleksandar Martinović možemo da pokrećemo i mi ostali, pošto umemo. Ako je to praksa, ako ima svega što smo čuli, onda ima za sve. Što važi za jednog, važi za sve.
Amandman koji čini mi se da je propušten da se pomene je amandman o kojem sam pitala gospodina Marka Đurišića da li je još jedan amandman istovetan u tekstu, pri čemu je sve ovo nepotrebno. Zašto? Vaše pravo legalno je, nije baš legitimno, pogotovo nije legitimno ako se kaže - nisam ja podneo amandman. Po Ustavu samo narodni poslanik može da podnese amandman i da glasa samo narodni poslanik, ne može politička stanka. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Sve bi imalo smisla, predsedavajući, da je iko ovde s pomenuo da ja imam protiv nešto što je usvojen vaš amandman. Naprotiv. Dakle, o tome su replike. Što izmišljate stvari bez potrebe?
Sve bi to imalo smisla da sam ja ikada tvrdila da je moj amandman identičan, ali nisam. Dakle, nepotrebno izmišljate, ali potpuno nepotrebno, pošto se radi o mojoj najavi u načelnoj raspravi da sam rekla – meni je svejedno čiji se amandman prihvata. To je pitanje stila. Vama se sviđa, odnosno, predsedavajući izvinite, narodnom poslaniku se sviđa da izmišlja jer mu to daje retorički ritam govora. Ali, netačno.
Onda ne možete da dočekate odobravanje od nekoga ko razume da iznosite činjenice koje ne stoje. Osim što moj amandman uopšte nije u pretresu, biće, sada. Trenutno mi razgovaramo o amandmanu koji je postao sastavni deo zakona. Meni je uvek ostala dilema da je li uopšte taj amandman nešto o čemu može da se raspravlja? On je postao sastavni deo Predloga zakona, jer su oba odbora i predlagač prihvatili. Dakle, taj amandman ne postoji, mislim, član na koji je podnet amandman. Tako da je pitanje uopšte diskusije na dalje, ali je potpuno nepotrebno da i pokušate da izmislite tvrdnje koje nikada nisu izrečene, niti će biti.
Meni je drago što je jedan loš predlog Vlade popravljen zajedničkim naporima svih poslanika i ništa više i ništa manje.

Zahvaljujem.
U ovom trenutku rasprave pretresa u pojedinostima imamo meni nikad do kraja jasnu proceduru. Dakle, slučaj je da je na oba odbora, na Odboru za obrazovanje i Odboru za ustav i zakonodavstvo prihvaćen jedan amandman, da ga je prihvatio i predlagač i da je on postao sastavni deo Predloga zakona. Jedno od tumačenja je da nit postoji više amandman, nit postoji više član, kao u osnovnom predlogu zakona i to je logično.
Amandman naš Poslovnik nikad do kraja, nažalost, nije razrešio - šta dalje biva sa amandmanima, da li imamo samo priču radi priče ili zaista možemo nešto doprineti i mi koji smo podnosioci amandmana, a da nije prihvaćen, što je potpuno i legitimno i legalno od strane predlagača i odbora.
Zašto kažem da je to problem? Zato što je lako odgovoriti da će taj član, koji je sada izmenjen prihvaćenim amandmanom, stupiti na snagu kada bude objavljen u „Službenom glasniku“. To znamo. Ali, pitanje je o čemu sada raspravljam, ako hoću da budem u okviru pretresa u pojedinostima?
Na stranu te sumnje o tome kakav je član u pretresu i da li ima smisla o amandmanima govoriti u ovom pretresu, ja hoću da dokažem ovim amandmanom koji sam podnela na član 1. da i te kako brinem o tome da ministar ima manje problema nego što mu sledi. Dakle, moj predlog je bio da se ostavi mogućnost studentima, postidplomskim, koji žele, da upišu treću godinu ove školske godine. Zašto ćete se setiti ovog mog predloga? Zato što ćete za 20 meseci od danas doći da produžavate rokove.
Moja jedina ideja je bila da spasim čoveka bar jedne grupe postdiplomaca da oni znaju danas da obrazloženjem o svom istraživačkom radu mogu da upišu treću godinu. Sada to rešenje nemate. I jedina ideja je bila da vama pomognem, u nadi da ćemo u ovom sazivu drugačije razgovarati o visokom obrazovanju.
Na moju veliku žalost, ne razgovaramo drugačije. Na moju veliku žalost, ko kande nećemo da imamo u vama, ni partnera, ni stranu u dijalogu, ali to ne znači da ćemo ikada odustati da tražimo dijalog o važnim temama, kao što je obrazovanje, visoko obrazovanje, srednje ili predškolsko obrazovanje.
