Dame i gospodo, pre nego što zaslužim vašu pažnju za vreme koje ću utrošiti na komentare o zakonima iz oblasti zaštite životne sredine, o kojima se danas vodi zajednički načelni pretres, želim da zahvalim ministru Oliveru Duliću na izjavi u jednom trenutku u toku prepodnevnog rada, jasnoj, časnoj i istinitoj, o tome da u Srbiji neće biti gradnje nuklearnih elektrana iz dva razloga. Prvi je što je do 2015. godine na snazi moratorijum, a drugi je što takav jedan projekat tek podrazumeva analizu uticaja na zaštitu životne sredine.
Važno je da se kaže, pošto se tom temom bave i uticajni i neuticajni krugovi i ljudi koji smatraju da smeju i da mogu da promovišu izgradnju, a pogotovo oni koji smatraju da u Srbiji nema znanja, političke volje, niti dovoljno strasnih ljudi koji će braniti zdravu životnu sredinu, nikada ne smetnuvši s uma da život ljudi u zdravoj životnoj sredini podrazumeva i energiju, podrazumeva sve one potrebe koje kao ljudi imamo.
Ali, važno je ponekad sa tako značajnog mesta, kao što je ministar zaštite životne sredine, reći da nuklearnih elektrana u izgradnji u Srbiji nema.
Sada ću pokušati da zaslužim vašu pažnju komentarima o tri od ukupnih zakona koje imamo na dnevnom redu. Tri zakona kojima ću se baviti su Zakon o izmenama i dopunama Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i Zakon o upravljanju otpadom.
Pre nego što kažem konkretne primedbe, predloge ili ocene predloženih odredbi u ovim izmenama i dopunama, samo kratko o tome iz kog konteksta delim sa vama svoje ocene o zakonima koji su pred nama.
Politika kao posao ima dva dela. Jedan deo politike menja prostor u kojem se politika vodi. Drugi deo politike menja socijalne veze, društvene modele, menja odnose među ljudima, regulacijama koje donosi. Nema treće.
Kada to kažem ne mislim da kažem da je politika loša, dobra, časna, nečasna, fina kad si vlast, loša kad si opozicija ili obrnuto, govorim o strukturi politike. Jedan deo politike, polovina politike menja prostor, drugi deo politike menja društvene veze među ljudima. Onda možete pogledati regulaciju, odnosno zakone koje imamo iz koje od te dve oblasti.
Zakon koji se odnosi na sve nas, dakle propis koji se odnosi na celo stanovništvo je Ustav, on važi jednako za sve nas. Jedini sličan zakon Ustavu, koji važi za sve nas i propisuje načine na koje ćemo se ponašati, dakle - društvene veze, jeste Porodični zakon, i sve ostalo što je iz te oblasti međusobnih odnosa među ljudima, naših prava, naših poželjnih, nepoželjnih ponašanja, odnosi se na manji broj ljudi. Tako prostorni plan predstavlja propis kojim kažete šta ćete menjati politikom koju zastupate u jednoj državi, u jednom društvu.
Zakoni koji su pred nama kažu kako ćemo menjati to što je definisao prostorni plan rekavši šta će biti menjano, dakle od našeg prostora u kojem važi naš Ustav, gde nas obavezuju druge regulacije, ovo su oblasti zakona koje menjaju naš prostor.
Ne govorim o kvalitetu politike, ne govorim o tome da li politika ume, svaka politika ume da da dobru regulaciju na koji način da menjaš prostor i daću sasvim ekstreman primer - ratovi, koji mnogi zovu politika vođena vojnim sredstvima, na najtragičniji način menjaju prostor nepovratno, ali ga menjaju, to je politika.
Ne govorimo o tome, govorimo o politici koja će proizvoditi u prostoru u kojem ljudi žive dobre posledice po ljude. To je najznačajniji korpus zakona koji ovde imamo i svaki put će od danas, pa do 2012. godine, dok neko drugi ne predloži neku drugu politiku iz oblasti zaštite životne sredine, a ljudi koje lično podržavam predlože nastavak ove iste politike i naravno dobiju podršku stanovništva Srbije za nastavak.
Dakle, sukcesivno će zakoni iz oblasti životne sredine, kao regulacije koje pokazuju kako menjamo naš prostor u kojem živimo, biti predmet našeg rada možda više nego bilo koji drugi zakon iz bilo koje druge sektorske oblasti, isključujem naravno budžete, oni nas uvek najviše zanimaju.