Amandmane koje smo usvojili i čime smo poboljšali tekst Predloga zakona, u načelnoj raspravi sam rekla, potpuno mi je nebitno ko je amandman podneo. Ali mi je bitno da se u raspravi vređa institucija Narodne skupštine. Amandmane ne podnose poslaničke grupe, ne glasaju poslaničke grupe, sramota je ovde govoriti da glasa poslanička grupa. To znači da nismo pročitali Ustav, da nismo pročitali Zakon o Narodnoj skupštini. Sramota je potpisivati amandman i govoriti da potpisuje poslanička grupa. To je pitanje procedure i poštovanja, fine razlike između onoga da se zna šta je integritet narodnog poslanika i nespornog prava da se kaže – ja imam integritet zato što pripadam jednoj poslaničkoj grupi i jednoj političkoj stranci. Ta fina razlika će nastaviti da nas razlikuje od uspešnih društava. Jer, ko nauči tu finu razliku, taj ume da stupi u dijalog sa drugim ljudima, što se nama u ovoj raspravi nije dogodilo.
Činjenica je da ako išta dobro iz ove rasprave izađe, to je da ja imam molbu ministru da zapamti tempo ove rasprave, atmosferu, svoje čuđenje s vremena na vreme kada je prvi put praktično na zasedanjima sednica Narodne skupštine, jer će to biti važno za buduće zakonske projekte koje budete unosili, za buduće manjkavosti procedure, kojih budete žrtva, u suštini, kao izvršna vlast i za, nadam se, ne u budućnosti, ovoliki nedostatak volje da zaista imamo fokusirani dijalog o jednoj veoma važnoj temi.
Za posledice primene ovog zakona ja unapred govorim da treba i da imate pravo, i vi i većina, da javno, u stručnim krugovima, u javnosti, dajete izjave – zbog nas je vama studentima rešen problem. To je legitimno i legalno. Nije legitimno oglušiti se o kritički savet ili o sugestiju bilo koga drugog. To je zajednička šteta i to nam se stalno dešava.
Čula sam ovde jednog narodnog poslanika koji kaže da njegov amandman nije u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima. Znate, ne bi smeo da bude u proceduri. Ali, to vam pokazuje kao paradigma o čemu mi o stvari govorimo, nažalost, umesto da govorimo o tome šta će ministar za sledećih 20 meseci. Koliko god želim da ovo produžavanje roka uspe, toliko vama želim da ja ne budem u pravu i da se za 20 meseci ne vidimo ovde, sa amandmanom koji sam ja podnela danas na raspravu, a 6. oktobra u proceduru, i da ne budemo imali ponovo postdiplomce i doktorante koji neće imati rešenje. Ja bih volela da ne budem u pravu i nadam se da ćete mi omogućiti da budem u krivu. Hvala vam.

Stvarno ću repliku, neću ništa izokola kao ovo malopre što je bilo.
Dakle, stanje u Narodnoj skupštini je stanje iz Ustava. Ustav poznaje narodnog poslanika, Zakon o Narodnoj skupštini poznaje narodnog poslanika. Ustav poznaje i političke stranke. Ustav ne poznaje nigde rečenicu – poslanička grupa će glasati za. Vi ste potpuno u pravu, naši politički koncepti se potpuno razlikuju. Vaše je političko pravo, naravno, da podržavate koga god hoćete, da radite političkim procenama podrške Vladi šta god želite. Moja je politička obaveza da budem saglasna sa onim u šta duboko verujem, da bez integriteta narodnog poslanika nema ni poslaničkih grupa, nema razvoja dijaloga, nema dijaloga o razvoju i nema zaista izgradnje institucija. Paradoks je što te institucije su na korist svakom ministru i svakom predsedniku Vlade. Kada poštujete Ustav i kada poštujete Zakon o narodnoj skupštini, onda radite tu finu razliku, o tome da promovišete svoju političku stranku, da promovišete svoj poslanički klub, ali da znate šta je obaveza jednog narodnog poslanika. Novim ministrima sam ja ovde imala priliku da kažem – bolji sam vam ja protivnik nego što su mnogi koji vas jako podržavaju. Nažalost, mnogi ministri su došli do toga da kažu – au, stvarno, imali ste pravo.
O tome šta radi Vlada Republike Srbije u sferi visokog obrazovanja ovde je mesto. O tome šta radi u drugim sektorima – na drugim mestima, ali uvek kao nosilac integriteta, kao narodni poslanik.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, 20 meseci je pred vama. Šta ćete da uradite za tih 20 meseci i šta ćete da uradite u kom od tih 20 meseci? Ako to ne znate danas da nam odgovorite, mi ćemo se za 20 meseci opet ovde videti da produžavamo rokove za studente osnovnih studija i za postdiplomce i doktorante.
Šta možete da uradite? Prvo, ono što morate da uradite i ono što ste trebali da uradite pre ove sednice, a to je da dobro proučite Poslovnik Narodne skupštine, Zakon o Narodnoj skupštini i ovlašćenja i nadležnosti, svega čime upravljate i vaše obaveze kada je u pitanju saziv Narodne skupštine čiji ste ministar.
Dakle, da li možete da uradite nešto sa fakultetima? Šta? Smete li da ugrozite nezavisnost fakulteta? Ne smete. Da li možete da uvedete sistem bilo kakvih kriterijuma o tome, na kom fakultetu, od bilo kog univerziteta imate najviše problema i sa postdiplomskim doktorskim studijama i sa osnovnim studijama? Ko će to da vam radi? Na koji način? Po kom ovlašćenju? Kog meseca u sledećih dvadeset. Možemo mi ovde da čitamo sastave i recitujemo slike i bajke o tome kako želimo da nam izgleda obrazovanje, a 20 meseci će proći kao tren. Računajte da je pred vama 20 sati, a ne 20 meseci. I, otud idu moja dva pitanja.
Prvo pitanje je, zašto niste u konsultacijama pri pripremi izmena i dopuna Predloga zakona razumeli da je savet upravo to što kaže, savetodavno telo, te ste u svojoj prvoj nameri da bez diskriminacije uključite u izmene zakona produženje roka i za studente osnovnih studija i za postdiplomce i doktorante izostavili postdiplomce i doktorante. Moja amandman je jedna od mnogih u ovoj sali koji ide u prilog tome da se bez diskriminacije produžava rok i za studente osnovnih studija i za postdiplomce i doktorante, zato što bi sve drugo bilo diskriminacija, jer su oni u istom položaju u trenutno važećem zakonu.
Zašto ste na kraju izostavili studente po Bolonji? Zašto ne znate da možete da podnesete amandman? Zašto ne uključite Odbor za obrazovanje koji može da podnese amandman? Ako to ne znate danas, šta je nama garancija da ćete to znati sutra, prekosutra ili za mesec dana. Kada ćete doći u Skupštinu da nam kažete, izmerio sam sistem koji hoću da menjam i znam koji fakulteti, znam koji doktoranti su najvećem problemu.
Moje drugo pitanje je, da li možete da nam garantujete da ćete vratiti novac studentima osnovnih studija ako su uplatili iznose koji su fakulteti od njih tražili ili doktorantima od kojih je traženo da se prijave i da plate treću godinu doktorskih studija. Da li znate kako se taj novaca vraća jednom uplaćen? Ko je za to zadužen? O kojoj god sumi da se radi fakulteti su od studenata i od doktoranata taj novac tražili.
Dakle, ta dva pitanja meni pokazuju danas u odgovoru, mislite li vi ozbiljno ili vam se čini da činjenica da imate podršku u Vladi i da imate podršku u Skupštini da je dovoljna sama po sebi. Četvrti ste ministar koji misli da je to dovoljno. Samo četiri i po godine nije dovoljno. Nije dovoljno da se olako izriču stavovi koje smo od vas čuli ovde da se ovde i ne radi o zakonu i da ne i ne znate kako vi možete da podnesete amandman. Nije dovoljno da se da opisna slika i da nama kažete da je na Vladi da su doneti strateški pravci. Na kojoj sednici Vlade i kakvi strateški pravci? Strategija nije ušla u fazu izmena.
Ozbiljne su stvari u pitanju kada je tema visoko obrazovanje u jednom društvu. Volela bih da razumemo zajedno svi ovde da je tema obrazovanja kao i tema zdravstva, tema na koju je lako postići saglasnost među nama narodnim poslanicima kao što je postignuta kada je u pitanju podrška amandmanima. Zahvalna sam razumevanju poslanika SNS što zaista ispunjavaju svoju ustavnu dužnost kao narodnih poslanika i verovatno će podneti amandman kao odbor ili neka od njih, meni je svejedno za čiji amandman će se glasati, važno je da doktoranti ne budu diskrimisani, da studenti postdiplomskih studija dobiju svoje pare natrag. Ali, mi je važno da studenti koji su po Bolonji takođe dobiju svoj novac natrag i da im bude omogućeno.
Dvadeset meseci, na to mislite ministre. Hvala vam.