Kako se na predloge koji su pred nama može iz konteksta o kojem govorim, dakle radi se o predlozima zakona koji na osnovu prostornog plana koji kaže šta ćemo da menjamo, šta od ovih odredbi piše o tome kako ćemo da menjamo i šta je sporno. Ako ima išta sporno i za debatu. Meni se čini da ima.
Ukupno četiri pitanja želim da postavim ministru Duliću o raznim članovima zakona koji su pred nama, ova tri koja ću da komentarišem, ne govorim ni članove ni stavove, pošto mi to među sobom znamo, a ljudima na čiji prostor će se odredbe ovih zakona odnositi ne znači ništa da ja kažem član 4. stav 1. se menja ili član 35. iz konteksta će biti jasno o kojim članovima se radi.
Zašto govorim o kontekstu zakona kojim ćemo menjati prostor. Zato što stanovništvo u Srbiji ima izuzetno visoku osetljivost na kvalitet životne sredine i uvek ćete imati reakciju, ako ljudi uoče da im se nekakva životna sredina njihove lokalne zajednice ili šire ugrožava, ili im se smanjuje kvalitet na bilo koji način. Zato je ovo jedna od oblasti u kojoj se mora biti jako oprezan sa upotrebom javne reči.
Nema ništa lakše, nego svoje zabave radi, ući u pun bioskop i vikati požar. To je neodgovorna javna reč, to nije korišćenje prava na slobodu govora, to je igranje sa dubokim osećanjima ljudi, sa strahom od toga da li će ili neće, oni i njihova deca živeti u zdravoj životnoj sredini.
Zbog toga se moje prvo pitanje ministru odnosi na jasan i glasan odgovor, šta se u ovim izmenama i dopunama koje su pred nama, a tiču se analize uticaja na zaštitu životne sredine, na Zakon o zaštiti prirode i upravljanju otpadom, šta se ovim izmenama menja nabolje za krajnje korisnike, odnosno zbog kojih mi svi radimo, odnosno građana Srbije, zašto će biti sigurniji da su ove odredbe koje se nama predlažu i o kojima ćemo se izjašnjavati, bolje nego u osnovnom tekstu zakona koji su sada na snazi.
Sled izmena i dopuna kojima ćemo se baviti je verovatno vrlo dug i spisak zakona koji ćemo menjati je verovatno vrlo dug, ali zato mi postojimo, to nam je osnovni posao da, ako uočimo ili zakonodavac ili predlagač ili bilo ko po Ustavu ovlašćen, da nešto ne radi od onoga što su odredbe u zakonu koji je na snazi, da predlažemo izmene i dopune.
Obaveza predlagača, ako do sada to nismo podelili kao informaciju, da odgovor na to šta se za mene kao građanku menja nabolje, bude jasan, nedvosmislen i bilo kojim argumentom teško oboriv. Jedino tako ima smisla raditi izmene i dopune, a sve ostalo produbljuje sumnju, a svaku sumnju treba otkloniti kada je u pitanju ovako važna oblast iz Zakona o zaštiti životne sredine, koja nam propisuje kako ćemo da menjamo sredinu u kojoj živimo, a krajnji lik te sredine nam propisuje prostorni plan.
To pitanje se odnosi na sva ova od tri zakona koje sam pomenula i na ključne izmene i dopune, kod Zakona o analizi zaštite uticaja na životnu sredinu odnosi se na problem da je očigledno da smo imali odredbe da se analiza uticaja na zaštitu životne sredine moraju raditi na lokalnom nivou.
To se nije desilo. U stvarnosti, realnosti u kojoj živimo postoji zakon i taj zakon nije primenjen. Postoji razlog, postoji spisak razloga. Prvi i logični i najlogičniji razlog je da neko u izvršnoj vlasti ne ume da kontroliše primenu zakona. To je najlakše, to je super, ali nažalost, ovde to nije slučaj.
Drugi je da je odredba u osnovnom zakonu takva da ne postoji način da je primeniš efikasno.
Treći, da postoji nešto nezakonito, da neko nešto negde korumpira, nešto radi zbog čega se ne primenjuju osnovne odredbe zakona.
Nema četvrto, manje više. I onda je dobro znati zašto nismo imali u primeni osnovne odredbe iz Zakona o analizi uticaja na zaštitu životne sredine.
Jednu kratku digresiju, pošto mi ovde među sobom znamo šta znači analiza uticaja zaštite životne sredine, ne znam da li znaju, ali znam da su zainteresovani ljudi koji nas gledaju, analiza uticaja kao obaveza, i zamoliću sve one koji tačno znaju precizno i po definiciji podatke da mi oproste na generalizaciji i nepreciznosti, jer želim da to izgovorim što kraće, analiza uticaja je obavezna i to odnedavno, par decenija je ideja da, ako želite da menjate prostor u svojoj lokalnoj zajednici, u širem delu teritorije države u kojoj živite ili u celoj državi, da ste dužni da napravite procenu o tome kakav će efekat imati na kvalitet životne sredine.
To je obaveza koja je ustanovljena međunarodnim dokumentima, zato što 1955. godine nikome nije padalo na pamet da proceni, pa šta ako napraviš preradu uglja na reci Majni, pa su 12 godina kasnije, pošto je pocrkalo sve u reci Majni, rekli - ajao, imamo problem.
Dakle, da ne bi ponavljali greške drugih, obavezno je da se radi analiza uticaja na zaštitu životne sredine. Ideja promene koja nam se nudi je da u stvarnosti nismo imali ko da nam radi ili neko nije hteo to da radi na nivou lokalne samouprave i sada će za to biti zaduženo Ministarstvo, odnosno ministar.
Moje pitanje je, ako nije imao ko, da li to znači da takvih ljudi nema u lokalnim sredinama, ili ih nema uopšte, ili nema ko da ih organizuje, ili smo imali, ono što je u Srbiji dosta prisutno – nije moj posao da nalazim ko će stvarno da bude zadužen da radi analizu uticaja na zaštitu životne sredine?
Ta moja primedba je povezana sa izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, jer tu ostaju ljudi, odnosno uvodi se odredba da će ocena prihvatljivosti kod Zakona o zaštiti prirode biti u lokalnoj samoupravi. Ostaje nejasno, ako nema stručnjaka na lokalnom nivou da rade za lokalni nivo analizu uticaja na zaštitu životne sredine, odakle će doći stručnjaci koji će raditi ocenu prihvatljivosti za zaštitu prirode?
Moguće je da ne umem da čitam dobro, zato bi bilo odlično da dobijemo jasan odgovor da li su ovi manje stručni ili ih više ima. O čemu se radi, meni ostaje malo nejasno. To zovem – gde je katalog ljudi koji će u naše ime da vodi računa o tome da budu ispunjene odredbe koje se izmenama i dopunama predlažu.
Poslednje pitanje koje imam tiče se dela u Zakonu o upravljanju otpadom koji se tiče regionalnih deponija. O tome se dosta pričalo i ovde i inače je zanimljivo za medije, predstavlja jednu vrlo često zapaljivu političku temu, bez ikakve potrebe, ali razumem nagon.
Mi političari, kada vidimo da neka tema budi emocije kod ljudi, teško se savladavamo da im se obratimo sa činjenicama i saznanjem, nego ako je emocija, onda udari emociju, pa se lako napravi šteta, populistička ili kakva, zato što se vidi da su ljudi zabrinuti za to šta će biti sa regionalnim deponijama.
Važno je da ministar da vrlo jasan odgovor i razliku između sakupljanja i tretmana otpada, bez obzira da li je u pitanju opasan otpad ili bilo koji, razliku između regionalnih deponija i spalionica otpada i mehanizam o tome kako ćemo donositi odluku koje su geografske širine i geografske dužine mesta gde će biti izgrađena, odnosno data na upotrebu ili regionalna deponija ili spalionica otpada ili objekat koji radi tretman opasnog otpada. To su sve jako različite stvari.
Sa nadom da će izmene i dopune Zakona iz oblasti zaštite životne sredine doprineti da ljudi u Srbiji vide da ima i znanja i političke volje i rešenosti da se o kvalitetu životne sredine vodi računa na pravi način, u nadi da će ministar Dulić dati odgovore na sva potrebna pitanja, pozivam vas na debatu o ovoj temi.
Kad kažem pozivam, mislim na sve kolege iz vladajuće većine i opozicije, ko god bio u vladajućoj većini i opoziciji, jer postoji malo tema koje su toliko nesporne da uspemo da dopremo jedni do drugih onim što govorimo, da se slušamo i da se čujemo. Ako je to zaštita životne sredine, moj apel je da ta tema bude početak gde će trajati dijalog o svim drugim odgovorima, odnosno pitanjima kuda ide Srbija i kako će naša Srbija izgledati za dve, za pet, za sedam, za 10 godina, jer je to tema Narodne skupštine, po mom dubokom uverenju.